Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina i sedam meseci. Sud je dosudio naknadu nematerijalne štete podnosiocima zbog neefikasnog postupanja redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Borislavke Uglješ, mal. A.U. i mal. Al.U, svih iz Bačkog Gradišta i Marije Jager iz Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Borislavke Uglješ, mal. A.U, mal. Al.U. i Marije Jager i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 116/06 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe Borislavke Uglješ na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra i pravo podnosilaca ustavne žalbe mal. A.U, mal. Al.U. i Marije Jager na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Borislavka Uglješ, mal. A.U. i mal. Al.U, svi iz Bačkog Gradišta, i Marija Jager iz Bečeja, su 25. juna 2010. godine, preko punomoćnika Miavec Bele, advokata iz Temerina, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2340/10 od 23. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnositeljka Borislavka Uglješ podnela 28. septembra 2001. godine tužbu Opštinskom sudu u Bečeju protiv N.A, radi naknade nematerijalne štete u vidu pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti njenog sina D.U; da je u toku parničnog postupka došlo do subjektivnog preinačenja tužbe, kako na strani tužioca, tako i na strani tuženih, te su ostali podnosioci ustavne žalbe stupili u parnicu kao tužioci, dok se pored prvotuženog N.A, kao vlasnika SZR “Ciglane Budućnost“ iz Bačkog Gradišta, u svojstvu drugotužene pojavila Mesna zajednica Bačko Gradište; da su prvostepeni i drugostepeni sud u ovom predmetu neažurno postupali i da je, u konkretnom slučaju, povređeno i pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku; da je presudom Opštinskog suda u Bečeju P. 116/06 od 28. juna 2006. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca i da je Apelacioni sud u Novom Sadu, odlučujući o žalbi podnosilaca, doneo osporenu drugostepenu presudu kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je delimično usvojio tužbeni zahtev podnosilaca i obavezao prvotuženog da im naknadi nematerijalnu štetu u “uvredljivo niskim iznosima“, a odbio tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženu; da drugostepeni sud nije cenio doprinos tuženih za nastanak štete i da je drugotužena morala biti odgovorna za štetu kao imalac opasne stvari, odnosno zemljišta koje je eksploatisao prvotuženi. Podnosioci ustavne žalbe predlažu da Ustavni sud usvoji žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i dosudi im štetu zbog povrede navedenih ustavnih prava, kao i troškove sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, v.f. predsednika Osnovnog suda u Novom Sadu je 3. aprila 2013. godine dostavio na uvid spise predmeta Opštinskog suda u Bečeju P. 116/06 i odgovor na ustavnu žalbu, u kome je istakao sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosilaca o povredi njihovog prava na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku: da je tužilja Borislavka Uglješ, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela 28. septembra 2001. godine tužbu prvostepenom sudu protiv tuženih “Ciglane Budućnost“ iz Bačkog Gradišta i N.A, radi naknade štete i da je naredbom suda zakazano pripremno ročište za 15. oktobar 2001. godine na koje su pozvane parnične stranke; da je tužilja na ročištu za glavnu raspravu održanom 17. aprila 2002. godine povukla tužbu u odnosu na prvotuženu; da je tužilja 3. juna 2002. godine podnela prvostepenom sudu tužbu protiv Mesne zajednice Bačko Gradište, radi naknade štete i da je Opštinski sud u Bečeju odredio da se spoje ovi predmeti; da je rešenjem prvostepenog suda od 12. marta 2003. godine određeno veštačenje u ovoj pravnoj stvari putem veštaka geometra Lj.P , radi utvrđivanja tačnog mesta na kome se desio tragični događaj kada se udavio sin tužilje, sada pok. D.U; da je punomoćnik tužilje na ročištu za glavnu raspravu održanom 10. septembra 2003. godine kao tužioce označio i brata i sestre pok. D.U. - mal. A.U, mal. Al.U. i Mariju Jager, ovde podnosioce ustavne žalbe; da je prvostepeni sud urgencijama od 16. maja, 20. avgusta i 2. decembra 2003. godine tražio od veštaka Lj.P. da u najkraćem roku dostavi nalaz i mišljenje i da je na ročištu za glavnu raspravu od 29. juna 2004. godine izveden dokaz saslušanjem imenovanog veštaka; da je Opštinski sud u Bečeju doneo presudu P. 302/02 od 14. marta 2005. godine kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca; da je Okružni sud u Novom Sadu, odlučujući o žalbama parničnih stranaka, doneo rešenje Gž. 4586/05 od 25. januara 2006. godine kojim je ukinuo navedenu prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Bečeju na ponovni postupak; da je prvostepeni sud u ponovnom postupku održao dva ročišta za glavnu raspravu, nakon čega je doneo presudu P. 116/06 od 28. juna 2006. godine kojom je odbio tužbeni zahtev tužilaca; da je prvostepena presuda 5. februara 2007. godine otpravljena parničnim strankama; da je Opštinski sud u Bečeju, nakon što su tužioci i prvotuženi podneli žalbe protiv prvostepene presude, dostavio Okružnom sudu u Novom Sadu spise predmeta 16. marta 2007. godine, radi odlučivanja o žalbama; da je Apelacioni sud u Novom Sadu 23. aprila 2010. godine doneo osporenu presudu Gž. 2340/10, kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca; da je postupanje tužilaca uticalo na dužinu trajanja prvostepenog postupka, jer je “duži vremenski period izvođen dokazni predlog tužilačke strane veštačenjem putem geometra, a tužilačka strana čak ni nakon više urgencija suda upućenih veštaku za dostavljanje nalaza i mišljenja, nije odustala od ličnosti veštaka“.

Pored toga, Ustavni sud je izvršio uvid u spise traženog predmeta, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Opštinski sud u Bečeju je 28. juna 2006. godine doneo presudu P. 116/06, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, nalazeći da ne postoji odgovornost tuženih za štetu nastalu usled smrti D.U. i da je tužilja Borislavka Uglješ propustila da vrši roditeljski nadzor nad pok. detetom.

Postupajući po žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Novom Sadu je nakon održane rasprave doneo osporenu presudu Gž. 2340/10 od 23. aprila 2010. godine, kojom je: u stavu prvom izreke preinačio prvostepenu presudu tako što je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao prvotuženog da im na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti bliskog lica isplati odgovarajuće novčane iznose (kao i da tužilji Borislavki Uglješ na ime naknade materijalne štete zbog troškova sahrane i podizanja nadgrobnog spomenika isplati odgovarajuće novčane iznose); u stavu drugom izreke potvrdio u celini odbijajući deo prvostepene presude u odnosu na drugotuženu, kao i odluku o obavezi tužilaca da naknade drugotuženoj troškove parničnog postupka; u stavu trećem izreke preinačio odluku o troškovima postupka u odnosu na prvotuženog , tako što je njegov zahtev za naknadu troškova odbio, te ga je obavezao da na ime troškova parničnog postupka isplati tužiocima iznos od 131.800,00 dinara; u stavu četvrtom izreke obavezao prvotuženog da tužiocima naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 5.000,00 dinara, a tužioce obavezao da drugotuženoj naknade troškove drugostepenog postupka u iznosu od 5.000,00 dinara. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju bliski srodnik tužilaca, sada pok. D.U, otišao sa drugovima na kupanje 27. juna 2001. godine i da je, uprkos tome što nije znao da pliva, skočio u vodu i udavio se; da je iz zapisnika o uviđaju utvrđeno da se nesrećni događaj desio prekoputa ciglane, na parceli na kojoj pravo korišćenja ima drugotužena; da je drugotužena na osnovu ugovora o zakupu ustupila prvotuženom navedenu parcelu radi iskopavanja zemlje za potrebe ciglane i da se pok. D.U. utopio u iskopu zemlje koji je ispunjen vodom; da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev u odnosu na prvotuženog kao vlasnika ciglane koja je vršila iskop zemlje za sopstvene potrebe; da iskop zemljišta za potrebe ciglane predstavlja opasnu delatnost, a neobezbeđene vodene formacije u udubljenjima zemlje predstavljaju stvar sa povećanom opasnošću po okolinu; da je drugotužena prema ugovoru o zakupu dozvolila iskop zemlje vlasniku ciglane, te nije odgovorna za štetu nastalu iz navedene opasne delatnosti, jer se izvor opasnosti nalazi u pravnoj sferi vršioca delatnosti; da prvotuženi u konkretnom slučaju ne odgovara zbog krivice, nego zbog toga što se ne bi moglo prihvatiti da radnju oštećenog nije mogao predvideti, u smislu odredaba člana 177. Zakona o obligacionim odnosima, te da drugostepeni sud nalazi da je dominantan doprinos oštećenog za nastanak štete i da on iznosi 80%, a ogleda se u činjenici da se oštećeni kupao na mestu koje nije za to predviđeno i da nije znao da pliva; da je prvotuženi mogao ovo predvideti i na neki način obezbediti vodene površine od pristupa, a posebno od kupanja u njima; da je primerena naknada za majku 300.000,00 dinara, a za brata i sestre po 200.000,00 dinara, ali da je sud primenom instituta podeljene odgovornosti dosudio tužiocima po 20% od navedenih iznosa.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP) , koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku ( član 10 .); da sud može kazniti novčano do 30.000 novih dinara veštaka koji ne dođe na ročište iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje ( član 255. stav 1.); da će sud odrediti da li će veštak izneti svoj nalaz i mišljenje samo usmeno na raspravi ili će ih podneti i pismeno pre rasprave i da će sud odrediti rok za pismeno podnošenje nalaza i mišljenja ( član 260. stav 1.) .

Zakon o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na predmetni parnični postupak, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda , dok je odredbom člana 341. stav 1. tog zakona propisano da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 28. septembra 2001. godine, podnošenjem tužbe podnositeljke Borislavke Uglješ Opštinskom sudu u Bečeju i da je ovaj postupak pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2340/10 od 23. aprila 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe. Uzimajući u obzir da su podnosioci ustavne žalbe mal. A.U, mal. Al.U. i Marija Jager stupili u ovu parnicu 10. septembra 2003. godine, Ustavni sud je stao na stanovište da se, u odnosu na ove podnosioce, razumna dužina trajanja postupka ima ceniti od momenta podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Bečeju .

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da je ovaj obligacioni spor trajao osam godina i sedam meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretn om predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranki u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioce, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je zaključio da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih pitanja koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak. Opštinski sud u Bečeju je, rešavajući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosilaca, trebalo da utvrdi tačno mesto nesrećnog događaja na kome je poginuo D.U. kako bi odredio koji je tuženi kao imalac opasne stvari odgovoran za štetu, odnosno da ispita da li postoje razlozi iz člana 177. Zakona o obligacionim odnosima na osnovu kojih se imalac opasne stvari oslobađa odgovornosti u celini ili delimično. Ipak, Ustavni sud nalazi da neophodnost izvođenja velikog broja dokaza ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje ovog obligacionog spora.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su on i i njihov punomoćnik preduzeli sve procesne radnje da se ovaj parnični postupak okonča u najkraćem mogućem roku.

Ustavni sud smatra da su podnosioci ustavne žalbe imali legitiman interes da se blagovremeno okonča ovaj parnični postupak. Parnica radi naknade štete nastale usled smrti bliskog lica podnosilaca ustavne žalbe, po mišljenju Ustavnog suda, spada u predmete u kojima se zahteva posebna efikasnost suda.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Bečeju i Okružnog suda u Novom Sadu prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. Budući da je veštak Lj.P. dostavio Opštinskom sudu u Bečeju nalaz i mišljenje tek nakon jedne godine i tri meseca, Ustavni sud napominje da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće mere da spreči suprotno postupanje. U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da Opštinski sud u Bečeju nije iskoristio procesna ovlašćenja da blagovremeno kazni imenovanog veštaka ili preduzme druge mere, u smislu odredaba člana 255. st av 1. i čl ana 260. st av 1. ranije važećeg ZPP. Treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome sud, tj. država snosi odgovornost zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu ''Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske'' od 13. jula 1983. godine). Takođe, prvostepeni sud je presudom P. 302/02 od 14. marta 2005. godine delimično usvojio tužbeni zahtev podnosilaca, ne utvrđujući mesto smrti D.U, te je Okružni sud u Novom Sadu rešenjem Gž. 4586/05 od 25. januara 2005. godine ukinuo navedenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Bečeju na ponovni postupak i odlučivanje. O mnogobrojnim propustima Opštinskog suda u Bečeju u ovom predmetu govori i činjenica da je taj sud kao prvostepeni prekoračio rok za izradu pismenog otpravka presude P.116/06, koja je doneta 28. juna 2006. godine, a otpravljena parničnim strankama tek 5. februara 2007. godine, imajući u vidu odredbu člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku. S obzirom na to da je drugostepeni postupak trajao tri godine i jedan mesec, Ustavni sud je zaključio da postoji i značajan doprinos Okružnog suda u Novom Sadu zbog prekomerno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka (Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu drugostepenu presudu u roku od četiri meseca nakon preuzimanja predmeta). Iz svih iznetih razloga, a uzimajući u obzir da je u ovakvoj vrsti obligacionopravnih sporova sud posebno dužan da efikasno sprovede i okonča postupak, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom sl učaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova (kao i visinu dosuđenih iznosa naknade štete) i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na kojima se zasniva osporena presuda. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosioci ustavne žalbe iznose svoje tumačenje odredaba Zakona o obligacionim odnosima, ističući koja pravna lica bi u konkretnom slučaju trebalo da odgovaraju za štetu po osnovu objektivne odgovornosti i izražavajući nezadovoljstvo dosuđenim iznosima na ime naknade nematerijalne štete, te traže da se ispita zakonitost osporene drugostepene presude u delu koji se odnosi na glavni zahtev i troškove parničnog postupka, a ne navode razloge koji bi ukazivali na to da je Apelacioni sud u Novom Sadu uskratio podnosiocima neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je navedeni drugostepeni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da isključivo prvotuženi odgovara podnosiocima ustavne žalbe za nastalu štetu kao lice kome je drugotužena ugovorom o zakupu zemljišta omogućila vršenje opasne delatnosti i da je sada pok. D.U. u najvećoj meri doprineo nastanku štete zbog toga što nije znao da pliva, te da je prvotuženi ipak mogao da predvidi takvo ponašanje oštećenika na taj način što je trebalo da onemogući pristup vodenom udubljenju drugim licima, u smislu odredbe člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Z akona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava Borislavke Uglješ na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, odnosno prava mal. A.U, mal. Al.U. i Marije Jager na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , sve u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je uzeo u obzir momenat stupanja u parnicu podnosilaca ustavne žalbe mal. A.U, mal. Al.U. i Marije Jager , ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova sastavljanja žalbe, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe ( koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti