Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog neosnovanosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda redovnih sudova. Utvrđeno je da pogrešno tumačenje propisa od strane sudija ne predstavlja nezakonit rad koji bi zasnovao odgovornost države za štetu, te da nisu povređena ustavna prava podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mileta Landeke iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mileta Landeke izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11906/07 od 30. maja 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 801/10 od 24. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mile Landeka iz Novog Sada je 24. juna 2010. godine, preko punomoćnika Sonje Hadži-Borjanović, advokata iz Novog Sada, podneo ustavnu žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11906/07 od 30. maja 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 801/10 od 24. marta 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, načela sudske zaštite prava, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 22, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe diskriminisan u odnosu na druge tužioce kojima je u parničnim postupcima koji su se vodili pred Opštinskim, odnosno Okružnim sudom u Novom Sadu, u predmetima Gž. 4124/05, Gž. 3086/05, Gž. 938/06, Gž. 4133/08 i dr. dosuđena zakonska zatezna kamata u skladu sa odredbama materijalnog prava; da je podnosilac nakon donošenja presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4624/05 od 14. septembra 2006. godine, kojom je pravnosnažno okončan parnični postupak koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9047/04, podneo tužbu protiv Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond i Republike Srbije, radi naknade materijalne štete koja im je pričinjena navedenom presudom Okružnog suda u Novom Sadu , i to delimičnim nepriznavanjem prava na zakonsku zateznu kamatu; da je presuda Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4624/05 od 14. septembra 2006. godine doneta nezakonitim radom postupajućih sudija; da se, po mišljenju podnosioca, u konkretnom slučaju ne radi o pravnom stavu Okružnog suda u Novom Sadu, već se radi o nezakonitom postupanju, ali da takvo stanovište nije zauzeo Apelacioni sud u Beogradu koji je doneo osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11906/07 od 30. maja 2008. godine, stavom prvim izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim su tužioci Mile Landeka, ovde podnosilac ustavne žalbe, Saša Grujin, Marija Adamov, Đorđe Adamov, Tatjana Adamov i mal. L. A , koju zastupa majka Tatjana Adamov, svi iz Novog Sada, tražili da se obavežu tuženi Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond i Republik a Srbij a, da svakom od njih na ime naknade štete isplate određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. marta 2008. godine pa do isplate . Stavom drugim izreke ove presude obavezani su tužioci da solidarno tuženoj Republici Srbiji na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 6.750 dinara, dok je stavom trećim odbijen kao neosnovan predlog tužilaca za oslobođenje od plaćanja troškova parničnog postupka – sudskih taksi.

Postupajući po žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 801/10 od 24. marta 2010. godine kojom je u stavu prvom izreke žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11906/07 od 30. maja 2008. godine, dok je stavom drugim izreke odbijen kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi: da je presudama Opštinskog suda u Novom Sadu donetim u ranije vođenim parničnim postupcima tuženi Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond obavezan da tužiocima naknadi štetu , sa zakonskom zateznom kamatom, počev od dana kada je zaključen stečajni postupak nad osiguravajućim organizacijama; da je Okružni sud u Novom Sadu prvostepene presude preinačio u delu zahteva koji se odnosi na isplatu zakonske zatezne kamate , i to tako što je kamatu tužiocima dosudio počev od dana podnošenja tužbe, odnosno preinačio prvostepene presude u delu u kome je tužiocima bila dosuđena zakonska zatezna kamata za raniji period – počev od dana zaključenja stečajnog postupka nad osiguravajućim organizacijama. Dalje je navedeno: da je Apelacioni sud prihvatio stanovište prvostepenog suda nalazeći da je pravilno primenio materijalno pravo , i to odredbu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, kada je odbio tužbeni zahtev i za svoju odluku dao jasne i dovoljne razloge, jer se zasnivaju na savesnoj i brižljivoj oceni izvedenih dokaza; da je Apelacioni sud cenio navode žalbe u kojima je istaknuto da su tužioci žrtve nestručnog, nezakonitog i nesavesnog rada, da su njihova potraživanja u potpunosti obezvređena, ali je našao da ovakvi navodi nisu osnovani; da sudije Okružnog suda u Novom Sadu nisu postupale niti nezakonito, niti nepravilno, te samim tim nisu ni prouzrokovali štetu tužiocima, pa zbog toga nema ni odgovornosti tužene Republike Srbije; da štetu nije pričinilo ni Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond, koje je u potpunosti postupilo po pravnosnažnim presudama; da je Okružni sud u Novom Sadu pravilno primenio materijalno pravo kada je tužiocima dosudio kamatu od dana podnošenja tužbe , saglasno odredbi člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (člana 36.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, kao i da ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom (član 172.); da jemčeva obaveza ne može biti veća od obaveze glavnog dužnika, a ako je ugovoreno da bude veća, ona se svodi na meru dužnikove obaveze, da jemac odgovara za ispunjenje cele obaveze za koju je jemčio, ako njegova odgovornost nije ograničena na neki njen deo ili na drugi način podvrgnuta lakšim uslovima, da je on dužan da naknadi potrebne troškove koje je poverilac učinio u cilju naplate duga od glavnog dužnika, da jemac odgovara i za svako povećanje obaveze koje bi nastalo dužnikovom docnjom ili dužnikovom krivicom, ukoliko nije drukčije ugovoreno, da on odgovara samo za onu ugovorenu kamatu koja je dospela posle zaključenja ugovora o jemstvu (član 1002.).

Zakonom o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“, br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99) bilo je propisano, da š teta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva, a ugovor o obaveznom osiguranju je bio zaključen s organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren postupak stečaja, koja nije naknađena iz stečajne mase, odnosno deo štete koji nije naknađen iz stečajne mase, naknađuje se iz sredstava garantnog fonda (član 106.).

5. Ocenjujući najpre razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11906/07 od 30. maja 2008. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 801/10 od 24. marta 2010. godine, nije povređeno navedeno pravo .

Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja u parničnom postupku koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama, uz primenu merodavnog materijalnog prava, za koju su dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi. Naime, redovni sudovi su svoje odluke zasnovali na činjenici da odgovornost države kao pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njen organ, u smislu člana 172. stav 1. ZOO, postoji ako je šteta nastala kao posledica takvog rada njenog organa koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Tako, organ koji postupa u okviru svog zakonskog ovlašćenja nije odgovoran za pogrešno tumačenje zakonske norme, niti primena neodgovarajuće zakonske norme, kao ni pogrešno zauzet pravni stav u odluci donetoj u vršenju funkcije državnog organa predstavlja takvu povredu dužnosti koja sama po sebi može biti kvalifikovana kao nezakonit ili nepravilan rad. Ustavni sud napominje i da je praksa redovnih sudova u Republici Srbiji na istom stanovištu - državni organ u vršenju funkcije koji postupa u okviru datog ovlašćenja nije odgovoran za štetu koja nastane u odgovarajućem postupku usled pogrešne primene propisa kao posledice pogrešnog tumačenja propisa (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už - 528/2009 od 27. oktobra 2011. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je našao da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ocenjuje da, s obzirom na to da načelo iz člana 22. Ustava, koje jemči pravo na sudsku zaštitu u slučaju povređivanja ili uskraćivanja nekog ljudsko g prav a zajemčenog Ustavom, kon sumira u sebi pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koje u konkretnom slučaju podnosiocu nije povređeno, to nije moglo doći ni do povrede načela sadržanog u članu 22. Ustava.

Takođe, Ustavni sud ocenjuje da su neosnovani i navodi u pogledu istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer osporena drugostepena presuda očigledno potvrđuje da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo na sudsku zaštitu u žalbenom postupku. Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred sudom ili organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da su osporenim presudama povređeni načelo zabrane diskriminacije i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima , iz člana 21. st. 1. i 2. i člana 36. stav 1. Ustava, jer su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva, Ustavni sud je ocenio da su i ovi navodi neosnovani.

Naime, presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4124/05 od 24. januara 2007. godine, Gž. 3086/05 od 20. decembra 2006. godine, Gž. 938/06 od 12. septembra 2007. godine, Gž. 4133/08 od 30. septembra 2009. godine, Gž. 3877/07 od 16. septembra 2009. godine su donete u parničnim postupcima u kojima je tuženi bilo Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond, a predmet tužbenog zahteva naknada štete u visini neisplaćene zakonske zatezne kamate. Navedenim presudama Okružni sud u Novom Sadu je obavezao tuženog da iz svojih sredstava tužiocima koji su imali zaključene ugovore o obaveznom osiguranju sa organizacijama za osiguranje nad kojima su otvoreni postupci stečaja, naknadi štetu prouzrokovanu upotrebom prevoznih sredstava koju tužioci nisu uspeli da naplate, niti im je ona nadoknađena iz stečajne mase. Okružni sud je usvojio tužbene zahteve na osnovu odred aba člana 1002. ZOO i člana 106. Zakona o osiguranju imovine i lica. Međutim, u presudama koje su osporene u ovom ustavnosudskom postupku jeste odlučivano o pravu na naknadu štete, ali ne na osnovu odredaba sadržanih u članu 1002. ZOO i član u 106. Zakona o osiguranju imovine i lica, već po osnovu nezakonitog rada državnog organa iz člana 172. ZOO . Pored tuženog Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond , kao tuženi je označena i Republika Srbija, čiji je organ - Okružni sud u Novom Sadu, prema mišljenju podnosioca, svojim nezakonitim radom njemu prouzrokovao štetu. Iz navedenog proizlazi da se podnosilac ustavne žalbe i drugi tužioci o čijim pravima je odlučivano u navedenim parničnim postupcima označenim u ustavnoj žalbi, nisu nalazili u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji. Ustavni sud napominje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke. Dakle, u ovom slučaju, ne postoji različito postupanje sudova u smislu člana 36. stav 1. Ustava.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud, takođe, ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenom odlukom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava .

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog neosnovanosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti