Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe protiv osuđujuće krivične presude

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv osuđujuće presude za nedozvoljene polne radnje. Navodi o povredi prava na odbranu zbog odbijanja saslušanja svedoka odbrane ocenjeni su neosnovanim, jer su sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge za svoju odluku, bez proizvoljnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša N. Jovanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miloša N. Jovanovića, izjavljena protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 469/09 od 14. septembra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 2236/2010 od 19. aprila 2010. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloš N. Jovanović iz Beograda, preko punomoćnika Čedomira Stojkovića, advokata iz Valjeva, podneo je Ustavnom sudu 25. juna 201 0. godine ustavnu žalbu protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 469/09 od 14. septembra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 2236/2010 od 19. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na odbranu iz člana 6. stav 3. tačka d) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi:

- da je optužnim predlogom bivšeg Četvrtog opštinskog javnog tužilaštva Kt. 1251/08 podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je na teret krivično delo nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. u vezi sa članom 180. stav 1. Krivičnog zakona;

- da je presudom bivšeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 467/09 od 14. septembra 2009. godine podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za navedeno krivično delo i da mu je izrečena uslovna osuda kojom mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine, s tim da se ista neće izvršiti ukoliko podnosilac ustavne žalbe u vremenu proveravanja u trajanju od četiri godine ne izvrši novo krivično delo;

- da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 2236/2010 odbijene izjavljene žalbe i potvrđena je prvostepena presuda;

- da je podnosiocu „stavljno na teret“ da je 5. jula 2008. godine, između 19.30 i 19.50 časova na Novom Beogradu u ulici Narodnih Heroja radi zadovoljenja polnih nagona izvršio polnu radnju nad detetom S.K, koja je u to vreme imala svega 13 godina, i to na taj način da je istu izvesno vreme pratio, da ju je sustigavši levom rukom uhvatio za rame a desnom rukom za zadnjicu i pokušao da joj gurne prst, nakon čega je oštećena uspela da pobegne;

- da se tokom celog postupka podnosilac ustavne žalbe, inače mladić na studijama, branio tvrdeći da nije izvršio „ovo grozno delo“, te da nikada u životu nije video, niti poznavao oštećenu, i što je najvažnije, da u vreme izvršenja krivičnog dela uopšte nije bio na mestu izvršenja dela;

- da je radi dokazivanja svoje odbrane i radi dokazivanja činjenice da uopšte nije izvršilac krivičnog dela, u prvostepenom postupku predložio saslušanje šest svedoka „pomoću kojih bi se utvrdilo mesto na kojem se nalazio u vreme izvršenja krivičnog dela, a koje dokazivanje je trebalo upravo potvrditi odbranu okrivljenog i pokazati da podnosilac ustavne žalbe nije izvršilac ovog groznog krivičnog dela“, kao i da je predložio saslušanje pojedinih policijskih službenika „na okolnosti koje se tiču načina prepoznavanja i utvrđivanja identiteta izvršioca krivičnog dela“;

- da prvostepeni sud nije saslišao nijednog svedoka kojeg je odbrana predlož ila, da je sve dokazne predloge odbrane odbio i da „nijednu tvrdnju odbrane niti iskaz okrivljenog nije proveravao niti analizirao“;

- da je drugostepenom sudu kroz žalbu sugerisano da ovakvo odbijanje svih dokaznih predloga odbrane koji treba da posvedoče „ne o tome kako se događaj odigrao, već da okrivljeni nije u događaju ni učestvovao, jer je bio na potpuno drugom mestu“, predstvlja grubu povredu prva na pravično suđenje, a naročito povreda prava na odbranu, ali da je drugostepeni sud ovaj žalbeni navod odbio navodeći „da bi to vodilo odugovlačenju postupka“ i da „pravilnost činjeničnog stanja ničim nije dovedeno u sumnju“, odnosno da drugostepeni sud „nijedan prigovor iznesen u žalbi povodom ovoga nije uzeo u obzir“.

Iz svega navedenog podnosilac ustavne žalbe zakučuje da je „ovakvim postupkom direktno i grubo povređeno prvo okrivljenog na odbranu, a samim tim i pravo na pravično suđenje“.

Predložio je, pored ostalog, da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu i odredi da navedeni sud donese novu odluku po žalbi na prvostepenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i drugu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te je utvrdilo sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak koji je pravnosnažno okončan.

Optužnim predlogom Četvrtog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1251/08 od 19. marta 2009. godine, podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je teret krivično del nedozvoljene polne radnje iz člana182. stav 1. u vezi sa članom 180. stav 1. Krivičnog zakonika, jer je „dana 5. jula 2008. godine, između 19,30 i 19,50 časova na Novom Beogradu, u ulici Narodnih heroja, u stanju uračunljivosti, radi zadovoljenja polnih nagona, izvršio polnu radnju nad detetom S.K. (13 godina)... na taj način što je izvesno vreme pratio, a kada ju je sustigao, levom rukom uhvatio je za rame, a desnom za zadnjicu i pokušao da joj gurne prst, vukao je unazad, a bio je svestan zabranjenosti dela, nakon čega je oštećena uspela da se otrgne, a okrivljeni pobegao sa lica mesta“.

Osporenom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 467/09 od 14. septembra 2009. godine okrivljeni Miloš Jovanović, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen je krivim za navedeno delo i izrečena mu je uslovna osuda tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i istovremeno određeno da se ista neće izvršiti, ukoliko u roku od četiri godine ne izvrši novo krivično delo. Navedenom presudom podnosilac ustavne žalbe je obavezan i da naknadi troškove krivičnog postupka i troškove paušala.

U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno da : „sud nije prihvatio predlog branioca kojim je predložio da se saslušaju kao svedoci N.J. i Z.J, otac i majka okrivljenog, te svedok M.R, kao i svedoci S.O, R.N. i J.R, a sve iz razloga da je činjenično stanje na osnovu iskaza oštećene, zao i zapisnika o prepoznavanju dovoljno razjašnjeno, te da bi ispitivanje ovih svedoka išlo samo na odugovlačenje krivičnog postupka, a isti nisu bili očevici događaja... a takav predlog je sud odbio“. Dalje je navedeno da je „sud odbio predlog branioca okrivljenog da se izvrši suočenje okrivljenog i maloletne oštećene iz razloga što je činjenično stanje dovoljno razjašnjeno, a i sam sudski veštak Z.S. je u svom nalazu i mišljenju naglasila da oštećena nije sklona lažnom prikazivanju činjenica.“

Odlučujući o žalbama okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca izjavljenim protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je 19. aprila 2010. godine doneo osporenu presudu Kž1. 2236/2010 kojom je žalbe odbio, a prvostepenu presudu potvrdio.

Obrazlažući svoju odluku, Apelacioni sud u Beogradu je, između ostalog, naveo:

- da se „neosnovano žalbom okrivljenog i njegovog branioca prvostepena presuda pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, i ističe da je na glavnom pretresu povređeno pravo odbrane okrivljenog, time što prvostepeni sud nije prihvatio izvođenje dokaza koje je odbrana predložila, jer bi ta činjenica mogla predstavljati nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ali, i po nalaženju ovoga suda, izvođenje tih dokaza je bez uticaja na zakonito i pravilno donošenje presude“;

- da je prvostepeni sud pravilno, potpuno i svestrano ceneći sve izvedene dokaze, kako pojedinačno, tako i u njihovom sklopu pouzdano utvrdio sve one činjenice koje su odlučne za donošenje zakonite i pravilne odluke u ovoj krivičnopravnoj stvari i to: zapisnik o prepoznavanju lica Ministarstva unutrašnjih poslova - Sekretarijata u Beogradu - Odeljenja unutrašnjih poslova Novi Beograd od 7. jula 2008. godine, kada je maloletna oštećena S.K. od pet pokazanih joj lica, sa sigurnošću od 100%, prepoznala okrivljenog; da je njen izkaz ( kojoj su činjenice vezane za kritični događaj, a bitne za ishod ove krivičnopravne stvari neposredno poznate, jer je žrtva istog) dat u prisustvu oca J .K. kao zakonskog zastupnika, branioca okrivljenog i sudskog psihologa Z.S .; da iz nalaza i mišljenja sudskog psihologa proizlazi da maloletna oštećena S.K. poseduje intelektualne sposobnosti koje pripadaju kategoriji visokog proseka i da kod nje nije eveidentirana sklonost ka lažnom prikazivanju stvari i događaja, da je sposobna da adekvatno percepira i reprodukuje doživljeno i sposobna da bude saslušana u sudskom postupku kao svedok; nalaza i mišljenja sudskog veštaka S.N. specijaliste za psihijatriju;

- da se u izjavljenim žalbama predlaže izvođenje dokaza saslušanjem svedoka M.R, S.O, R.N, J.R. i roditelja okrivljenog N.J. i Z.J, koji su već predlagani u prvostepenom postupku a koji predlog je odbijen iz razloga što je , po nalaženju prvostepenog suda, činjenično stanje dovoljno razjašnjeno, pa bi izvođenje ovih dokaza samo vodilo odugovlačenju krivičnog postupka, kao i da se predlaže i saslušanje svedoka - inspektora N.B. na okolnost da je krivična prijava protiv njega „ prosleđena pod uticajem oca maloletne S.K“ i da se pribavi „telekom listing na okolnost da je okrivljeni u 19,50 sati, kada se navodno završio kritični događaj, upravo završio razgovor sa drugom D.E. kada su mu i prišli policajci koji su ga legitimisali, a potom i u 19,50 sati uhapsili“, te suočenje između okrivljenog i oštećene;

- da „i po nalaženju ovoga suda, izvođenje predloženih dokaza, na predložene okolnosti svakako ne bi dovelo do drugačije odluke suda, imajući u vidu da pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, ničim nije dovedeno u sumnju i jer je prvostepeni sud pravilno ocenio izvedene dokaze, koji su bili dovoljni za utvrđenje odlučnih činjenica za ishod ove krivičnopravne stvari i za svoje zaključke je dao jasne, logične i u svemu prihvatljive razloge“.

4. Odredbom člana 3 2. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Prema članu 33. stav 5. Ustava, svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane.

Ustavna žalba je podneta i zbog povrede prava iz člana 6. stav 3. tačka d) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Navedenom odredbom ove konvencije zajemčeno je da svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da ispituje svedoke protiv sebe ili da postigne da se oni ispitaju i da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka u njegovu korist pod istim uslovima koji važe za one koji svedoče protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredba navedenog člana Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuje od prava zajemčen og Ustavom Republike Srbije , te je stoga Sud postojanje eventualne povrede označenog prava cenio u odnosu na odredbu člana 33. stav 5. Ustava.

Odredbama člana 18. Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP) („Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09 ), koji je važio u vreme donošenja osporenih presuda, bilo je propisano, pored ostalog: da izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke sud ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju i da presudu ili rešenje koje odgovara presudi sud može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost potpuno uveren (stav 1.); da kada postoji sumnja u pogledu odlucnih cinjenica koje cine obeležje krivicnog dela ili od kojih zavisi primena neke druge odredbe Krivicnog zakonika, sud ce u presudi ili rešenju koje odgovara presudi odluciti u korist okrivljenog (stav 3.).

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud pre svega ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje dokaze izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima. Pravo je suda u krivičnom postupku da , po slobodnom sudijskom uverenju, izvede dokaze za koje smatra da su od značaja za donošenje sudske odluke, te da, nakon sprovedenog dokaznog postupka, oceni kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti kao dokazane.

Sa druge strane, obaveza je suda da na odgovarajući način obrazloži kako je utvrdio pravno relevantne činjenice, jer slobodna ocena dokaza ne dozvoljava proizvoljnost i neograničeno slobodno zaključivanje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenjujući navode i razloge kojima podnosilac ustavne žalbe obrazlaže povredu prava iz člana 33. stav 5. Ustava utvrdio da su predlozi branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe , da se u dokaznom postupku saslušaju šest svedoka i inspektor N.B, da se pribavi listing sa njegovog mobilnog telefona i izvrši suočenje sa maloletnom oštećenom, svi odbijeni. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi u obrazloženju osporenih presuda naveli: da je „činjenično stanje na osnovu iskaza oštećene, kao i zapisnika o prepoznavanju dovoljno razjašnjeno, te da bi ispitivanje ovih svedoka išlo samo na odugovlačenje krivičnog postupka“; da „isti nisu bili očevici događaja“; da iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka Z.S. proizlazi da „oštećena nije sklona lažnom prikazivanju činjenica“; da je „maloletna oštećena S.K. od pet pokazanih joj lica, sa sigurnošću od 100%, prepoznala okrivljenog“; da „izvođenje predloženih dokaza, na predložene okolnosti svakako ne bi dovelo do drugačije odluke suda, imajući u vidu da pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, ničim nije dovedeno u sumnju i jer je prvostepeni sud pravilno ocenio izvedene dokaze, koji su bili dovoljni za utvrđenje odlučnih činjenica za ishod ove krivičnopravne stvari i za svoje zaključke je dao jasne, logične i u svemu prihvatljive razloge“.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da su Četvrti opštinski sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu na ustavnopravno prihvatljiv način, po slobodnom sudijskom uverenju, cenili prethodno izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke i na osnovu kojih dokaza su utvr dili da je podnosilac ustavne žalbe kriv za izvršenje krivičnog dela koje je bilo predmet optužbe u krivičnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe , kao i da su u obrazloženjima osporenih presuda jasno izneli iz kojih razloga nisu prihvatili dokazne predloge odbrane. Takođe, Ustavni sud ukazuje da pravo zajemčeno odrebom člana 33. stav 5. Ustava ne zahteva pozivanje i ispitivanje svih svedoka odbrane, već samo njihovo pozivanje i ispitivanje pod istim uslovima kao svedoka optužbe. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj „nacionalni sudovi prosuđuju korisnost određenog dokaznog predloga, u granicama koje jemče kompatibilnost sa pojmom pravičnog postupka (videti, pored ostalih , odluke u predmetima: „Guilloury protiv Francuske“ od 22. juna 2006. godine, stav 55 ; „Destrehem protiv Francuske“ od 18. maja 2004. godine, stav 39; „Bricmont protiv Belgije“ od 7. jula 1989. godine, stav 89. ). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju nema povrede prava zajemčenog odredbom člana 33. stav 5. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre ispitao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li osporeni pojedinačni akti krše ustavna prava podnosioca. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da su osporene presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu doneli zakonom ustanovljeni sudov i, koji su postupali u granicama svoje nadležnosti, u kome je podnosiocu ustavne žalbe omogućeno sudelovanje, te da se osporene presude zasnivaju na postupku sprovedenom u skladu sa zakonom i na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava i ne ukazuju na povredu prava na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe. U žalbenom postupku Apelacioni sud u Beogradu je, nakon svestrane ocene žalbenih razloga, utvrdio da je sud prvog stepena na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio odgovarajuće odredbe Krivičnog zakonika, te da u postupku nisu počinjene povrede odredaba Zakonika o krivičnom postupku, za šta je u osporenoj presudi dao detaljne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge, koji navodima ustavne žalbe nisu dovedeni u sumnju. Stoga se, po oceni Ustavnog suda, osporene odluke ne mogu smatrati proizvoljnim i arbitrernim, niti ukazuju da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe protiv osuđujuće krivične presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti