Odbacivanje ustavne žalbe u sporu zbog smetanja državine prava službenosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja sudova u Negotinu u sporu zbog smetanja državine. Sud je utvrdio da se žalbom ponavljaju navodi iz redovnog postupka i da ne postoje ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Desimira Stanisavljevića iz Sikola, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Desimira Stanisavljevića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Negotinu Gž. 240/11 od 24. maja 2011. godine i rešenja Osnovnog suda u Negotinu P. 698/10 od 8. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Desimir Stanisavljević iz Sikola je, preko punomoćnika Dragane Videnović i Mileta Petkovića, advokata iz Bora, izjavio Ustavnom sudu 5. jula 2011. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Negotinu Gž. 240/11 od 24. maja 2011. godine i rešenja Osnovnog suda u Negotinu P. 698/10 od 8. aprila 2010. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih čl. 22, 32. i 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi: da je tužba bila neuredna, jer nije navedeno na koja dvoja vrata je izvršeno smetanje državine tužioca, kao ni gde se nalaze prostorije koje je tužilac koristio, te je sud morao da odbaci tužbu; da se zbog neurednosti tužbe ne mogu ispitati osporena rešenja; da sudovi nisu hteli da izvedu ni jedan dokaz saslušanjem predloženih svedoka na okolnost da je podnosilac sopstvenim novčanim sredstvima, angažovanjem radnika i sopstvenim radom izgradio porodičnu stambenu zgradu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i priloženih dokaza Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Negotinu P. 698/10 od 8. aprila 2010. godine utvrđeno da je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, smetao tužioca (svog brata) u poslednjem mirnom i faktičkom posedu prava službenosti prolaza kroz zajednički hodnik koji vodi do prostorija koje koristi tužilac (kuhinje, ostave, VC-a i hodnika), a koji se prolaz nalazi u porodičnoj kući u Sikoli na kp. broj 10426, na taj način što je dana 14. septembra 2009. godine, okretanjem ključa za jednu četvrtinu kruga na oba ulazna vrata u hodnik, koje vode do navedenih prostorija, onemogućio tužioca da koristi iste prostorije, te se istom nalaže da se u buduće kloni ovakvog ili sličnog smetanja, pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav 1. izreke), odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud svojom odlukom naloži tuženom da odmah uspostavi pređašnje stanje poseda, na taj način što će otvoriti ulazna vrata porodične kuće iz stava 1. ove odluke i omogućiti tužiocu nesmetano korišćenje prostorija u navedenom objektu (stav 2. izreke) i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka (stav 3. izreke). U obrazloženju prvostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je sud cenio iskaze tužioca i tuženog, saslušanih u svojstvu parničnih stranaka, pa je iskazu tužioca u celosti poklonio veru, nalazeći da je njegov iskaz ubedljiv i ničim doveden u sumnju, dok iskazu tuženog nije poklonio veru u delu gde tvrdi da nije zaključao ulazna vrata na način kako to tužilac tvrdi, te istom onemogućio korišćenje objekta, stoga što je njegov iskaz u tom delu neubedljiv, jer i sam tuženi u svom iskazu kaže "kad god sam u objektu ja moram iznutra da zaključavam vrata da bi vodio računa o sebi"; da se prilikom odlučivanja sud ograničio samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja, ne raspravljajući o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti državine, saglasno odredbi člana 448. Zakona o parničnom postupku.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Negotinu Gž. 240/11 od 24. maja 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđeno prvostepeno rešenje u stavovima 1. i 3. izreke. U obrazloženju drugostepene odluke se, pored ostalog, navodi: da je neosnovano isticanje tuženog da je pobijano rešenje neizvršivo jer je nejasno na koji se stambeni objekat odnosi sporno smetanje poseda, pošto prema stanju u spisima i iskazima parničnih stranaka, posebno tuženog, proizlazi da je strankama poznato na koji se stambeni objekat odnosi sporno smetanje poseda; da podneta tužba sadrži sve što je potrebno da bi se po istoj moglo postupati, shodno odredbi člana 100. Zakona o parničnom postupku; da su ostali navodi tuženog bez uticaja na pravilno odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, jer prema odredbi člana 77. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa u sporu za smetanje državine sud pruža zaštitu prema poslednjem stanju državine i nastalom smetanju, pri čemu nije od uticaja pravo na državinu, pravni osnov državine i savesnost držaoca; da se ne mogu uzeti u obzir novi dokazni predlozi tuženog, pošto nisu predloženi u skladu sa odredbom člana 359. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kojom se propisuje da se u žalbi mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave.

4. Po oceni Ustavnog suda, u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povreda odredaba Ustava koje su u žalbi označene.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. Formalno pozivanje na povredu Ustavnom zajemčenih prava ne čini, samo po sebi, ustavnu žalbu dopuštenom. Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje zasniva na istim razlozima koji su isticani i u žalbi protiv osporenog prvostepenog rešenja i cenjeni u osporenom drugostepenom rešenju, pa se njihovim ponovnim navođenjem u ustavnoj žalbi ne dovodi u sumnju pravilnost osporenih rešenja, niti se ukazuje na proizvoljnost i arbitrernost u njihovom donošenju. Takođe, u postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su Osnovni sud u Negotinu i Viši sud u Negotinu dovoljno jasno obrazložili svoje odluke, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Ispitujući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova, složenošću predmeta, postupanjem samog podnosioca i značajem koji je predmet spora imao za njega, a što bi moglo predstavljati ustavnopravni razlog koji ukazuje na povredu navedenog prava. Imajući u vidu navedeno, kao i da okolnosti konkretnog slučaja ne ukazuju na duže trajanje postupka koji je pred dve instance trajao nepune dve godine, Ustavni sud se nije posebno upuštao u ocenu ovog navoda.

Ustavni sud je konstatovao da uz ustavnu žalbu podnosilac nije dostavio dokaze za navod da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava. Naime, podnosilac nije dostavio pravnosnažna rešenja kojima bi dokazao da su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji sudovi o istom spornom pravnom pitanju zauzeli drugačiji pravni stav.

U pogledu navoda ustavne žalbe da je podnosiocu povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ističe da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio svoje zakonsko pravo da izjavi žalbu, pri čemu navedeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Povodom navoda podnosioca da je osporenim aktima u odnosu na njega povređeno ustavno načelo iz člana 22. Ustava, prema kome svako ima pravo na sudsku zaštitu, Ustavni sud ukazuje da sami osporeni akti očigledno potvrđuju da je podnosilac imao i iskoristio pravo na sudsku zaštitu svojih prava, pri čemu označeno ustavno načelo, takođe, građanima ne garantuje po njih povoljan ishod sudskog spora, ako za traženu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe u sporu zbog smetanja državine prava službenosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti