Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi stečajnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnonog suda Srbije, nalazeći da odbacivanje zahteva za zaštitu zakonitosti nije povredilo pravo na pravično suđenje. Žalba protiv nižestepenih rešenja o stečaju odbačena je zbog neblagovremenosti, jer je podneta nakon zakonskog roka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Yucyco Ltd, J.K.J Trading Company Limited i Seѕyco Limited, svih iz Kipra, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. aprila 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Yucyco Ltd, J.K.J Trading Company Limited i Seѕyco Limited izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 125/07 od 5. februara 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Yucyco Ltd, J.K.J Trading Company Limited i Seѕyco Limited izjavljena protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu St. 263/06 od 4. juna 2007. godine i rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pvž. 526/07 od 16. jula 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Yucyco Ltd, J.K.J Trading Company Limited i Seѕyco Limited, svi iz Kipra, su 10. marta 2008. godine preko punomoćnika - advokata Miroslava Đorđevića i advokata Vere Čabarkape, oboje iz Beograda, izjavili ustavnu žalbu protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu St. 263/06 od 4. juna 2007. godine, rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pvž. 526/07 od 16. jula 2007. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 125/07 od 5. februara 2008. godine, zbog povreda prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe su istakli da su osnivači „Astra simit“ d.o.o. iz Beograda nad kojim je pokrenut stečajni postupak rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 263/06 od 4. juna 2007. godine koje je potvrđeno rešenjem Višeg trgovinskog suda Pvž. 526/07 od 16. jula 2007. godine, kojim je odbijena žalba stečajnog dužnika. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Spzz. 125/07 od 5. februara 2008. godine odbačen je zahtev za zaštitu zakonitosti osnivača stečajnog dužnika, izjavljen protiv navedenih rešenja. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da je rešenje o pokretanju stečajnog postupka zasnovano na nedozvoljenim raspolaganjima poverilaca, pokretača stečajnog postupka, preduzeća „S.“ d.o.o. iz Beograda i Poreske uprave koji su se prema navodima ustavne žalbe, protivno Zakonu o stečajnom postupku legitimisali kao ovlašćeni predlagači za pokretanje stečajnog postupka. Navodi o nedozvoljenom raspolaganju pokretača stečajnog postupka detaljno se obrazlažu iznošenjem istovetnih razloga koji su bili navedeni kao razlozi za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu Ustavom zajemčenih prava na pravično suđenje, prava na delotvoran pravni lek i prava na imovinu, te da poništi osporene akte.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim se osporava rešenje Vrhovnog suda Srbije Spzz. 125/07 od 5. februara 2008. godine, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su izjavili zahtev za zaštitu zakonitosti u kome su, između ostalog, istakli da je rešenje o pokretanju stečajnog postupka zasnovano na nedozvoljenim raspolaganjima poverilaca, pokretača stečajnog postupka, preduzeća „S.“ d.o.o. iz Beograda i Poreske uprave koji su se protivno Zakonu o stečajnom postupku legitimisali kao ovlašćeni predlagači za pokretanje stečajnog postupka. Podnosioci su nedozvoljeno raspolaganje pokretača stečajnog postupka – stečajnog poverioca „S.“ d.o.o. iz Beograda obrazložili navodom da je stečajnom poveriocu uplatama u decembru mesecu 2006. godine, izvršena uplata duga u celokupnom iznosu i to duga koji je poslužio kao osnov za pokretanje stečajnog postupka, koju uplatu je potom stečajni poverilac vratio uplatiocu postupajući suprotno odredbama čl. 296. i 453. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga je, prema mišljenju podnosilaca, pokretač stečajnog postupka izvršio prijavu lažnog potraživanja iz člana 180. Zakona o stečajnom postupku, odnosno stečajni postupak je pokrenut iz neopravdanih razloga u nameri da se obmane sud, što je zabranjeno i sankcionisano članom 184. istog zakona. Podnosioci su dalje naveli da su sudovi bili dužni da utvrde, vrednuju i spreče zloupotrebu procesnih ovlašćenja od strane stečajnog poverioca „S.“ d.o.o. iz Beograda, jer su u trenutku isplate dugovanog iznosa na račun stečajnog poverioca prestali razlozi za pokretanje stečajnog postupka iz člana 40. Zakona o stečajnom postupku. Pored toga su istakli da se nedozvoljeno raspolaganje procesnim ovlašćenjima, učinjeno od strane Poreske uprave kao stečajnog poverioca, ogleda u tome što se Poreska uprava može naći u statusu ovlašćenog predlagača za pokretanje stečajnog postupka samo u situaciji kada poreski obveznik nad kojim se može pokrenuti postupak stečaja ne izmiri dospele poreske obaveze u postupku njihove prinudne naplate, te da to dalje znači da se uz predlog koji podnosi Poreska uprava mora dostaviti rešenje o utvrđenoj poreskoj obavezi, kao i rešenje da je određeno prinudno namirenje tog duga i dokaz da je u postupku prinudne naplate dospela poreska obaveza neizmirena.

Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Spzz. 125/07 od 5. februara 2008. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti osnivača stečajnog dužnika izjavljen protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu St. 263/06 od 4. juna 2007. godine i rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pvž. 526/07 od 16. jula 2007. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da postoje različita pravna shvatanja o tome da li se dispozitivne procesne radnje predlagača za pokretanje postupka stečaja mogu smatrati nedozvoljenim raspolaganjima stranaka, ali da je stav Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije da dispozitivne radnje iz predloga za pokretanje stečajnog postupka nisu i radnje nedozvoljenog raspolaganja iz člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, jer predlagači pokretanja stečajnog postupka imaju procesno ovlašćenje da podnesu i neosnovan predlog za pokretanje stečajnog postupka, koji sud treba da odbije. Vrhovni sud Srbije zbog toga smatra da se neosnovan predlog za pokretanje stečaja ne može procesno smatrati nedozvoljenim raspolaganjem predlagača stečajnog postupka. U tom smislu, prema obrazloženju Vrhovnog suda Srbije, eventualna pogrešna primena materijalnog prava od strane nižestepenih sudova se ne može procesno poistovetiti sa nedozvoljenim procesnim raspolaganjima stranaka kao dozvoljenim osnovom za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP) i Zakona o stečajnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 84/04 i 85/05), koji su važili u vreme donošenja osporenog rešenja.

ZPP propisuje: da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka i da se mogu odreći svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se, kao i da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. st. 2. i 3.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka iz člana 3. stav 3. (član 361. stav 2. tačka 5)); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupaka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog zakona (član 417.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek (član 418.).

Zakonom o stečajnom postupku bilo je propisano: da se stečajni postupak pokreće predlogom poverioca ili stečajnog dužnika, da poverilac može da podnese predlog ako učini verovatnim postojanje svog potraživanja i ako učini verovatnim da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje, kao i da Poreska uprava ima pravo da podnese predlog za pokretanje stečajnog postupka u skladu sa zakonom (član 40. st. 1, 2. i 7.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i navedenih zakonskih odredaba, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Prema odredbama Zakona o parničnom postupku koje su važile u vreme donošenja osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije, zahtev za zaštitu zakonitosti je jedan od vanrednih pravnih lekova u parničnom postupku, koji se može izjaviti protiv pravnosnažne sudske odluke. Jedini zakonom propisan osnov zbog koga se može izjaviti ovaj pravni lek i to bez obzira da li ga izjavljuje javni tužilac ili sama stranka, je postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog zakona. U članu 361. stav 2. tačka 5) ZPP propisano je da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3.). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi su za ocenu ispunjenosti Zakonom propisanog osnova za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti od značaja odredbe člana 3. ZPP, kojim se najpre u stavu 2. kao jedno od osnovnih pravila parničnog postupka propisuje da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka, tako što se mogu odreći svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se. Iz ovog pravila, koje je inače izraz načela stranačke dispozicije, a na kome između ostalog, počiva parnični postupak uređen Zakonom donetim 2004. godine, po oceni Ustavnog suda, proizlazi sloboda obe strane u parničnom postupku da svojom voljom – jednostrano ili saglasnošću međusobnih volja, dovedu do okončanja spornog odnosa na jednostavniji, brži i efikasniji način. Međutim, u cilju zaštite opšteg interesa, u najširem smislu te reči, zakonodavac je odredbom člana 3. stav 3. ZPP, slobodu volje stranaka da meritorno okončaju spor, izraženu kroz slobodno raspolaganje zahtevima koje su stavile u toku postupka, ograničio time što je propisao da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suporotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala. Ustavni sud ocenjuje da iz navedenih zakonskih odredaba sledi da postoji bitna kvalitativna razlika između sadržine, valjanosti i zakonske utemeljenosti, tj. osnovanosti samog zahteva i nedozvoljenih raspolaganja stranaka zabranjenih odredbama člana 3. stav 3. ZPP. Svakako je moguće da zahtev postavljen u toku postupka bude suprotan prinudnim propisima, ali će tako postavljen zahtev imati za posledicu nedozvoljena raspolaganja stranaka samo ukoliko ga protivna strana prizna ili se o njemu parnične stranke pred sudom poravnaju. Sa druge strane, nije nemoguća ni suprotna situacija u kojoj je postavljen zahtev u skladu sa prinudnim propisima, ali da do nedozvoljenog raspolaganja dođe tako što će ga se stranka koja ga je postavila u toku postupka odreći, iako za to saglasno prinudnim propisima, nije imala pravo, kao što bi na primer bilo odricanje od prava deteta na izdržavanje ili od određenih prava po osnovu rada kojih se niko, na osnovu člana 60. stav 4. Ustava, ne može odreći. U tom smislu odredba člana 3. stav 3. ZPP zabranjuje sudu da svojom odlukom potvrdi okončanje spora koji se pred njim vodi na način zasnovan na raspolaganju stranaka koje je nedozvoljeno. Dosledno iznetom, odluka suda koja nije sprečila okončanje postupka zasnovano na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka ima kao zakonsku posledicu postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka, a koja je osnov za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju sudske odluke protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti nisu donete kao posledica bilo kakvog raspolaganja stranaka prethodno postavljenim zahtevima, u smislu člana 3. stav 2. ZPP, jer rešenje Trgovinskog suda u Beogradu St. 263/2006 od 4. juna 2007. godine o pokretanju stečajnog postupka nije doneto na osnovu odricanja od ovog zahteva, niti na osnovu priznanja zahteva protivnika ili na osnovu poravnanja. Njegovo donošenje je posledica postupanja nadležnog suda po predlozima poverioca i Poreske uprave da sud pokrene stečajni postupak protiv određenog pravnog lica. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da su u formalnopravnom smislu podnosioci predloga za pokretanje stečajnog postupka imali status ovlašćenih predlagača prema odredbama člana 40. tada važećeg Zakona o stečajnom postupku. Međutim, da li su prvostepeni i drugostepeni sud u sprovedenom postupku pravilno utvrdili činjenice koje su, saglasno navedenim odredbama Zakona o stečajnom postupku, od značaja za osnovanost podnetih predloga i da li su na tako utvrđene činjenice pravilno primenili odredbe ovog zakona, ne može se, po oceni Ustavnog suda, dovesti u pravnu vezu sa nedozvoljenim raspolaganjima stranaka kao jedinim Zakonom o parničnom postupku propisanim osnovom za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Imajući u vidu sve navedeno, te činjenicu da je osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u skladu sa svojom nadležnošću propisanom odredbom člana 415. ZPP, u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama ovog zakona i da se osporeno rešenje zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Spzz. 125/07 od 5. februara 2008. godine podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da su u spornom sudskom postupku podnosioci ustavne žalbe imali i iskoristili pravo na žalbu protiv prvostepenog rešenja Trgovinskog suda u Beogradu, o kojoj je odlučivao nadležni Viši trgovinski sud, čime im je suštinski omogućeno ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo, jer je prvostepena odluka preispitana od strane nadležnog višeg suda. Iako ustavna garancija iz člana 36. stav 2. Ustava ne podrazumeva obavezno obezbeđivanje pravne zaštite i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima, Ustavni sud je na stanovištu da ukoliko je odgovarajućim procesnim zakonom propisano neko vanredno pravno sredstvo, do povrede Ustavom zajemčenog prava može doći ako se licu uskrati mogućnost njegovog korišćenja. Međutim, osnovna pretpostavka za ostvarivanje prava na svako, pa i vanredno pravno sredstvo, je da je ono izjavljeno na način i pod uslovima propisanim zakonom.

Kako je u konkretnom slučaju Ustavni sud našao da odbacivanjem zahteva za zaštitu zakonitosti, kao nedozvoljenog, nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da im time nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo, jer Vrhovni sud nije imao procesnih uslova da meritorno odlučuje o podnetom vanrednom pravnom leku.

Konačno, polazeći od toga da je osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije procesne prirode, Ustavni sud ukazuje da njime nije odlučivano o imovinskim pravima podnosilaca ustavne žalbe, te stoga Sud ocenjuje da ovim rešenjem podnosiocima nije moglo biti povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 125/07 od 5. februara 2008. godine, odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu St. 263/06 od 4. juna 2007. godine i rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pvž. 526/07 od 16. jula 2007. godine, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba u ovom delu nije blagovremena iz sledećih razloga:

Utvrđeni stav Ustavnog suda da se pravna sredstva u parničnom postupku iscrpljuju izjavljivanjem revizije i zahteva za zaštitu zakonitosti, odnosi se samo na slučajeve kada je korišćenje ovih vanrednih pravnih sredstava bilo zakonom dopušteno i kada su korišćena na zakonom propisan način i iz zakonom dozvoljenih razloga. U protivnom, kada je izjavljen zahtev za zaštitu zakonitosti odbačen kao nedopušten, a Ustavni sud utvrdi da time nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe, blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na prvostepenu i drugostepenu sudsku odluku računa se u odnosu na dan dostavljanja drugostepene odluke kojom je postupak pravnosnažno okončan. Ovo iz razloga što u navedenom slučaju ne postoji kontinuitet meritornog odlučivanja između pravnosnažne sudske odluke i rešenja kojim je odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti.

Prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbama člana 113. Zakona o Ustavnom sudu je propisano: da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.); da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).

Imajući u vidu da je ustavna žalba podneta 10. marta 2008. godine, te činjenicu da su rešenje Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pvž. 526/07 od 16. jula 2007. godine podnosioci ustavne žalbe primili najkasnije 11. oktobra 2007. godine kada su izjavili zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Srbije, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 113. stav 3. Zakona, pa je ustavnu žalbu u odnosu na osporeno prvostepeno i drugostepeno rešenje odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz više ranije donetih odluka Ustavnog suda (videti npr. odluke Ustavnog suda Už- 1533/2008 od 25. marta 2009. godine i Už-1318/2008 od 25. marta 2009. godine).

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi stečajnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti