Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 21 godinu. Odgovornost za dugo trajanje postupka je na sudu. Deo žalbe koji osporava meritornu odluku je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 2019. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba I. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 44295/13 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 642/96) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. M . iz Beograda je , 12. april a 2017. godine, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3287/15 od 21. decembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da drugostepeni sud nije cenio dokaze koji su u postupku izvedeni, već je samo prihvatio ocenu prvostepenog suda, kao i da nije pravična odluka o troškovima postupka kojom je on obavezan da tužilji isplati sve troškove postupka, iako je evidentno da je on uspeo u sporu u znatno većem delu od nje. Podnosilac je naveo i da je postupak u kojem je doneta osporena presuda trajao skoro 21 godinu, te da je vidljivo da nije doneta u razumnom roku, iz čega je Ustavni sud zaključio da podnosilac ističe i povredu prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 44295/13, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, tužilja K.Đ. je 7. februara 1996. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podnela tužbu kojom je tražila da se utvrdi da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju koji je tuženi, kao davalac izdržavanja, zaključio sa sada pok. R.M, kao primaocem izdržavanja, te da se utvrdi da je tužilja (ćerka pok. R.M.) jedini naslednik pok. R.M. i da se oglasi za naslednika njegove imovine koja se sastoji od određenog stana i pokretnih stvari koje se nalaze u njemu, kao i da se obaveže tuženi da joj sporni stan sa stvarima preda u državinu. Tužilja je istakla i eventualni tužbeni zahtev kojim je tražila da se utvrdi da zaostavštinu pok. R.M. čine navedene pokretne stvari (umetnički predmeti). Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 642/96.

Do donošenja delimične presude, Četvrti opštinski sud u Beogradu je zakazao 16 ročišta, od kojih jedno nije održano, na zahtev tužilje. U periodu od 8. jula 1996. do 12. februara 2001. godine nije zakazano nijedno ročište. U navedenom periodu, parnični sud je više puta tražio od Opštinskog suda u Novom Sadu da dostavi spise određenog predmeta, ali su oni dostavljeni u maju 1998. godine. Tuženi je 12. februara 2003. godine podneo protivtužbu kojom je tražio , između ostalog, da se utvrdi da je vlasnik, po osnovu poklona, većeg broja spornih umetničkih predmeta koji su pripadali pok. R.M.

Delimičnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 642/96 od 20. decembra 2004. godine, koja je parničnim strankama dostavljena 22. jula 2005. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje-protivružene kojim je tražila da se utvrdi da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju, kao i da se utvrdi da ima pravo svojine na predmetnom stanu. Označena presuda potvrđena je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 8755/05 od 20. juna 2006. godine, dok je revizija izjavljena protiv drugostepene presude odbačena kao nedozvoljena, rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 326/07 od 14. februara 2007. godine , jer vrednost predmeta spora označenog u tužbi ne prelazi revizijski cenzus .

U nastavku postupka, Četvrti opštinski sud je zakazao osam ročišta, od kojih su dva održana. Od šest neodržanih ročišta, jedno nije održano na zahtev tuženog, dva na zahtev tužilje, a jedno jer je tuženom predat podnesak tužilje dostavljen sudu u kratkom razmaku pre dana za koji je ročište bilo zakazano , pa je on tražio rok da se izjasni na navode iz podneska.

Po uspostavljanju nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine predmetni parnični postupak je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a predmet je dobio broj P. 51128/10. U ovoj fazi postupka zakazana su tri ročišta, nakon čega je 8. decembra 2010. godine zaključena glavna rasprava, a presuda P. 51128/10 je doneta 29. aprila 2011. godine i ispravljena rešenjem od 20. jula 2011. godine . Označenom presudom delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje- protivtužene, pa je utvrđeno da je ona vlasnik 61 pokretne stvari (umetničkih predmeta) navedenih u tužbenom zahtevu, a tuženi-protivtužilac obavezan da joj te predme te preda u državinu, dok je za pet predmeta odbijen njen tužbeni zahtev. Suprotno je odlučeno u odnosu na protivtužbeni zahtev tuženog- protivtužioca. Protiv ove presude tuženi-protivtužilac je izjavio žalbu koja je odbačena kao neuredna, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu od 20. jula 2011. godine. Ovo rešenje je ukinuto rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 13054/11 od 23. novembra 2011. godine, nakon čega su spisi dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu koji je, rešenjem Gž. 1527/12 od 12. septembra 2013. godine, ukinuo prvostepenu presudu u delu u kojem je usvojen tužbeni, a odbijen protivtužbeni zahtev, kao i u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka.

U ponovnom postupku, koji je pod brojem P. 44295/13 vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu, kao nadležnim sudom nakon uspostavljanj a nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2014. godine, zakazano je deset ročišta, od kojih je pet održano, dok ostalih pet ročišta nije održano zbog obustave rada advokata.

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 44195/13 od 20. februara 2015. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, pa je utvrđeno da 58 umetničkih dela likovne i primenjen e umetnosti čine zaostavštinu pok. R.M, te je tuženi-protivtužilac obavezan da joj preda (veći) deo tih predmeta, dok je u odnosu na ostale obavezan da joj , na ime naknade štete , isplati iznos od 7.350 evra, sa kamatom , osim za šest dela za koje je odbijen njen zahtev za isplatu 2.195 evra. Istom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužilje- protivtužene kojim je tražila da se utvrdi da još dva umetnička dela čine predmet zaostavštine pok. R.M, dok je u odnosu na jedno delo tužba odbačena. U odnosu na protivtužbeni zahtev, ovaj zahtev je kao neosnovan odbijen u odnosu na 59 umetničkih predmeta, a usvojen u odnosu na jedno delo, dok je za četiri tužba odbačena. Ovakvu odluku parnični sud je doneo nakon što je utvrdio da u delu kojim je raspolagano pokretnim stvarima ugovor o doživotnom izdržavanju ne proizvodi pravno dejstvo, budući da one nisu bile individualno određene, a iz izvedenih dokaza nije proizlazilo da ih je tuženi-protivtužilac stekao po osnovu poklona.

Označenom presudom tuženi-protivtužilac je obavezan da tužilji- protivtuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 631.370,00 dinara , uz obrazloženje da je sud prilikom odlučivanja o troškovima postupka cenio delimičan uspeh tužilje- protivtužene u sporu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3287/15 od 21. decembra 2016. godine, u postupku po žalbi tuženog-protivtužioca, delimično je preinačena prvostepena presuda u pogledu glavnog zahteva , tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje-protivtužene kojim je tražila da se tuženi- protivtužilac obaveže da joj preda u državinu jed an crtež, kao i u delu kojim je odlučeno o kamati, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US i 55/14) propisano je: da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove, da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova, kao i da sud može da odluči da jedna stranka naknadi sve troškove koje je protivna stranka imala ako protivna stranka nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi (član 153. st. 1, 2. i 3.); da će sud prilikom odlučivanja koji će troškovi da se naknade stranci da uzme u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o iznosu troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti (član 154. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 7. februara 1996. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 21. decembra 2016. godine, trajao 20 godina i deset i po meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje na to da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, a što potvrđuje i činjenica da je prva prvostepena presuda doneta tek nakon skoro devet godina, u kom periodu, zbog traženja spisa predmeta drugog suda , nije postupano više od četiri i po godine .

Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio veoma složen, imajući u vidu, pre svega, da je trebalo utvrditi pravo svojine po različitim osnovama za veliki broj stvari, pri čemu bivši vlasnik tih stvari u vreme trajanja postupka nije bio živ.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je zahtev o kojem se odlučivalo u predmetnom paničnom postupku bio od većeg značaja za podnosioca, kao i da on svojim ponašanjem, osim što je tražio da se jedno od zakazanih ročišta ne održi, nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka.

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu i da pet ročišta nije održano zbog obustave rada advokata, a ostala na zahtev parničnih stanaka, ali je ocenio da navedeno, kao ni opisana složenost postupka ne mogu da budu opravdanje za skoro dvadesetjednogodišnje trajanje postupka, tako da odgovornost za njegovo dugo trajanje leži na parničnom sudu, koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, a budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog Ustavom zajemčenog prava dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe kojima se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3287/15 od 21. decembra 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac povredu označenog prava obrazlaže navodima o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, te pogrešnoj primeni materijalnog prava u odnosu na odluku o troškovima postupka. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom ukazuje na to da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, načina na koji su sudovi dali ocenu izvedenih dokaza, i načina na koji su primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih akata ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrarno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, u konkretnom slučaju, nije dao ustavnopravno prihvatljive razloge koji ukazuju na to da su u toku postupka parnični sudovi arbitrerno postupali i odlučivali. Suprotno navodima podnosioca, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljiv oj primeni odredaba merodavnog Zakona o parničnom postupku, kao i da sadrži jasne i dovoljne razloge za iznete stavove o izvedenim dokazima, na osnovu kojih su parnični sudovi cenili osnovanost tužbenog, odnosno protivtužbenog zahteva. Pri tom, Ustavni sud ukazuje i na više puta izražen stav da o baveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente, što naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižesetepenih sudova. Sa druge strane, navodima kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u pogledu odluke o troškovima postupka, prema oceni Ustavnog suda, ne ukazuje se na konkretne propuste parničnog suda, imajući u vidu da je taj sud naveo da je troškove odmerio srazmerno uspehu u sporu, već podnosilac samo paušalno iznosi svoj stav da je trebalo doneti drugačiju odluku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.