Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Privrednog apelacionog suda zbog proizvoljne primene materijalnog prava. Sud je propustio da ceni relevantne odredbe Sporazuma o pitanjima sukcesije i kvalifikaciju svojinske transformacije, što je dovelo do arbitrerne odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva „Stefan“ DOO iz Beograd a, Zorana Stanića iz Užica i „Borovo“ DD iz Vukovara, Republika Hrvatska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „Stefan“ DOO, Zorana Stanića i „Borovo“ DD i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2000/11 od 7. marta 2012. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 2000/11 od 7. marta 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Užicu P. 23/11 od 28. januara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Stefan“ DOO, Beograd i Zoran Stanić iz Užica , 12. aprila 2012. godine, preko punomoćnika Irene Ranković, advokata iz Niša, i „Borovo“ DD iz Vukovara, Republika Hrvatska, 13. aprila 2012. godine, podneli su Ustavnom sudu ustavne žalb e protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2000/11 od 7. marta 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. stav 1, 2. i 3. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava. Podnosilac Privredno društvo „Stefan“ DOO, Beograd je podneskom od 1. marta 2013. godine osporio i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Prev. 97/12 od 23. novembra 2012. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21, 32. st. 1. i 58. Ustava.

Na osnovu člana 43. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br oj 103/13), spojene su ustavne žalbe podnosilaca Privrednog društv a „Stefan “ DOO, Zorana Stanić a i „Borovo“ DD, izjavljene protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2000/11 od 7. marta 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. stav 1, 2. i 3. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava. Imajući u vidu navedeno Ustavni sud je kasnije primljenu ustavnu žalbu spojio sa ranije primljenom ustavnom žalbom, tako da se postupak vodi pod brojem prvoformiranog predmeta Už-3022/2012.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveli: da je drugostepeni sud osporenu presudu isključivo zasn ovao na pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda od 7. februara 2011. godine i presudi istog suda Prev. 21/11 od 19. oktobra 2011. godine kada je zaključio da između Republike Srbije i Republike Hrvatske ne postoji faktički reciprocitet u primeni Priloga G Sporazuma o sukcesiji; da drugostepeni sud ni na koji način nije proverio ovu tvrdnju, a da je Vrhovni kasacioni sud odlučujući o izuzetnoj reviziji proizvoljno izveo zaključak o nepostoj anju faktičk og reciprociteta u sprovođenju odredbi Sporazuma o pitanju sukcesije, jer je „navodno Republika Hrvatska prodala gotovo svu imovinu pravnih lica sa teritorije Republike Srbije i nije donela propise o obeštećenju, te da se ta imovina ne može vratiti ranijim vlasnicima u naturalnom obliku“; da je ovakav proizvoljan i paušalan zaključak koji nije potvrđen relevantnim dokazima, na nivou pretpostavke i da stvara diskriminaciju u pravnom prometu između pravnih subjekata na osnovu zemlje porekla, s tim što je na taj način diskriminisan i domaći pravni subjekt koji je stekao svojinu na nepokretnosti od pravnog lica sa sedištem u drugoj državi; da je promet nepokretnosti izvršen u skladu sa odredbama Sporazuma o pitanjima sukcesije; da drugostepeni sud nije primenio pozitivne zakone koji su na snazi, uključujući i Zakon o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije ; da je Aneksom G Sporazuma predviđena obaveza države sukcesora da omogući zaštitu i vraćanje prava na nepokretnosti pravnim subjektima kojima su pripadala na dan 31. decembra 1990. godine, kao i da će ugovori koji su nakon ovog datuma slobodno zaključila lica iz sada različitih država biti poštovani, pri čemu svaka strana ima obavezu da obezbedi njihovo izvršavanje; da je drugostepeni sud retroaktivno primenio Zakon o privatizaciji koji je donet nakon izvršenog prometa nepokretnosti; da je osporenom presudom povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava , odnosno pravo vlasnika na slobodno raspolaganje nepokretnostima; da je pravo svojine prvotuženog na delu nepokretnosti koja je predmet ugovora utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom domaćeg suda nakon sukcesije, odnosno presudom Opštinskog suda u Užicu P. 132/07 od 14. juna 2007. godine; da je drugostepeni sud pogrešno tumačio odredbe lex rei sitae, jer je ugovor zaključen u skladu sa domaćim zakonima, u propisanoj formi, plaćen je porez na prenos apsolutnih prava i, u skladu sa zakonom je izvršen upis u javne knjige; da je sud utvrđivanjem ništavosti ugovora između prethodnog nosioca prava na nepokretnosti i podnosilaca ustavne žalbe praktično oduzeo nepokretnost domaćem pravnom i fizičkom licu koja su tu nepokretnost stekla na osnovu punovažnog pravnog posla; da je osporena presuda zasnovana na revizijskoj presudi Prev. 21/11 od 19. oktobra 2011. godine koja je doneta od sudskog veća koje nije bilo sastavljeno na propisan način, jer je u donošenju navedene odluke kao predsednik veća učestvovao sudija koji se morao izuzeti iz odlučivanja u ovoj vrsti predmeta, budući da je član Međuresorske radne grupe za sprovođenje navedenog sporazuma; da su u odlukama Vrhovnog suda Srbije i Vrhovnog kasacionog suda koje se odnose na istovrsno činjenično i pravno stanje, sa identičnim tužiocem i prvotuženim , zauzeti potpuno suprotni stavovi, i to u presudi Vrhovnog suda Srbije Prev. 327/09 od 8. septembra 2009. godine, presud ama Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1193/10 od 14. jula 2010. godine i Prev. 21/11 od 19. oktobra 2011. godine; da revizijski sud u osporenom rešenju Prev. 97/12 od 23. novembra 2012. godine nije dao razloge zbog čega ne želi da razmatra pravno pitanje koje je od opšteg interesa , na koje su ukazali revidenti, a koje se odnosi na pravnu situaciju kada je pravo svojine prodavca nepokretnosti bilo utvrđeno pravnosnažnom presudom domaćeg suda, odnosno da li se i u takvoj situaciji može utvrđivati ništavost ugovora o kupoprodaji nepokretnosti. Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, DP „Boreli“, Sombor, podneo je tužbu Privrednom sudu u Užicu protiv tuženih „Borovo“ DD, Republika Hrvatska, Vukovar, Zorana Stanića iz Bajine Bašte i „S tefan“ DOO iz Beograd a kojom je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti , poslovnog prostora – kancelarija u Užicu, i to nepokretnosti 2/67 i 11/67, sagrađenih na katastarskoj parceli broj 796, ukupne površine 98m2, upisane u list nepokretnosti 6166 KO Užice, zaključen 14. novembra 2007. godine između prvotuženog kao prodavca i drugotuženog i trećetuženog kao kupaca, overen pred Opštinskim sudom u Nišu Ov. broj 13405/07 od 30. novembra 2007. godine.

Presudom Privrednog suda u Užicu P. 23/11 od 28. januara 2011. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji zaključen 14. novembra 2007. godine između prvotuženog kao prodavca i drugotuženog i trećetuženog kao kupaca, overen pred Opštinskim sudom u Nišu Ov. br oj 13405/07 od 30. novembra 2007. godine, a stavom drugim je obavezan tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 128.700,00 dinara. Prvostepeni sud je u toku postupka utvrdio: da je nakon donetog rešenja o privatizaciji nad prvotuženim, prvotuženi kod nadležnih organa u Republici Srbiji pokrenuo postupak radi rešavanja imovinskopravnih odnosa povodom nepokretnosti koja je predmet spora; da je kod Službe za katastar nepokretnosti u Užicu, prvotuženi vodio postupak u predmetu broj 953-02-1073/2006 C i da je u navedenom predmetu Služba za katastar nepokretnosti u Užicu donela rešenje 10. oktobra 2006. godine, kojim je određen upis svojine na nepokretnosti 2/67, od prizemlja stambeno poslovne zgrade broj 1, izgrađene na katastarskoj parceli 796 KO Užice, a te 2/67 iznose 31m2; da je u navedenom predmetu odlučivao i drugostepeni organ, donevši rešenje 07 broj 952-02-914/06 od 29. juna 2007. godine, odbivši žalbu tužioca na prvostepeno rešenje, po pravilima opšteg upravnog postupka, te je prvotuženi uknjižio svojinu na 31m2 sporne nepokretnosti; da je u preostalom delu u katastru nepokretnosti, kao vlasnik 11/67 sporne nepokretnosti odnosno 67m2, ranije bila uknjižena Valjaonica bakra Sevojno, te da je prvotuženi vodio parnični postupak protiv Valjaonice bakra Sevojno i da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Užicu P. 132/07 od 18. maja 2007. godine utvrđeno da je prvotuženi vlasnik i navedenog dela sporne nepokretnosti i da je saglasno navedenom, u katastru nepokretnosti 30. novembra 2007. godine prvotuženi upisan kao vlasnik celokupne sporne nepokretnosti; da su tuženi zaključili ugovor o kupoprodaji sporne nepokretnosti i da su navedeni ugovor overili pred Opštinskim sudom u Nišu 30. novembra 2007. godine, kada je i Služba za katastar nepokretnosti u Užicu izvršila upis vlasništva u korist prvotuženog. Prvostepeni sud je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, s pozivom na Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa, Zakon o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima, Zakon o privatizaciji, Uredbu o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritorijama bivših republika SFRJ, kao i Zakon o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije Prilog G, zaključio da je u momentu kada je sporni ugovor zaključen prvotuženi raspolagao imovinom na način koji nije suprotan imperativnim propisima, i to onim obimom prava koji je imao u momentu zaključenja ugovora. Pored toga, prvostepeni sud je istakao da se prvotuženi uknjižio kao vlasnik nepokretnosti u Užicu, nakon zaključenja Sporazuma o sukcesiji, a da za period od raspada bivše SFRJ, pa do zaključenja Sporazuma o sukcesiji, nije došlo do otuđenja sporne nepokretnosti, već je ta nepokretnost štićena u skladu sa Uredbom o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ. Povodom mišljenja Ministarstva finansija broj 46-00-00050/2009-15 od 30. decembra 2009. godine, iz čije sadržine je utvrđeno da između Republike Srbije i Republike Hrvatske nema reciprociteta povodom postupanja državnih organa u vezi sa svojinskom transformacijom, vezanom za postupak privatizacije prava korišćenja nepokretnosti i prava svojine, prvostepeni sud pošao od predmeta spora i istakao da predmet tužbenog zahteva nisu pitanja povodom kojih ne postoji reciprocitet između dve države. Naime, predmet tužbenog zahteva je ocena ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zaključenog između tuženih, a prema nalaženju prvostepenog suda, prvotuženi je učinio akt raspolaganja imovinom koja se nalazi u Republici Srbiji, ali da je za to raspolaganje od ključnog značaja činjenica da li je prvotuženi u vreme zaključenja spornog ugovora bio vlasnik nepokretnosti prema stanju u javnom registru nepokretnosti, a da se valjanost ugovora ima ceniti na bazi činjenica koje su postojale u vreme zaključenja tog ugovora. Prvostepeni sud ističe da kako se prvotuženi 30. jula 2007. godine uknjižio kao nosilac prava svojine, to je na osnovu ovlašćenja koja iz toga proizlaze, imao pravo da raspolaže svojinom, pa i da istu proda i da raspolaže na drugi način.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2000/11od 7. marta 2012. godine je, u stavu prvom izreke , po službenoj dužnosti nastavljen postupak, jer su prestali razlozi koji su izazvali zastajanje sa postupkom. Stavom drugim izreke ove presude je usvojena žalba tužioca i preinačena ožalbena presuda Privrednog suda u Užicu P. 23/11 od 28. januara 2011. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, zaključen 14. novembra 2007. godine između prvotuženog „Borovo" DD iz Vukovara, Republika Hrvatska, kao prodavca i tuženih Zorana Stanića iz Bajine Bašte i „Stefan" DOO iz Beograda, kao kupaca, overen pred Opštinskim sudom u Nišu pod Ov. br oj 13405/07 30. novembra 2007. godine. Stavom trećim izreke presude su obavezani tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 44.800,00 dinara. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je predmet tužbenog zahteva utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti; da se spornim ugovorom prvotuženi, kao prodavac, legitimisao kao univerzalni pravni sledbenik svih ranijih organizacionih oblika „Borovo" koji su postojali od 1947. do 1994. godine i spornu nepokretnost prodao drugo i treće tuženom , kao kupcima ; da su prema članu 6. ugovora, kupci spornog poslovnog prostora bili upoznati da je tužilac u posedu poslovnog prostora i da preuzimaju obavezu i trošak preuzimanja predmetnog poslovnog prostora u posed, kao i da je nakon privatizacije prvotuženog, a pre zaključenja navedenog ugovora, prvotuženi upisan u katastar nepokretnosti kao vlasnik spornog poslovnog prostora. Iz obrazloženja osporene presude dalje proizlazi da je drugostepeni sud izrazio suprotan pravni stav, koji je rezultira o preinačenjem prvostepene presude i usvajanjem tužbenog zahteva , nalazeći: da se Prilog G Sporazuma o pitanjima sukcesije primenjuje na pitanje imovine delova preduzeća u Republici Srbiji, koja imaju sedište na teritorijama država sukcesora bivše SFRJ pod uslovima postojanja faktičkog reciprociteta, koji ne postoji, jer je Republika Hrvatska gotovu svu imovinu pravnih lica iz Srbije prodala pre stupanja na snagu Sporazuma o pitanjima sukcesije (2. jun 2004. godine) , preko Fonda za privatizaciju Republike Hrvatske i da više nije u mogućnosti da vrati istu u naturalnom obliku, a nije donela propise o obeštećenju; da prvotuženi nije mogao postati vlasnik spornog poslovnog prostora privatizacijom društvenog preduzeća formiranog od delova nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo", koji su se nalazili na području Republike Hrvatske, jer to društveno preduzeće nije moglo isključivo polagati prava na imovini na celoj teritoriji bivše SFRJ; da je tužilac pravno lice organizovano kao društveno preduzeće registrovano u skladu sa Uredbom o organizovanju delova preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske i Republike Slovenije za koju je Savezni ustavni sud utvrdio da nije saglasna sa Ustavom SRJ; da je radi zaštite društvene imovine i prava zaposlenih, Vlada Republike Srbije donela Uredbu o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, koja je stupila na snagu 1. juna 2001. godine, a koja sa izmenama i dopunama iz 2008. i 2009. godine predstavlja deo važeće pravne regulative; da je istom uredbom u članu 2. propisano da će se odlukom koju donose zaposleni poslovna jedinica organizovati kao društveno preduzeće ili će se pripojiti drugom društvenom preduzeću, ako to nisu učinili do dana stupanja na snagu Uredbe; da je početna imovina za osnivanje preduzeća imovina poslovne jedinice sa bilansom stanja na dan 31. decembra 1991. godine; da su organizovanje društvenih preduzeća, odnosno pripajanje drugom preduzeću, uslov i način korišćenja sredstava, otuđenje, opterećenje i raspolaganje društvenom imovinom, navedenom Uredbom stavljeni pod neposrednu kontrolu Vlade Republike Srbije i da društvena preduzeća koja su organizovana po prethodnim propisima nastavljaju sa radom, uz pravo korišćenja poverene društvene imovine u skladu sa ovom uredbom. Sledom rečenog, drugostepeni sud je zaključio da je pravni osnov korišćenja predmetne nepokretnosti od strane tužioca – Uredba o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ i da prvotuženi spornim ugovorom nije mogao raspolagati predmetnom nepokretnošću na kojoj je pravo korišćenja imao tužilac i čiji je promet bio u posebnom režimu. Pored toga, drugostepeni sud je istakao da je stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji 1. januara 2008. godine, članom 3. stav 5. propisano da se privatizuje kapital imovine u društvenim preduzećima, osnovanim od delova preduzeća u Republici Srbiji, čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ, a član om 61. stav 3. istog zakona je propisano da se sredstva ostvarena prodajom kapitala imovine preduzeća koriste za sprovođenje Sporazuma o pitanjima sukcesije sa bivšim republikama SFRJ . Drugostepeni sud je dalje naveo: da se stvarna prava na nepokretnostima, prema opšteprihvaćenom principu cene prema zakonu mesta nalaženja stvari - lex rei sitae, te da je prema odredbi člana 1. Zakona o prometu nepokretnosti, promet nepokretnosti slobodan, ako zakonom nije drugačije određeno; da je promet nepokretnosti u smislu člana 2. ovog zakona , prenos prava svojine na nepokretnosti sa jednog na drugo lice uz naknadu ili bez naknade, kao i prenos prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj i društvenoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava korišćenja; da se svojina po članu 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa stiče po samom zakonu , na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem; da je pravni osnov sticanja prava svojine na nepokretnosti pravni i poslovni ugovor o prometu kojim prodavac na kupca može preneti samo onoliko prava koliko sam ima i da se bez postojanja valjanog pravnog osnova ni svojina na nepokretnosti ne može steći, bez obzira na izvršeni upis tog prava u katastru nepokretnosti, jep je pretpostavka tačnosti izvršenog upisa oboriva. Drugostepeni sud je istakao da je promet navedene nepokretnosti, saglasno Uredbi o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima pokretnim stvarima i pravima koja je važila do 2008. godine i Uredbi o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ , bio pod posebnim režimom, t e da je, u vezi sa članom 1. Zakona o prometu nepokretnosti, sporni ugovor zaključen između tuženih apsolutno ništav u smislu čla na 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer je protivan imperativnim propisima. Pored toga, drugostepeni sud je ukazao i na pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda od 7. februara 2011. godine , koje je verifikovano 23. februara 2011. godine i objavljeno u „Biltenu" Vrhovnog kasacionog suda broj 1/2011, kao i na pravni stav zauzet u presudi istog suda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 21/11 od 19. oktobra 2011. godine.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Prev. 97/12 od 23. novembra 2012. godine u stavu prvom izreke, nije prihvaćeno odlučivanje o revi ziji tuženih izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2000/11 od 7. marta 2012. godine kao izuzetno dozvoljenoj po odredbi člana 395. Zakona o parničnom postupku. Stavom drugim izreke ovog rešenja je odbačena kao nedozvoljena revizija tuženih izjavljena protiv navedene presude. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi: da je Privredni apelacioni sud predložio odlučivanje o reviziji tuženih primenom odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku sa razloga ujednačavanja sudske prakse; da je Vrhovni kasacioni sud u presudi Prev. 21/11 od 19. oktobra 2011. godine, na koju se pozivaju revidenti i presudi Prev. 128/11 od 15. marta 2012. godine, ujednačio sudsku praksu u pogledu ništavosti navedenih ugovora, kako sa aspekta domaće pravne regulative, tako i sa aspekta Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije, zbog čega ne postoji dalja potreba za ujednačavanjem sudske prakse; da se u konkretnom slučaju ne radi o potrebi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa na koje ukazuju revidenti, zbog čega ni Privredni apelacioni sud , taj razlog ne ističe kao argument za ocenu izuzetne dozvoljenosti revi zije tuženih; da nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 395. Zakona o parničnom postupku, zbog čega Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio da o reviziji tuženih odlučuju kao o izuzetno dozvoljenoj; da je tužba u predmetnom sporu podneta 3. decembra 2007. godine u kojoj je označena vrednost predmeta spora 600.000,00 dinara, što na dan podnošenja tužbe predstavlja dinarsku protivvrednost 7.085,69 e vra po srednjem kursu Narodne banke Srbije od 84,6776 dinara za 1 evro i kako je vrednost predmeta spora ispod zakonom propisanog revizijskog cenzusa, revizija tuženih nije dozvoljena, a ista ne bi bila dozvoljena ni po noveliranoj odredbi člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku u kojoj je propisan revizijski cenzus od više od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno : da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je z abranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3. ); da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.) .

Uredbom o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima („Službeni glasnik RS“, br. 49/91, 50/91, 55/91, 29/92, 46/92 i 50/95 ), koja je prestala da važi stupanjem na snagu Uredbe o prestanku važenja Uredbe o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima („Službeni glasnik RS“, broj 71/08 , od 25. jula 2008. godine) , nared nog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, bilo je propisano da se privremeno zabranjuje raspolaganje nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima koja se nalaze na teritoriji Republike Srbije, a čiji su vlasnici, odnosno korisnici pravna lica i imaoci radnji sa sedištem na teritorijama republika koje nisu članice Savezne Republike Jugoslavije, da se privremeno zabranjuje raspolaganje nepokretnostima koje se nalaze na teritoriji Republike Srbije, čiji su vlasnici, odnosno korisnici fizička lica koja imaju prebivalište na teritorijama republika koje nisu članice Savezne Republike Jugoslavije i njihovi su državljani, da se privremeno zabranjuje raspolaganje imovinom (nepokretnosti, pokretne stvari i prava) kojom u smislu člana 20. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Savezne Republike Jugoslavije raspolaže Savezna Republika Jugoslavija, a da se raspolaganjem, u smislu ove uredbe, smatra prodaja, zamena, poklon, zakup, opterećenje stavljanjem hipoteke ili drugih tereta na nepokretnosti i svi drugi oblici raspolaganja, odnosno svojinskih promena, kao i odnošenje stvari sa teritorije Republike Srbije (član 1. st. 1, 2, 3. i 5. ); da su akti i radnje koje su pravna i fizička lica iz član 1. ove uredbe preduzela suprotno odredbama ove uredbe posle 24. maja 1991. godine ništavi i da će nadležni organ izvršiti, po službenoj dužnosti, brisanje upisa u zemljišnoj, odnosno drugoj javnoj knjizi o evidenciji nepokretnosti i pravima nad njima, izvršenih na osnovu akata iz stava 1. ovog člana (član 4.).

Uredbom o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ („Službeni glasnik RS“, br. 31/01, 61/08, 109/08, 14/09, 40/09, 79/09, 111/09, 67/10 i 73/11 ) je propisano : da se ovom uredbom uređuje zaštita društvene imovine delova preduzeća u Republici Srbiji čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ: Republike Bosne i Hercegovine, Republike Slovenije i Republike Hrvatske (dalje: poslovne jedinice), zaštita prava zaposlenih u tim poslovnim jedinicama i popis delova preduzeća iz Republike Srbije na teritoriji navedenih republika bivše SFRJ (član 1.); da će se odlukom koju donose zaposleni poslovne jedinice organizovati kao društveno preduzeće ili će se pripojiti drugom društvenom preduzeću ako to nisu učinili do dana stupanja na snagu ove uredbe, da je početna imovina za osnivanje preduzeća iz stava 1. ovog člana imovina poslovne jedinice sa bilansnim stanjem na dan 31. decembra 1991. godine, da se odluka iz stava 1. ovog člana donosi u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ove uredbe, a zahtev za upis u sudski registar se podnosi u roku od 15 dana od dana donošenja odluke i da je pred uzeće iz stava 1. ovog člana dužno da u roku od 15 dana od dana prijema rešenja o upisu u sudski registar obavesti ministarstvo nadležno za odgovarajuću oblast o izvršenom upisu (član 2.); da preduzeće ili drugo pravno lice koje je nastalo organizovanjem od poslovne jedinice ili preduzeća kojima su pripojena sredstva poslovne jedinice kao i pravni sledbenici ovih privrednih subjekata ne mogu da otuđuju sredstva u društvenoj svojini koja koriste, opterete hipotekom ili raspolažu na drugi način ( na primer: poklon, zakup, zamena) bez saglasnosti Vlade Republike Srbije, osim prodaje proizvoda i usluga u obavljanju registrovane delatnosti i da pravno lice iz stava 1. ovog člana ne može vršiti statusne ili organizacione promene, niti vršiti pretvaranje društvene svojine u druge oblike svojine bez saglasnosti Vlade Republike Srbije (član 11. st. 1. i 2. ).

Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije ( "Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori", broj 6/02 ), koji je stupio na snagu 11. jula 2002. godine, je propisano: da će privatna svojina i stečena prava građana ili drugih pravnih lica SFRJ biti zaštićena od strane Država sukcesora u skladu s odredbama ovog Priloga (Prilog G, član 1.); da će prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji Države sukcesora i na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane te Države u skladu sa ugovorenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica, da se ovim obuhvataju lica koja su nakon 31. decembra 1990. godine stekla državljanstvo ili novo prebivalište ili boravište u Državi različitoj od Države sukcesora , da će osobe koje nisu bile u mogućnosti da ostvare takva prava imati pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama i da će svaki namerni prenos prava na pokretnu ili nepokretnu imovinu izvršen posle 31. decembra 1990. godine zaključen pod pritiskom ili suprotno podparagrafu ( a) onog člana biti ništavan; da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine, uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, biti poštovani bez ikakve diskriminacije, da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora (Prilog G, član 2.); da će sva fizička i pravna lica iz svake Države sukcesora na osnovu reciprociteta, imati ista prava pristupa sudovima, administrativnim većima i telima te Države i drugih Država sukcesora s ciljem ostvarivanja zaštite njihovih prava (Prilog G, član 7.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnog odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“ , broj 26/96 i „Službeni glasnik RS“, br oj 115/05-dr. zakon) je propisano : da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da strana fizička i pravna lica mogu sticati pravo svojine na pokretnim stvarima kao i domaća lica (član 82.); da strana fizička i pravna lica koja obavljaju delatnost u Saveznoj Republici Jugoslaviji mogu, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na nepokretnostima na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije koje su im neophodne za obavljanje te delatnosti, da strano fizičko lice koje ne obavlja delatnost u Saveznoj Republici Jugoslaviji može, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na stanu i stambenoj zgradi kao i državljanin Savezne Republike Jugoslavije i da se izuzetno od st. 1. i 2. ovog člana, saveznim zakonom može predvideti da strano fizičko i pravno lice ne mogu sticati pravo svojine na nepokretnostima koje se nalaze na određenim područjima u Saveznoj Republici Jugoslaviji (član 82a) ; da strana fizička i pravna lica mogu pravnim poslom prenositi prava svojine na domaće lice, kao i na strano lice koje može sticati pravo svojine (član 82d) .

Zakonom o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik RS", br. 42/98 i 111/09 ) bilo je propisano: da je promet nepokretnosti slobodan, ako zakonom nije drukčije određeno i da nepokretnosti , u smislu ovog zakona, jesu: zemljište (poljoprivredno, građevinsko, šume i šumsko zemljište), zgrade (poslovne, stambene, stambeno-poslovne, ekonomske i dr.), posebni delovi zgrada (stanovi, poslovne prostorije, garaže i garažna mesta) i drugi građevinski objekti (u daljem tekstu: nepokretnosti) (član 1.) ; da promet nepokretnosti, u smislu ovog zakona, jeste raspolaganje nepokretnostima pravnim poslom, i to – prenos prava svojine na nepokretnosti sa jednog na drugo lice, uz naknadu ili bez naknade, prenos prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini i prenos prava u pogledu raspolaganja nepokretnosti u društvenoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava na nepokretnosti u društvenoj svojini (član 2.)

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) je propisano da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci smatraju da je osporena presuda isključivo zasnovana na pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, a ne na odredbama Sporazuma o pitanjima sukcesije.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega , nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu neke od stranaka u postupku može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Predmet spora je utvrđenje ništavosti ugovora o kuproprodaji nepokretnosti zaključen og između prvotuženog kao prodavca, drugotuženog i trećetuženog kao kupaca , a ovde podnosilaca ustavne žalbe.

Polazeći pre svega od odredbe člana 16. stav 2. Ustava, kojom je propisano da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuju, kao i da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom, Ustavni sud nalazi da primena člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije predstavlja prethodno pitanje .

Iz sadržine odredaba Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije, Ustavni sud nalazi da je osnovna idej a pravne zaštite celog Priloga G – vratiti situaciju u pogledu privatne svojine i stečenih prava građana i pravnih lica u prvobitno stanje, odnosno na određen dan kada je još uvek postojala SFRJ, a kao takav dan u Prilogu G označen je 31. decembar 1990. godine.

Prema stanovištu drugostepenog suda da Sporazumom o pitanjima sukcesije nije regulisano sticanje prava na imovini svojinskom transformacijom u postupku promene oblika organizovanja nosioca prava korišćenja na nepokretnosti, koja se nalazi na terit oriji izvan sedišta prvotuženog i koja je izvršena posle odvajanja bivših republika u državi sedišta nosioca prava korišćenja, Ustavni sud, pre svega, nalaz i da je potrebno poći od relevantnog datuma iz Priloga G (31. decembar 1990. godine), odnosno da je navedenog datuma prvotuženi imao pravo korišćenja na nepokretnosti u društvenoj svojini koja je predmet ovog spora.

Naime, ključno stanovište drugostepenog suda zasniva se na tome da je svojinska transformacija kod prvotuženog sprovedena 1994. godine, prema propisima Republike Hrvatske, kao države sedišta prvotuženog, koja tada nije bila u sastavu zajedničke države sa Republikom Srbijom, te da samim tim prvotuženi ima status stranog pravnog lica na koga se primenjuju odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa koje regulišu prava stranih lica u vezi sa sticanjem stvarnih prava na nepokretnostima, odnosno da strana pravna lica u Republici Srbiji mogu steći pravo svojine pod uslovima uzajamnosti. Međutim, Ustavni sud ukazuje da Zakon o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije ne pravi razliku u pogledu oblika organizovanja ili prirode kapitala pravnog subjekta sa teritorije države sukcesora bivše SFRJ koji je titular prava na nepokretnosti na teritoriji Republike Srbije.

Ustavni sud ukazuje i na ranija stanovišta sudova izražena u presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1193/10 od 14. jula 2010. godine, koja je bila zastupljena i u praksi ranijeg Višeg trgovinskog suda, a kasnije Privrednog apelacionog suda (presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 7922/08 od 5. marta 2009. godine i presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 9949/10 od 16. novembra 2010. godine), prema kojima se pravila razlika između različitih situacija koje u fakticitetu mogu postojati. Naime, sudovi su stali na stanovište da nisu postojale zakonske smetnje da strano pravno lice proda nepokretnost na teritoriji Republike Srbije, jer je odredbom člana 82d Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa predviđeno da strana pravna lica mogu pravnim poslom preneti pravo svojine na domaće pravno lice, kao i na strano pravo lice koje može steći pravo svojine. Posebno su sudovi isticali, da u obrnutoj situaciji, da je pravno lice iz Republike Hrvatske pravnim poslom kupilo nepokretnost na teritoriji Republike Srbije, takav ugovor ne bi mogli overiti naši sudovi, jer reciprocitet u sticanju nepokretnosti sa Republikom Hrvatskom nije uspostavljen, pošto naša fizička i pravna lica ne mogu pravnim poslovima steći nepokretnosti u Republici Hrvatskoj.

Pored toga, sudovi su bili i stanovišta da se u konkretnom slučaju ne mogu primeniti odredbe Zakona o prometu nepokretnosti, koje se odnose na otuđenje nepokretnosti iz državne i društvene svojine. Titular prava na predmetnoj nepokretnosti je bilo pravno lice sa sedištem na teritoriji države sukscesora SFRJ, koji je punovažnim pravnim poslom prenelo svoje pravo na domaće pravno lice koje je svoje pravo upisalo u katastar nepokretnosti, iz koga se utvrđuje kontinuitet isprava za sticanje prava svojine prvotuženog na predmetnoj nepokretnosti. U pogledu odredaba člana 82a Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, sudovi su smatrali da se ne radi o tome da strano pravno lice stiče pravo svojine na domaćoj nepokretnosti, već da se radi o zaštiti stečenih prava subjekata sa sedištem na teritoriji države sukcesora SFRJ, koje je u skladu sa pozitivnim propisima raspolagalo svojom nepokretnošću i prenelo pravo u obimu koji je imalo na domaće pravno lice, što je pravno dozvoljeno u smislu odredbe člana 82d Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Ustavni sud, dalje ukazuje da su zauzimanjem stava Vrhovnog kasacionog suda koji je kao pravni zaključak na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 27. decembra 2010. godine, preimenovan u pravno shvatanje na sednici 7. februara 2011. godine, verifikovanog 23. februara 2011. godine, sudovi primenu Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije u – odnosu na pitanja imovine delova preduzeća u Republici Srbiji koja imaju sedište na teritorijama država sukcesora bivše SFRJ, uslovili postojanjem faktičkog reciprociteta , a koje pravno shvatanje je izraženo i u presudi istog suda Prev. 21/11 od 19. oktobra 2011. godine.

U prilog navedenom, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da su sudovi u toku postupka, a iz izveštaja RGZ – Službe za katastar nepokretnost Užice utvrdili da je prvotuženi evidentiran kao vlasnik na 2/67 nepokretnosti od prizemlja stambeno– poslovne zgrade broj 1, izgrađene na katastarskoj parceli 796 KO Užice i da je prvotuženi uknjižio pravo svojine na 31m2 sporne nepokretnosti, nakon rešenja drugostepenog organa od 29. juna 2007. godine, a pre zaključenja spornog ugovora. Za preostali deo od 11/67 nepokretnosti, prvotuženi je protiv ranijeg vlasnika Valjaonice bakra „Sevojno“ iz Sevojna vodio parnični postupak pred Opštinskim sudom u Užicu za utvrđenje prava svojine i u parnici P. 132/07 je utvrđeno da je prvotuženi vlasnik i navedenog dela od 11/67 sporne nepokretnosti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud izveo zaključak da je prvotuženi u katastru nepokretnosti u Užicu dana 30. novembra 2007. godine bio upisan kao vlasnik sporne nepokretnosti, kada je i overen ugovor o kupoprodaji nepokretnosti pred Opštinskim sudom u Nišu (30. novembra 2007. godine).

Polazeći od obrazloženja osporene presude, Ustavni sud konstatuje da je Uredbom o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima, koja je prestala da važi na osnovu Uredbe o prestanku važenja Uredbe o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima od 26. jula 2008. godine, bila propisana privremena zabra na raspolaganja nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima koja se nalaze na teritoriji Republike Srbije, a čiji su vlasnici, odnosno korisnici pravna lica i imaoci radnji sa sedištem na teritorijama republika koje nisu članice Savezne Republike Jugoslavije u smislu prodaje, zamene, poklona, zakupa, opterećenje stavljanjem hipoteke ili drugih tereta na nepokretnosti i svi drugi oblici raspolaganja. Takođe je bilo propisano da su akti i radnje koje su pravna i fizička lica navedena u Uredbi preduzela suprotno odredbama ove uredbe posle 24. maja 1991. godine ništavi i da će nadležni organ izvršiti, po službenoj dužnosti, brisanje upisa u zemljišnoj, odnosno drugoj javnoj knjizi o evidenciji nepokretnosti i pravima nad njima, izvršenih na osnovu tih akata.

Ustavni sud ukazuje da je navedena Uredba doneta 1991. godine, dok je Sporazum o pitanjima sukcesije, koji je stupio na snagu 2002. godine, u članu 2. Priloga G obavezao potpisnice na poštovanje i zaštitu ugovora zaključenih posle 31. decembra 1990. godine u pogledu prenosa prava postojećih na dan 31. decembra 1990. godine. Imajući u vidu da je navedeni Sporazum potvrđen odgovarajućim Zakonom, te s obzirom na to da se radi o međunarodnom sporazumu, jasno je da ovaj propis ima jaču pravnu snagu od navedene Uredbe i da je njime faktički ista Uredba u pogledu svojih dejstava stavljena van snage kada su u pitanju ovi ugovori. Međutim, ovo ne znači da zaštitu uživaju ugovori koji su zaključeni suprotno odgovarajućim propisima koji regulišu promet nepokretnosti.

Pored toga, sudovi su u toku postupka, takođe, utvrdili da je tužilac pravno lice koje je organizovano kao društveno preduzeće u skladu sa Uredbom o organizovanju delova preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske i Republike Slovenije, za koju je Savezni ustavni sud utvrdio da nije saglasna sa Ustavom Savezne Republike Jugoslavije. Radi zaštite društvene imovine i prava zaposlenih je doneta Uredba o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ. Drugostepeni sud je, imajući u vidu navedeno, u osporenoj presudi stao na stanovište da je Uredbom predviđeno da društvena preduzeća koja su organizovana po prethodnim propisima nastavljaju sa radom u skladu sa kasnijom Uredbom, uz pravo korišćenja poverene društvene imovine, te imajući u vidu pravni osnov korišćenja predmetne nepokretnosti od strane tužioca, prvotuženi nije mogao raspolagati predmetnom nepokretnošću na kojoj je pravo korišćenja imao tužilac i čiji je promet bio u posebnom režimu.

Polazeći od sadržine odredbe člana 11. Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ kojom je propisana obaveza društvenog preduzeća koje kada vrši raspolaganje imovinom koja mu je na osnovu Uredbe data na korišćenje, za ovakvo postupanje mora pribaviti saglasnost Vlade Republike Srbije, Ustavni sud nalazi da se propisana zabrana raspolaganja nije mogla odnositi na prvotuženog.

Ustavni sud, dalje, konstatuje da je drugostepeni sud, takođe, imao u vidu da je u korist prvotuženog izvršen upis prava na nepokretnosti u katastru nepokretnosti, ali da nalazi da je pretpostavka tačnosti izvršenog upisa oboriva, jer je pravni osnov korišćenja sporne nepokretnosti od strane tužioca Uredba o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ. Međutim, Ustavni sud nalazi da je pretpostavka tačnosti izvršenog upisa oboriva, ali u propisanom postupku, te da sudovi ne mogu preispitivati tačnost zmeljišnoknjižnog upisa, sem ukoliko onaj ko to osporava isto traži na način kako to zakon propisuje.

Ustavni sud nalazi da primena člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije u suštini ukazuje na neophodnost utvrđivanja odnosa imovine privatizovanog preduzeća koja je postojala u Republici Srbiji u momentu upisa dela preduzeća na osnovu Uredbe o zaštiti imovine preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ (tužilac je organizovan u skladu sa navedenom Uredbom i to od dela nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ iz Borova) i aktuelne imovine koja postoji nakon poslovanja tog dela preduzeća. Ovo utoliko pre što je to rešenje u skladu sa pravilom međunarodnog privatnog prava prema kome je za statusna pitanja pravnog lica merodavno pravo države čiju državnu pripadnost ono ima, bez pretenzija da je izvršenom svojinskom transformacijom povređen domaći javni poredak.

Ustavni sud je mišljenja da je sa aspekta međunarodnog privatnog prava, potrebno raspraviti pitanje kvalifikacije izvršene svojinske transformacije, odnosno da li je reč o statusnom pitanju (za koje je merodavan lex societas), ili stvarnopravnom pitanju (koje se uređuje prema principu lex rei sitae). U prvom slučaju bilo bi merodavno strano pravo (države čiju pripadnost ima odnosno pravno lice), a u drugom – domaće pravo, kao pravo države mesta nalaženja (privatizovane) imovine.

U odnosu na primenu Zakona o privatizaciji, Ustavni sud nalazi da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS “, broj 123/07, od 26. decembra 2007 . godine), koji je stupio na snagu 3. januara 2008. godine, u članu 3. stav 5. bilo je propisano da se privatizuj u kapital i imovina društvenih preduzeća koja su osnovana od delova preduzeća u Republici Srbiji čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ, a kako je prvotuženi predmetnom nepokretnošću raspolagao i ugovor sa tuženima zaključio 14. novembra 2007. godine i isti overio pred sudom 30. novembra 2007. godine, to proizlazi da je raspolaganje učinjeno pre donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, pa sporna nepokretnost ne može ni biti predmet privatizacije.

Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud u osporenoj presudi nije cenio kvalifikaciju izvršene svojinske transformacije prvotuženog, posebno imajući u vidu sadržinu člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima su kcesije i primenu merodavnog prava za rešavanje spornog slučaja, što predstavlja proizvoljno i arbitrerno zaključivanje redovnog suda, te je osporenom presudom povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je, na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), Sud ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2000/11 od 7. marta 2012. godine, i određivanjem da u ponovnom postupku nadležan sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Užicu P. 23/11 od 28. januara 2011. godine, te je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica.

8. Imajući u vidu navode podnosioca ustavne žalbe Privrednog društva “Stefan” DOO vezane, pre svega, za osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u ovom delu očigledno neosnovana. Ovo iz razloga što se tvrdnje podnosioca ustavne žalbe zasnivaju na pogrešnom tumačenju odredaba zakona kojima se uređuje parnični postupak. Naime, Ustavni sud ističe da u svakom postupku koji se vodi pred sudom (kao uostalom i u postupku koji se vodi pred organom državne uprave) sud pravnog leka ima ne samo pravo, već i zakonsku obavezu da pre upuštanja u meritorno odlučivanje o izjavljenom pravnom sredstvu ispita da li su ispunjene procesne pretpostavke za odlučivanje. Ovo pravo (i obaveza) revizijskog suda bilo je propisano članom 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na konkretan postupak, i jednako se odnosi na situaciju kada se izjavljuje „obična“ revizija (po članu 394. Zakona), kao i kada se revizija izjavljuje po članu 395. tog zakona ili kada je njena dozvoljenost predviđena posebnim zakonom. Stoga, ni pozitivna ocena apelacionog suda o dopuštenosti revizije izjavljene iz Zakonom izuzetno propisanih razloga, ni na koji način ne može da bude obavezujuća za revizijski sud kao sud nadležan za postupanje po ovom vanrednom pravnom leku i kao sud više instance. Upravo iz tih razloga se izjašnjenje apelacionog suda o dozvoljenosti revizije u ovim slučajevima označava kao „mišljenje“ ili „predlog“. Ustavni sud dodatno ukazuje da se neosnovanost navoda ustavne žalbe u konkretnom slučaju potvrđuje i obrazloženjem osporenog rešenja u kome se detaljno iznose razlozi zbog kojih nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji podnosioca ustavne žalbe kao o izuzetno dozvoljenoj reviziji, odnosno gde Vrhovni kasacioni sud izričito navodi da je u presudi Prev. 21/11 od 19. oktobra 2011. godine, na koju se revident poziva i presudi Prev. 12/11 od 15. marta 2012. godine, ujednačio sudsku praksu u pogledu ništavosti navedenih ugovora, kako sa aspekta domaće pravne regulative, tako i sa aspekta Priloga G sporazuma o pitanjima sukcesije, zbog čega ne postoji dalja potreba za ujednačavanjem prakse. Pored toga, u konkretnom slučaju , revizijski sud nalazi da se ne radi o potrebi razmatranja pravnih pitanja od opšteg in teresa na koje ukazuje revident, zbog čega ni Privredni apelacioni sud taj razlog ne ističe kao argument za ocenu izuzetne dozvoljenosti revizije tuženih.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Rešenju Už-1151/2012 od 19. marta 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs)..

S obzirom na prethodno izneto, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ocenjujući navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da su osporenom presudom podnosi oci ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisani. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocima ustavne žalbe zbog nekog njihovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti