Odbijanje ustavne žalbe zbog objavljivanja fotografije sa pripadnikom neonacističke organizacije
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da objavljivanje fotografije podnosioca sa članom zabranjene neonacističke organizacije uz novinski članak nije povredilo pravo na privatnost, jer je opravdani interes javnosti da bude informisana o aktivnostima takvih lica pretežniji.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. D . iz Sremske Kamenice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. juna 201 6. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. D . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4 558/13 od 21. novembra 2013. godine i presude Višeg suda u Novom Sadu P. 5/13 od 7. oktobra 2013. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. D . iz Sremske Kamenice je , 9. januara 2014. godine, preko punomoćnika N . S, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4558/13 od 21. novembra 2013. godine i Višeg suda u Novom Sadu P. 5/13 od 7. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na pravično suđenje, prava na tajnost pisama i drugih sredstava opštenja i prava na zaštitu podataka o ličnosti, zajemčenih odredbama člana 23. stav 1, člana 25. stav 1, člana 32. stav 1, člana 41. stav 1. i člana 42. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na poštovanje privatnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je 25. oktobra 2012. godine, na strani 19 dnevnih novina „V. n .“, objavljen tekst sa naslovom „Antifašisti se protive zapošljavanju članova desničarskih organizacija“ i podnaslovom „Neonacista drži čas“, koji se odnosi na V. R, nekadašnjeg člana neonacističke organizacije „Nacionalni stroj“, koji se zaposlio kao profesor u srednjoj školi u Novom Sadu; da je u prilogu navedenog teksta objavljena fotografija na kojoj se, pored V . R, nalazi još nekoliko drugih lica, među njima i podnosilac ustavne žalbe, ispod koje je ispisan komentar „Istomišljenici – R . sa pripadnicima Nacionalnog stroja“; da je osporenim presudama odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, nastale kao posledica objavljivanja pomenute fotografije i njenog pratećeg komentara; da su parnični sudovi prenebregli činjenice da se objavljeni tekst tiče isključivo V. R, iz kog razloga podnosilac ustavne žalbe nije morao biti prikazan na spornoj fotografiji i tako učinjen prepoznatljivim u javnosti, da je fotografija načinjena bez namere njenog javnog objavljivanja, na privatnom događaju (rođendanskoj proslavi) u dvorištu kuće podnosioca ustavne žalbe, a ne na nekom javnom mestu, da podnosilac ustavne žalbe nikada nije dao pristanak za objavljivanje fotografije, kao i da nikada nije bio član, simpatizer ili istomišljenik navedene organizacije; da se fotografijom i proizvoljnim komentarom ispod fotografije on u javnosti upravo prikazuje u tom svojstvu; da je ostalo nej asno u čemu se ogleda opravdani interes javnosti, u smislu odredaba čl. 4. i 45. Zakona o javnom informisanju, da sporna fotografija bude objavljena uz tekst koji se tiče samo V. R . i da se podnosilac ustavne žalbe predstavi kao član ili istomišljenik navedene organizacije, imajući u vidu da Vanja Radosav na fotografiji, sa još dva lica, drži zastavu na kojoj se nalazi „nacistički krst“; da je nesporno da javnost ima opravdani interes da zna za činjenicu da je lice koje je osuđivano kao pripadnik jedne zloglasne organizacije sada profesor u školi, ali da to ne predstavlja razlog za dezavuisanje prava drugih lica, pre svega, prava na privatnost; da su tuženi, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, imali mogućnost da objave samo deo fotografije na kome se nalazi Vanja Radosav, a da sva ostala lica učine neprepoznatljivim (zamagljivanjem lika i sl.), u kom sučaju bi javnost bila objektivno informisana, a prava drugih lica zaštićena.
Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, zatim da podnosioscu ustavne žalbe dosudi materijalnu štetu u visini opredeljenog tužbenog zahteva i troškova parničnog postupka kojima je bio izložen, kao i da mu dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise parničnog predmeta Višeg suda u Novom Sadu P. 5/13 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je 17. januara 2013. godine, u svojstvu tužioca, podneo tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv tuženih Kompanije „N.“ a.d. Beograd i M. V . iz Beograda, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava na privatnost i povrede časti i ugleda objavljivanjem ličnog zapisa – fotografije.
Osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu P. 5/13 od 7. oktobra 2013. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da mu tuženi, po navedenom osnovu, solidarno isplate ukupan iznos od 400.000 dinara (200.000 dinara po oba osnova), sa zateznom kamatom od dana presuđenja do konačne isplate.
U obrazloženju osporene prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je 25. oktobra 2012. godine, u dnevnom listu „Večernje Novosti“, čiji je osnivač i izdavač prvotuženi, a glavni i odgovorni urednik drugotuženi, objavljen tekst pod naslovom „Neonacista drži čas“ sa podnaslovom „Antifašisti se protive zapošljavanju članova desničarskih organizacija“; da se u okviru navedenog teksta, koji se odnosi na V. R, nalazi fotografija na kojoj je devetoro osoba (lik V . R . je u predelu glave zaokružen); da je ispod te fotografije ispisan tekst „Istomišljenici – R . sa pripadnicima Nacionalnog stroja“; da V . R . na slici drži zastavu koja na sebi ima „keltski krst“, što je jedan od najprepoznatljivijih simbola neonacističkog pokreta; da je tužilac jedina osoba na slici u čučećem položaju; da je predmetna fotografija načinjena na proslavi rođendana tužiočevog prijatelja S . N, i to u dvorištu kuće tužiočevih roditelja u Sremskoj Kamenici; da je fotografija nastala kao uspomena na proslavu tog rođendana; da su neki od tužiočevih prijatelja pre fotografisanja razvili napred opisanu zastavu; da nakon što je video da zastava na sebi ima nacističko obeležje, tužilac je izrazio neslaganje jer nije želeo probleme sa komšijama i sa svojim ocem, ali da se, i pored toga, fotografisao; da je jedna od osoba na fotografiji V . R, kojeg tužilac poznaje od detinjstva i smatra ga starijim bratom, budući da se prema njemu uvek ophodio zaštitnički; da je tužiocu poznato čime se bavio V . R, ali da sa njim ne deli stavove; da majica koju je tužilac nosio na slici, a na kojoj se nalazi slika lobanje, nije njegova, već da je od nekoga pozajmio; da je tužilac za objavljivanje predmetne fotografije saznao od svedoka D . Š, koji je istu video u štampanom izdanju dnevnog lista „V . n .“, a kasnije i od svedoka I. P; da je tužilac u kasnijim razgovorima sa imenovanim svedocima objasnio okolnosti pod kojima je fotografija nastala i da on nema nikakve veze sa neonacistima; da je ista fotografija objavljena i u drugim medijima, i to u elektronskom izdanju dnevnog lista „B .“, protiv kojeg je tužilac takođe podneo tužbu, kao i na sajtovima „A.“ i „R. 021“; da je tužilac zbog objavljivanja fotografije imao problema u porodici; da je u tom periodu započeo probni rad u jednom kafiću u Novom Sadu, čiji je vlasnik svedok I . P; da pošto je video članak sa spornom fotografijom, imenovani svedok je tužioca zamolio da više ne dolazi u kafić; da su tužiocu u tom kafiću dobacivali i nazivali ga „fašistom“; da svedoci D . i I . tužioca nisu mogli da povežu sa neonacistima; da tuženi nisu kontaktirali tužioca u vezi dobijanja saglasnosti za objavljivanje predmetne fotografije; da polazeći od toga da je sadržina članka, uz koji je objavljena predmetna fotografija, usmerena na organizaciju „Nacionalni stroj“, sud je prilikom odlučivanja o postavljenom tužbenom zahtevu imao u vidu Odluku Ustavnog suda „U-171/2008“ od 2. juna 2011. godine, kojom je utvrđeno da je organizacija "Nacionalni stroj" tajno udruženje, čije je delovanje zabranjeno saglasno Ustavu i zabranjen je upis u odgovarajući registar koji vodi nadležni organ udruženja, odnosno političke stranke sa programskim ciljevima i/ili nazivom navedene organizacije , kao i da deluje, promoviše i širi svoje programske ciljeve i ideje (obrazloženje Odluke Ustavnog suda je detaljno interpretirano u obrazloženju ove presude); da imajući u vidu da se u članku uz koji je objavljena predmetna fotografija navodi da je V . R . aktivista zabranjene desničarske organizacije „Nacionalni stroj“, sud smatra da su tuženi prilikom objavljivanja fotografije postupili u skladu sa odredbom člana 4. Zakona o javnom informisanju, kao i da je u pitanju izuzetak od zabrane objavljivanja ličnog zapisa – fotografije bez saglasnosti lica na koje se zapis odnosi, koji je propisan odredbom člana 45. tačka 2. Zakona o javnom informisanju; da činjenica da je u sredstvima javnog informisanja, pa tako i u izdanju dnevnih novina „V . n .“, objavljena fotografija na kojoj se nalazi tužilac sa V. R, uz članak koji se tiče organizacije „Nacionalni stroj“, bez ulaženja u razmatranje da li je tužilac u bilo kakvoj vezi sa tom organizacijom, a u svetlu citirane odluke Ustavnog suda o zabrani organizacije „Nacionalni stroj“, sud nalazi da je od interesa za javnost objavljivanje takvih informacija, tj. predmetne fotografije, u smislu odredbe člana 45. tačka 2) Zakona o javnom informisanju i obaveze sprovođenja odluke Ustavnog suda, s obzirom na to da se dovodi u vezu, indirektno ili direktno, sa organizacijom „Nacionalni stroj“; da je navedeno sud posmatrao i sa aspekta dela odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno da su d ržavni i drugi organi i organizacije dužni da u okviru svojih nadležnosti i ovlašćenja preduzmu mere u cilju sprovođenja odluke .
Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Gž. 4558/13 od 21. novembra 2013. godine, kojom je žalbu odbio i ožalbenu prvostepenu presudu u celini potvrdio.
U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da se u okviru predmetnog članka upozorava javnost da je Vanja Radosav, ranije pravnosnažno osuđen kao aktivista organizacije „Nacionalni stroj“, čiji su registracija i delovanje u pravcu ostvarivanja proklamovanih ciljeva zabranjeni odlukom Ustavnog suda, zaposlen kao profesor u srednjoj školi, zbog čega se izražava bojazan od širenja ideja navedene organizacije među učenicima škole; da je V. R . na fotografiji prikazan zajedno sa više lica, uz prepoznatljive neonacističke simbole, što upućuje na ideološku srodnost shvatanja fotografisanih osoba sa ideologijom navedene organizacije, čime se potkrepljuje bojazan od propagiranja njenih ideja i usmeravanja učenika u pravcu delovanja na ostvarivanju njenih ciljeva, a o čemu javnost svakako ima opravdan interes da zna; da se, prema tome, sporna fotografija odnosi na ličnost, događaj i pojavu od interesa za javnost, zbog čega je isključena protivpravnost njenog objavljivanja bez pristanka tužioca, saglasno članu 45. tačka 2) Zakona o javnom informisanju; da je tužilac, suprotno žalbenim navodima, time što se fotografisao sa grupom osoba u kojoj se nalazi i javno deklarisani aktivista zabranjene desničarske organizacije, uz istaknute simbole koji ukazuju na srodnost njihove ideologije sa ideologijom te organizacije, spornu fotografiju učinio interesantnom za javnost i time dao povoda za njeno objavljivanje u javnim glasilima, zbog čega je isključena protivpravnost i u smislu tačke 3) navedenog člana Zakona o javnom informisanju; da iz navedenih razloga tužilac nema pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti objavljivanjem ličnog zapisa, u smislu člana 46. Zakona o javnom informisanju, koji, pored navedenog, propisuje da za takvu štetu ne može odgovarati osnivač javnog glasila, već samo njegov odgovorni urednik, ukoliko se za to steknu uslovi; da nema ni uslova za naknadu nematerijalne štete koji su propisani članom 80. u vezi člana 3. stav 1. Zakona o javnom informisanju, zbog objavljivanja sporne informacije („Istomišljenici – R . sa pripadnicima Nacionalnog stroja“), koja, prema utvrđenom činjeničnom stanju, nije istinita; da je u konkretnom slučaju sama sporna fotografija bila objektivno podesna da kod novinara i odgovornog urednika izazove uverenje da je istinita informacija da su osobe na fotografiji istomišljenici V . R . i pripadnici „Nacionalnog stroja“; da tajnost navedene organizacije nije omogućavala novinaru i odgovornom uredniku da sa pažnjom primerenom toj okolnosti provere tačnost takvog uverenja; da se stoga ne može smatrati da su objavljivanjem sporne informacije ispod sporne fotografije tuženi prekršili standard dužne novinarske pažnje, bez obzira na to što se takva informacija pokazala neistinitom, a samim tim i podesnom da povredi čast i ugled tužioca.
4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da je f izički i psihički integritet nepovrediv (član 25. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva (član 41. stav 1.); da je z ajemčena zaštita podataka o ličnosti (član 42. stav 1.). Ustavni sud nalazi da su u ovoj ustavnopravnoj stvari od značaja i odredbe člana 46. Ustava kojim a je utvrđeno: da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (stav 1.); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2.).
Članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), čija povreda se takođe ističe u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da s vako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se j avne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).
Zakonom o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11) (u daljem tekstu: ZJI), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost, kao i da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da tuđe informacije, ideje i mišljenja prenesu i objave verodostojno i potpuno, a ukoliko je informacija preneta iz drugog javnog glasila, uz navođenje glasila iz kojeg je informacija preneta (član 3.); da se u javnim glasilima slobodno objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna, osim kada je drugačije određeno zakonom , da se odredba stava 1. ovog člana primenjuje bez obzira na način na koji je pribavljena informacija (član 4.); da se informacija iz privatnog života, odnosno lični pisani zapis (pismo, dnevnik, zabeleška, digitalni zapis i slično), zapis lika (fotografski, crtani, filmski, video, digitalni i slično) i zapis glasa (magnetofonski, gramofonski, digitalni i slično) ne može objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života informacija tiče, odnosno lica čije reči, lik odnosno glas sadrži, ako se pri objavljivanju može zaključiti koje je to lice, da se informacija i zapisi iz stava 1. ovog člana ne mogu objaviti ni bez pristanka onoga kome su namenjeni odnosno onoga na koga se odnose, ako bi objavljivanjem bilo povređeno pravo na privatnost ili koje drugo pravo tog lica (član 43. st. 1. i 3.); da se i zuzetno od člana 43. ovog zakona, informacija iz privatnog života, odnosno lični zapis, može objaviti bez pristanka lica na koje se odnosi, ako se informacija, odnosno zapis, odnosi na ličnost, pojavu ili događaj od interesa za javnost, naročito ako se odnosi na nosioca državne ili političke funkcije, a objavljivanje je važno s obzirom na činjenicu da lice obavlja tu funkciju (član 45. tačka 2)); da svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila, u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja, odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganju (član 79.); da novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila koji su pre objavljivanja s pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije, solidarno odgovaraju za materijalnu i nematerijalnu štetu prouzrokovanu objavljivanjem informacije (član 80. stav 1.).
Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).
5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na poštovanje privatnog života iz člana 8. Evropske konvencije (u daljem tekstu: pravo na privatnost), Ustavni sud najpre konstatuje da ovo pravo nije izričito zajemčeno Ustavom, ali da ono predstavlja jednu od garancija složenog prava na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava. S druge strane, Evropska konvencija je kao potvrđeni međunarodni ugovor, u smislu člana 16. stav 2. Ustava, sastavni deo pravnog poretka, zbog čega se neposredno primenjuje u pravnom sistemu Republike Srbije. Građanima Republike Srbije se, dakle, ovim međunarodnopravnim dokumentom direktno jemči pravo na privatnost. S obzirom na to da podnosilac u ustavnoj žalbi insistira na povredi prava na privatnost iz člana 8. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud nije posebno razmatrao postojanje povrede prava na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava, već je navode ustavne žalbe cenio sa aspekta garancije sadržane u Evropskoj konvenciji.
Ustavni sud konstatuje da Evropska konvencija pravo na privatnost ne jemči kao apsolutno pravo, budući da dopušta neka njegova ograničenja. Tako je odredbom člana 8. stav 2. Evropske konvencije predviđeno da se pravo na poštovanje privatnosti može ograničiti, tačnije da se javne vlasti neće mešati u vršenje tog prava, sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih . Dakle, do dozvoljenog ograničenja prava na privatnost, koje ne predstavlja povredu tog prava, može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima: 1) da je takvo ograničenje propisano zakonom ; 2) da je u svakom konkretnom slučaju, na način i pod uslovima propisanim zakonom, utvrđeno postojanje opravdanog i neophodnog javnog interesa za ograničenje, tzv. legitimni cilj; 3) da je to neophodno u demokratskom društvu.
Sledom iznetog, Ustavni sud nalazi da pitanje da li ograničenje prava na privatnost u konkretnom slučaju predstavlja i povredu prava iz člana 8. Evropske konvencije, zavisi od ocene postojanja navedena tri uslova, odnosno ocene da li su u osporenim presudama ispunjeni napred navedeni uslovi za dozvoljeno ograničenje prava na privatnost. Međutim, Ustavni sud ima u vidu da odredba člana 8. stav 2. Evropske konvencije kod dozvoljenog ograničenja prava na privatnost podrazumeva samo akte javne vlasti kojima pravo na privatnost pojedinca može da bude ograničeno. U slučaju zadiranja u pravo na privatnost od strane drugih pravnih subjekata (fizičkih i pravnih lica), do povrede navedenog prava, po mišljenju Ustavnog suda, može doći u slučaju kada sudska odluka, doneta u sporu koji je za predmet imao zaštitu prava privatnosti, nije zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava i/ili ukoliko obrazloženje te odluke ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, ali i tada postojanje povrede zavisi od ispunjenosti navedena tri uslova.
Osporenim presudama je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu osnivač i glvani i odgovorni urednik javnog glasila - dnevnog lista „V. n.“ solidarno naknade nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava na privatnost i povrede časti i ugleda, objavljivanjem bez njegove dozvole ličnog zapisa – fotografije, na kojoj se podnosilac ustavne žalbe nalazi sa još osmoro lica, među kojima je i V . R, član i aktivista udruženja „Nacionalni stroj“, čije je delovanje, promovisanje i šir enje programsk ih ciljev a zabranjeno Odlukom Ustavnog suda VIIU-171/2008 od 2. juna 2011. godine, a koji sa još dvojicom muškaraca na fotografiji drži razapetu zastavu na kojoj se nalazi „keltski krst“, prepoznatljivi simbol neonacizma. Suština obrazloženja osporenih presuda ogleda se u stavu parničnih sudova da tuženi nisu imali obavezu da traže saglasnost podnosioca ustavne žalbe za objavljivanje predmetne fotografije, koja je bila deo opreme članka objavljenog u štampanom izdanju dnevnog lista „V. n .“ pod naslovom „Neonacista drži čas“ sa podnaslovom „Antifašisti se protive zapošljavanju članova desničarskih organizacija“, zbog opravdanog interesa javnosti da zna kakve su aktivnosti zabranjenog udruženja „Nacionalni stroj“, čiji je deklarisani aktivista V. R . dobio zaposlenje u srednjoj školi, te iz razloga što je navedenom odlukom Ustavnog suda utvrđena dužnost državnih i drugi h organ a i organizacij a da u okviru svojih nadležnosti i ovlašćenja preduzmu mere u cilju sprovođenju odluke .
Ustavni sud ukazuje da je 14. aprila 2016. godine doneo Odluku Už-412/2014, kojom je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu istog podnosioca izjavljenu protiv presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4786/13 od 3. decembra 2013. godine i Višeg suda u Novom Sadu P. 98/13 od 8. oktobra 2013. godine. Navedenim presudama je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu osnivač javnih glasila - dnevnih listova „B.“ i „A.“ (prvotuženi), glavni i odgovorni urednik dnevnog lista „B.“ (drugotuženi), urednik elektronskih izdanja dnevnih listova „B.“ i „A.“ (trećetuženi) i glavni i odgovorni urednik dnevnog lista „A.“ (četvrtotuženi), solidarno naknade nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava na privatnost objavljivanjem bez njegove dozvole fotografije koja je bila okosnica spora i u predmetnom parničnom postupku. Ustavni sud konstatuje da su se novinski članci objavljeni u elektronskom izdanju dnevnih listova „B .“ i „A.“, u kojima je predmetna fotografija bila deo opreme, takođe bavili zaposlenjem V. R . u srednjoj školi u Novom Sadu, kao i članak objavljen u štampanom izdanju dnevnog lista „V . n.“, s tom razlikom što je u ovom članku, ispod predmetne fotografije, ispisan tekst (komentar) „Istomišljenici - Radosav sa pripadnicima Nacionalnog stroja“, kojim su podnosiocu, po njegovom mišljenju, čast i ugled povređeni i zbog objavljivanja neistinite informacije.
Ustavni sud smatra da se kriterijumi iz Odluke Už-412/2014 od 14. aprila 2016. godine mogu primeniti i u ovom ustavnosudskom sporu kod ocene navoda o povredi prava na privatnost.
S tim u vezi, Ustavni sud najpre treba da utvrdi da li je uopšte došlo do mešanja u pravo na privatnost podnosioca ustavne žalbe, odnosno da li se, u konkretnom slučaju, može govoriti o ograničenju ovog prava. Uzimajući u obzir stav parničnih sudova da tuženi nisu imali obavezu da traže saglasnost podnosioca ustavne žalbe za objavljivanje predmetne fotografije, Ustavni sud zaključuje da je osporenim presudama došlo do mešanja u njegovo pravo na privatnost.
Kada je u pitanju prvi uslov za dozvoljenost ograničenja prava na privatnost, Ustavni sud ima u vidu da su odgovarajuće odredbe ZJI sadržale u sebi afirmaciju prava na privatnost, kao i zakonska ograničenja ovog prava. Takav je slučaj bio sa odredbama člana 43. ZJI, koji je u stavu 1. propisivao da se informacija iz privatnog života, odnosno lični pisani zapis (pismo, dnevnik, zabeleška, digitalni zapis i slično), zapis lika (fotografski, crtani, filmski, video, digitalni i slično) i zapis glasa (magnetofonski, gramofonski, digitalni i slično) ne može objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života informacija tiče, odnosno lica čije reči, lik odnosno glas sadrži, ako se pri objavljivanju može zaključiti koje je to lice. Garancija prava na privatnost kod objavljivanja informacije iz privatnog života, ličnog pisanog zapisa, zapisa lika ili zapisa glasa mogla se ograničiti pod uslovima propisanim odredbama člana 45. ZJI, u tom smislu što se za njihovo objavljivanje nije tražila saglasnost lica čijeg se privatnog života informacija tiče, odnosno lica čije reči, lik odnosno glas sadrži. Dakle, Ustavni sud zaključuje da je takav vid ograničenja prava na privatnost bio predviđen zakonom.
Ocenjujući postojanje legitimnog cilja (drugi uslov), Ustavni sud je konstatovao da je zadiranje u pravo na privatnost podnosioca ustavne žalbe izvršeno u okviru ostvarivanja slobode izražavanja iz člana 46. Ustava, tačnije slobode novinarskog izražavanja. S tim u vezi, ovde treba ukazati na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), koji je prihvatio i Ustavni sud , da jedan od legitimnih ciljeva ograničenja prava na privatnost jeste i ostvarivanje slobode izražavanja novinarske profesije, posebno kada je u pitanju objavljivanje informacije za koju javnost ima opravdani interes da zna. Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u obrazloženjima osporenih presuda na ustavnopravno prihvatljiv način utvrdili postojanje legitimnog cilja za objavljivanje predmetne fotografije, imajući u vidu da se na istoj nalazi i V. R, pripadnik udruženja čije je delovanje protivno Ustavu, koji u rukama drži zastavu sa simbolom neonacizma, a povodom kojeg je objavljena informacija da je dobio zaposlenje kao profesor u srednjoj školi.
Pitanje neophodnosti u demokratskom društvu (treći uslov), Ustavni sud, poput ESLjP, posmatra sa aspekta srazmernosti između ograničenja prava na privatnost i legitimnog cilja zbog kojeg je do takvog ograničenja došlo. S tim u vezi, parnični sudovi, prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu prava na privatnost, imaju diskreciono ovlašćenje kod ocene da li je u nekom slučaju došlo do nesrazmernog ograničenja prava na privatnost. Ovo diskreciono ovlašćenje u velikoj meri zavisi od vrste mešanja (ograničenja) u pravo na privatnost, kao i od prirode legitimnog cilja koji se tim mešanjem želeo postići (videti presudu u predmetu Leander protiv Švedske, o d 26. marta 1987, stav 59 .). Prema tome, Ustavni sud smatra da u situaciji u kojoj postoji konkurencija prava na privatnost pojedinca i slobode novinarskog izražavanja medija i novinara, sudovi prilikom odlučivanja moraju uspostaviti pravičnu ravnotežu.
ESLjP je u predmetu Van Hannover protiv Nemačke , tačnije u presudi od 7. februara 2012. godine koju je donelo Veliko veće, odredio merila koja su dužni da poštuju domaći sudovi prilikom postizanja ravnoteže između prava na poštovanje privatnog života nejavne ličnosti koja ne obavlja neku važnu funkciju i slobode izražavanja. Prvo merilo je da li se radi o predmetu od javnog interesa, što zavisi od okolnosti svakog pojedinog slučaja. Drugo merilo je da li se radi o osobi poznatoj javnosti (javnoj ličnosti) i šta je predmet informacije. Treće merilo je ponašanje osobe pre objavljivanja informacije. Četvrto merilo se odnosi na način na koji je jedna osoba predstavljena u članku ili na fotografiji, na tiraž, odnosno opseg u kome su članak i/ili fotografija distribuirani i da li postoje negativne posledice njihovog objavljivanja. Peto merilo su okolnosti u kojima su dobijene informacije ili snimljene fotografije. U vezi sa tim mora se voditi računa da li je osoba na koju se informacije odnose dala pristanak na snimanje ili je to učinjeno bez njenog znanja ili prevarom ili na drugi nedopušten način.
Ustavni sud je, polazeći od iznetih merila, konstatovao da je novinski članak, uz koji je objavljena predmetna fotografija, sadržao informaciju o tome da je član zabranjene „desničarske“ organizacije, V . R, koji je ranije pravnosnažno osuđen za krivično delo izazazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti, dobio posao u srednjoj školi kao profesor. S tim u vezi, Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivom ocenu redovnih sudova da je javnost imala opravdani interes da dobije takvu informaciju.
Navedeni članak se bavio isključivo zaposlenjem V. R . u ustanovi koja podrazumeva rad sa decom. Sudovi (naročito prvostepeni) su se u obrazloženjima osporenih presuda bavili organizacijom „Nacionalni stroj“, njenom orijentacijom i programskim ciljevima. Opravdanje za objavljivanje predmetne fotografije uz pomenuti članak, bez traženja saglasnosti lica koja se na njoj nalaze, kako Ustavni sud zaključuje, parnični sudovi su videli u tome da se fotografijom daje prikaz karaktera organizacije „Nacionalni stroj“, imajući u vidu da je jedan od detalja na njoj i zastava sa neonacističkim simbolom. Drugim rečima, pravo osnivača i glavnog i odgovornog urednika javnog glasila „V. n.“, a samim tim i novinara koji je autor članka, da objave predmetnu fotografiju sudovi nalaze u potrebi da se javnosti ukaže na činjenicu da je navedena organizacija neonacističke orijentacije, zbog čega je zaposlenje V. R . u jednoj obrazovnoj ustanovi nedopustivo i neprimereno.
U ustavnoj žalbi se naročito ističe da u parničnom postupku koji prethodi ustavnosudskom nije bilo sporno da podnosilac ustavne žalbe nikada nije bio član, ni simpatizer organizacije „Nacionalni stroj“, iz kog razloga je objavljivanje predmetne fotografije i komentara moglo imati za posledicu da se on u javnosti predstavi kao pripadnik „Nacionalnog stroja“, a što bi negativno moglo da se odrazi na njegov položaj u društvu, imajući u vidu karakter te organizacije.
Ustavni sud se u postupku odlučivanja o predlogu za zabranu „Nacionalnog stroja“, tačnije u Odluci VIIU-171/2008 od 2. juna 2011. godine, posebno bavio pitanjem unutrašnjeg uređenja i članstva u „Nacionalnom stroju“. U vezi sa tim, Ustavni sud je utvrdio sledeće: da „Nacionalni stroj“, prema članu 12. Statuta, „nema zvanično članstvo“, ali da iz drugih odredaba Statuta, kao i iz odredaba Programa, Proglasa i „Aktivističkih saveta“, proizlazi da tu organizaciju nesporno čine lica koja su joj pristupila radi zajedničkog delovanja na ostvarivanju proklamovanih ciljeva, a koj a se u navedenim aktima označavaju pojmovima „aktivisti“, „pripadnici“ ili „saborci“ i da su navedenim aktima jasno i detaljno uređena njihova prava, obaveze i odgovornosti, kao i način i uslovi pod kojima neko može pristupiti „Nacionalnom stroju“; da „Nacionalni stroj“, prema članu 6. Statuta, „nema vođu, ni vođstvo“ i da prikupljeni podaci nesporno upućuju da u formalnopravnom smislu ne postoji lice ovlašćeno za zastupanje organizacije, niti se iz Statuta ili drugih opštih akata može utvrditi da postoje zvanični organi sa ovlašćenjima koja su tim aktima predviđena; da iako Statutom formalno nisu uređeni unutrašnja organizacija i način finansiranja organizacije, ova pitanja zapravo uređuje tzv. Proglas za političko delovanje, koji se odnosi na „organizaciju i finansiranje“, a iz koga proizlazi da „Nacionalni stroj“ deluje preko „grupa-ćelija“, koje čine „do 5 ljudi sa koordinatorom“ („preporučuje se“ da dvoje do četvoro „proverenih i odanih saboraca“ oforme „političku ćeliju za političko delovanje“, da ustanove „koordinatora ćelije“ i da održavaju sastanke po dogovoru) i da se finansira iz članarine i drugih dogovorenih načina „samofinansiranja“ („saborcima“ se „preporučuje“ da u okviru ćelija odrede članarinu, da odrede „odgovornog čoveka za kasu“ i da „osmisle razne načine samofinansiranja“); da su, nasuprot zakonskim obavezama da se podaci koji se odnose na političku stranku, odnosno udruženje građana učine dostupnim javnosti, pravila ustanovljena svim aktima „Nacionalnog stroja“ usmerena na to da se od javnosti sakrije svaki podatak koji bi mogao da dovede do identifikacije lica koja su osnivači organizacije, koja rukovode njenim radom i koja su njeni članovi, kao i do identifikacije gde je sedište organizacije, odnosno iz kog mesta, ko i na koji način organizuje njeno delovanje .
Dakle, činjenica da li je neko lice član ili simpatizer organizacije „Nacionalni stroj“ (ili to nije) ne može sa sigurnošću biti utvrđena, imajući u vidu usvojeni koncept anonimnosti upravljačke strukture i članstva u toj organizaciji. S druge strane, podnosilac ustavne žalbe je u toku parničnog postupka isticao (što čini i u ustavnoj žalbi) da je sa V. R . u prijateljskim odnosima, da ga smatra „starijim bratom“ i da mu je poznato čime se on bavio, ali da njegove stavove nikada nije delio. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su parnični sudovi rešavanje spornog pitanja - da li je za objavljivanje predmetne fotografije bio neophodan pristanak podnosioca ustavne žalbe, na ustavnopravno prihvatljiv način stavili u kontekst sprovođenja Odluke Ustavnog suda VIIU-171/2008 od 2. juna 2011. godine, kojom je utvrđeno da je organizacija „Nacionalni stroj“ tajno udruženje, čije je delovanje zabranjeno saglasno Ustavu.
Anonimnost članstva i sui generis unutrašnje uređenje „Nacionalnog stroja“, po mišljenju Ustavnog suda, u dovoljnoj meri mogu stvoriti rizik da se neko lice, koje se na nekom mestu nađe sa deklarisanim pripadnicima te organizacije (kao što je V. R .), uz isticanje njenih simbola, dovede u vezu i sa njenim delovanjem. Podnosilac ustavne žalbe je imao saznanja čime se V . R . bavi(o), u šta nesumnjivo spada i njegova veza sa organizacijom „Nacionalni stroj“. Pristao je da se nađe na predmetnoj fotografiji, koju je načinila njemu, do tada, nepoznata osoba, i pored toga što je V . R prethodno razvio zastavu sa „simbolom neonacizma“. Zbog toga, Ustavni sud zaključuje da je objavljivanje sporne fotografije, kao ilustracije karaktera organizacije „Nacionalni stroj“, bez pristanka lica koja se, pored V . R, na njoj nalaze, bilo srazmerno težnji javnog glasila da bliže dočaraju koliko je rad V . R . u jednoj obrazovnoj ustanovi društveno neprihvatljiv. Drugim rečima, fotografija sa licima koja se zbog napred iznetih razloga mogu dovesti u vezu sa organizacijom „Nacionalni stroj“, može i bez pristanka tih lica postati „deo opreme“ nekog članka koji u sebi sadrži informaciju od interesa za javnost, a koja se direktno ili indirektno tiče organizacije „Nacionalni stroj“, njenog delovanja i/ili programskih ciljeva, kao što je u konkretnom slučaju reč. Samim tim, ustavnopravno je prihvatljiv i zaključak Apelacionog suda u Novom Sadu da tačnost sporne (neistinite) informacije, koja se u članku nalazi ispod sporne fotografije, novinar i odgovorni urednik nisu mogli da provere sa pažnjom primerenom okolnostima konkretnog slučaja, upravo zbog specifičnog karaktera organizacije „Nacionalni stroj“, a posebno zbog tajnosti njenog članstva, iz čega proizlazi da nisu prekršili standard dužne novinarske pažnje.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da su razlozi, koje su u obrazloženjima osporenih presuda naveli parnični sudovi kako bi opravdali predmetno ograničenje prava na privatnost, relevantni i dovoljni, iz čega proizlazi i da je takvo ograničenje bilo neophodno u demokratskom društvu.
Stoga je Ustavni sud utvrdio da osporenim presudama Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4558/13 od 21. novembra 2013. godine i presude Višeg suda u Novom Sadu P. 5/13 od 7. oktobra 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na poštovanje privatnog života iz člana 8. Evropske konvencije, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15).
Imajući u vidu da podnosilac povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava zasniva na istim ustavnopravnim razlozima kao i povredu prava na privatnost iz člana 8. Evropske konvencije, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca i sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje.
Što se tiče istaknutih povreda prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na tajnost pisama i drugih sredstava opštenja i prava na zaštitu podataka o ličnosti, zajemčenih odredbama člana 25. stav 1, člana 41. stav 1. i člana 42. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnosilac ustavne žalbe samo formalno pozvao na povrede ovih prava, a da pri tome nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.
6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
ZAMENIK
PREDSEDNIKA VEĆA
dr Goran P. Ilić, s.r.