Rešenje Ustavnog suda o nedopuštenosti žalbe oštećenog kao tužioca u krivičnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu oštećenog kao tužioca kao nedopuštenu. Pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava garantuje se okrivljenom, a ne oštećenom, koji nema ustavno pravo da se protiv trećeg lica pokrene krivični postupak ili da ono bude osuđeno.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga N. Vujovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. marta 2010. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Miodraga N. Vujovića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Ki. 421/07 Kv. 1713/09 od 11. maja 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 1576/09 od 11. novembra 2009. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Miodrag N. Vujović iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 15. januara 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Ki. 421/07 Kv. 1713/09 od 11. maja 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 1576/09 od 11. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje „i suđenje uopšte“ i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 32. i 36. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu odlučeno da nema mesta sprovođenju istrage protiv više prijavljenih lica i da su osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije odbijene kao neosnovane žalbe podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika izjavljene protiv navedenog rešenja Okružnog suda u Beogradu, čime smatra da su povređena njegova ustavna prava. U ustavnoj žalbi je istaknuto da je Vrhovni sud Srbije „morao da odlučuje po Zakonu o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 63/01, 42/02, 27/03, 29/04, 101/05 i 45/06) ... i po tom zakonu je morao da tvrdi da (sam) u pravu i da presudi baš onako kako (sam) tražio, a to je da u Srbiji ne postoji sudska vlast“.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.
3. Ustavni sud je u sprovednom prethodnom postupku utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe Ustavnom sudu obraća kao jedan od oštećenih kao tužilaca u krivičnom predmetu u kome su doneta osporena rešenja. Osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Ki. 421/07 Kv. 1713/09 od 11. maja 2009. godine odlučeno je, povodom neslaganja istražnog sudije sa zahtevom za sprovođenje istrage oštećenih kao tužilaca, među kojima je i podnosilac ustavne žalbe, da nema mesta sprovođenju istrage protiv više prijavljenih lica. Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. II 1576/09 od 11. novembra 2009. godine odbijene su kao neosnovane žalbe podnosioca ustavne žalbe i punomoćnika oštećenog kao tužioca protiv navedenog rešenja Okružnog suda u Beogradu.
Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbama člana 32. Ustava povređeno time što redovni sudovi u konkretnom krivičnom predmetu nisu prihvatili njegov predlog za sprovođenje istrage protiv prijavljenih lica jer su trebali, kako je i sam podnosilac naveo, da presude „baš onako kako (je) tražio“. Ustavni sud je utvrdio i da se navodi o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zasnivaju isključivo na navodnoj povredi prava na pravično suđenje.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret, to se u ovom postupku, prema pravnom stavu Ustavnog suda, Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09), kojom je propisano da se ovim zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.
Po oceni Ustavnog suda, iz navedenog sledi da oštećeni kao tužilac, kao ni privatni tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni zakonom, ni Ustavom zajemečno pravo da će se protiv nekog lica pokrenuti istraga, da će se voditi krivični postupak, niti da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se oštećeni kao tužilac u ustavnoj žalbi ne može pozivati na to da mu je sudskom odlukom, kojom je pravnosnažno odbijen njegov predlog za pokretanje istrage protiv trećeg okrivljenog lica povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u Rešenju Už – 713/08 od 27. januara 2010. godine. Takođe, isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi Krzak protiv Poljske, od 6. aprila 2004. godine, aplikacija broj 51515/99, st. 23. i 24, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio predstavku zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je ratione materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije.
Kako podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju ne navodi ustavnopravne razloge za povredu prava na pravično suđenje, već ističe samo svoj interes da lica protiv kojih je podneo zahtev za sprovođenje istrage budu i okrivljena u krivičnom postupku, odnosno da budu i osuđena, Ustavni sud je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio kao nedopuštenu.
5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić