Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu Islamske zajednice Srbije, izjavljenu zbog nepostupanja Ministarstva pravde po prijavi za upis u Registar. Sud je utvrdio da nije povređena sloboda veroispovesti, jer podnositeljka faktički uživa status tradicionalne verske zajednice i ostvaruje sva prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-303/2017
16.07.2020.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „Islamske zajednice Srbije“, sa sedištem u Beogradu, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. jula 2020. godine, doneo je

 

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba „Islamske zajednice Srbije“ izjavljena zbog nepostupanja Ministarstva pravde u predmetu broj 202/06 i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 227/2016 od 20. oktobra 2016. godine, zbog povrede slobode misli, savesti i veroispovesti zajemčene članom 43. Ustava Republike Srbije.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. „Islamska zajednica Srbije“, sa sedištem u Beogradu, podnela je Ustavnom sudu, 11. januara 2017. godine, preko punomoćnika M. M. N, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 227/2016 od 20. oktobra 2016. godine, kao i zbog nepostupanja Ministarstva pravde (ranije Ministarstva vera i dijaspore) po zahtevu, odnosno prijavi podnosioca za upis u Registar crkava i verskih zajednica u predmetu broj 202/06. Istakao je povredu načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava utvrđenog odredbom člana 20. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na pravnu ličnost i slobode veroispovesti, zajemčenih odredbama čl. 32, 36, 37. i 43. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac Ministarstvu vera i dijaspore, čiji je pravni sledbenik Ministarstvo pravde, podneo „zahtev“, odnosno prijavu za upis u Registar crkava i verskih zajednica broj 202/06 od 15. maja 2006. godine; da nadležno ministarstvo, više od deset godina, u formalnopravnom smislu, nije donelo odgovarajuću odluku u postupku po zahtevu, odnosno prijavi, niti je u faktičkom smislu izvršilo taj upis; da je, saglasno odredbi člana 20. stav 1. Zakona o crkvama i verskim zajednicama, Ministarstvo bilo u obavezi da o tom zahtevu, odnosno prijavi reši u roku od 60 dana od dana prijema zahteva; da se uvidom u Registar može utvrditi da Ministarstvo nije izvršilo upis ključnih elemenata tradicionalne Islamske zajednice propisanih odredbom člana 21. stav 1. Zakona, kao što su pun naziv, sedište, adresa i lice ovlašćeno da predstavlja i zastupa versku zajednicu; da je u Registru samo uopšteno upisana Islamska zajednica, bez obaveznih elemenata subjektiviteta verske zajednice; da je stoga nemoguće utvrditi ko je tačno subjekat upisa, što stvara probleme u pravnom prometu, budući da u Republici deluje i druga islamska verska zajednica pod nazivom „Islamska zajednica u Srbiji“, sa sedištem u Novom Pazaru, dok je pun naziv podnosioca ustavne žalbe „Islamska zajednica Srbije“, sa sedištem u Beogradu.

U ustavnoj žalbi je potom navedeno: da je podnosilac bio upisan u odgovarajućem „Registru crkava i verskih zajednica“, po ranije važećim propisima, pre donošenja važećeg Zakona o crkvama i verskim zajednicama; da podnosilac ispunjava sve propisane uslove za „ponovni“ upis u Registar crkava i verskih zajednica; da je potvrdom Ministarstva vera i dijaspore broj 08-0-00-1/2006-01 od 9. marta 2007. godine utvrđeno da podnosilac ima pravni kontinuitet u odnosu na predratnu Islamsku versku zajednicu Kraljevine Jugoslavije, u smislu odredaba čl. 10. i 15. Zakona; da je kontinuitet i pravni legitimitet podnosioca utvrđen i aktom istog ministarstva od 23. jula 2010. godine; da propuštanje Ministarstva da postupi po zahtevu, odnosno prijavi neosnovano dovodi podnosioca, suprotno članu 19. Zakona, u isti rang sa drugom, „faktički postojećom i kasnije osnovanom“ „Islamskom zajednicom u Srbiji“, sa sedištem u Novom Pazaru; da nadležno ministarstvo nije upisalo u Registar ni jednu od navedene dve verske zajednice, prepuštajući statusni položaj podnosioca svim praktičnim posledicama takvog neupisivanja, budući da je odredbom člana 20. stav 6. Zakona propisano da tek upisom u Registar verska zajednica stiče svojstvo pravnog lica; da je podnosilac, zbog takvog nepostupanja Ministarstva, podneo naknadni predlog za upis od 21. oktobra 2011. godine, sa dopunom od 24. oktobra 2011. godine, potom dva podneska sa molbom za hitno postupanje od 15. i 18. novembra 2011. godine, kao i podnesak sa naknadnim zahtevom za upis od 18. januara 2012. godine; da nadležno ministarstvo u tom postupku do dana podnošenja ustavne žalbe nije donelo nikakvu odluku; da je podnosilac takođe podneo zahtev za odbačaj prijave, odnosno zahteva za upis u Registar, koji je podnela „Islamska zajednica u Srbiji“, kao i svih drugih prijava i zahteva za upis, odnosno za brisanje iz Registra svih upisa po prijavama i zahtevima te druge verske zajednice; da je taj drugi upravni postupak prekinut zaključkom Ministarstva pravde broj 080-00-3/2014-26 od 27. maja 2014. godine, radi rešavanja pitanja upisa podnosioca u Registar, što predstavlja prethodno pravno pitanje za taj drugi upravni postupak.

Podnosilac je u okviru navoda kojima obrazlaže povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dodatno istakao: da je, na osnovu odredbe člana 20. stav 7. Zakona, ispunio uslove za upis; da je imao samo obavezu da podnese prijavu, a ne i zahtev za upis, zbog toga što je već bio upisan po ranije važećim propisima; da je još 14. aprila 2003. godine dobio odgovarajući PIB, što znači da je pravno lice koje je imalo „pravo na tzv. legalizaciju“ iz člana 7. stav 6. Pravilnika o sadržini i načinu vođenja Registra crkava i verskih zajednica, bez potrebe da podnosi zahtev za upis.

U pogledu istaknute povrede prava na pravnu ličnost iz člana 37. Ustava, navedeno je da se nepostupanjem Ministarstva po zahtevu podnosioca za upis u Registar kao tradicionalne verske zajednice, podnosiocu onemogućava sticanje pravne sposobnosti, odnosno svojstva pravnog lica, u smislu odredbe člana 20. stav 6. Zakona, čime je „praktično blokiran“ da u pravnom prometu deluje sa svim Zakonom propisanim elementima pravnog subjektiviteta, uprkos činjenici da mu je priznato da u Republici Srbiji predstavlja tradicionalnu Islamsku zajednicu, u smislu odredaba čl. 10. i 15. Zakona.

Povreda slobode veroispovesti iz člana 43. Ustava obrazlaže se time da pomenuto nepostupanje Ministarstva po zahtevu za upis onemogućava ostvarivanje te slobode za vernike islamske veroispovesti „Islamske zajednice Srbije“, sa sedištem u Beogradu, jer nije ostvaren ustavni i zakonski okvir za formalno i faktičko registrovanje verske zajednice, koja ispunjava sve zakonske uslove za registraciju, imajući u vidu „da je bila upisana u prethodni Registar“ i da je samo njoj priznato da predstavlja tradicionalnu Islamsku zajednicu u Republici Srbiji.

Podnosilac, takođe, smatra da se navedenim nepostupanjem Ministarstva vrši povreda prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, koje je zajemčeno i članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i „prava na zabranu zloupotrebe prava“ iz člana 17. Evropske konvencije.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su u postupku pred Ministarstvom pravde (ranije Ministarstvo vera i dijaspore) u predmetu broj 202/06, podnosiocu povređena označena Ustavom zajemčena prava i slobode, kao i da odredi preduzimanje sledećih mera i radnji kojima se otklanjaju štetne posledice utvrđenih povreda, i to: da naredi Ministarstvu da, bez odlaganja, po službenoj dužnosti, u formalnopravom smislu, donese odgovarajuće rešenje o upisu podnosioca – „Islamske zajednice Srbije“, sa bliže označenim podacima, u Registar, kao tradicionalne Islamske zajednice, na osnovu odredaba član 10. stav 2, čl. 15, 17, 18, člana 20. stav 7. i člana 21. stav 1. Zakona o crkvama i verskim zajednicama, odnosno da, u faktičkom smislu, izvrši takav upis podnosioca u Registar ili, ako nađe da pomenuti zahtev nije osnovan, da naredi Ministarstvu da hitno postupi po prijavi podnosioca od 15. maja 2006. godine, te da po toj prijavi donese odgovarajuće rešenje o upisu, na osnovu odredaba člana 10. stav 2. i čl. 15, 17. i 18. Zakona, odnosno da, u faktičkom smislu, izvrši takav upis podnosioca u Registar. Takođe je predloženo da se Odluka Ustavnog suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Nije tražena naknada nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Upravnog suda Uv. 181/14 i U. 14323/15, dostavljene dokumentacije Ministarstva pravde, kao i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće:

3.1. Činjenice i okolnosti koje se odnose na postupak po prijavi „Islamske zajednice Srbije“, ovde podnosioca ustavne žalbe, za upis u Registar crkava i verskih zajednica:

Podnosilac ustavne žalbe je 15. maja 2006. godine Ministarstvu vera podneo prijavu broj 202/06 za upis u Registar crkava i verskih zajednica (u daljem tekstu: Registar), sa odgovarajućom dokumentacijom, u skladu sa čl. 10, 15, 17. i 18. Zakona o crkvama i verskim zajednicama (u daljem tekstu: Zakon).

Ministarstvo vera je izdalo potvrdu broj 08-00-87/2006-01 od 2. novembra 2006. godine u kojoj je navedeno: da Ministarstvo, polazeći od odredaba člana 10. Zakona, potvrđuje da je „Islamska zajednica Srbije“ tradicionalna verska zajednica; da je članom 15. istog zakona utvrđeno da „Islamska zajednica Srbije“ i njeni džemati deluju sa punim pravnim subjektivitetom; da se potvrda izdaje radi dobijanja potrebnih dozvola u vezi sa organizacijom ovogodišnjeg hadža.

Ministarstvo vera je u vezi sa zahtevom podnosioca od 15. februara 2007. godine izdalo potvrdu broj 08-00-11/2007-01 od 19. februara 2007. godine, u kojoj je navedeno: da, u skladu sa članom 9. st. 1. i 2. i članom 10. Zakona, kao i članom 5. Pravilnika o sadržini i načinu vođenja Registra crkava i verskih zajednica (u daljem tekstu: Pravilnik), „Islamska zajednica Srbije“ deluje sa punim pravnim subjektivitetom i da je upisana u Registar, a njeni odbori mogu da imaju svojstvo pravnog lica na osnovu odluke Mešihata „Islamske zajednice Srbije“; da, shodno tome, Odbor „Islamske zajednice Palilula“, koji pripada „Islamskoj zajednici Srbije“, ima svojstvo pravnog lica.

Ministarstvo vera je, na osnovu Zakona i Pravilnika, izdalo potvrdu broj 08-0-00-1/2006-01 od 9. marta 2007. godine o upisu Islamske zajednice u Registar crkava i verskih zajednica. U toj potvrdi je navedeno: da je članom 10. Zakona Islamska verska zajednica priznata kao tradicionalna verska zajednica u Srbiji, a članom 15. Zakona Islamskoj zajednici priznat je kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Zakona o islamskoj verskoj zajednici Kraljevine Jugoslavije („Službene novine Kraljevine Jugoslavije“, broj 29/1930) (u daljem tekstu: Zakon iz 1930. godine), čime je Islamskoj zajednici u Srbiji vraćen status javne zajednice; da je Islamska zajednica u Srbiji, na osnovu Pravilnika, upisana u Registar, poglavlje VII; da je 7. marta 2007. godine Ministarstvu vera dostavljena Odluka Sabora „Islamske zajednice Srbije“ o osnivanju Rijaseta „Islamske zajednice Srbije“, sa sedištem u Beogradu, Gospodar Jevremova 11, koji zastupa reisu-l-ulema H. ef. J.

Ministarstvo vera i dijaspore je izdalo potvrdu broj 080-00-17/2010-02 od 27. aprila 2010. godine o tome da je podnosilac prijavio Ministarstvu promenu lica ovlašćenog da predstavlja i zastupa versku zajednicu (reisu-l-ulema A. ef. Z.) i da je dostavio svoj Ustav.

U nalazu Posebne radne grupe za konstatovanje činjenica o istorijskom kontinuitetu i pravnom legitimitetu Islamske zajednice u Republici Srbiji od 23. jula 2010. godine navedeno je: da je Posebna radna grupa obrazovana rešenjem ministra vera od 10. novembra 2009. godine; da tu radnu grupu čine: dr D. N, sociolog, predsednik Posebne radne grupe, prof. dr. D. T, islamolog, profesor na Filološkom fakultetu u B, mr A. R, istoričar, i A. Z, reisu-l-ulema „Islamske zajednice Srbije“; da je „Islamska zajednica u Srbiji“ odbila da odredi predstavnika u Posebnoj radnoj grupi. Posebna radna grupa je, pored ostalog, konstatovala sledeće: da je „Islamska zajednica Jugoslavije“ nelegitimno ukinuta 1993. godine, a među četvoricom potpisnika akta njenog razgrađivanja bio je M. Z, koji je potom stao na čelo novoosnovane „Islamske zajednice Sandžaka“, koja je 1995. godine stavljena pod jurisdikciju Rijaseta „Islamske zajednice Bosne i Hercegovine“, čijim je Ustavom iz 1997. godine odnos „Islamske zajednice Sandžaka“, kao sastavnog dela „Islamske zajednice Bosne i Hercegovine“, uzdignut na najviši pravni nivo; da je „Islamska zajednica Srbije“ 1994. godine u Nišu održala Sabor kojim je uspostavljen pravni kontinuitet sa „Islamskom zajednicom Srbije“ u Socijalističkoj Republici Srbiji, koja je bila sastavni deo „Islamske zajednice Jugoslavije“; da je „Islamska zajednica Srbije“, pod tim imenom, sa sedištem u Beogradu, na čelu sa muftijom H. J, od 2001. godine upisana u Registar Zavoda za statistiku Republike Srbije; da je Sabor „Islamske zajednice Srbije“ 19. februara 2007. godine usvojio Ustav u kojem je ona uzdignuta u rang Rijaseta za teritoriju Republike Srbije i u kojem je izričito uspostavljen kontinuitet sa islamskom verskom zajednicom u Kneževini Srbiji; da je kao odgovor na to, glavni muftija i predsednik Mešihata „Islamske zajednice Sandžaka“ M. Z. inicirao Obnoviteljski sabor „Islamske zajednice u Srbiji“, koji je održan 27. marta 2007. godine; da je time „Islamska zajednica Sandžaka“ („Islamska zajednica u Srbiji“) svoj delokrug proširila na teritoriju Republike Srbije, ali je istovremeno ostala deo Rijaseta „Islamske zajednice Bosne i Hercegovine“; da „Islamska zajednica u Srbiji“ nije u svom Ustavu pomenula kontinuitet sa islamskom verskom zajednicom u Kneževini Srbiji; da je „Islamska zajednica Srbije“ prijavu za upis u Registar podnela 15. juna 2006. godine, a „Islamska zajednica u Srbiji“ 23. jula 2007. godine; da obe islamske zajednice smatraju da im pripada pravo upisa u Registar u statusu tradicionalne verske zajednice. Polazeći od izloženog i odredaba člana 10. stav 2. i člana 15. Zakona, Posebna radna grupa je zaključila da istorijski kontinuitet i pravni legitimitet islamske verske zajednice u Republici Srbiji ima tj. može imati samo „Islamska zajednica Srbije“.

Podnosilac je 21. oktobra 2011. godine Ministarstvu vera i dijaspore podneo predlog za upis u Registar, dopunjen podneskom od 24. oktobra 2011. godine, u kojem je predložio da se na postupak po prijavi podnosioca za upis od 15. maja 2006. godine analogno primeni odredba člana 20. stav 7. Zakona, koja se inače odnosi na postupak upisa po zahtevu, a koja bi u okolnostima konkretnog slučaja podrazumevala da se smatra da je upis podnosioca kao tradicionalne verske zajednice u Registar odobren protekom roka od 60 dana od dana prijema uredne prijave, te da podnosilac bude i formalno upisan u Registar, čime će Ministarstvo uskladiti stanje u Registru sa svojom potvrdom broj 08-0-00-1/2006-01 od 9. marta 2007. godine. Kako Ministarstvo nije postupilo po predlogu od 21. oktobra 2011. godine, podnosilac je 18. januara 2012. godine podneo naknadni zahtev, odnosno prijavu za upis u Registar, u smislu odredbe člana 19. stav 2. Zakona o upravnim sporovima.

Podnosilac ustavne žalbe je 21. februara 2012. godine Upravnom sudu podneo tužbu zbog „ćutanja uprave“, u kojoj je istakao da zbog tog „ćutanja“ trpi posledice u pogledu dokazivanja svog pravnog subjektiviteta, ali i materijalnu štetu jer ne može da ostvaruje svoja prava po osnovu 24 podneta zahteva za vraćanje oduzete imovine na osnovu odredaba Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama. Predloženo je da se uvaži tužba i naloži Ministarstvu da postupi po prijavi podnosioca broj 202/06 od 15. maja 2006. godine, te da podnosioca – „Islamsku zajednicu Srbije“ upiše u Registar, kao tradicionalnu versku zajednicu, kojoj se priznaje kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Zakona iz 1930. godine. U tužbi su bila postavljena i dva eventualna zahteva koji su se od osnovnog zahteva razlikovali u tome što je traženo da se naloži Ministarstvu da donese rešenje kojim se odobrava upis podnosioca u Registar ili da Upravni sud neposredno reši upravnu stvar time što će sam odobriti upis podnosioca.

Ministarstvo vera i dijaspore je u odgovoru na tužbu navelo: da je Islamskoj zajednici Zakonom priznat status tradicionalne verske zajednice u Republici Srbiji i kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Zakona iz 1930. godine; da činjenica da je Islamska zajednica Zakonom određena kao tradicionalna verska zajednica ne znači da je samim tim rešeno i pitanje organizaciono-upravljačke strukture koja će tu zajednicu voditi; da Ministarstvo ne osporava da je Islamska zajednica tradicionalna verska zajednica u Republici Srbiji, ali ta činjenica ne dovodi i do toga da je podnosilac, sa svojim sedištem i licima ovlašćenim da ga predstavljaju i zastupaju, zaista i ona organizaciono-upravljačka struktura koja predstavlja Islamsku zajednicu; da se upis tradicionalnih crkava i verskih zajednica u Registar vrši po prijavi po kojoj je Ministarstvo dužno da postupa, a Zakonom nije propisano da li se i u kom roku donosi rešenje o upisu u Registar; da tradicionalne crkve i verske zajednice ne podnose zahtev, već prijavu, a pravni subjektivitet im je priznat Zakonom i ne stiču ga upisom u Registar; da stoga njihov upis ne može da bude odobren, te se ne mogu primeniti odredbe člana 20. st. 1. i 7. Zakona, na koje se podnosilac poziva u tužbi, a koje se odnose na postupak upisa po zahtevu; da je Islamska zajednica upisana u Registar, ali da nisu upisani podaci o adresi sedišta i imenu, prezimenu i svojstvu lica ovlašćenog da predstavlja i zastupa tu versku zajednicu; da je u svim potvrdama, koje je do sada izdalo Ministarstvo, jasno navedeno da je reč o potvrdama o upisu Islamske zajednice jer je taj upis izvršen ex lege, dok se o podacima, o kojima je ovde reč, navodi samo da su podneseni Ministarstvu, odnosno da je ono o njima informisano; da je Ministarstvu poznata činjenica da u strukturi Islamske zajednice već duže vreme, pa i pre donošenja i stupanja na snagu Zakona, postoji spor o kontinuitetu, organizacionim oblicima, sedištu i licu koje je ovlašćeno da predstavlja i zastupa tu zajednicu; da je zbog toga Ministarstvo formiralo Posebnu radnu grupu koja je sačinila svoje stručno mišljenje o tim pitanjima, u kojem se ističe da istorijski kontinuitet i pravni legitimitet tradicionalne Islamske verske zajednice u Republici Srbiji ima tj. može imati samo „Islamska zajednica Srbije“, ali je Ministarstvo zbog odredbe člana 20. stav 5. Zakona, prema kojoj se prilikom registracije u obzir uzimaju i odluke Evropskog suda za ljudska prava, do sada prolongiralo da u Registar, u rubrici u kojoj je upisana Islamska zajednica, upiše i adresu, ime, prezime i svojstvo ovlašćenog lica da predstavlja i zastupa tu versku zajednicu, budući da taj sud u svojoj dosadašnjoj praksi stoji na stanovištu da ne treba favorizovati određenog lidera ili grupu u nekoj podvojenoj verskoj zajednici.

Upravni sud je rešenjem od 13. septembra 2013. godine naložio podnosiocu da uredi podnetu tužbu jer uz nju nije priložio prijavu za upis broj 202/06 od 15. maja 2006. godine. Postupajući po nalogu Upravnog suda, podnosilac je uz podnesak od 20. septembra 2013. godine dostavio overenu fotokopiju prijave broj 202/06 od 15. maja 2006. godine, sa potvrdom o njenom prijemu.

Rešenjem Upravnog suda U. 2120/12 od 9. maja 2014. godine odbačena je kao neuredna tužba zbog toga što podnosilac nije uz tužbu, niti kasnije postupajući po nalogu iz rešenja tog suda od 13. septembra 2013. godine, dostavio dokaz da je tuženom kao drugostepenom organu podneo naknadni zahtev za donošenje rešenja, odnosno nije podneo dokaz da je urgirao u zakonom propisanom roku kod drugostepenog organa.

Rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu Uv. 181/14 od 14. septembra 2015. godine uvažen je prigovor podnosioca, poništeno navedeno rešenje tog suda od 9. maja 2014. godine i određeno da se nastavlja postupak po tužbi podnosioca od 21. februara 2012. godine. Po oceni posebnog veća tog suda, podnosilac je uz tužbu i dopunu tužbe priložio sve dokaze propisane odredbom člana 19. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, zbog čega su ispunjeni uslovi za podnošenje tužbe zbog „ćutanja uprave“.

Presudom Upravnog suda U. 14323/15 od 5. februara 2016. godine odbijena je tužba podnosioca zbog „ćutanja uprave“ podneta protiv Ministarstva vera i dijaspore, čiji je pravni sledbenik Ministarstvo pravde. U obrazloženju presude je navedeno da iz spisa predmeta proizlazi da je podnosilac tradicionalna Islamska zajednica iz člana 10. stav 2. i člana 15. Zakona. Potom je konstatovana prethodno izložena sadržina potvrda ministarstva nadležnog za poslove vera od 2. novembra 2006. godine i 9. marta 2007. godine, kao i nalaza Posebne radne grupe tog ministarstva od 23. jula 2010. godine. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i odredaba čl. 18. i 20. Zakona, Upravni sud je ocenio da je pravilno Ministarstvo osporilo tužbu podnosioca i predložilo da se ista odbije. Upravni sud je u potpunosti preuzeo razloge koje je tuženi organ izneo u odgovoru na tužbu, a koji se odnose na način sticanja pravnog subjektiviteta tradicionalne verske zajednice, njenog upisa u Registar i trenutnu nemogućnost da se u Registar upišu bliže označeni podaci koje je podnosilac tražio. Taj sud je, pored toga, ocenio da se u konkretnom slučaju, saglasno odredbama člana 15. u vezi sa članom 17. Zakona o upravnim sporovima, radi o „ćutanju uprave“ koje se, prema odredbama člana 20. st. 1. i 7. Zakona pravno tretira kao da je zahtev stranke usvojen, odnosno da je donet pozitivan upravni akt. Zatim je naveo da postoji pravna fikcija „da je rešenje doneto kombinovano sa neoborivom pretpostavkom da je usvojen zahtev stranke, pa nema „ćutanja uprave“. Po shvatanju tog suda, ovde se radi o konceptu „ćutanja uprave“ kod donošenja pozitivnog upravnog akta, te se polazi od pretpostavke da je zahtevu stranke udovoljeno protekom zakonskih rokova, u kojima je uprava bila dužna da donese rešenje o zahtevu, a to nije učinila. Upravni sud je smatrao da je tužbeni zahtev podnosioca u celini ostvaren „donošenjem“ potvrde Ministarstva vera broj 08-00-11/2007-01 od 19. februara 2007. godine, u vezi sa zahtevom od 15. februara 2007. godine, gde je Islamskoj zajednici priznat status tradicionalne verske zajednice u Srbiji i utvrđen kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Zakona iz 1930. godine, kao i da deluje sa punim pravnim subjektivitetom i da je upisana u Registar. Stoga je Upravni sud našao da tužba zbog „ćutanja uprave“ nije osnovana i da ne postoji dužnost tuženog organa da donese zahtevani akt.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 227/2016 od 20. oktobra 2016. godine odbijen je zahtev podnosioca za preispitivanje sudske odluke – pomenute presude Upravnog suda. Taj sud je ocenio da je pobijana presuda doneta bez povrede pravila postupka i uz pravilnu primenu materijalnog prava. U obrazloženju osporene presude u potpunosti je izložena i prihvaćena ocena Upravnog suda o tome da je „Islamska zajednica Srbije“ već upisana u Registar, poglavlje VII, da joj je priznat status tradicionalne verske zajednice, utvrđen kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Zakona iz 1930. godine, te da deluje sa punim pravnim subjektivitetom. Isti sud je našao da su neosnovani navodi podnosioca da se Upravni sud u pobijanoj presudi pogrešno pozvao na izneto stanovište Evropskog suda za ljudska prava. Vrhovni kasacioni sud je, s tim u vezi, naveo da se, saglasno odredbi člana 20. stav 5. Zakona, prilikom registracije uzimaju u obzir i odluke Evropskog suda za ljudska prava, koji je u presudi „Vrhovno sveto veće muslimanske zajednice protiv Bugarske, broj 39023/97“, stao na stanovište da mere države kojima ona favorizuje određenog lidera ili grupu u nekoj podvojenoj verskoj zajednici ili nastoji da tu zajednicu ili jedan njen deo primora da se stavi pod vođstvo jednog rukovodstva protivno svojoj volji, predstavlja kršenje slobode veroispovesti, kao i da uloga vlasti u situaciji sukoba između ili unutar verskih grupa nije da otkloni uzrok tenzija eliminisanjam pluralizma, nego da obezbedi da se suparničke grupe međusobno tolerišu. Konačno, ocenjeno je da ni ostali navodi zahteva, kojima se ukazuje da su pobijanom presudom povređene odredbe Ustava, nisu osnovani i ne mogu da dovedu do drugačije ocene zakonitosti presude Upravnog suda.

3.2. Činjenice i okolnosti koje se odnose na postupak po prijavi „Islamske zajednice u Srbiji“ za upis u Registar:

„Islamska zajednica u Srbiji“ je 23. jula 2007. godine nadležnom ministarstvu podnela prijavu za upis u Registar.

Podnosilac ustavne žalbe je 17. oktobra 2011. godine podneo zahtev ministarstvu nadležnom za poslove vera da odbaci prijavu za upis u Registar, kao i sve druge prijave i zahteve za upis podnete od strane „Islamske zajednice u Srbiji“, sa sedištem u Novom Pazaru, odnosno za brisanje iz Registra svih upisa po njenim prijavama i zahtevima. Podnosilac se pozivao na presudu Vrhovnog suda Srbije U. 3719/94 od 1. februara 1995. godine, kojom je odbijena tužba tadašnjeg Mešihata „Islamske zajednice Sandžak“ iz Novog Pazara (čiji je pravni sledbenik Mešihat „Islamske zajednice u Srbiji“), podneta protiv rešenja Sekretarijata unutrašnjih poslova u Novom Pazaru broj 212-14/94 od 18. jula 1994. godine, kojim je odbijen zahtev tužioca za upis u registar društvenih organizacija i udruženja građana. Po mišljenju podnosioca, Vrhovni sud Srbije je u toj presudi zauzeo pravno stanovište, koje je obavezujuće za konkretni upravni postupak, da se ciljevi tužioca mogu ostvariti u okviru postojeće islamske verske zajednice u Saveznoj Republici Jugoslaviji, dakle, ovde podnosioca ustavne žalbe, te da osnivanje Mešihata „Islamske zajednice Sandžak“ ne predstavlja društvenu organizaciju, odnosno udruženje građana koje se obavezno upisuje u registar kod nadležnog organa uprave za unutrašnje poslove. Podnosilac smatra da „Islamska zajednica u Srbiji“, na osnovu pomenute presude Vrhovnog suda Srbije, ne može biti subjekt upisa u Registar i da je zahtev te verske organizacije za upis u Registar zahvaćen povredom odredbe člana 19. Zakona, zbog toga što je podnosilac već ranije upisan u Registar i što naziv te druge verske organizacije sadrži naziv, odnosno ključni deo naziva koji izražava identitet podnosioca, pri čemu je zahtev te druge verske organizacije neblagovremen.

Presudom Upravnog suda U. 20555/13 od 20. aprila 2014. godine uvažena je tužba podnosioca ustavne žalbe i naloženo Ministarstvu pravde da odluči o navedenom zahtevu podnosioca, u roku od 30 dana od dana prijema presude.

Zaključkom Ministarstva pravde broj 080-00-3/2014-26 od 27. maja 2014. godine prekinut je postupak po navedenom zahtevu podnosioca radi rešavanja prethodnog pitanja u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 2120/12.

Presudom Upravnog suda U. 8798/14 od 16. marta 2017. godine uvažena je tužba podnosioca, poništen navedeni zaključak Ministarstva i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da nije bilo osnova da se prekine postupak po zahtevu podnosioca radi rešavanja prethodnog pitanja, budući da je o tom pitanju nadležno da rešava navedeno ministarstvo, a ne sud.

Ministarstvo pravde je u ponovnom postupku donelo rešenje 080-00-3/2014-26 od 20. aprila 2017. godine kojim je odbačen zahtev podnosioca od 17. oktobra 2011. godine. Ministarstvo se u obrazloženju zaključka pozvalo na potvrdu od 9. marta 2007. godine u kojoj je, između ostalog, navedeno da je „Ministarstvu vera dostavljena Odluka Sabora „Islamske zajednice Srbije“ o osnivanju Rijaseta „Islamske zajednice Srbije“, sa sedištem u Beogradu, Gospodar Jevremova 11, koji zastupa reis ul ulema Hamdija ef. Jusufspahić“, što je i stav Vrhovnog kasacionog suda iznet u presudi Uzp. 227/2016 od 20. oktobra 2016. godine.

Podnosilac je protiv navedenog rešenja pokrenuo upravni spor koji se vodi u predmetu Upravnog suda U. 9785/17.

Ministarstvo pravde je dopisom broj 080-00-151/2015-26 od 15. januara 2016. godine obavestilo „Islamsku zajednicu u Srbiji“, povodom njenog zahteva od 22. decembra 2015. godine za izdavanje potvrde iz Registra, da je uvidom u spise predmeta utvrđeno da je „Islamska zajednica u Srbiji“ dopisom broj 77/07 od 26. jula 2007. godine obavestila Ministarstvo da je Objediniteljski sabor te zajednice održan 27. marta 2007. godine, u Novom Pazaru, i da je Odlukom broj 3/14 od 4. januara 2014. godine muftija dr Mevlud ef. Dudić izabran za predsednika Mešihata „Islamske zajednice u Srbiji“ i lice ovlašćeno da predstavlja i zastupa tu zajednicu.

3.3. Činjenice i okolnosti koje se odnose na osnivanje Rijaseta „Islamske zajednice Srbije“ i Mešihata „Islamske zajednice u Srbiji“:

Zakonom o islamskoj verskoj zajednici Kraljevine Jugoslavije od 30. januara 1930. godine ustanovljeno je jedinstvo islamske zajednice u Kraljevini Jugoslaviji. Članom 1. ovog zakona bilo je propisano da „svi muslimani u Kraljevini Jugoslaviji sačinjavaju samostalnu islamsku versku zajednicu sa reis-ul-ulemom kao vrhovnim verskim starešinom“.

U periodu posle Drugog svetskog rata, 1947. godine, formirana je „Islamska verska zajednica u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji“ i imala je četiri vakufska sabora, od kojih je jedan bio za područje Narodne Republike Srbije. Potom je 1969. godine preimenovana u „Islamsku zajednicu u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji“, koja je imala četiri sabora, od kojih je jedan bio Sabor „Islamske zajednice u Prištini“, za područje Socijalističke Republike Srbije. Od 1990. godine „Islamska zajednica u SFRJ“ je imala pet sabora, od koji je jedan bio Sabor „Islamske zajednice za Srbiju“, sa sedištem u Prištini.

Prestankom postojanja SFRJ umesto jedinstvene „Islamske zajednice u SFRJ“ stvoreno je nekoliko samostalnih islamskih zajednica. Na teritoriji Republike Srbije, koju je pokrivala „Islamska zajednica za Srbiju“, osnovani su:

Godine 1993. Mešihat „Islamske zajednice Sandžaka“, sa sedištem u Novom Pazaru, u sastavu „Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini“, koji je pokrivao područje Raške oblasti (Sandžak).

Iste godine osnovana je i „Islamska zajednica Kosova“, sa sedištem u Prištini, koja pokriva područje AP Kosovo i Metohija.

Godine 1994. godine osnovan je Mešihat „Islamske zajednice Srbije“, sa sedištem u Beogradu, koji je pokrivao teritoriju Republike Srbije, bez područja AP Kosovo i Metohija i Raške oblasti (Sandžak).

Umesto nekadašnjeg Mešihata „Islamske zajednice Srbije“, 19. februara 2007. godine, osnovan je Rijaset „Islamska zajednica Srbije“, sa sedištem u Beogradu, koju čine tri organizacione celine: Mešihat srbijanski, Mešihat Sandžaka i Mešihat preševski. Najviši verski i administrativni organ „Islamske zajednice Srbije“ je Rijaset, na čijem je čelu reisu-l-ulema, kao vrhovni poglavar, a najviši predstavnički i zakonodavni organ je Vrhovni sabor. „Islamska zajednica Srbije“ deluje samostalno i odvojena je od „Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini“.

Umesto nekadašnjeg Mešihata „Islamske zajednice Sandžaka“, 27. marta 2007. godine, osnovana je „Islamska zajednica u Srbiji“, sa sedištem u Novom Pazaru, koju čine četiri organizacione celine: Muftijstvo sandžačko, Muftijstvo preševsko, Muftijstvo beogradsko i Muftijstvo novosadsko. Najviši verski i administrativni organ „Islamske zajednice u Srbiji“ je Mešihat, na čijem je čelu predsednik Mešihata – glavni muftija, a najviši predstavnički i zakonodavni organ je Sabor. „Islamska zajednica u Srbiji“ se nalazi u pravnom jedinstvu sa „Islamskom zajednicom u Bosni i Hercegovini“, koju priznaje kao svoju matičnu zajednicu, a reisu-l-ulemu „Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini“ kao svog vrhovnog verskog poglavara.

Obe navedene islamske zajednice u organizacionom smislu pokrivaju teritoriju Republike Srbije, bez područja AP Kosovo i Metohija, i međusobno se ne priznaju. Pri tome, obe sebe smatraju jedinom Islamskom zajednicom, koja je prema odredbama člana 10. stav 2. i člana 15. Zakona, tradicionalna verska zajednica i koja je kao takva upisana u Registar. Osnovna razlika između ove dve islamske zajednice je njihov različit odnos prema „Islamskoj zajednici u Bosni i Hercegovini“, iz čega proizlaze različita koncepcijska rešenja u pogledu organizacije jedinstvene islamske zajednice u Republici.

3.4. Činjenice i okolnosti koje se odnose na položaj „Islamske zajednice Srbije“ i „Islamske zajednice u Srbiji“:

3.4.1. Ministarstvo pravde – Uprava za saradnju s crkvama i verskim zajednicama je dopisom broj 7-00-1/2019-01 od 3. decembra 2019. godine obavestilo Ustavni sud o saradnji koju, u skladu sa Zakonom, ostvaruje sa „Islamskom zajednicom Srbije“ i „Islamskom zajednicom u Srbiji“, navedeći: da obe zajednice u odnosima sa Upravom imaju tretman tradicionalnih verskih zajednica, bez obzira na to što nije izvršen upis u Registar; da svake godine, u skladu sa utvrđenim procedurama, obe konkurišu kod Uprave za odobravanje budžetskih sredstava po projektnim aktivnostima za podršku radu sveštenika, monaha i verskih službenika, srednjem i visokom teološkom obrazovanju, izgradnji i obnovi verskih objekata, u očuvanju verskog i kulturnog identiteta, kao i za ostvarivanje prava na penzijsko i zdravstveno osiguranje imama i verskih službenika.

Potom je navedeno da su obema islamskim zajednicama u periodu od 1. januara do 1. decembra 2019. godine, po sprovedenim konkursima, odobrena sredstva za programske aktivnosti i opredeljeno ukupno 64.681.786,55 dinara. „Islamskoj zajednici Srbije“ je za podršku u izgradnji verskih objekata odobreno 2.000.000, 00 dinara, za unapređenje verske kulture, verskih sloboda i tolerancije 1.500.000,00 dinara, za podršku srednjem i visokom teološkom obrazovanju 13.305.000,00 dinara i za podršku radu zajednice, imama i verskih službenika 930.000,00 dinara. Odgovarajuća novčana sredstva su opredeljena za iste programske aktivnosti „Islamske zajednice u Srbiji“.

Pored toga, za penzijsko i zdravstveno osiguranje imama i verskih službenika obe Islamske zajednice, za prijavljenih 296 osiguranika, uplaćeno je ukupno 30.666.785,55 dinara, što iznosi 12,79% od ukupno uplaćenih sredstava za ove namene za sve crkve i verske zajednice, iako je po poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine broj vernika islamskih zajednica iznosio nešto više od 3%.

Takođe je navedeno da je raspodela sredstava za navedene namene vršena i u prethodnim godinama, po sličnim kriterijumima i u sličnim iznosima, kao i da su o raspodeli odlučivale komisije na osnovu prispele konkursne dokumentacije i realnih potreba.

3.4.2. Agencija za restituciju – Jedinica za konfesionalnu restituciju (u daljem tekstu: Agencija za restituciju) je dopisom broj 021-3326/2019 od 26. novembra 2019. godine obavestila Ustavni sud da je, do momenta sačinjavanja navedenog dopisa, odlučila o tri zahteva „Islamske zajednice Srbije“ i o jednom zahtevu „Islamske zajednice u Srbiji“, na sledeći način:

1) Rešenjem Agencije za restituciju broj 46-00-1733/2008 od 16. septembra 2016. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe od 30. septembra 2008. godine za vraćanje prava svojine na poslovnoj zgradi u ulici D. broj 37, u Beogradu, na k.p. broj …, KO Palilula.

Presudom Upravnog suda U. 14644/16 od 1. marta 2019. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog rešenja, ali je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 169/2019 od 11. jula 2019. godine uvažen zahtev podnosioca za preispitivanje sudske odluke, ukinuta navedena presuda Upravnog suda i predmet vraćen tom sudu na ponovno odlučivanje.

2) Rešenjem Agencije za restituciju broj 46-00-1541/2008 od 16. septembra 2016. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe od 29. septembra 2008. godine za vraćanje prava svojine na pašnjaku IV na k.p. broj …, KO Mali Zvornik.

Presudom Upravnog suda U. 14866/16 od 28. februara 2019. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje.

Agencija za restituciju je Vrhovnom kasacionom sudu podnela zahtev za preispitivanje sudske odluke – navedene presude Upravnog suda.

3) Rešenjem Agencije za restituciju broj 46-00-1516/2008 od 3. oktobra 2016. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe od 29. septembra 2008. godine za vraćanje prava svojine na džamiji na k.p. broj …, KO Mali Zvornik.

Presudom Upravnog suda U. 15272/16 od 3. oktobra 2019. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje.

Agencija za restituciju je Vrhovnom kasacionom sudu podnela zahtev za preispitivanje sudske odluke – navedene presude Upravnog suda.

4) Delimičnim rešenjem Agencije za restituciju broj 46-00-1687/2008 od 20. novembra 2018. godine usvojen je zahtev Odbora medžlisa Islamske zajednice Novi Pazar, Muftijstva sandžačkog „Islamske zajednice u Srbiji“ od 25. septembra 2008. godine za vraćanje prava svojine na bliže označenim nepokretnostim u Novom Pazaru. U toku je upravni spor po tužbama podnosioca zahteva i zainteresovanog lica.

3.4.3. Ministarstvo finansija – Poreska uprava je dopisom broj 433-04-13163/2019-1 od 29. novembra 2019. godine obavestilo Ustavni sud da „Islamska zajednica Srbije“ i „Islamska zajednica u Srbiji“, kao tradicionalne verske zajednice, ostvaruju pravo na refakciju poreza na dodatu vrednost, na osnovu člana 55. Zakona o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS“, br. 84/04, 86/04, 61/05, 61/07, 93/12, 108/13, 68/14, 142/14, 83/15, 108/16, 113/17, 30/18 i 72/19) i čl. 6. i 6a Pravilnika o postupku ostvarivanja prava na povraćaj PDV i o načinu i postupku refakcije i refundacije PDV („Službeni glasnik RS“, br. 107/04, 65/05, 63/07, 107/12, 120/12, 74/13, 66/14, 44/18 – drugi propis i 104/18).

3.4.4. Član Nacionalnog prosvetnog saveta za predškolsko, osnovno i srednje opšte i umetničko obrazovanje i vaspitanje iz reda tradicionalnih crkava i verskih zajednica, osim Srpske pravoslavne crkve, je mr M. ef. J, predstavnik „Islamske zajednice Srbije“, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Odlukom o obrazovanju Komisije za versku nastavu u školi („Službeni glasnik RS“, br. 9/14, 10/17, 31/17 i 73/17) 05 broj 02-849/2014 od 29. januara 2014. godine za člana je, pored ostalih, imenovan reisu-l-ulema S. ef. N, predstavnik „Islamske zajednice Srbije“, kao tradicionalne verske zajednice.

Podnosilac ustavne žalbe je osnivač Fakulteta islamskih nauka u Beogradu, Sinan-begove medrese u Novom Pazaru i Bakije-hanume medrese u Prijepolju.

3.5. Reisu-l-ulema „Islamske zajednice Srbije“ S. N. je 26. novembra 2018. godine uputio poziv predstavnicima „Islamske zajednice u Srbiji“ u kojem pokreće inicijativu za održavanje referenduma na kojem bi trebalo da se svi muslimanski vernici u Republici Srbiji izjasne o jedinstvenoj Islamskoj zajednici na teritoriji Republike Srbije. U tom pozivu je, pored ostalog, navedeno: „da u Srbiji već duže od deset godina deluju dve islamske zajednice koje se međusobno ne priznaju, niti sarađuju; da dosadašnji pokušaji ujedinjenja islamskih zajednica od strane prijatelja izvan i unutar granica Republike Srbije, a naročito aktivnosti „Dijaneta“ (Uprava za verske poslove) Republike Turske, do sada nisu dali nikakav rezultat; da je proteklih godina takvih pokušaja bilo na desetine; da je jedini način da dođe do ujedinjenja da se svi muslimanski vernici u Srbiji na referendumu izjasne o formiranju objedinjene islamske zajednice, kao i o svim čelnim ljudima koji bi upravljali tom zajednicom, a što uključuje formiranje Sabora i svih drugih organa unutar Islamske zajednice; da je više nego potrebna logistička podrška prijateljskih i nepristrasnih islamskih zajednica iz okruženja, a istorijski posmatrano važno mesto bi zauzimao „Dijanet“ Republike Turske; da predlaže formiranje zajedničkog organizacionog odbora sastavljenog od predstavnika „Islamske zajednice Srbije“ i „Islamske zajednice u Srbiji“ koji bi radio na pripremi, organizaciji i svim pratećim aktivnostima vezanim za sprovođenje jednog takvog referenduma“.

3.6. Činjenice koje se odnose na postupke po ustavnim žalbama „Islamske zajednice Srbije“ podnete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku po prijavi za upis u Registar i u upravnom sporu zbog nepostupanja po toj prijavi:

Rešenjem Ustavnog suda Už-4665/2013 od 10. februara 2015. godine odbačena je ustavna žalba podnosioca izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 2120/12. Ustavni sud je u navedenom Rešenju cenio isključivo trajanje jedne faze upravnog spora zbog „ćutanja uprave“, i to od podnošenja tužbe od 21. februara 2012. godine do donošenja rešenja Upravnog suda U. 2120/12 od 9. maja 2014. godine, kojim je sudija pojedinac tužbu odbacio kao neurednu, nalazeći da se trajanje te faze upravnog spora zbog „ćutanja uprave“ objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Takođe je ukazano na to da se povrede označenih ustavnih prava i slobode misli, savesti i veroispovesti ne mogu razmatrati sve dok se na zakonom propisan način ne iskoriste redovna i vanredna pravna sredstva u sudskom postupku. U vreme donošenja navedenog Rešenja Ustavnog suda od 10. februara 2015. godine u toku je bio postupak po prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja sudije pojedinca od 9. maja 2014. godine.

Rešenjem Ustavnog suda Už-4748/2013 od 26. novembra 2015. godine odbačena je ustavna žalba podnosioca izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zbog nepostupanja Ministarstva vera i dijaspore (sada Ministarstva pravde) u predmetu broj 202/06. Ustavni sud je u navedenom Rešenju cenio trajanje postupka odlučivanja o prijavi za upis u Registar podnetoj 15. maja 2006. godine, nalazeći da je podnosilac tužbu zbog nepostupanja nadležnog ministarstva podneo 21. februara 2012. godine, odnosno pet godina i devet meseci nakon podnošenja prijave, i da je navedena tužba odbačena kao neuredna rešenjem sudije pojedinca U. 2120/12 od 9. maja 2014. godine, zbog čega Sud nije mogao da oceni eventualnu delotvornost tog pravnog sredstva u konkretnoj upravnoj stvari, niti da, in abstracto, ispituje da li bi njegovo blagovremeno podnošenje dovelo do drugačije dužine trajanja konkretnog upravnog postupka. U vreme donošenja navedenog Rešenja Ustavnog suda od 26. novembra 2015. godine bilo je doneto rešenje posebnog veća Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu Uv. 181/14 od 14. septembra 2015. godine, kojim je bio uvažen prigovor podnosioca, poništeno navedeno rešenje sudije pojedinca od 9. maja 2014. godine i određeno da se nastavlja postupak po tužbi podnosioca od 21. februara 2012. godine, što znači da je upravni spor zbog „ćutanja uprave“ tada još uvek bio u toku.

3.7. Ustavni sud je na ovom mestu izložio razloge zbog kojih je Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) ocenio da postoji povreda slobode veroispovesti u određenim predmetima u kojima je ispitivao pravilnost delovanja država suočenih sa podeljenim verskim zajednicama koje su u prošlosti bile jedinstvene. Pri tome su načelni stavovi i ocene Evropskog suda za ljudska prava zauzeti povodom tih predmeta, a koji predstavljaju ustaljenu sudsku praksu tog suda prilikom ispitivanja povrede slobode veroispovesti, izneti na odgovarajućim mestima u daljem obrazloženju ove odluke.

U presudi Velikog veća Hasan i Čauš protiv Bugarske, broj predstavke 30985/96, od 26. oktobra 2000. godine, ESLjP je utvrdio da se mešanje vlasti u slobodu veroispovesti sastojalo u odbijanju da se prvi podnosilac predstavke registruje kao glavni muftija na osnovu rezultata izbora, pri čemu su vlasti priznale rukovodstvo suprotstavljene grupe kao jedinu legitimnu organizaciju koja predstavlja islamske vernike u Bugarskoj, dozvoljavajući joj da prisilno izbaci podnosioce predstavki iz službenih prostorija. Nakon podrobnog ispitivanja svih okolnosti slučaja, Veliko veće je zaključilo da je prvi podnosilac predstavke, koji je uklonjen sa položaja glavnog muftije, stvarno izgubio svoja ovlašćenja da predstavlja versku zajednicu i da upravlja njenom imovinom. To su bili dovoljni razlozi da se utvrdi da je u konkretnom slučaju došlo do neopravdanog mešanja države u verska prava prvog podnosioca (bivšeg glavnog muftije), ali i drugog podnosioca predstavke („običnog“ vernika) (st. 82. i 85.).

U presudi Vrhovno sveto veće muslimanske zajednice protiv Bugarske, broj predstavke 39023/97, od 16. decembra 2004. godine, ESLjP je razmatrao pitanje neutralne medijacije države između dve suprotstavljene verske zajednice. U tom smislu je podržao Vladu Bugarske da ima ulogu neutralnog medijatora između dve suprotstavljene grupe u postupku ujedinjenja, ali je naglasio da je ta uloga mogla da traje sve dok su te dve grupe podržavale takvu ulogu države. Onog momenta kada se jedna od suprotstavljenih grupa povukla iz procesa ujedinjenja i iznela primedbe na neutralnost države, Direkcija za vere Bugarske je takođe morala da se povuče iz tog procesa i da samo ponudi svoju ulogu medijatora onda kada za to budu spremne obe strane. ESLjP je naglasio da država nema obavezu da obezbedi jedinstveno rukovodstvo već demokratsku klimu u kojoj će rivalske grupe da tolerišu jedna drugu i da sporove rešavaju putem dijaloga. Isti sud je utvrdio povredu slobode veroispovesti jer je država nastavila da insistira na ujedinjenju podeljene islamske zajednice, što je imalo za posledicu da je jedno od rukovodstava bilo favorizovano, a drugo je bilo isključeno i bila mu je uskraćena mogućnost da nastavi sa autonomnim upravljanjem stvarima i imovinom onog dela zajednice koji je podržava (st. 80, 84. i 95.).

U presudi Besarabijska mitropolija i drugi protiv Moldavije, broj predstavke 45701/99, od 13. decembra 2001. godine, ESLjP je utvrdio da mešanje u slobodu veroispovesti postoji zbog odbijanja nadležnih državnih organa da registruju Besarabijsku mitropoliju, smatrajući da ona nije verska zajednica, već „raskolnička grupa“ unutar priznate Moldavske mitropolije. Podnosilac predstavke zbog odbijanja priznanja nije mogao da deluje, njegovo sveštenstvo nije moglo da obavlja bogosluženja, članstvo nije smelo da se sastaje radi ispovedanja vere, a pošto nije pravno lice, nije uživao sudsku zaštitu svoje imovine. ESLjP je ocenio da država nije poštovala svoju obavezu neutralnosti i nepristrasnosti, da tolerantnost vlade prema podnosiocu i njegovim članovima, ne može da bude zamena za priznavanje, jer se jedino priznavanjem stiču odgovarajuća prava, kao i da vlasti, prilikom priznavanja drugih verskih zajednica, nisu primenile kriterijume zbog kojih su odbile registraciju podnosioca, niti ponudile bilo kakav razlog da bi opravdale razliku u postupanju. Isti sud je utvrdio povredu slobode veroispovesti, imajući u vidu opisane posledice odbijanja priznanja podnosioca predstavke (st. 105, 123, 129. i 130.).

U presudi Sveti sinod Bugarske pravoslavne crkve (Mitropolit Inokentije) protiv Bugarske, br. predstavki 412/03 i 35677/04, od 22. januara 2009. godine, ESLjP je smatrao da za ocenu o tome da li postoji povreda slobode veroispovesti nije odlučujuća činjenica to što je odbijena registracija podnosioca predstavke, već mešanje države u unutrašnje stvari jedne podeljene zajednice između dve hijerarhije od kojih je svaka smatrala onu drugu za nekanonsku. Pomažući jednoj od strana u sukobu da dobije isključivo pravo predstavljanja i kontrole nad poslovima cele pravoslavne zajednice, uklanjanjem suprotstavljene strane, obezbeđujući podršku snaga reda izbacivanju pristalica podnosioca predstavke iz bogomolja koje su zauzeli, država je prekršila obavezu neutralnosti. Isti sud je utvrdio povredu slobode veroispovesti zbog toga što su vlasti nametnule rešenje kroz zakonodavnu intervenciju, usvajanjem naizgled neutralnog zakona, i širok spektar mera, eliminišući postojanje jednog od dva suprotstavljena rukovodstva i primoravajući vernike da se stave pod jedno rukovodstvo (st. 112, 137, 140, 142, 147, 153. i 157.).

4. Odredbama Ustava, čiju povredu je podnosilac istakao u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.); da svako lice ima pravnu sposobnost (član 37. stav 1.); da se jemči sloboda misli, savesti, uverenja i veroispovesti, pravo da se ostane pri svom uverenju ili veroispovesti ili da se oni promene prema sopstvenom izboru (član 43. stav 1.); da niko nije dužan da se izjašnjava o svojim verskim i drugim uverenjima (stav 2.); da je svako slobodan da ispoljava svoju veru ili ubeđenje veroispovedanja, obavljanjem verskih obreda, pohađanjem verske službe ili nastave, pojedinačno ili u zajednici s drugima, kao i da privatno ili javno iznese svoja verska uverenja (stav 3.); da se sloboda ispoljavanja vere ili uverenja može ograničiti zakonom, samo ako je to neophodno u demokratskom društvu, radi zaštite života i zdravlja ljudi, morala demokratskog društva, sloboda i prava građana zajemčenih Ustavom, javne bezbednosti i javnog reda ili radi sprečavanja izazivanja ili podsticanja verske, nacionalne ili rasne mržnje (stav 4.).

 

Ustavni sud je uzeo u obzir da je članom 44. Ustava utvrđeno da su crkve i verske zajednice ravnopravne i odvojene od države (stav 1.) i da su

crkve i verske zajednice ravnopravne i slobodne da samostalno uređuju svoju unutrašnju organizaciju, verske poslove, da javno vrše verske obrede, da osnivaju verske škole, socijalne i dobrotvorne ustanove i da njima upravljaju, u skladu sa zakonom (stav 2.).

 

Odredbom Međunarodnog pakta o političkim i građanskim pravima utvrđeno je: da svako ima pravo na slobodu mišljenja, savesti i veroispovesti; da to pravo podrazumeva slobodu ostajanja pri svojoj ili usvajanju veroispovesti ili ubeđenja po svome izboru, kao i slobodu da pojedinačno ili u zajednici s drugima, javno ili privatno, ispoljava svoje verovanje ili ubeđenje ispovedanjem, obavljanjem obreda, pohađanje službe i nastavom. (član 18. stav 1.); da se niko neće podvrgnuti prinudi koja bi mogla naneti povredu u njegovoj slobodi ostajanja pri svojoj, ili usvajanja veroispovesti ili ubeđenja po svome izboru (član 18. stav 2.); da se sloboda ispoljavanja svog verovanja ili svog ubeđenja može podvrgnuti jedino ograničenjima koja su predviđena u zakonu i koja su neophodna za zaštitu javne bezbednosti, poretka, zdravlja i morala, ili osnovnih sloboda i prava drugih lica (član 18. stav 3.).

Odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda predviđeno je: da svako ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti, da ovo pravo uključuje slobodu promene vere ili uverenja i slobodu svakog da, bilo sam ili zajedno sa drugima, javno ili privatno, ispoljava veru ili uverenje molitvom, podučavanjem, običajima i obredom (član 9. stav 1.); da sloboda ispovedanja vere ili ubeđenja sme biti podvrgnuta samo zakonom propisanim ograničenjima neophodnim u demokratskom društvu u interesu javne bezbednosti, radi zaštite javnog reda, zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (član 9. stav 2.).

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), čija se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, kojom se jemči pravo na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi tog prava cenio u odnosu na pomenutu odredbu Ustava.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“, broj 36/06) propisano je: da se svakome, u skladu sa Ustavom, jemči pravo na slobodu savesti i veroispovesti (član 1. stav 1.); da sloboda veroispovesti obuhvata: slobodu da se ima ili nema, zadrži ili promeni veroispovest ili versko uverenje, odnosno slobodu verovanja, slobodu ispovedanja vere u Boga; slobodu da se pojedinačno ili u zajednici sa drugima, javno ili privatno, ispoljava verovanje ili versko uverenje učestvovanjem u bogosluženju i obavljanjem verskih obreda, verskom poukom i nastavom, negovanjem i razvijanjem verske tradicije; slobodu da se razvija i unapređuje verska prosveta i kultura (stav 2.); da su subjekti verske slobode u smislu ovog zakona tradicionalne crkve i verske zajednice, konfesionalne zajednice i druge verske organizacije (u daljem tekstu: crkve i verske zajednice) (član 4.); da građani imaju slobodu udruživanja i javnog okupljanja radi ispoljavanja verskih ubeđenja, u skladu sa Ustavom i zakonom (član 5. stav 1.); da građani imaju slobodu pristupanja crkvama i verskim zajednicama, u skladu sa zakonom (stav 2.); da su crkve i verske zajednice nezavisne od države i jednake pred zakonom (član 6. stav 1.); da su crkve i verske zajednice slobodne i autonomne u određivanju svog verskog identiteta (stav 2.); da crkve i verske zajednice imaju pravo da samostalno uređuju i sprovode svoj poredak i organizaciju i da samostalno obavljaju svoje unutrašnje i javne poslove (stav 3.); da država ne može ometati primenu autonomnih propisa crkava i verskih zajednica (član 7. stav 1.); da crkve i verske zajednice koje su registrovane u skladu sa ovim zakonom imaju svojstvo pravnog lica (član 9. stav 1.); da organizacione jedinice i ustanove crkava i verskih zajednica mogu steći svojstvo pravnog lica u skladu sa autonomnim propisima crkve, odnosno verske zajednice, a na osnovu odluke nadležnog organa crkve i verske zajednice (stav 2.); da crkve i verske zajednice, kao i njihove organizacione jedinice i ustanove sa svojstvom pravnog lica, u javnoj upotrebi koriste isključivo službeni naziv pod kojim su registrovane (stav 4.); da su tradicionalne verske zajednice one koje u Srbiji imaju viševekovni istorijski kontinuitet i čiji je pravni subjektivitet stečen na osnovu posebnih zakona, i to Islamska verska zajednica i Jevrejska verska zajednica (član 10. stav 2.); da se islamskoj zajednici priznaje kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Zakona o islamskoj verskoj zajednici Kraljevine Jugoslavije („Službene novine Kraljevine Jugoslavije“, broj 29/1930) (član 15.); da Ministarstvo nadležno za poslove vera (u daljem tekstu: Ministarstvo) vodi Registar crkava i verskih zajednica (u daljem tekstu: Registar) (član 17.); da se za upis crkava i verskih zajednica u Registar Ministarstvu podnosi prijava koja sadrži naziv crkve ili verske zajednice, adresu sedišta crkve ili verske zajednice, ime, prezime i svojstvo lica ovlašćenog da predstavlja i zastupa crkvu ili versku zajednicu (član 18. stav 1.); da verske organizacije, osim onih iz člana 10. ovog zakona, za upis u Registar podnose Ministarstvu zahtev koji sadrži odluku o osnivanju verske organizacije sa imenima, prezimenima, brojevima identifikacionih dokumenata i potpisima osnivača od najmanje 0,001% punoletnih državljana Republike Srbije koji imaju prebivalište u Republici Srbiji prema poslednjem zvaničnom popisu stanovništva ili stranih državljana sa stalnim boravkom na teritoriji Republike Srbije, statut ili drugi dokument verske organizacije koji sadrži: opis organizacione strukture, način upravljanja, prava i obaveze članova, način osnivanja i gašenja organizacione jedinice, spisak organizacionih jedinica sa svojstvom pravnog lica i druge podatke od značaja za versku organizaciju, prikaz osnova verskog učenja, verskih obreda, verskih ciljeva i osnovnih aktivnosti verske organizacije, podatke o stalnim izvorima prihoda verske organizacije (stav 2.); da se u Registar ne može upisati verska organizacija čiji naziv sadrži naziv ili deo naziva koji izražava identitet crkve, verske zajednice ili verske organizacije koja je već upisana u Registar ili koja je ranije podnela zahtev za upis (član 19.); da o zahtevu za upis u Registar Ministarstvo rešava u roku od 60 dana od dana prijema urednog zahteva i potrebne dokumentacije (član 20. stav 1.); da će ako je zahtev nepotpun ili je naziv suprotan članu 19. ovog zakona Ministarstvo pozvati podnosioca da zahtev dopuni ili ispravi u roku od 30 dana, da će ako zahtev u navedenom roku ne bude dopunjen ili ispravljen, Ministarstvo odbaciti zahtev (stav 2.); da se verska organizacija prijavljena po propisima o udruženjima koja ne podnese zahtev za upis u Registar u roku od jedne godine od dana stupanja na snagu ovog zakona neće smatrati verskom organizacijom u smislu ovog zakona (stav 3.); da Ministarstvo donosi rešenje o odbijanju zahteva za upis verske organizacije u Registar ako su njeni ciljevi, učenje, obredi ili delovanje suprotni Ustavu i javnom poretku ili ako ugrožavaju život, zdravlje, slobodu i prava drugih, prava dece, pravo na lični i porodični integritet i pravo na imovinu (stav 4.); da pri donošenju rešenja o zahtevu za upis u Registar Ministarstvo uzima u obzir i odluke Evropskog suda za ljudska prava, kao i upravne ili sudske odluke u pogledu registracije ili delovanja određene verske organizacije u jednoj ili više država članica Evropske unije (stav 5.); da upisom u Registar verska organizacija stiče svojstvo pravnog lica (stav 6.); da će se ukoliko Ministarstvo ne donese rešenje u roku iz stava 1. ovog člana smatrati da je odobren upis verske organizacije u Registar (stav 7.); da se u Registar upisuje: naziv crkve, verske zajednice ili verske organizacije; sedište i adresa; organizacioni oblici i teritorijalna organizacija; ime i prezime, adresa i svojstvo lica ovlašćenog da predstavlja i zastupa crkvu, versku zajednicu ili versku organizaciju; broj i datum rešenja o upisu; broj i datum rešenja o brisanju iz prethodnog registra pravnih lica, kao i sve promene upisanih podataka (član 21. stav 1.); da propis kojim se bliže uređuje sadržina i način vođenja Registra donosi ministar nadležan za poslove vera (stav 4.); da je rešenje o upisu, odbacivanju zahteva za upis, odbijanju upisa ili brisanju iz Registra konačno i protiv njega se može pokrenuti upravni spor (član 23.); da crkve i verske zajednice mogu da obavljaju privrednu ili drugu delatnost na način i u skladu sa propisima kojima je uređeno obavljanje tih delatnosti (član 26. stav 3.); da sveštenici, odnosno verski službenici imaju pravo na zdravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje, u skladu sa zakonom (član 29. stav 1.); da radi unapređivanja verske slobode, u saglasnosti sa crkvama i verskim zajednicama, sredstva za zdravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje sveštenika odnosno verskih službenika mogu se obezbediti u budžetu Republike Srbije, u skladu sa zakonom (stav 2.); da prilikom obavljanja delatnosti i obezbeđivanja prihoda u skladu sa ovim zakonom crkve i verske zajednice mogu biti potpuno ili delimično oslobođene poreskih i drugih obaveza, u skladu sa zakonima kojima se uvodi odgovarajući javni prihod (član 30. stav 1.). Odredbama čl. 31. do 44. Zakona propisane su delatnosti crkava i verskih zajednica, i to bogoslužbena, obrazovna i kulturna delatnost.

Pravilnikom o sadržini i načinu vođenja Registra crkava i verskih zajednica („Službeni glasnik RS“, broj 64/06) propisano je: da se ovim pravilnikom bliže se uređuje postupak registracije crkava i verskih zajednica i propisuje sadržina i način vođenja Registra crkava i verskih zajednica (u daljem tekstu: Registar) (član 1.); da se pod imenom Islamska zajednica u Srbiji u Registar upisuju legitimni, na osnovu unutrašnjih propisa obrazovani mešihati i muftijstva, kao i organizacione jedinice u njihovom sastavu koje prijave (član 5.); da verska organizacija može vršiti svoje delatnosti na osnovu legalizacije stečene prijavom po ranije važećim zakonima i propisima u ovoj oblasti, bez obaveze da se upiše u Registar, pod uslovom da njena delatnost nije ograničena članom 3. Zakona (član 7. stav 6.); da se upis verske organizacije u Registar vrši na osnovu rešenja donetog u skladu sa članom 20. Zakona (član 12. stav 1.); da se akti i dokumenti na osnovu kojih je prihvaćena prijava za upis u Registar, kao i akta i dokumenta na osnovu kojih je pozitivno rešen zahtev verske organizacije za upis u Registar, čuvaju u posebnom omotu za svaku crkvu i versku zajednicu i predstavljaju sastavni deo Registra (stav 2.); da se promene u Registru mogu vršiti samo na osnovu pismene odluke ili rešenja koje donosi ministar (član 14. stav 1.); da su podaci upisani u Registar javni (član 18. stav 1.).

Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 88/17, 27/18 – drugi zakon i 10/19) propisano je: da Nacionalni prosvetni savet za predškolsko, osnovno i srednje opšte i umetničko obrazovanje i vaspitanje ima 35 članova, uključujući i predsednika, koje imenuje Vlada, sa liste predlagača (član 33. stav 1.); da su članovi, pored ostalih, predstavnik Srpske pravoslavne crkve i predstavnik Komisije za versku nastavu u školi iz reda tradicionalnih crkava i verskih zajednica, osim Srpske pravoslavne crkve (stav 2. tač. 6) i 7));

Zakonom o osnovnom obrazovanju i vaspitanju („Službeni glasnik RS“, br. 55/13 i 101/17) propisano je: da nastavni program verske nastave, na usaglašeni predlog tradicionalnih crkava i verskih zajednica, po pribavljenom mišljenju organa nadležnog za poslove odnosa sa crkvama i verskim zajednicama, donosi ministar (član 33. stav 1.); da organizovanje i ostvarivanje verske nastave prati Komisija za versku nastavu u školi (u daljem tekstu: Komisija) (stav 2.); da Komisiju obrazuje Vlada na vreme od šest godina (stav 3.); da se u Komisiju imenuju po jedan predstavnik tradicionalnih crkava i verskih zajednica, tri predstavnika organa nadležnog za poslove odnosa sa crkvama i verskim zajednicama i tri predstavnika Ministarstva (stav 4.); da Komisija obavlja poslove koji se, naročito, odnose na usaglašavanje predloga programa verske nastave, udžbenike i druga nastavna sredstava, u skladu sa zakonom kojim se uređuju pitanja vezana za udžbenike i druga nastavna sredstva, davanje mišljenja o listama nastavnika verske nastave i druga pitanja vezana za praćenje organizovanja i ostvarivanja programa verske nastave (stav 8.).

Identične odredbe su propisane članom 8. Zakona o srednjem obrazovanju („Službeni glasnik RS“, br. 55/13, 101/17 i 27/18 – drugi zakon).

Ustavom „Islamske zajednice Srbije“, koji je usvojio Sabor „Islamske zajednice Srbije“ na zasedanju održanom 19. februara 2007. godine, u Beogradu, propisano je: da je „Islamska zajednica Srbije“ jedinstvena zajednica muslimana Republike Srbije (član 1.); da „Islamska zajednica Srbije“ svojom nadležnošću pokriva teritoriju Republike Srbije (član 2.); da svoje šerijatsko-pravno utemeljenje crpi iz menšure Šejh-ul-islama i priznanja islama kao zakonite religije Kneževine Srbije rešenjem Državnog saveta Kneževine Srbije od 18. maja 1868. godine (član 3.); da ima svojstvo pravnog lica (član 19.); da Vrhovni sabor „Islamske zajednice Srbije“ utvrđuje koje organizacione jedinice, organi i ustanove „Islamske zajednice Srbije“ imaju svojstvo pravnog lica (član 20.); da je sedište „Islamske zajednice Srbije“ u Beogradu (član 21.); da je Rijaset „Islamske zajednice Srbije“ najviši verski i administrativni organ, na čijem je čelu reis-ul-ulema (član 58. stav 1.); da je Vrhovni sabor Islamske zajednice najviši predstavnički i zakonodavni organ „Islamske zajednice Srbije“ (član 71. stav 1.).

Ustavom „Islamske zajednice u Srbiji“, koji je usvojio „Sabor Islamske zajednice u Srbiji“ na zasedanju održanom 27. marta 2007. godine u Novom Pazaru, predviđeno je: da je „Islamska zajednica u Srbiji“ jedna i jedinstvena tradicionalna verska zajednica muslimana sa područja Sandžaka, Preševske doline, Centralne Srbije i Vojvodine, muslimana dijaspore i drugih muslimana koji je prihvataju kao svoju (član 1.); da je sedište Islamske zajednice u Novom Pazaru (član 6. stav 1.); da Islamska zajednica ima svojstvo pravnog lica (član 18.).

Ustavom „Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini“, koji je doneo Sabor „Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini“ na sednici održanoj 26. aprila 2014. godine, predviđeno je: da je „Islamska zajednica u Bosni i Hercegovini“ jedna i jedinstvena zajednica muslimana u Bosni i Hercegovini i Sandžaku, Hrvatskoj, Sloveniji i Srbiji, muslimana Bošnjaka izvan domovinskih zemalja i drugih muslimana koji je prihvataju kao svoju (član 1. stav 1.); da reisu-l-ulema predstavlja i zastupa Islamsku zajednicu (stav 2.); da „Islamska zajednica u Bosni i Hercegovini“ ima svojstvo pravnog lica (član 17.); da Sabor Islamske zajednice utvrđuje koje organizacione jedinice, organi i ustanove imaju svojstvo pravnog lica (član 18.); da se u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji pored predstavničkog tela – Sabora, organizuje Mešihat kao verski i administrativno-upravni organ (član 46.); da je na čelu Mešihata predsednik mešihata (član 47. stav 1.); da je Mešihat za svoj rad odgovoran predstavničkom telu na svom području i najvišim organima „Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini“ i da objedinjene godišnje izveštaje Mešihat podnosi Rijasetu i Veću muftija (član 49.); da se opštim aktom koje donosi predstavničko telo na području mešihata uređuju pitanja vezana za mešihat kao što su organizacija, izbor i nadležnost organa i druga pitanja (član 50. stav 1.); da opšti akt stupa na snagu danom njegovog donošenja a primenjuje se po pribavljenoj saglasnosti Sabora „Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini“ o usklađenosti sa Ustavom Islamske zajednice (stav 2.); da je muftija glavni verski autoritet na području muftiluka, odnosno mešihata (član 52. stav 1.); da Rijaset Islamske zajednice usmerava i nadzire rad mešihata i muftijstva (član 57. alineja 7.).

5. Ispitujući ispunjenost pretpostavki za odlučivanje o ustavnoj žalbi u delu u kome su istaknute povrede načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava utvrđenog odredbom člana 20. stav 2. Ustava, kao i prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo, prava na pravnu ličnost i slobode misli, savesti i veroispovesti, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i čl. 37. i 43. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je prema članu 170. Ustava jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe, da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

Prema pravnom stavu Ustavnog suda, donošenjem odluke po tužbi koja je podneta protiv konačnog upravnog akta, odnosno po tužbi zbog „ćutanja uprave“, smatraće se da su u upravnom postupku iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe. Ustavni sud je na stanovištu da su izuzetno, pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe iscrpljena donošenjem odluke o zahtevu za preispitivanje sudske odluke podnetom protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda, ukoliko je izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva, prema Zakonu o upravnim sporovima ili drugom posebnom zakonu, bilo dozvoljeno i kada je to pravno sredstvo bilo izjavljeno na način propisan tim zakonom.

Ustavni sud je konstatovao da je u pomenutom Rešenju Už-4665/2013 od 10. februara 2015. godine ocenio samo istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, dok je u pogledu ostalih tamo označenih ustavnih prava i slobode misli, savesti i veroispovesti ukazao na to da se navodi ustavne žalbe kojima se obrazlažu njihove povrede mogu razmatrati tek kada se na zakonom propisan način iskoriste redovna i vanredna pravna sredstva u sudskom postupku. Ustavni sud je na isti način postupio i u pomenutom Rešenju Už-4748/2013 od 26. novembra 2015. godine.

Imajući u vidu da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 227/2016 od 20. oktobra 2016. godine, kojom je odbijen zahtev podnosioca za preispitivanje sudske odluke, okončan upravni spor zbog „ćutanja uprave“, odnosno zbog nepostupanja nadležnog ministarstva po prijavi podnosioca za upis u Registar, Ustavni sud je ocenio da su donošenjem osporene presude ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za odlučivanje o ustavnoj žalbi u delu u kome su istaknute povrede prethodno označenog ustavnog načela, prava i slobode.

6. Ustavni sud je našao da se razlozi i navodi ustavne žalbe kojima se obrazlažu povrede označenog ustavnog načela, prava i slobode suštinski zasnivaju na tvrdnji da ministarstvo nadležno za poslove vera (u daljem tekstu: nadležno ministarstvo) nije po prijavi od 15. maja 2006. godine i naknadnim podnescima upisalo u Registar pun naziv, sedište i adresu podnosioca ustavne žalbe, kao i ime i prezime, adresu i svojstvo lica ovlašćenog da ga predstavlja i zastupa, iako podnosilac ispunjava sve zakonske uslove za registraciju. Po mišljenju podnosioca, nepostupanje nadležnog ministarstva onemogućava ga da stekne svojstvo pravnog lica, odnosno pravnu sposobnost, čime je „prepušten svim praktičnim posledicama takvog neupisivanja i praktično blokiran da deluje u pravnom prometu“.

Iako se istim navodima obrazlažu i povrede načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava utvrđenog odredbom člana 20. stav 2. Ustava, kao i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na pravnu ličnost, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, kao i čl. 36. i 37. Ustava, Ustavni sud je te navode cenio u kontekstu istaknute povrede slobode veroispovesti iz člana 43. Ustava, koju smatra najrelevantnijom u okolnostima konkretnog slučaja, budući da su njenim jemstvima obuhvaćena pitanja registracije i sticanja statusa pravnog lica verske zajednice, na koje se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, zbog čega povrede ostalih ustavnih prava i načela nije posebno razmatrao. Takođe, članom 17. Evropske konvencije ne jemči se određeno ljudsko pravo ili sloboda.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je centralno sporno pravno pitanje ove ustavne žalbe položaj crkve, odnosno verske zajednice u državi u svetlu prava na slobodu misli, savesti i veroispovesti.

Ustavom je zajemčena sloboda misli, savesti, uverenja i veroispovesti, pravo da se ostane pri svom uverenju ili veroispovesti ili da se oni promene prema sopstvenom izboru (član 43. stav 1.), kao i da niko nije dužan da se izjašnjava o svojim verskim i drugim uverenjima (stav 2.). Navedenim odredbama Ustava obuhvaćena je unutrašnja sfera ove slobode (forum internum) koja uživa apsolutnu zaštitu i ne može biti podvrgnuta ograničenjima. Pored toga, sloboda veroispovesti nije isključivo individualno pravo koje bi uživao samo pojedinac, već i pravo koje se uživa i ispoljava u zajednici sa drugima (forum externum). U tom smislu, Ustav jemči slobodu ispoljavanja vere ili ubeđenja veroispovedanjem, obavljanjem verskih obreda, pohađanjem verske službe ili nastave, pojedinačno ili u zajednici s drugima, kako privatno, tako i javno (član 43. stav 3.). Navedena odredba Ustava obuhvata spoljašnju dimenziju slobode veroispovesti, koja može imati individualni ili kolektivni aspekt. U tom delu sloboda veroispovesti nije apsolutna, jer ispoljavanje verskih uverenja može imati posledice po druge. Zato je Ustav utvrdio mogućnost ograničenja ispoljavanja slobode veroispovesti, koja moraju biti ustanovljena zakonom, a mogu se uvesti samo ukoliko su neophodna u demokratskom društvu, radi zaštite života i zdravlja ljudi, morala demokratskog društva, sloboda i prava građana zajemčenih Ustavom, javne bezbednosti i javnog reda ili radi sprečavanja izazivanja ili podsticanja verske, nacionalne ili rasne mržnje (član 43. stav 4.).

Ustavom je takođe zajemčena ravnopravnost crkava i verskih zajednica i njihova odvojenost od države (član 44. stav 1.). Crkve i verske zajednice su ravnopravne i slobodne da samostalno uređuju svoju unutrašnju organizaciju, verske poslove, da javno vrše verske obrede, da osnivaju verske škole, socijalne i dobrotvorne ustanove i da njima upravljaju, u skladu sa zakonom (član 44. stav 2.).

Međunarodnopravnim aktima opredeljeno je pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti, i to Međunarodnim paktom o političkim i građanskim pravima (član 18.) i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 9.), kojima su amalgamirane i garancije ravnopravnosti crkava i verskih zajednica. Sadržina međunarodnopravnih odredaba ogleda se u obezbeđenju slobode verovanja pojedinaca, kao i u slobodi formiranja crkava, kojima se mora obezbediti ravnopravnost, u skladu sa zakonom. Odredbe Ustava obezbeđuju isti pravni opseg, redigovan u čl. 43. i 44. Ustava.

Ustavni sud je konstatovao da sloboda ispoljavanja veroispovesti ima naglašen kolektivni aspekt, koji na prvom mestu obuhvata slobodu udruživanja sa drugima radi ispoljavanja vere, odnosno slobodu da se, na osnovu zajedničkog verovanja, poveže i organizuje u versku zajednicu. Mogućnost da se slobodno obrazuje verska zajednica, za veliku većinu vernika je od istog značaja kao i pravo da se uopšte ima određena vera jer se sloboda ispoljavanja vere prvenstveno vrši kroz organizovani oblik. Tek osnivanjem verskih zajednica stvaraju se uslovi za puno uživanje slobode veroispovesti. Sloboda verskog udruživanja i u vezi sa tim dobijanje statusa pravnog lica i učestvovanje u pravnom prometu, ima posebnu težinu u pravnim sistemima u kojima se sticanje pravnog subjektiviteta verskih organizacija vezuje za određeni akt državnog organa, bilo u formi posebnog zakonskog ili upravnog priznanja ili upisa u određeni registar.

U takvim pravnim sistemima od značaja su stanovišta Evropskog suda za ljudska prava, prema kojima svaka verska grupa ima pravo ne samo da njeno postojanje bude faktički prihvaćeno, već i da joj bude priznato svojstvo pravnog lica pod pravednim i uslovima sličnim onima koji su primenjeni i u odnosu na druge verske grupe (presuda ESLjP, Katolička crkva Hanije protiv Grčke, broj predstavke 143/1996/762/963, od 16. decembra 1997. godine, stav 45.) i da tolerancija određene verske zajednice ne može biti zamena za priznavanje, jer se jedino priznavanjem stiču određena prava (gore pomenuta presuda ESLjP, Besarabijska mitropolija i drugi protiv Moldavije, stav 129.). Dakle, pravo na sticanje statusa pravnog lica proizlazi iz prava na versko udruživanje kao najvažnijeg elementa kolektivnog aspekta ispoljavanja slobode veroispovesti, u skladu sa Ustavom i zakonom, bez kojeg bi ta sloboda bila obesmišljena.

Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe da je nepostupanjem nadležnog ministarstva po prijavi za upis onemogućeno ostvarivanje slobode veroispovesti vernicima podnosioca ustavne žalbe, zaključio da podnosilac tvrdi da je povređen kolektivni aspekt slobode veroispovesti njegovih vernika. Prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, crkve ili verske zajednice mogu, u smislu člana 9. Evropske konvencije, uživati prava u ime svojih članova (presuda ESLjP, Cha'are Shalom Ve Tsedek protiv Francuske, broj predstavke 27417/95, od 27. juna 2000. godine, stav 72.).

Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac istakao povredu člana 43. Ustava, a ne i člana 44. Ustava, koji u stavu 2. jemči slobodu samostalnog verskog organizovanja koja je nužno povezana sa pitanjem prava na sticanje statusa pravnog lica. Imajući u vidu da je ESLjP u svojoj sudskoj praksi utvrdio da delokrug člana 9. Evropske konvencije obuhvata i garancije slobode veroispovesti koje su sadržane u članu 44. Ustava, Ustavni sud smatra da istaknuta povreda člana 43. Ustava i sudska praksa Evropskog suda koja se, saglasno odredbi člana 18. stav 3. Ustava, uvažava u postupku odlučivanja o ustavnoj žalbi, pružaju dovoljno osnova da se navodi ustavne žalbe ispitaju sa stanovišta kolektivnog aspekta slobode veroispovesti.

Poštujući metodologiju Evropskog suda za ljudska prava, koju primenjuje i Ustavni sud, prilikom razmatranja da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede slobode veroispovesti, koja je zaštićena članom 43. Ustava, uzimaju se u obzir sledeći kriterijumi:

1) da li je došlo do bilo kakvog mešanja u garantovanu slobodu;

2) da li je mešanje u skladu sa zakonom;

3) da li mešanje ima legitimni cilj;

4) da li je mešanje neophodno u demokratskom društvu.

6.1. Ispitujući da li je osporenom radnjom propuštanja nadležnog ministarstva da postupi po prijavi podnosioca za upis u Registar i osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 227/2016 od 20. oktobra 2016. godine, koja je doneta u toku postupka po toj prijavi, došlo do mešanja u slobodu veroispovesti podnosioca ustavne žalbe iz člana 43. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje na to da osnovna obaveza države, kao garanta slobode veroispovesti, da ne ometa rad verskih organizacija dolazi do izražaja u postupku njihove registracije. Evropski sud za ljudska prava je kroz svoju sudsku praksu utvrdio da kolektivni aspekt slobode veroispovesti garantovane članom 9. Evropske konvencije obuhvata, između ostalog, materiju registracije verskih zajednica i da je tesno povezan sa slobodom udruživanja, te da se član 9. mora tumačiti u vezi sa članom 11. Evropske konvencije. U postupku registracije u kojem se ostvaruje pravo na sticanje statusa pravnog lica koje služi vršenju verske slobode mora se poštovati, pre svega, autonomija verskih organizacija. Pravo vernika na slobodu veroispovesti, koje sadrži pravo da se vera ispoljava u zajednici sa drugima, obuhvata i očekivanje vernika da će im biti dopušteno da se slobodno udružuju, bez proizvoljnog mešanja države (gore pomenuta presuda ESLjP, Besarabijska mitropolija i drugi protiv Moldavije, stav 118.). Autonomno postojanje verskih zajednica neotuđivi je deo pluralizma u jednom demokratskom društvu i stoga se nalazi u samom središtu zaštite slobode veroispovesti. Sloboda verskih zajednica da samostalno uređuju svoju unutrašnju organizaciju je od neposrednog interesa ne samo za zajednicu kao takvu, već i za stvarno uživanje prava na slobodu veroispovesti svih njenih aktivnih članova. Kada organizacija života verske zajednice ne bi bila zaštićena slobodom veroispovesti, svi drugi aspekti slobode veroispovesti koji pripadaju pojedincu bili bi oslabljeni (gore pomenuta presuda ESLjP, Hasan i Čauš protiv Bugarske, stav 62.). U kontekstu registracije neke verske organizacije, mešanje po pravilu podrazumeva da nadležni organ preduzme određene mere uprkos svojoj obavezi da obezbedi neometano funkcionisanje verske organizacije time što će izvršiti upis u Registar podataka koji su u skladu sa autonomnim propisima verske organizacije. Ako se verska organizacija odluči da deluje u zakonom priznatoj formi pravnog lica, koje se stiče u postupku registracije, tada odluka nadležnog organa kojom se odbija registracija i priznavanje pravnog subjektiviteta predstavlja mešanje u vršenje slobode veroispovesti, u njenoj spoljnoj i kolektivnoj dimenziji, i odražava se na samu zajednicu, ali i na njene predstavnike, osnivače i pojedinačne članove (gore pomenuta presuda ESLjP, Besarabijska mitropolija i drugi protiv Moldavije, stav 105, kao i presude ESLjP, Jehovini svedoci i drugi protiv Austrije, broj predstavke 40825/98, od 31. jula 2008. godine, stav 62. i Kimlya i drugi protiv Rusije, br. predstavki 76836/01 i 32782/03, od 1. oktobra 2009. godine, stav 84.). Ustavni sud smatra da mešanje u slobodu ispoljavanja veroispovesti postoji i u slučaju kada nadležni organ u dužem periodu nije izvršio upis prijavljenih podataka u Registar, bez obzira na to što nije doneo odluku kojom odbija registraciju.

Sagledavajući okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je konstatovao da je prijavu od 15. maja 2006. godine, koja je sadržala potrebne podatke za upis u Registar, nadležnom ministarstvu podneo nekadašnji Mešihat „Islamske zajednice Srbije“, a da je naknadne podneske kojima je tražen upis odgovarajućih podataka podneo Rijaset „Islamske zajednice Srbije“, koji je formiran umesto dotadašnjeg Mešihata. Nadležno ministarstvo nije izvršilo upis tih podataka u Registar, već je podnosiocu izdalo potvrde od 19. februara i 9. marta 2007. godine u kojima je konstatovano da je u Registar kao tradicionalna verska zajednica upisana „Islamska zajednica Srbije“, ovde podnosilac ustavne žalbe, koja deluje sa punim pravnim subjektivitetom i da je Ministarstvo informisano o podacima koji se odnose na adresu sedišta i lice ovlašćeno da zastupa i predstavlja tu versku zajednicu. Sa druge strane, Ustavni sud je konstatovao da je u Registar vezano za Islamsku zajednicu upisan samo jedan podatak, i to naziv te tradicionalne verske zajednice određen čl. 10. i 15. Zakona – Islamska zajednica, dok drugi podaci propisani članom 21. Zakona nisu uneti. Pri tome je taj upis izvršen, ex lege, na osnovu Zakona i Pravilnika.

S obzirom na to da nadležno ministarstvo nije u Registar unelo podatke sadržane u prijavi za upis od 15. maja 2006. godine, niti je to učinilo po naknadnim podnescima kojima je takođe tražen njihov upis, podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu zbog „ćutanja uprave“. Tom tužbom je traženo da Upravni sud naloži nadležnom ministarstvu da u Registar izvrši upis prijavljenih podataka, bilo tako što će nadležno ministarstvo to učiniti neposredno ili nakon donošenja rešenja kojim odobrava upis ili nakon što sam Upravni sud odobri upis. Upravni sud je našao da u konkretnom slučaju ne postoji „ćutanje uprave“, dajući za svoju ocenu dva razloga: prvo, da se shodnom primenom pravne fikcije iz stava 7. u vezi sa stavom 1. člana 20. Zakona, koja je propisana za postupak registracije po zahtevu za upis, smatra da je o prijavi podnosioca pozitivno rešeno, odnosno da je odobren upis, samim tim što Ministarstvo nije donelo rešenje u roku od 60 dana od dana podnošenja prijave i drugo, da je podnosilac upisan u Registar jer je to konstatovano u pomenutim potvrdama nadležnog ministarstva, dok upis ostalih prijavljenih podataka nije moguć zbog trenutne podvojenosti unutar Islamske zajednice. Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi u potpunosti prihvatio razloge iz presude Upravnog suda.

Suština ovakvog stava ogleda se u činjenici da su „Islamskoj zajednici Srbije“ priznata sva prava koja proističu iz statusa tradicionalne verske zajednice, koja se ogledaju kako u pravu vernika da ispoljavaju svoju veroispovest individualno i u zajednici sa drugima, tako i u pravima koja im pripadaju kao organizovanoj verskoj zajednici.

Ustavni sud je našao da je ključni razlog zbog koga je Upravni sud ocenio da „ne postoji dužnost tuženog organa da donese zahtevani akt“ zasnovan na uvažavanju faktičkog stanja, prema kojem u Republici Srbiji postoje dve posebno organizovane islamske zajednice od kojih svaka sebe smatra tradicionalnom verskom zajednicom, propisanom odredbama člana 10. stav 2. i člana 15. Zakona. Naime, Upravni sud je prihvatio razloge nadležnog ministarstva date u odgovoru na tužbu da u strukturi Islamske zajednice već duže vreme, pa i pre stupanja na snagu Zakona, postoji spor o kontinuitetu, organizacionim oblicima, sedištu i licu koje je ovlašćeno da predstavlja i zastupa tu zajednicu, zbog čega se prolongira upis traženih podataka, što je u skladu sa relevantnom sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava u situaciji kada je neka verska zajednica podvojena.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je našao da upravni spor koji je vođen zbog „ćutanja uprave“ nije doveo do formalnog upisa u Registar podataka iz prijave podnosioca shodno čl. 18 i 21. Zakona o crkvama i verskim zajednicama, što je bio zahtev tužbe zbog „ćutanja uprave“, ali da podnosiocu jeste bio priznat status tradicionalne verske zajednice shodno čl. 10 i 15. navedenog Zakona. Mešanje u slobodu veroispovesti može se ogledati u neupisivanju, u dugom vremenskom periodu, u Registar podataka o podnosiocu ustavne žalbe u skladu sa njegovim autonomnim propisima. Time se može dovesti u pitanje njegovo autonomno pravo da odredi svoj naziv, sedište i lice ovlašćeno da ga predstavlja i zastupa, kao i postojanje njegovog pravnog subjektiviteta koji se, saglasno odredbi člana 9. stav 1. Zakona, stiče upisom u Registar, a od čega zavisi uživanje niza zakonom propisanih prava. Stoga je Ustavni sud zaključio da je osporenom radnjom propuštanja nadležnog ministarstva i osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda došlo do delimičnog ograničenja slobode veroispovesti podnosioca iz člana 43. Ustava.

Da bi ustanovio da li ovakvo mešanje predstavlja povredu člana 43. Ustava, Ustavni sud mora da utvrdi da li mešanje zadovoljava zahteve iz člana 43. stav 4. Ustava tj. da li je propisano zakonom, da li je cilj legitiman i da li je neophodno u demokratskom društvu.

6.2 Razmatrajući da li je utvrđeno ograničenje slobode veroispovesti predviđeno u zakonu, Ustavni sud je konstatovao da sloboda veroispovesti spada u relativne slobode jer je Ustavom utvrđeno da njena zaštita može biti ograničena ako su se za to stekli određeni uslovi. Ustav je ustanovio mogućnost da predmet ograničenja bude samo ispoljavanje slobode veroispovesti, a ne i sama sloboda veroispovesti. Prvi uslov za to je da ograničenja moraju biti propisana zakonom.

Ustavni sud ukazuje na to da registrovanje svih verskih organizacija mora biti što povoljnije, odnosno uz minimalna i striktno utvrđena zakonska ograničenja. U postupku registracije tradicionalnih crkava i verskih zajednica, upis ima deklarativni karakter. Naime, Zakon sadrži pojedinačne članove kojima se tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama priznaje kontinuitet u statusu pravnog lica, koji izvode na osnovu precizno navedenih ranijih posebnih zakona.

U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 15. Zakona kontinuitet pravnog subjektiviteta priznat jednoj Islamskoj zajednici onako kako je stečen Zakonom iz 1930. godine. Time je uvažena objektivna činjenica da je posebnim zakonom u prošlosti bio priznat pravni subjektivitet Islamskoj verskoj zajednici u Kraljevini Jugoslaviji, te se važećim zakonom na osnovu te činjenice priznaje kontinuitet tog pravnog subjektiviteta u Republici Srbiji, čiji je nosilac jedna Islamska zajednica. Podnosilac ustavne žalbe se u članu 3. svog Ustava poziva na to da je islam rešenjem Državnog saveta Kneževine Srbije od 18. maja 1868. godine priznat kao zakonita religija Kneževine Srbije, što znači da istorijski kontinuitet pravne uređenosti islamske veroispovesti i statusa Islamske zajednice na teritoriji Republike Srbije postoji i pre donošenja Zakona iz 1930. godine.

Ustavni sud je potom konstatovao da danas u Republici Srbiji umesto nekadašnje jedinstvene „Islamske zajednice za Srbiju“, kao sastavnog dela „Islamske zajednice u SFRJ“, postoje tri islamske zajednice – „Islamska zajednica Srbije“, „Islamska zajednica u Srbiji“ i „Islamska zajednica Kosova“, od kojih prve dve sebe smatraju tradicionalnom verskom zajednicom, propisanom odredbama člana 10. stav 2. i člana 15. Zakona. Kako je tim odredbama Zakona propisano da jedna Islamska zajednica ima status tradicionalne verske zajednice u Republici Srbiji, nije omogućeno da se obe navedene islamske zajednice upišu u Registar kao dve posebne tradicionalne verske zajednice. Zakon i Pravilnik dopuštaju mogućnost da se samo određeni organizacioni delovi jedne Islamske zajednice upišu u Registar i steknu svojstvo pravnog lica, ukoliko su obrazovani na osnovu autonomnih propisa i odluke nadležnog organa te zajednice. Međutim, navedene dve islamske zajednice ne smatraju sebe organizacionim delovima jedne Islamske zajednice, već svaka od njih sebe smatra upravo tom jednom Zakonom propisanom Islamskom zajednicom. Sagledavajući njihovu unutrašnju organizaciju, „Islamska zajednica Srbije“ u rangu Rijaseta odgovara samostalnoj Islamskoj zajednici, dok je „Islamska zajednica u Srbiji“ u rangu Mešihata sastavni deo „Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini“, pri čemu obe sebe u svojim autonomnim propisima određuju kao jedinstvenu zajednicu svih muslimana Republike Srbije.

Propisujući da jedna Islamska zajednica ima pravo da bude registrovana kao tradicionalna verska zajednica na osnovu toga što je u prošlosti postojao poseban zakon koji je regulisao njen pravni položaj, Zakon je ograničio mogućnost da obe postojeće islamske zajednice istovremeno budu upisane u Registar kao tradicionalne verske zajednice.

6.3. Prilikom ispitivanja da li postoji opravdano mešanje u život verske zajednice, Ustavni sud još jednom ukazuje na to da sloboda ispoljavanja vere i uverenja može biti podvrgnuta samo onim ograničenjima koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu radi zaštite života i zdravlja ljudi, morala demokratskog društva, sloboda i prava građana zajemčenih Ustavom, javne bezbednosti i javnog reda ili radi sprečavanja izazivanja ili podsticanja verske, nacionalne ili rasne mržnje.

U demokratskom društvu je neophodno da se ograniče prava na slobodu veroispovesti kako bi se pomirili interesi različitih verskih grupa (presuda ESLjP, Kokinakis protiv Grčke, broj predstavke 14307/88, od 25. maja 1993. godine, stav 33.). Uloga države je da doprinese javnom redu, verskoj harmoniji i toleranciji u okviru demokratskog društva (presuda ESLjP, Refah Partisi i drugi protiv Turske, br. predstavki 41340/98, 41342/98, 41343/98 i 41344/98, od 13. februara 2003. godine, stav 91.).

Ukoliko bi se izvršio upis u Registar podnosioca ustavne žalbe kao tradicionalne verske zajednice, značajan broj vernika islamske veroispovesti ostao bi izvan tradicionalne verske zajednice, pri čemu bi „Islamska zajednica u Srbiji“ kojoj pripadaju i koja ih predstavlja ostala neregistrovana, budući da ne pristaje da bude registrovana kao nova verska organizacija. Dakle, zaštita slobode veroispovesti vernika „Islamske zajednice u Srbiji“, kao i njihovih drugih Ustavom zajemčenih prava i sloboda u vezi sa slobodom veroispovesti, predstavlja legitiman cilj ograničenja.

6.4. Ispitujući da li je mešanje neophodno u demokratskom društvu, Ustavni sud je pošao od toga da je u demokratskom društvu, u kojem istovremeno postoji više religija ili više ogranaka jedne iste religije, ponekad potrebno ograničiti slobodu veroispovesti da bi se uskladili interesi raznih verskih grupa i osiguralo poštovanje svačijeg uverenja (gore pomenuta presuda ESLjP, Kokinakis protiv Grčke, stav 33.). Ustavni sud ukazuje na to da su ograničenja slobode veroispovesti krajnje izuzetna i moraju biti tumačena veoma usko, u okviru propisanih granica, te samo ubedljivi razlozi mogu opravdati ograničenje ove slobode. Bilo koje od ovih ograničenja mora biti u skladu sa „nužnom društvenom potrebom“ i „srazmerno ciljevima koji se žele postići“ (presuda ESLjP, Wingrove protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 17419/90, od 25. novembra 1996. godine, stav 53.). Evropski sud za ljudska prava priznaje državama određeno diskreciono pravo kako bi mogle da utvrde da li je i u kojoj meri neko ograničenje ispoljavanja slobode veroispovesti neophodno u demokratskom društvu. U svakom slučaju, sve odluke koje državni organi donose u toj oblasti moraju da se zasnivaju na prihvatljivoj proceni relevantnih činjenica (presuda ESLjP, Sveto Mihajlovska parohija protiv Ukrajine, broj predstavke 77703/01, od 14. juna 2007. godine, stav 138.). Stoga, Ustavni sud treba da oceni da li se neupisivanje podataka o podnosiocu ustavne žalbe u Registar, u okolnostima konkretnog slučaja, može opravdati relevantnim i dovoljnim razlozima. To, u načelu, znači da se željeni legitimni cilj ne može postići ni jednom drugom merom koja bi bila manje prinudna, a kojom bi se više poštovala podnosiočeva sloboda veroispovesti (presuda ESLjP, Biblijski centar Čuvaške Republike protiv Rusije, broj predstavke 33203/06, od 12. juna 2014. godine, stav 58.).

Ustavni sud je konstatovao da je država, u vršenju svoje nadležnosti da uređuje oblast slobode veroispovesti i u svojim odnosima sa religijama, verskim zajednicama i verovanjima, obavezna da ostane neutralna i nepristrasna i ne sme povlađivati nekoj verskoj zajednici na način na koji bi oštetio ili ugrozio prava drugih verskih zajednica (gore pomenuta presuda Hasan i Čauš protiv Bugarske, stav 78.). Uloga je države da očuva pluralizam i normalno funkcionisanje demokratije, čija je jedna od osnovnih karakteristika mogućnost da se problemi razreše putem dijaloga, bez oslanjanja na prinudu, čak i kada su ti problemi neprijatni (presuda ESLjP, Ujedinjenja komunistička partija Turske protiv Turske, broj predstavke 133/1996/752/951, od 30. januara 1998. godine, stav 57.). Iako je moguće da podele u nekoj verskoj ili bilo kojoj drugoj zajednici izazovu napetosti, Evropski sud smatra da je to jedna od neizbežnih posledica pluralizma. Uloga vlasti u takvim okolnostima nije da ukloni uzroke napetosti uklanjanjem pluralizma, već da obezbedi da suprotstavljene grupe tolerišu jedna drugu, a da se reaguje kada postoji „nužna društvena potreba“ za mešanjem. Mere države kojima bi se davala prednost nekom vođi ili vršio pritisak na zajednicu ili deo zajednice da se protiv svoje volje stave pod jedinstveno rukovodstvo takođe bi predstavljale povredu slobode veroispovesti. U demokratskom društvu nije potrebno da država sprovodi mere da bi osigurala da verske zajednice ostanu pod jednim rukovodstvom ili da se podvedu pod jedno rukovodstvo (presuda ESLjP, Serif protiv Grčke, broj predstavke 38178/97, od 14. decembra 1999. godine, st. 52. i 53.).

Zakon je pri određivanju kruga verskih organizacija koje će dobiti status tradicionalnih, a time i pravni subjektivitet, uzeo jedan objektivni kriterijum – da je određenoj crkvi ili verskoj zajednici u prošlosti bio priznat status pravnog lica posebnim zakonom koji je bio donet upravo za tu crkvu ili versku zajednicu. Oslanjajući se na taj kriterijum, Zakon je propisao jednu Islamsku zajednicu kao tradicionalnu versku zajednicu, kao što je propisao i svaku drugu tradicionalnu crkvu i versku zajednicu čiji je status prethodno bio priznat posebnim zakonom. Kao što je prethodno konstatovano, Islamska zajednica je, po Zakonu iz 1930. godine, već imala pravni subjektivitet, a važećim Zakonom se u članu 15. priznaje kontinuitet sa tako stečenim pravnim subjektivitetom i nesmetan nastavak njene delatnosti. U vreme stupanja Zakona na snagu, u stvarnosti nije postojala, niti danas postoji, tradicionalna verska zajednica pod nazivom Islamska zajednica koja bi bila nosilac tog pravnog subjektiviteta. Postojali su Mešihat „Islamske zajednice Srbije“ i Mešihat „Islamske zajednice Sandžaka“ od kojih su, neposredno po stupanju Zakona na snagu, nastali Rijaset „Islamske zajednice Srbije“ i Mešihat „Islamske zajednice u Srbiji“. Imajući u vidu objektivni kriterijum koji je služio kao osnov za propisivanje tradicionalnih crkava i verskih zajednica, Ustavni sud je našao da član 15. Zakona nije imao za cilj da reši spor između dveju islamskih zajednica i da uspostavi njihovo jedinstvo, niti da omogući jednoj od njih da ostvari potpunu kontrolu nad drugom zajednicom ili da ih primora da se stave pod jedinstveno rukovodstvo. Podnosilac je istakao da jedino on može biti upisan u Registar kao tradicionalna verska zajednica iz člana 15. Zakona, a ne druga „faktički postojeća i kasnije osnovana“ „Islamska zajednica u Srbiji“. Pored toga, zalaže se i za ujedinjenje dveju islamskih zajednica, te je u tom smislu u više navrata pozivao drugu zajednicu na razgovore, ističući da je potrebna podrška određenih aktera u cilju formiranja jedinstvene islamske zajednice. Cilj obe verske zajednice utvrđen u njihovim ustavima je jedinstvo islamske zajednice u Srbiji, ali se pitanje njihovog eventualnog ujedinjenja tiče isključivo njih samih.

Ustavni sud je našao da neupisivanje u Registar podataka o podnosiocu ustavne žalbe nije imalo za posledicu da se favorizuje druga islamska zajednica, koja je takođe podnela prijavu za upis i po kojoj je nadležno ministarstvo postupilo na sličan način kao po prijavi podnosioca. Podnosilac ne tvrdi da nadležno ministarstvo daje prednost drugoj islamskoj zajednici, već da ga iz „pravno neprihvatljivih razloga“ izjednačava sa tom zajednicom, odnosno da ih obe stavlja „u isti rang“. Dakle, za podnosioca je sporno to što se na jednak način postupa prema obema islamskim zajednicama. U vezi sa tim, Ustavni sud smatra da kada bi samo podnosilac bio upisan u Registar kao tradicionalna verska zajednica, država bi se odrekla svoje neutralnosti u stvarima vere, a posebno u verskim sporovima. Poštujući svoju obavezu neutralnosti u međusobnim sporovima verskih zajednica, nadležno ministarstvo nije stalo na stranu nijedne od navedene dve verske zajednice koje su podnele prijave za upis. Ono je primilo k znanju i u odnosima prema obema verskim zajednicama postupa u skladu sa njihovim autonomnim propisima i odlukama o izboru lica ovlašćenih za predstavljanje i zastupanje, ne ulazeći u pitanje osnovanosti tih propisa i odluka, ne mešajući se u njihova unutrašnja organizaciona i personalna pitanja i ne upuštajući se u postupcima registracije u ocenu argumenata zbog kojih jedna smatra onu drugu nelegitimnom. Na taj način je ispunjena obaveza da se obezbedi pluralizam u okviru određene veroispovesti i uslovi pod kojima će suprotstavljene verske zajednice da tolerišu jedna drugu i rešavaju sporove putem dijaloga.

Po oceni Ustavnog suda, u situaciji kada je nadležno ministarstvo jasno iznelo stav da podnosilac predstavlja tradicionalnu versku zajednicu, postojala je obaveza da mu se takav status obezbedi u praksi i da se naknadno ne dovodi u pitanje. Stoga, podnosiocu moraju biti dostupna sva prava koja pripadaju ostalim tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama. Ustavni sud smatra da se ograničenja prava na ispoljavanje slobode veroispovesti do kojih dolazi zbog uslova vezanih za registraciju, moraju oceniti u svetlu posledica koje su ti uslovi proizveli za versku zajednicu (Komitet za ljudska prava, Sergej Malakhovski i Aleksander Pikul protiv Belorusije, broj 1207/2003, od 23. avgusta 2005. godine). Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ostvaruje prava koja, u skladu sa zakonom, pripadaju tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama: njegov predstavnik je član Nacionalnog prosvetnog saveta iz reda tradicionalnih crkava i verskih zajednica, osim Srpske pravoslavne crkve, i Komisije za versku nastavu u školi; njegovi veroučitelji izvode islamsku versku nastavu u osnovnim i srednjim školama i osnivač je visokih i srednjih teoloških škola; ostvaruje pravo na poreske olakšice; dobija budžetska sredstva po projektnim aktivnostima za podršku radu verskih službenika, srednjem i visokom teološkom obrazovanju, izgradnji i obnovi verskih objekata, u očuvanju verskog i kulturnog identiteta, kao i za ostvarivanje prava na penzijsko i invalidsko i zdravstveno osiguranje imama i verskih službenika; u postupcima restitucije ostvaruje sudsku zaštitu protiv konačnih rešenja donetih po njegovim zahtevima za vraćanje prava svojine na nepokretnostima. Ista prava ostvaruje i druga islamska zajednica.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je obema islamskim zajednicama obezbeđeno da odvojeno ostvaruju status tradicionalnih verskih zajednica i da kao takve delotvorno i nesmetano deluju. Nadležno ministarstvo je podnosiocu, kako on sam navodi, priznalo kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Zakona iz 1930. godine. Zato je podnosiocu za sticanje statusa tradicionalne verske zajednice bilo dovoljno to što je utvrđeno da je pravni subjektivitet stekao na osnovu posebnog zakona u prošlosti, čime je ispunio uslove za registraciju, a upis u Registar je deklarativnog karaktera kojim se samo konstatuje da je pravni subjektivitet već stečen u prošlosti, te registracija podataka koje je tražio ne utiče na postojanje njegovog pravnog subjektiviteta. Prema tome, razlika koja postoji između faktičkog stanja i stanja u Registru nije bila smetnja da se obema islamskim zajednicama prizna status tradicionalnih verskih zajednica, pod nazivima, sa sedištima i licima ovlašćenim za predstavljanje i zastupanje, koje su one slobodno odredile, u skladu sa njihovim autonomnim propisima. Ustavni sud je našao da je upis u Registar Zakonom propisanog naziva Islamska zajednica neutralan u odnosu na obe postojeće islamske zajednice i predstavlja način da se prevaziđe specifična situacija u kojoj se one nalaze. Taj upis nije doveo do čekanja i odlaganja priznavanja statusa pravnog lica dvema islamskim zajednicama. U postupcima registracije uvažena je činjenica da obe islamske zajednice potiču iz nekada jedinstvene islamske zajednice, nakon čega su, godinama pre stupanja na snagu Zakona, postojale i funkcionisale kao posebne verske zajednice. Zakon nije promenio tako zatečeno stanje između njih, niti je to bio njegov cilj. Iako formalno nisu upisane u Registar pod nazivima i sa ostalim podacima određenim njihovim autonomnim propisima, svaka od njih je u stvari nosilac statusa tradicionalne verske zajednice koji je Zakonom priznat Islamskoj zajednici. Naime, podaci o islamskim zajednicama, o kojima je nadležno ministarstvo obavešteno i o kojima je izdalo potvrde, primenjuju se u praksi kao da su registrovani i obe zajednice su ovlašćene da ih, bez ograničenja, koriste u pravnom prometu.

Na postupak registracije podnosioca nije bila od uticaja tvrdnja da je pre stupanja na snagu važećeg Zakona bio upisan u „odgovarajući Registar crkava i verskih zajednica“, s obzirom na to da je poseban registar crkava i verskih zajednica ustanovljen nakon stupanja na snagu Zakona, i pre toga takav poseban registar nije postojao. Uz to, verske organizacije koje su bile upisane u registar udruženja građana, po propisima o udruženjima građana, i konfesionalne zajednice iz člana 16. Zakona, čiji je pravni status bio regulisan prijavom u skladu sa ranije važećim saveznim Zakonom o pravnom položaju verskih zajednica i ranije važećim republičkim Zakonom o pravnom položaju verskih zajednica, mogle su se registrovati putem zahteva, te njihova pravna situacija nije uporediva sa pravnom situacijom podnosioca ustavne žalbe koji je podneo prijavu za upis i stekao status tradicionalne verske zajednice. Takođe je neosnovano pozivanje na odredbu člana 20. stav 6. Zakona, budući da se ona ne primenjuje u postupku upisa tradicionalne verske zajednice. Suprotno navodima ustavne žalbe, podnosilac „nije prepušten svim praktičnim posledicama neupisivanja“ jer da nema status pravnog lica, ne bi mogao da ostvaruje pomenuta prava kao tradicionalna verska zajednica. Uopštena tvrdnja podnosioca da je „praktično blokiran u pravnom prometu“ nije potkrepljena bližim navodima kojima bi se ukazalo na to da mu nije omogućeno da zaključuje punovažne pravne poslove vezane za obavljanje bogoslužbene, obrazovne i kulturne delatnosti, propisane odredbama čl. 31. do 44. Zakona, odnosno privredne ili druge delatnosti iz člana 26. stav 3. Zakona.

Ustavni sud je, takođe, sagledao relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, u skladu sa članom 18. Ustava, u predmetima koji se odnose na postupke registracije i priznavanja verskih organizacija koje su ranije najčešće bile deo jedinstvene verske organizacije, a koja je detaljnije izložena u tački 3.7. obrazloženja ove odluke. Evropski sud je u tim predmetima utvrdio, pored ostalog, povrede slobode veroispovesti iz člana 9. u vezi sa slobodom udruživanja iz člana 11. Evropske konvencije iz razloga što je odbijanje registracije i priznavanja verskih organizacija proizvelo posledice koje su dovele u pitanje njihovo samo postojanje ili delovanje na način koji je omogućen priznatim verskim organizacijama, pre svega onima na čiju se stranu država otvoreno stavila. Za razliku od navedenih predmeta, u ovom ustavnosudskom predmetu, neupisivanje u Registar podataka o podnosiocu ustavne žalbe nije imalo značaj odbijanja ili prećutnog odbijanja njegove registracije, niti je praćeno bilo kakvim merama koje bi dovele u pitanje status tradicionalnih verskih zajednica koji je priznat obema islamskim zajednicama.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da podnosilac aktivno deluje kao pravno lice i tradicionalna verska zajednica, ostvarujući prava koja mu po tom osnovu, u skladu sa Ustavom i zakonom, pripadaju. Pri tome, ograničenja kojima je podnosilac izložen u postupku registracije u vidu neupisivanja prijavljenih podataka koji se odnose na unutrašnju organizaciju i nadležnost za zastupanje, mogu se smatrati srazmernim dopuštenim ciljevima ograničenja slobode veroispovesti i neophodnim u demokratskom društvu, imajući u vidu da to nije bila prepreka da stekne i uživa status tradicionalne verske zajednice i da je time omogućena mirna koegzistencija obeju islamskih zajednica u istom statusu. Saglasno iznetom, po oceni Ustavnog suda, osporenom radnjom propuštanja nadležnog ministarstva da postupi po prijavi za upis u Registar i osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 227/2016 od 20. oktobra 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređen kolektivni aspekt slobode veroispovesti koji obuhvata pravo da se ima pravni subjektivitet i učestvuje u pravnom prometu, što je zajemčeno članom 43. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede slobode misli, savesti i veroispovesti iz člana 43. Ustava.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

 

Slični dokumenti

• IUz 455/2011: Odluka Ustavnog suda o ustavnosti Zakona o crkvama i verskim zajednicama
• U 9785/2017: Presuda Upravnog suda o odbijanju tužbe za brisanje druge verske zajednice
• U 8798/2014: Poništen zaključak Ministarstva pravde o prekidu postupka upisa verske zajednice
• Uzp 365/2012: Odbijanje zahteva za preispitivanje presude o upisu u registar verskih zajednica
• U 19037/2010: Odbijanje tužbe verske organizacije protiv zaključka o odbacivanju prijave za upis
• Už 2942/2012: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa restitucijom crkvene imovine
• U 20598/2018: Odbijanje tužbe protiv rešenja o odbacivanju zahteva za upis crkve