Povreda prava na imovinu zbog nenamirenja potraživanja u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje povredu prava na imovinu. Zbog nemogućnosti naplate priznatih potraživanja iz radnog odnosa u dugotrajnom stečajnom postupku nad dužnikom sa društvenim kapitalom, podnosiocima se dosuđuje naknada materijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, Predrag Ćetković , dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T . M . – L . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. jula 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. M . – L . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 65115/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 3141/06).

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. M . – L . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 3. aprila 2014. godine, preko punomoćnika B . M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 65115/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 3141/06).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je podnositeljka ustavne žalbe izjavila prigovor protiv rešenja o izvršenju, nakon čega je pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu nastavljen postupak kao povodom prigovora protiv platnog naloga, koji je okončan posle sedam godina presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 13174/11 od 23. oktobra 2013. godine. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 65115/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 3141/06) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac JKP "P." iz Beograda je 5. oktobra 2006. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika, ovde podnositeljke ustavne žalbe, na osnovu verodostojne isprave.

Rešenjem I. 3141/06 od 5. oktobra 2006. godine određeno je predloženo izvršenje, protiv kojeg je 12. marta 2007. godine izvršni dužnik izjavio prigovor.

Rešenjem I. 3141/06 od 28. novembra 2008. godine stavljeno je van snage rešenje o izvršenju tog suda od 8. oktobra 2006. godine u delu kojim je određeno izvršenje, ukinute su sve sprovedene radnje, određeno da će se postupak nastaviti kao povodom prigovora protiv platnog naloga i da se spis predmeta dostavi parničnom odeljenju tog suda.

Spisi predmeta su 21. septembra 2009. godine dostavljeni parničnom sudu i zavedeni pod brojem P. 4248/09. Zbog izostanka tužene sa ročišta zakazanog za 20. novembar 2009. godine, doneta je presuda zbog izostanka.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 38981/10 od 26. februara 2010. godine, na koji je nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu prešla nadležnost za odlučivanje, dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje. Postupak je nastavljen u predmetu P. 65115/10. Do donošenja presude je zakazano šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana, i to jedno zbog sprečenosti punomoćnika tužene, a drugo zbog nedostavljanja tužiocu podneska tužene. U sprovedenom dokaznom postupku, pored izjašnjenja stranaka u pogledu postavljenog tužbenog zahteva, izvršen je uvid u dostavljenu i pribavljenu pismenu dokumentaciju.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 65115/10 od 6. septembra 2011. godine delimično je održano na snazi rešenje o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 3141/06 od 8. oktobra 2006. godine, pa je obavezana tužena da tužiocu isplati dug u iznosu od 3.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. oktobra 2006. godine, delimično ukinuto rešenje o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 3141/06 od 8. oktobra 2006. godine, za iznos od 1.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. oktobra 2006. godine i obavezana tužena da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 44.480,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 13174/11 od 23. oktobra 2013. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 65115/10 od 6. septembra 2011. godine u delovima u kojima je tužena obavezana da tužiocu plati dug i naknadi parnične troškove.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 7. marta 2014. godine dostavljen punomoćniku tužene, ovde podnsiteljke ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak započeo 5. oktobra 2006. godine, podnošenjem predloga za izvršenje, da je nakon izjavljenog prigovora protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, postupak nastavljen kao povodom prigovora protiv platnog naloga i da je parnični postupak okončan presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 13174/11 od 23. oktobra 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak ukupno trajao sedam godina. Međutim, za podnositeljku ustavne žalbe se razuman rok računa od 12. marta 2007. godine, kada je izjavila prigovor na rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, prema više puta izraženom stavu Ustavnog suda (videti, između ostalih, Odluku Už-5853/12 od 14. maja 2015. godine). Dakle, za podnositeljku je postupak ukupno trajao šest godina i sedam meseci.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio naročito činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo tokom sprovedenog postupka, a u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje u ovoj pravnoj stvari.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da su u predmetnom postupku postupali izvršni sud i parnični sudovi. Izvršni sud je o podnetom prigovoru protiv rešenja o izvršenju odlučio nakon više od godinu i po dana, a spise predmeta prosledio na nadležnost parničnom sudu nakon deset meseci od dana kad je stavljeno van snage rešenje o izvršenju i određeno da će se postupak nastaviti kao povodom prigovora protiv platnog naloga, što je sve dovelo do toga da prvostepena presuda bude doneta nakon pet godina od pokretanja postupka, odnosno da predmetni postupak ukupno traje preko šest i po godina. Pored toga, drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku tužene nakon pet meseci od njenog donošenja.

Ustavni sud konstatuje da je i podnositeljka ustavne žalbe, kao tužena, delimično doprinela dužini trajanja postupka budući da je sud, zbog nedolaska tužene na zakazano ročište, doneo presudu zbog izostanka, koja je ukinuta, pošto je dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje, ali je to svakako produžilo trajanje postupka, kao i time što jedno ročište nije održano zbog sprečenosti punomoćnika tužene.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju postupak neopravdano dugo trajao i da nije zadovoljio standard suđenja u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 65115/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 3141/06), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova, značaj prava o kojem je odlučivano za podnositeljku ustavne žalbe, kao i ponašanje, odnosno doprinos podnositeljke dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem, pre svega, izvršnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete "kao posledice proceduralnog zakašnjenja", Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete, ukoliko je takav zahtev postavljen, a koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava ili obaveza.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, rešavajući kao u tački 3. izreke.

U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.