Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđenje ništavosti usmenog zaveštanja koji je trajao skoro 20 godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. B . i M . B, obojice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. B . i M . B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 436/12 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2736/2000) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.000 evra svakom , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. B . i M . B , obojica iz Beograda , po dneli su Ustavnom sudu, 13. aprila 201 7. godine, preko punomoćnika S. M, advokata iz Beograda , ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je „pravosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2223/16 od 2. februara 2017. godine“. Podnosioci ustavne žalbe su se istovremeno pozvali i na povredu čl ana 6 . stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovana odredbom čla na Evropske konvencije zajemčena upravo odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje nj egove povred e ispituje u odnosu na Ustav .

Podnosioci smatra ju da im je povređeno označeno ustavno pravo time što je postupak, koji je započet protiv njihove pravne prethodnice, pok. majke, tužbom podnetom 12. decembra 1997. godine, radi utvrđenja ništavosti usmenog zaveštanja trajao bezmalo 20 godina, bez doprinosa od strane podnosilaca dužini trajanja postupka, a zbog odugovlačenja od strane sudova . Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku koji je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2223/16 od 2. februara 2017. godine, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, kao i da im utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenog prava u iznosu od 800.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta P. 436/12 Višeg sud a u Beogradu (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2736/2000), kao i spise predmeta P. 1676/2001 Trećeg opštinskog suda u Beogradu (inicijalno predmet P. 3659/97) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv J.B. iz Beograda, pravne prethodnice podnosilaca ustavne žalbe , majke, koja je preminula 2006. godine, je 1 2. decembra 1997. godine podnela tužbu Ž.P. iz Bavaništa, Trećem o pštinskom sudu u B eogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) , pošto je prethodno upućena na parnicu rešenjem istog suda O. 1471/97 od 11. novembra 1997. godine, donetim u ostavinskom postupku vođenom iza A.L. iz Beograda, radi utvrđenja ništavosti usmenog zaveštanja pok. A.L , proglašenog na zapisniku kod istog suda 22. oktobra 1997. godine u predmetu toga suda O. 1471/ 97. Tužilja je sestra od ujaka ostavilje A.L. Formiran je predmet P. 3659/97 (kasnije broj P. 1676/2001). Ova parnica je okončana donošenjem rešenja Opštinskog suda P. 1676/2001 od 24. septembra 2001. godine kojim se tužba smatra povučenom. Protiv rešenja nije bilo žalbi, te je postupajući sudija 23. oktobra 2001. godine dao klauzulu pravosnažnosti rešenja. U ovom postupku je k onstatovano na zapisniku sa ročišta održanom 13. marta 2001. godine da je tužba za glavno mešanje A.N. iz Kačareva i Đ.I. iz Deliblata, sestričina pok. A.L, koje nisu učestvovale u ostavinskom postupku započetom iza pok. A.L, podneta protiv tužilje i tužene u ovoj parnici, izdvojena , te da se vodi pod brojem P. 2736/2000.

Po tužbi za glavno mešanje podnetoj 17. oktobra 2000. godine (predmet P. 2736/2000 Opštinskog suda), podnetoj radi utvrđenja protiv Ž.P. iz Bavaništa (tužilje iz prethodne parnice), kao prvotužene, i pravne prethodnice podnosilaca ustavne žalbe, majke J.B, kao drugotužene (tužene iz prethodne parnice) , nakon dva neodržana ročišta za koje je punomoćnik tužilja tražio odlaganje, punomoćnik tužilja je postupivši po nalogu suda sa ročišta održanog 27. marta 2002. godine, uredio tužbu i precizirao tužbeni zahtev tako što je kao tuženu označio samo pok. majku podnosilaca J.B, a tužbenim zahtevom tražio da se utvrdi ništavost usmenog zaveštanja pok. A.L. proglašenog 22. oktobra 1997. godine u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 1471/97 i da su tužilje , po osnovu nasleđa k ao zakonski naslednici pok. A.L, vlasnice po ¼ idealnih delova kuće 24. u ul. V, V r. Beograd. N a ročištu odr žanom 30. maja 2002. godine, po saznanju da je preminula prvotužena, tužilje su povukle t užbu u odnosu na prvotuženu Ž. P, a nakon jednog neodržanog ročišta, jer nije pristupio punomoćnik tužene, novim podneskom tužilje su ostale samo kod tužbenog zahteva da se utvrdi ništavost navedenog usmenog zaveštanja. Nakon dva održana ročišta, na kojima su saslušana tri svedoka i izvršen uvid u spise predmeta toga suda P. 1671/01 i O. 1471/97, te dva neodržana ročišta zbog traženog odlaganja od strane tužene i na predlog punomoćnika obe strane, koji su pristupili po zameni čkom punomoćju, zaključena je glavna rasprava 18. aprila 2003. godine. Međutim, glavna rasprava je ponovo otvore na i prvo ročište zakazano za 9. septembar 2003. godine. Predmet je dobio novi broj P. 2496/03 i nakon tri održ ana ročišta na kojima su ponavljani nalozi punomoćniku tužilja da dostavi sve dokaze o srodstvu tužilja sa pok. A.L, zaključena je glavna rasprava.

Presudom O pštinskog suda P. 2496/03 od 3. februara 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilja. Dostavna naredba za uručenje presude strankama data je od strane postupajućeg sudije 31. januara 2005. godine.

Odlučujući o žalbi tužene, pok. majke ovde podnosilaca, izjavljenoj 22. februara 2005. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5375/05 od 27. juna 2006. godine ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2496/03 od 3. februara 2004. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 2715/06. Punomoćnik tužilja je podneskom od 24. novembra 2006. godine obavestio sud da je tužena umrla . Sud je uredno dostavio punomoćnicima stranaka drugostepeno rešenje i pozive za ročište zakazano 24. novemb ar 2006. godine. Sa prvog zakazanog ročišta je izostao punomoćnik tužene iako uredno pozvan, pa je 24. novembra 2006. godine doneto rešenje Opštinskog suda P. 2715/06 da je postupak prekinut u ovoj pravnoj stvari. Rešenje o prekidu je za pok. tuženu istaknuto na oglasnoj tabli suda 27. novembra 2006. godine. Punomoćnik pok. tužene je 31. januara 2007. godine dostavio izvod iz matične knjige umrlih za tuženu, koja je preminula 22. februara 2006. godine, i predložio da sud postupi u skladu sa Zakonom. Punomoćnik tužilja je tražio nastavak post upka 16. aprila 2008. godine, dostavivši rešenje O. 472/08 od 26. marta 2008. godine kojim su za zakonske naslednike oglašeni sinovi pok. tužene J.B, ovde podnosioci ustavne žalbe.

Predmet je dobio novi broj P. 2231/08 i rešenjem Opštinskog suda P. 2231/08 od 4. juna 2008. godine je nastavljen postupak u ovoj pravnoj stvari, a prvo sledeće ročište je zakazano za 27. oktobar 2008. godine na koje su pristupili tuženi lično. (Sud je pokušavao u četiri navrata da tuženima uruči rešenje o nastavku postupka, ali to prema konstatacijama poštara nije bilo moguće zbog radova u zgradi, pa je preko sudskog dostavljača 25. jula 2008. godine izvršena dostava rešenja, a zatim i poziva). Nakon dva održana ročišta i jednog neodržanog, zbog nedolaska uredno pozvanih svedoka, dozvoljeno je mešanje G.P. iz Bavaništa na strani tužilja, te doneto delimično rešenje Opštinskog suda P. 2231/08 od 2. oktobra 200 9. godine. Odlučujući o žalbi tuženih, Opštinski sud je ispravio ovo rešenje u stavu drugom izreke, rešenjem od 13. oktobra 200 9. godine, pa je konstatovano da je tužba tužilja povučena, ne samo u odnosu na prvotuženu, nego i prema tuženima, ovde podnosiocima ustavne da žalbe , u delu kojim su tužioci tražili da se utvrdi da su one postale vlasnice po ¼ idealnog dela kuće u V. 24, u Beogradu, KO Vračar, a što su tuženi dužni priznati i trpeti.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8715 /10 od 12. oktobra 2011. godine odbio kao neosnovane žalbe tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe i potvrdio rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2231/08 od 2. oktobra 2010. godine, koje je ispravljeno rešenjem istog suda P. 2231/08 od 13. oktobra 2009. godine u stavu drugom izreke.

Predmet je pred novonadležnim Prvim osnovnim sudom u Beogradu dobio broj P. 29973/11. Nakon tri održana ročišta, doneto je rešenje P. 29973/11 od 23. marta 2012. godine, kojim se, u pravom stavu izreke, dozvoljava objektivno preinačenje tužbe koje su tužilje učinile u podnesku od 5. marta 2012. godine , tako što su osnovnom tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti testamenta dodal e i eve ntualni tužbeni zahtev za poništaj zaveštanja, a u drugom stavu i zreke se taj sud oglašava stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, s tim da se u trećem stavu izreke određuje da se spisi predmeta po pravnosnažnosti rešenja dostave Višem sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Apelacioni sud u Beogradu je, u postu pku rešavanja sukoba nadležnosti, doneo rešenje R. 74/12 od 13. juna 2012. godine da je za su đenje u ovoj parničnoj stvari stvarno i mesno nadležan Viši sud u Beogradu.

Pred Višim sud om u Beogradu predmet je dobio broj P. 436/12, te je posle šest održanih ročišta, na kojima su saslušana tri svedoka, zaključena glavna rasprava. U ovom delu postupka sud je proverav ao adrese za četiri svedoka preko MUP, činjenicu smrti za jednog od svedoka i tražio spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 4171/97. Tri ročišta nisu održana radi ostavljanja roka punomoćnicima parničnih stranaka da daju dokazne predloge, na traženje punomoćnika tuženih i zbog štrajka advokata.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. 436/12 od 2. jula 2015. godine usvojen je eventualni tužbeni zahtev tužilja i poništeno usmeno zaveštanje pok. A.L, dok je u drugom stavu izreke odbijen njihov tužbeni zahtev da se utvrdi da je ništavo usmeno zaveštanje pok. A.L. U trećem stavu izreke obavezani su tuženi da tužiljama nakn ade troškove postupka, a u četvrtom stavu izreke da umešaču na strani tužilja G. P. isplati troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tuženih, te umešača na strani tužilja, Apelacioni sud u Beogradu je, najpre, rešenjima Gž. 5410/15 od 29. januara 2016. godine, Gž. 2223/16 od 15. septembra 2016. godine i Gž. 2223/16 od 28. oktobra 2016. godine, vraćao prvostepenom sudu spise predmeta radi dopune postupka.

Po izvršenim dopunama postupka, o žalbama je odlučeno presudom Apelac ionog sud a u Beogradu Gž. 2223/16 od 2. februara 2017. godine, pa je, u stavu prvom izreke sud delimično odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio prvostepenu presudu u stavu trećem izreke, a u stavu drugom izreke je preinačio prvostepenu presudu u drugom i četvrtom stavu tako što je utvrđeno da je ništavo usmeno zaveštanje pok. A.L. i odbio kao neosnovan zahtev umešača za naknadu troškova; u stavu trećem izreke je obavez ao tužene da tužiljama solida rno na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplate iznos od 273.000,00 dinara; u četvrtom stavu iz reke je ukinuta prvost epena presuda u prvom stavu iz reke, a u petom stavu izreke odbijen je kao neosnovan zahtev umešača na strani tužilja za naknadu troškova drugostepenog postupka. Ova presuda je 17. marta 2017. godine uručena punomoćniku tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud, najpre, ukazuje da je period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku.

Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, te postavljeni zahtev ustavnom žalbom, kao i sadržinu ustavne žalbe, treba uzeti u obzir period trajanja osporenog parničnog postupka započetog 17. oktobra 20 00. godine, podnošenjem tužbe za glavno mešanje, odnosno radi utvrđenja, a protiv pravnog prethodnika podnosilaca – sada pok. majke J.B , pa sve do 2. februara 2017. godine, kao dana pravnosnažnog okončanja tog parničnog postupka, donošenjem presude Apelacionog sud a u Beogradu Gž. 2223/16.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je, u konkretnom slučaju, ustavnom žalbom osporen parnični postupak trajao 16 godina i skoro četiri meseca, s tim što je za podnosioce ustavne žalbe , koji su stupili u parnicu 4. juna 2008. godine iza svoje majke, kao tužene, kada je sud odredio nastavak postupka prekinutog zbog smrti stranke, ovaj postupak trajao osam godina i osam meseci. Ovo, svakako samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, neosnovani su navodi podnosilaca o dvadesetogodišnjem trajanju postupka, s obzirom na to da je prva parnica iz 1997. godine pokrenuta protiv njihove majke pravnosnažno okončana 2001. godine, rešenjem o povlačenju tužbe, a da su ustavnom žalbom podnosioci, zapravo, osporili parnični postupak koji je okončan navedenom drugostepenom presudom i u zahtevu tražili da im se utvrdi povreda označenog prava u tom postupku .

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanj e nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom bio relativno činjenično i pravno složen, posebno povodom okolnosti pod kojima je sačinjeno usmeno zaveštanje i u pogledu postojanja volje ostavilje da se ono sačini, te u pogledu vrste nedostataka datog zaveštanja i razjašnjenja ima li razloga za njegovu rušljivost ili ništavost. Predmet je i procesno bio usložnjen, jer je u toku postupka rešavano o više procesnih pitanja, i to povodom povlačenja tužbe, prekida postupka, objektivnog preinačenja tužbe, dozvole mešanja dva umešača na strani tužilja i promene stvarne i mesne nadležnosti suda.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on za njih imao poseban z načaj, s obzirom na neizvesnost povodom ostajanja na snazi usmenog zaveštanja po kojem je njihovoj majci stavljeno u izgled sticanje vlasništva na imovini iza smrti A.L, ali je u ovoj parnici osporeno od strane zakonskih naslednika u trećem naslednom redu.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da na nj ihovoj strani nije bilo značajnijeg doprinosa dužem trajanju postupka, time što je, nakon stupanja u parnicu, u dva navrata njihov punomoćnik tražio da se ročište ne drži, odnosno odloži . Ipak, u toku ove parnice, izostalo je aktivno učešće podnosilaca ustavne žalbe , koje bi moglo da doprinese efikasn ijem okončanju postupka, jer postupak iza smrti majke, kao tužene, nije nastavljen po njihovom predlogu, već po predlogu tužilačke strane posle više od dve godine od njene smrti.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u ovom sporu dali su nadležni sudovi prvog stepena. Naime, iako je prva prvostepena presuda doneta za ne što preko tri godine, ona je ukinuta nakon sprovedenog žalbenog postupka koji je trajao manje od dve godine. Međutim, neaktivnost prvostepenog suda u ovom delu postupka ogledala se u tome što je pismeni otpravak presude izrađen, te data naredba za dostavljanje presude strankama , tek posle skoro godinu dana. Nakon ukidanja prve prvostepene presude druga po redu prvostepena presuda doneta je posle skoro deset godin a. I pored ovoga, u žalbenom postupku je drugostepeni sud rešenjima, čak u tri navrata, vraćao spis e prvostepenom sudu radi dopune postupka. Međutim, po izvršenoj dopuni prvostepenog postupka, druga po redu drugostepena presuda doneta je za samo t ri meseca, ali delimičnim preinačenjem prvostepene presude . U svakom slučaju, ne može se prihvatiti da je opravdano da ovaj spor, bez obzira na izvesnu složenost, zbog nedelotvornosti i neefikasnosti sudova traje više od 16 godina, odnosno za podnosioce ustavne žalbe duže od osam godina, računajući od dana stupanja u parnicu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 436/12 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2736/2000) , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.000 evra svakom , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom postupku, a posebno složenost parničnog postupka, vreme preuzimanja parnice od strane podnosilaca i izvesni manji doprinos trajanju postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci pretrpe li. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) , i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti