Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 11 godina. Glavni razlog za dugo trajanje postupka bila je neefikasnost prvostepenog suda i višestruko ukidanje presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković , Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubivoja Najdanovića iz Negotina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2013. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubivoja Najdanovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim o pštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1474/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubivoje Najdanović iz Negotina je 24. juna 2010. godine, preko punomoćnika Milutina Simića , advokata iz Beograda , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu , protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1506/10 od 24. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1474/07. Podnosilac se pozvao i na povredu prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Podneskom od 21. septembra 2010. godine tražio je naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U pogledu tvrdnje podnosioca da mu je povređeno i pravo iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , Ustavni sud ukazuje da se navedeni član Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava, te je stoga povreda navedenog prava cenjena u odnosu na navedenu ustavnu odredbu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1474/07 , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:

Sada pokojni Radojica Milenković podneo je 7. marta 1997. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Ratomira Ilića, radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju, zaključen između tuženog Ratomira Ilića, kao davaoca izdržavanja, i tužiočeve supruge Sevdalinke Milenković, kao primaoca izdržavanja, overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu 7. aprila 1995. godine pod brojem R. 1100/94. Po ovoj tužbi je formiran predmet P. 642/97.

U toku parničnog postupka donete su tri prvostepene presude, dva u kidajuća rešenja i jedna drugostepena presuda kojom je parnični postupak pravnosnažno okončan. Prvu po redu provostepenu presudu P. 642/97 od 20. marta 2003. godine je doneo Treći opštinski sud u Beogradu , koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8174/03 4. septembra 2003. godine . Drugu po redu prvostepenu presudu P. 2552/05 od 22. decembra 2005. godine doneo je isto Treći opštinski sud u Beogradu, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6096/06 od 27. februara 2007. godine. Treću po redu prvostepenu presudu P. 1474/07 od 28. maja 2008. godine doneo je takođe Treći opštinski sud u Beogradu, koja je potvrđena osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1506/10 od 24. marta 2010. godine.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude zakazano je deset ročišta, od kojih su tri odložena, r očište zakazano za 7. novembar 1997. godine je odloženo, jer je punomoćnik tužioca obavestio sud da je tužilac preminuo, te je tražio primereni rok radi označavanje pravnih sledbenika tužioca, ročište od 24. decembra 1998. godine je odloženo, jer nisu označeni pravni sledbenici tužioca, a ročište od 15. septembra 2000. godine je odloženo zbog nedolaska svedoka.

Podnosilac ustavne žalbe Ljubivoje Najdanović, sa drugim naslednicima prvobitnog tužioca , je na poziv suda podneskom od 19. februara 1999. godine preuzeo parnicu.

Nakon ukidanja prve po redu prvostepene presudu predmetu je dodeljen novi broj P. 2902/03.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, d o donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je osam ročišta, od kojih su dva odložena, ročište od 6. decembra 2004. godine je odloženo zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok je ročište od 4. aprila 2005. godine odloženo zbog smrti jednog od tužilaca J.N. i na kom ročištu je doneto rešenje o prekidu postupka, čiji otpravak stranke nisu tražile i koje je postalo pravnosnažno sa danom donošenja s obzirom na to da su se stranke odrekl e prava na žalbu. Na ročištu održanom 28. septembra 2005. godine doneto je rešenje kojim se ukida rešenje o prekidu postupka.

Nakon ukidanja druge po redu prvostepene presude predmet u je dodeljen novi broj P. 1474/07.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom do donošenja treće po redu prvostepene presude zakazano je četiri ročišta, od kojih je jedno odloženo, jer Centar za socijalni rad nije postavio privremenog staraoca jednom maloletnom tužiocu u postupku.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na parnični postupak čije se trajanje osporava, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 7. marta 1997. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, da je podnosilac ustavne žalbe sa drugim tužiocima preuzeo parnicu 19. februara 1999. godine i da je postupak pravnosnažno okončan 24. marta 2010. godine donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1506/10 , što znači da je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe posupak trajao ukupno 11 godina.

Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, odnosno period od dana kada je podnosilac preuzeo parnicu.

U tom smislu, Ustavni sud nalazi da prethodno navedeno trajanje postupka već samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Kada se uz to ima u vidu da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije značajno doprineo neopravdano dugom trajanju postupka i da je imao pravni ineteres da traži utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju i da nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom sporu, Ustavni sud je zaključio da je neefikasno postupanje nadležnih sudova, i to pre svega suda pred kojima je vođen prvostepeni postupak, doprinelo njegovom neopravdano dugom trajanju. Pod neefikasnim postupanjem Ustavni sud prvenstveno podrazumeva činjenicu da je Treći opštinski sud u Beogradu ročišta za glavnu raspravu tokom čitavog postupka zakazivao u periodima od po nekoliko meseci i da je predmet vraćen prvostepenom sudu u dva navrata na ponovno postupanje i odlučivanje. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke u predmetu ''Pavlyulynets protiv Ukarajine'' od 6. septembra 2005. godine i ''Cvetković protiv Srbije'' od 10. juna 2008. godin e).

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe 21. septembra 2010. godine postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede navedenog ustavnog prava, Ustavni sud je odbacio zahtev kao neblagovremen, u smislu odredaba člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke, a u tački 3. izreke Sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1506/10 od 24. marta 2010. godine kojom je potvrđena prvostepena presuda kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i drugih tužilaca za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o povredi prava, koji se zasnivaju na tvrdnjama o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj oceni izvedenih dokaza, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. U tom smislu, Ustavni sud ističe da nije nadležan da ocenjuje dokaze koji su izvedeni u sudskom postupku i da preispituje zaključke redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu odbacio ustavnu žalbu u tom delu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević