Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom preko 15 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog parničnog postupka koji je za podnositeljku trajao preko 15 godina. Utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosuđuje naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, zbog neefikasnosti prvostepenih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1569/15 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 580/98) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti, obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . iz Beograda je podnela Ustavnom sudu, 13. aprila 2016. godine, preko punomoćnika M. S , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava , zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1569/15 . Podnositeljka ustavne žalbe se istovremeno pozvala i na povredu člana 6 . stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovana odredbama ovog člana Evropske konvencije zajemčena odgovarajućom odredbom Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njegove povrede ispituje u odnosu na Ustav.

Podnositeljka smatra da je u sporu radi utvrđenja, koji je vodila, zajedno sa sestrom, stupivši u parnicu posle smrti majke , pretrpela povredu prava na suđenje u razumnom roku , s obzirom na to da je ovaj spor pravnosnažno okončan posle više od 18 godina. Podnositeljka ističe da ona, kao tužilja, ničim nije doprinela dužini trajanja postupka, te da je osnovni razlog prekoračenja razumnog roka za rešavanje u ovoj parnici, neažurno postupanje sudova. Predlaže da se usvoji ustavna žalba, utvrdi povreda označenih ustavnih prava, te podnosi zahtev za nadoknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i traži troškove postupka .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u spise predmeta P. 580/98 ranijeg Četvr tog opštinskog suda u Beogradu, a sada P. 1569/15 Trećeg osnovnog suda u Beogradu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pravna prethodnica podnositeljke ustavne žalbe, majka A.N. iz Beograda, je u svojstvu tužilje, podnela 9. februara 1998. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) prot iv tužen ih M.N. i M.P. (dece pok. R.N. – supruga tužilje) , oboje iz Kragujevca, radi utvrđenja prava svojine – suvlasni čkog udela od 1/2 na stanu u Novom Beogradu. U tužbi je navedeno da je tužilja u ostavinskom postupku iza smrti supruga R.N. upućena na parnicu, s obzirom na to da je tražila, po osnovu sticanja u vanbračnoj i bračnoj zajednici, izdvajanje 1/2 imovine koja je označena kao ostavinska masa. Povodom tužbe je formiran predmet P. 580/98. Prvo ročište je zakazano za 19. mart 1998. godine, na kome je punomoćnik tužilje saopštio da je tužilja preminula 1. marta 1998. godine, te priložio dva punomoćja za ćerke pok. tužilje , ovde podnositeljku ustavne žalbe i njenu sestru, ali bez datuma davanja punomoćja i označavanja spor a u kome mu daju ovlašćenje da ih zastupa.

Do donošenja prvostepene presude P. 580/98 od 31. maja 2000. godine, bilo je zakazano osam ročišta, od kojih je pet održano. Na održanim ročištima pribavljen je stambeni dosije od Vojnograđevinske direkcije Beograd u vezi sa otkupom stana na kome je traženo utvrđenje suvlasničkog udela. Dva puta su dati nalozi punomoćniku pok. tuži lje, i to da dostavi nove dokazne predloge i da uredi tužbeni zahtev povodom potraživanja novca sa štedne knjižice. Punomoćnik je kasnio sa predlaganjem novih dokaza, a povukao je deo tužbenog zahteva koji se odnosio na novčana sredstava. Razlozi za neodržavanje tri ročišta su bili predlozi stranaka radi pokušaja mirnog rešavanja spora.

Presudom O pštinskog suda u Beogradu P. 580/98 od 31. maja 2000. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje pok. A.N. Protiv presude je punomoćnik tužilje izjavio žalbu 28. avgusta 200 0. godine, a obrazloženje žalbe je dostavljeno 7. septembra 2000. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9073/2000 od 13. decembra 2000. godine je ukinuta navedena prvostepena presuda i predmet vraćen prvos tepenom sudu na ponovni postupak. Jedan od razloga za ukidanje presude bio je i taj što je prvost epeni sud propustio da utvrdi ko su lica u postupku na tužilačkoj strani, a s obzirom na to da je tužilja preminula ubrzo nakon podnošenja tužbe.

U ponovnom prvostepenom postupku, pod novim brojem P. 127/01, Opštinski sud je zakazao 14 ročišta za glavnu raspravu, a održano je sedam. Na prvom ročištu zakazanom za 27. februar 2001. godine, novoangažovani punomoćnik tužilja (podnositeljka ustavne žalbe je bila prvotužilja), je postupio po nalogu iz ukidnog rešenja i kao tužilje označio podnositeljku ustavne žalbe i njenu sestru Lj.P. iz Zagreba, te dostavio uredna punomoćja za zastupanje u ovom sporu. Na ročištu održanom 5. aprila 2001. godine punomoćnik tužilja je podneskom predatim neposredno na ročištu preinačio tužbeni zahtev, zatim su saslušana tri svedoka, a punomoćniku tužilja je dat nalog da dostavi sudu naziv i adresu ustanova i organa preko kojih su u periodu od juna 1977. do 9. aprila 1994. godine pok. A.N. i njen pok. suprug R.N. ostvarivali svoja primanja radi pribavljanja izveštaja od navedenih ustanova. Nakon mesec dana punomoćnik je postupio po nalogu tako što je naveo nazive i adrese ustanova, s tim da sud po službenoj dužnosti zatraži izveštaje. Sud je u više navrata pokušavao da pribavi podataka o primanjima pok. tužilje A.N. (ranije A.C.) . U ovom delu postupka, preostalih šest ročišta nije održano zbog izgleda da se spor mirno reši na saglastan predlog punomoćnika stranaka (dva puta), zbog izostanka punomoćnika stranaka (dva puta), te neuredne dostave poziva za punomoćnika tužilja, odnosno traženja punomoćnika tuženog da se ročište ne drži zbog njegove sprečenosti da prisustvuje. U periodu od 3. oktobra 2003. do 1. decembra 2009. godine je zakazano i održano samo jedno ročište, s obzirom na to da je sud pokušavao da pribavi podatke o primanjima pok. supružnika i ponavljao naloge punomoćniku tužilje . Nakon ročišta održanog 3. oktobra 2003. godine sud je tek po urgenciji punomoćnika tuženih od 10. marta 2006. godine zakazao ročište za 11. maj 2006. godine , s tim da je i ono odloženo na neodređeno vreme i punomoćniku tužilja ponovo dat nalog da se izjasni od kog saveznog, odnosno republičkog organa treba tražiti izveštaj i sa kojom sadržinom. Tokom 2006. godine sud je uputio dopise državnim organima na koje je ukazao punomoćnik tužilja, te je u istoj godini od Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih dobio odgovor da dati podaci nisu dovoljni za identifikaciju pok. A.C, a od Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike odgovor da se dopisi dostavljaju Republičkom javnom pravobranilaštvu. I pored nove urgencije za zakazivanje ročišta od strane punomoćnika tuženih od 20. oktobra 2006. godine, kao i obaveštenja iz 2008. godine da je preminuo prvotuženi, prvo sledeće ročište pred Opštinskim sudom bilo je zakazano za 1. decembar 2009. godine, s tim da je odloženo zbog predstojeće reorganizacije sudova.

Predmet je pred, sada nadležnim, Prvim osnovnim sudom u Beogradu dobio novi broj P. 51187/10. Rešenjem od 16. aprila 2010. godine je postupak prekinut zbog smrti prvotuženog i dostavljanja urednih punomoćja za zastupanje njegovih naslednika. Nakon tri neodržana ročišta zbog sprečenosti sudije i štrajka zaposlenih, rešenjem P. 51187/10 od 20. aprila 2011. godine odbijen je predlog punomoćnika tuženih za nastavak postupka jer nije dostavljen dokaz da su naved eni naslednici M.N. i D.N. i jedini zakonski naslednici pok. prvotuženog M.N. Punomoćnik tuženih je 4. aprila 2014. godine dostavio pravnosnažno ostavinsko rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 16909 od 17. decembra 2013. godine, tako da je rešenjem, novonadležnog Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 51187/10 od 17. septembra 2014. godine nastavljen ovaj parnični postupak, a predmet je pred tim sudom dobio novi broj P. 1569/15 i prvo ročište zakazano za 1. jun 2015. godine . To ročište je opet odloženo radi pokuš aja mirnog rešenja spora na zajednički predlog punomoćnika parničnih stranaka. Na sledećem ročištu zakazanom za 29. jun 2015. godine je zaključena glavna rasprava, a nakon odbijanja predloga punomoć nika tužilja da se izvede dokaz veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomske struke na okolnost visine doprinosa u sticanju pok. A.N. i njenog pok. supruga R.N.

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 1569/15 od 29. juna 2015. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da zaostavštinu iza pok. A.N. po osnovu zajednički stečene imovinu u braku i vanbračnoj z ajednici čini suvlasništvo sa udelom od 1/2 na dvosobnom stanu u Novom Beogradu, bliže označenom u izreci, i 1/2 novčanih sredstava na deviznoj štednoj knjižici K. b . u Beogradu dd; u drugom stavu izreke je obustavljen parnični postupak po tužbi u delu kojim je traž eno da su tužilje, po osnovu nasleđivanja iza pok. A.N, suvlasnice u delu od po 1/4 navedenog stana i novčanih sredstava, a trećim stavom izreke su tužilje obavezane da tuženima naknade troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama tužilja, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 7669/15 od 29. januara 201 6. godine, odbio kao neosnovane njihove žalbe i potvrdio ožalbenu presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 1569/15 od 29. juna 2015. godine. Punomoćniku tuži lje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, navedena presuda je uručena 14. marta 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („S lužbeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10 .).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 9. februara 1998. godine , podnošenjem tužb e od strane majke podnositeljke ustavne žalbe A.N. Opštinskom sudu u Beogradu; da je 1. marta 1998. godine preminula tužilja A.N. – majka podnositeljke ustavne žalbe ; da je podnositeljka ustavne žalbe, zajedno sa sestrom, iza smrti majke, stupila u parnicu 27. februara 2001. godine; da je postupak okončan 14. marta 2016. godine, danom uručenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7669/15 od 29. januara 2016. godine punomoćniku podnositeljke .

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak za podnositeljku ustavne žalbe, a računajući od dana njenog stupanja u parnicu, trajao 15 godina i 15 dana .

Navedeno trajanje parničnog postupka prima facie ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeće kriterijume: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije bio pravno složen, ali da je u pogledu činjeničnog stanja bio u izvesnoj meri usložnjen, jer je bilo otežano pribavljanje podataka u vezi sa spornim činjenica ma doprinosa supružnika u sticanju imovine , s obzirom na to da je pok. tužilja bila korisnik porodične invalidnine i invalidskog dodatka u Hrvatskoj na ime svog prvog supruga Đ.C, koji je poginuo u Drugom svetskom ratu, a zatim promenila prebivalište i ostvarila zajednicu sa pok. R.N.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on a svakako imala legitim an interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je ona svojim ponašanjem, odnosno ponašanjem punomoćnika koje je angažovala, doprinela u izvesnoj meri dužini trajanja postupka, jer tokom postupka njen punomoćnik nije blagovremeno preduzimao odgovarajuće procesne radnje koje bi doprinele efikasnijem utvrđivanju činjenica relevantnih za presuđenje. Naime, punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe blagovremeno nije uredio tužbu i pravilno označio tužilje, uz dostavljanje urednih punomoćja, a što je dovelo do toga da ona, zajedno sa sestrom, stup i u parnicu nakon tri godine od podnošenja tužbe . Takođe, izostala je ažurnost u postupanju povodom dokazivanja da stan ulazi u režim za jedničke svojine supružnika (pok. R.N. i A.N. majke tužilja), kao i povodom novčanih sredstava sa štedne knjižice, zbog čega je tužba ostala neuredna. Po ponovljenim nalozima suda za dostavljanje dokaza, novih dokaznih predloga i uređenje tužbe, nije postupano blagovremeno ili je postupano sa zakašnjenjem, a punomoćniku su tražene i dopune izjašnjenja. Na strani podnositeljke i njenog punomoćnika nije b ilo nikakve inicijative da se spor što pre reši, već je za period od više od šest godina, u kome je sud pokušavao da dođe do podataka o materijalnim primanjima stranaka radi utvrđivanja doprinosa u sticanju imovine supružnika, samo jedno ročište zakazano i održano, i to po u rgenciji tuženog. Naime, nakon tri godine nemogućnosti da sud pronađe organ koji raspolaže tim podacima, sud je ponovio nalog punomoćniku da se izjasni preko kog državnog organa se mogu pribaviti ti podaci , s obzirom na to da je pok. tužilja bila korisnik porodične invalidnine i invalidskog dodatka u Hrvatskoj na ime svog prvog supruga Đ.C . Takođe, punomoćnik prvotužilje – podnos iteljke ustavne žalbe je tri puta tražio odlaganje ročišta radi mirnog rešenja spora, a dva puta je zajedno sa punomoćnikom suprotne strane izostao sa ročišta.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u ovom sporu dali su nadležni prvostepeni sudovi. Iako je prvostepena presuda doneta za samo dve godine i tri meseca, ipak je, zbog propusta u prvostepenom postupku povodom označavanja tužilačke strane i činjeničnog stanja ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak. Međutim, u ponovnom postupku prvostepena presuda doneta je tek nakon 14 godina i četiri meseca od stupanja u parnicu podnositeljke ustavne žalbe , što ne može biti opravdano ni prekidom postupka u trajanju od tri godine i četiri meseca zbog smrti prvotuženog i stupanja u parnicu njegovih naslednika, niti time što su tri ročišta odložena u izgledu mirnog rešavanja spora, a s obzirom na to da su postojala dva perioda neaktivnosti suda u pogledu zakazivanja ročišta, koja su trajala po tri godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1569/15 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 580/98), pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe, sem označavanja povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava u postupku čije je trajanje, zapravo, osporeno ustavnom žalbom, ne navodi nijedan razlog na kome zasniva ovu povredu prava, Ustavni sud ove navode nije ni razmatrao, već se bavio, u suštini, izričito istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka od dana stupanja u parnicu podnositeljke i doprinos podnositeljke dužini trajanja postupka, kao i životni standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno, od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud za ljudska prava je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

7. U vezi sa zahtevom podnositeljke za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine ( videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom preko 15 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti