Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju nedopuštene ustavne žalbe

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Roberta Rašovića protiv presude Višeg prekršajnog suda. Žalba je odbačena jer se navodi većinom odnose na prvostepeni postupak, a tvrdnje protiv drugostepene presude su očigledno neosnovane i nisu potkrepljene dokazima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojkovićn i Sabahudin Tahirović, u postupku po ustavnoj žalbi Roberta Rašovića iz Podgorice, Republika Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. oktobra 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Roberta Rašovića izjavljena protiv presude Višeg prekršajnog suda - Odeljenje u Kragujevcu I – 110 – Prž. 22070/10 od 12. maja 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Robert Rašović iz Podgorice, Republika Crna Gora, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneo je Ustavnom sudu 23. juna 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Višeg prekršajnog suda - Odeljenje u Kragujevcu I – 110 – Prž. 22070/10 od 12. maja 2010. godine, zbog povrede načela o upotrebi jezika i pisma, načela o položaju stranaca, načela zabrane diskriminacije, načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prava na ljudsko dostojanstvo, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na slobodu i bezbednost, prava lica lišenog slobode, prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog, prava na rehabilitaciju i naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 10, 17, 21, 22, 23, 25, 27, 28, 32, 33, 35. i 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je u prekršajnom postupku koji je okončan osporenom presudom, okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, bio priveden od strane policije bez poziva i naloga za privođenje; da okrivljeni nije dobio nikakvo rešenje o zadržavanju ili pritvaranju u prekršajnom postupku; da je „očigledno“ da je okrivljeni bio diskriminisan jer je državljanin Crne Gore; da je okrivljeni tražio da se postupak vodi uz tumača za crnogorski jezik; da mu je sudija rekao da se radi o skraćenom postupku u kome nema prava na branioca, niti ima pravo na tumača za crnogorski jezik, a potpuno je suprotno unosio u zapisnik; da su sve vreme u sudnici bili prisutni policajci i inspektori za strance, što je zakonom nedozvoljeno, jer u sudnici može biti prisutna samo sudska straža; da je okrivljenom sve vreme prećeno od strane inspektora za strance; da sudija nije verno diktirao zapisnik; da je činjenično stanje u prvostepenom i drugostepenom postupku pogrešno i netačno utvrđeno; da je izreka pobijane presude nejasna i nerazumljiva; da je prekršajni postupak prilikom donošenja pobijane presude neuredno vođen, jer su spisi predmeta pisani mešovito srpski i hrvatski; da se neoverena kopija službene beleške Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcija policije, PU Užice, PS Čajetina, PI Zlatibor Usb. 166-1/10 od 21. aprila 2010. godine morala izdvojiti iz spisa predmeta i nije mogla služiti kao dokaz u prekršajnom postupku; da je istog dana isti sudija vodio tri prekršajna postupka protiv istog okrivljenog; da u izreci pobijane presude nije navedeno da žalba ne odlaže izvršenje rešenja; da u spisima predmeta Pr. 7434/10 na prvostepenoj presudi nije konstatovana klauzula pravnosnažnosti i izvršnosti, o čemu se branilac lično uverio 23. aprila 2010. godine; da je sudija propustio da odluči o jednom dokaznom predlogu okrivljenog; da je utvrđivanjem činjeničnog stanja u prekršajnom postupku iz neoverene fotokopije pasoša, umesto iz originala, prekršajni sud okrivljenom povredio pravo na pravično suđenje, pravo na zabranu diskriminacije, a drugostepeni sud pravo na delotvoran pravni lek, jer se nije ni osvrnuo na ove žalbene navode; da je utvrđivanjem činjeničnog stanja u prvostepenom prekršajnom postupku na osnovu izjava OSL – podnosioca prekršajne prijave, prekršajni sud okrivljenom povredio pravo na pravično i nepristrasno suđenje, a ne uvažavajući ove žalbene navode Viši prekršajni sud pravo na delotvoran pravni lek; da je sudija po službenoj dužnosti bio dužan da činjenično stanje utvrdi istinito i potpuno, a ne da dokazne predloge okrivljenog odbija, „lažno“ mu izjavljujući da se radi o skraćenom postupku, jer Zakon o prekršajima ne poznaje skraćeni postupak; da je okrivljeni tokom prekršajnog postupka bio diskriminisan „na nacionalnoj osnovi, nezakonito mučen i maltretiran“. Podnosilac ustavne žalbe detaljno obrazlaže svoj prelazak državne granice i radnje državnih organa u vezi sa prelaskom. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, utvrdi da su mu povređena označena ustavna načela i prava, odredi da se uklone štetne posledice i naknadi šteta, u roku od 30 dana, kao i da se podnosiocu ustavne žalbe naknade troškovi u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS'“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio: da je presudom Prekršajnog suda u Užicu - Odeljenje suda u Čajetini II-8 Pr. 7434/10 od 22. aprila 2010. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen krivim za izvršenje prekršaja iz člana 85. stav 1. tačka 3) Zakona o strancima („Službeni glasnik RS'“, broj 97/08) i osuđen na plaćanje novčane kazne; da je osporenom presudom Višeg prekršajnog suda - Odeljenje u Kragujevcu I – 110 – Prž. 22070/10 od 12. maja 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba okrivljenog i njegovog branioca izjavljena protiv presude Prekršajnog suda u Užicu, Odeljenje suda u Čajetini II-8 Pr. 7434/10 od 22. aprila 2010. godine, koja je i potvrđena.

4. Ustavni sud je utvrdio da se navodi u ustavnoj žalbi u najvećem delu odnose na postupanje podnosioca i radnje državnih organa koje su prethodile pokretanju prekršajnog postupka protiv podnosioca, kao i na prvostepeni prekršajni postupak. Ovi navodi, koji nisu potkrepljeni bilo kakvim dokazima, ne mogu se dovesti u vezu sa presudom Višeg prekršajnog suda - Odeljenje u Kragujevcu I – 110 – Prž. 22070/10 od 12. maja 2010. godine, koja se ustavnom žalbom isključivo osporava. U odnosu na osporenu presudu, podnosilac ustavne žalbe jedino navodi da mu je „drugostepeni sud povredio pravo na delotvoran pravni lek, jer se nije ni osvrnuo na (njegove) žalbene navode“. Ustavni sud je utvrdio da su ove tvrdnje podnosioca ustavne žalbe očigledno neosnovane, jer je u obrazloženju osporene presude, na četiri stranice, Viši prekršajni sud - Odeljenje u Kragujevcu detaljno izneo žalbene navode okrivljenog i njegovog branioca i iste podrobno ocenio. U ustavnoj žalbi se ne navode ustavnopravni razlozi koji bi na bilo koji način ukazivali da je osporenom presudom podnosiocu povređeno ili uskraćeno neko od označenih ustavnih načela i prava. Ustavni sud stoga nalazi da se, sa jedne strane, razlozi ustavne žalbe ni na koji način ne mogu dovesti u vezu sa osporenim aktom, niti se, sa druge strane, izneti razlozi mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, imajući u vidu da u najvećem delu predstavljaju izraz subjektivnog shvatanja podnosioca ustavne žalbe o tome kako je trebalo da postupajući sudovi vode prekršajni postupak protiv njega, ocene utvrđeno činjenično stanje i tumače odredbe materijalnog prava. Konačno, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi označenih ustavnih načela i prava nije potkrepio dostavljanjem dokaza u prilog tih tvrdnji, što je osnovna pretpostavka da se ovakvi navodi učine ustavnopravno utemeljenim, ali i njegova obaveza, naročito imajući u vidu da je u ime podnosioca ustavnu žalbu podneo punomoćnik koji je advokat.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić