Odluka kojom se odbija ustavna žalba u radnom sporu o sporazumnom prestanku radnog odnosa

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu, nalazeći da su redovni sudovi pružili ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje tužbenog zahteva. Podnosilac je sporazumno prekinuo radni odnos, svestan uslova otpremnine, te mu ne pripada iznos predviđen Socijalnim programom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3040/2014
13.04.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković, i mr Tomislav Stojković, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branislava Vukadinova iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Branislava Vukadinova izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 616/12 od 17. januara 2013. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1771/13 od 20. februara 2014. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1427/14 Rž. 372/14 od 25. decembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branislav Vukadinov iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 3. aprila 2014. godine, preko punomoćnika Branke Vojnović, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 616/12 od 17. januara 2013. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1771/13 od 20. februara 2014. godine, zbog povrede prava za jamčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Navedeni podnosilac podneo je 2. jula 2015. godine, preko istog punomoćnika, i ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1427/14 Rž. 372/14 od 25. decembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava, kojom je ujedno i dopunio navode prvobitno podnete ustavne žalbe.

U podnetim ustavnim žalbama podnosilac, detaljno iznoseći parnični postupak koji je prethodio podnošenju tih ustavnih žalbi, navodi da mu je osporenim presudama povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku jer prvostepena presuda ne sadrže jasne i razumljive razloge o odlučnim činjenicama, a drugostepeni sud nije svestrano razmotrio i odgovorio na navode iz njegove žalbe izjavljene protiv prvostepene presude. Navodi o povredi označenih prava zasnivaju se i na tvrdnji da su osporene presude donete mimo utvrđenih činjenica, suprotno odredbama Zakona o radu, Socijalnog programa i ugovora o radu. Pri čemu su postupajući sudovi pogrešno zaključili da je do zaključenja sporazuma o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe došlo na njegovu inicajativu, kao i da mu pripada otpremina u iznosu manjem od onog koji bi mu pripao prema Socijalnom programu. Pored toga, podnosilac ukazuje da o dozvoljenosti posebne revizije nije mogao da odlučuje Apelacioni sud u Novom Sadu, kao i da su, u konkretnom slučaju, bili ispunjeni uslovi da se odlučuje o reviziji koju je on izjavio protiv osporene drugostepene presude kao izuzetno dozvoljenoj, budu ći da je Vrhovni kasacioni sud u istovrsnim sporovima o podnetim revizijama odlučivao u meritumu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporene akte i drugu do kumentaciju priloženu uz ustavne žalbe, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 616/12 od 17. januara 2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev kojim je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, tražio da se utvrdi da je iznos naknade upisan u članu 3. stav 1. sporazuma o prestanku radnog odnosa tužioca pogrešan, da se poništi i menja nominalno označeni iznos otpremnine naveden u ovom članu pod brojem označenim u izreci ove presude, tako što se umesto iznosa od 2.462.754,36 dinara označava iznos od 3.240.819,91 dinar, da se tuženi „NIS“ a.d. Novi Sad obaveže da mu naknadi štetu po osnovu manje isplaćenog iznosa otpremnine u iznosu od 684.697,70 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31. decembra 2011. godine do isplate i da mu naknadi troškove postupka, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, kao i da se poništi odredba člana 7. navedenog sporazuma o prestanku radnog odnosa tužioca; stavom drugim izreke odbijen eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi pomenuti s porazum o prestanku radnog odnosa i da se utvrdi da je iznos otpremnine za tužioca u visini od 3.240.819,91 dinar umanjen za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje na teret zaposlenog, da se tuženi obaveže da mu naknadi štetu po osnovu manje isplaćenog iznosa otpremnine u iznosu od 684.697,70 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31. decembra 2011. godine do isplate i da mu naknadi troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate ; stavom trećim izreke oslobođen je tužilac obaveze plaćanja sudskih taksi.

U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužiocu na osnovu njegovog zahteva prestao radni odnos sporazumom o prestanku radnog odnosa od 31. decembra 2011. godine u kojem je bio naveden određeni iznos otpremnine; da je Socijalnim programom za „NIS“ a.d, Novi Sad , od 17. juna 2008 . godine bilo predviđeno da se zapos lenima ne može otkazati ugovor o radu kao višku zaposlenih, da poslodavac može ponuditi zaposlenima da im prestane radni odnos, u z isplatu otpremnine u visini od 750 evra za svaku punu godinu rada provedenog u radnom odnosu uvećano za jednokratnu otpremninu u visini četiri prosečne zarade u NIS- u, kao i da zaposlenom može prestati radni odnos samo na osnovu pismene saglasnosti zaposlenog da prihvata da mu prestane radni odnos i tek nakon isplate otpremnine u celini; da je tužilac bio upoznat sa činjenicom da je poslednja ponuda poslodavca za prestanak radnog odnosa po os novu Socijalnog programa bila data 30. septembra 2011. godine ; da je posle 30. septembra 2011. godine među zaposlenim vršena anketa od strane poslodavca o zainteresovanosti za sporazumni prestanak radnog odnosa, nakon čega su zaposlenima koji su se u anketi izjasnili za prestanak radnog odnosa date ponude od strane tuženog koje su oni mogli da prihvate do 31. decembra 2011. godine; da je nakon učinjene ponude zaposlenima od strane poslodavca predlagano da razmisle dva, tri dana pre pristanka na tu ponudu, te da im je predočeno da se obračun otpremnine više nije vršio po osnovu Socijalnog programa, te su zaposleni bili upoznati sa visinom otpremnine koju im nudi poslodavac; da je tužilac 28. decembra 2011. godine podneo zahtev za sporazumni prestanaka radnog odnosa; da je tužiocu isplaćena otpremnina u visini koja je navedena u sporazumu o prestanku radnog odnosa ; da je visina otpremnine po osnovu sporazuma koji je tužilac bio potpisao bila manja od onog iznosa koji bi dobio po Socijalnom programu.

Citirajući odredbe čl. 6. i 19. Socijalnog programa za „NIS“ a.d, Novi Sad , od 17. juna 2008. godine, člana 177. Zakona o radu i člana 61. Zakona o obligacionim odnos ima, prvostepeni sud navodi da nije utvrdio nezakonito postupanje tuženog prilikom donošenja sporazuma o prestanku radnog odnosa tužioca, s obzirom na to da je sam tužilac inicirao prestanak radnog odnosa, što je tuženi, uz svoju ponudu i prihvatio. Takođe, prvostepeni sud je našao da je tuženi u toku važenja Socijalnog programa činio ponude zaposlenima o sporaz umnom prestanku radnog odnosa u skladu sa navedenim Programom, međutim u vreme kada je tužilac bio zainteresovan za sporazumni prestanak radnog odnosa tuženi više nije činio takve ponude , o čemu su blagovremeno bili obavešteni svi zaposleni kod tuženog. S tim u vezi prvostepeni sud je ocenio da nije osnovan primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je pogrešno utvrđen iznos otpremnine koji je tužiocu isplaćen, budući da tužilac nije dokazao d a se nalazio u zabludi prilikom potpisivanja sporazuma kojim je određen iznos koji tužiocu pripada na ime sporazumnog prestanka radnog odnosa, niti je tuženi bio u obavezi da obračun isplaćenog iznosa otpremnine vrši primenom člana 19. Socijalnog programa. Imajući u vidu navedeno i da sud nije ovlašćen da utvrđuje visinu novčanog iznosa kojim poslodavac može zaposlenom da ponudi u slučaju sporazumnog prestanka radnog odnosa, prvostepenom presudom je odbijen i eventualni ntužbeni zahtev.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1771/13 od 20. februara 2014. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 616/12 od 17. januara 2013. godine. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pobijana prvostepena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, kao i da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo; da su neosnovani žalbeni navodi tužioca da tuženi nije mogao samostalno staviti van snage Socijalni program ili samoinicijativno menjati njegove odredbe, budući da je odredbom člana 6. tog p rograma utvrđeno da se isti primenjuje kao samostalni opšti akt, čija je važnost do 31. decembra 2012. godine, te da navedena odredba nije bila menjana ili stavljena van snage.

Protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 . 1771/13 od 20. februara 2014. godine tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Predložio je da se revizija smatra dozvoljenom primenom člana 404. ZPP, zbog potrebe razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa, u interesu ravnopravnosti građana i ujednačenja sudske prakse.

Osporenim rešenjem R4 41/14 od 9. juna 2014. godine Apelacioni sud u Novom Sadu nije prihvatio predlog tužioca da se Vrhovnom kasacionom sudu predloži od lučivanje o reviziji primenom člana 404. ZPP.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1427/14 Rž. 372/14 od 25. decembra 2014. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu R 4 41/14 od 9. juna 2014. godine, a stavom drugim izreke odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1771/2013 od 20. februara 2014. godine. U obrazlož enju ovog revizjskog rešenja je navedeno da imajući u vidu predmet tužbenog zahteva u ovom sporu i njegovu pravnu prirodu, kao i sadržinu izjavljene posebne revizije, ne postoji potreba razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa , odnosno u interesu ravnopravnosti građana, niti ujednačavanja sudske prakse, te da i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, uslov i za primenu instituta posebne dozvoljenosti revizije u ovom sporu iz člana 404. ZPP nisu ispunjeni. Pri tom e, budući da je pravnosnažna drugostepena presuda koja se pobija revizijom tužioca doneta pre stupanja na snagu novela - Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 55/14), ocena dozvoljenosti posebne revizije u nadležnosti je apelacionog suda, a ne isključivo Vrhovnog kasacionog suda, kako je propisano navedenim novelama u situaciji kada je pobijana drugostepena presuda doneta posle stupanja na snagu pomenutih novela Zakona o parničnom postupku. Kako je žalba tužioca neosnovana, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena. Naime, t užba u ovom sporu radi naknade štete po osnovu manje isplaćenog iznosa otpremnine podneta je 27. aprila 2012. godine. Podneskom od 8. juna 2012. godine, tužilac je preinačio tužbu isticanjem drugog zahteva uz postojeći – zahteva za utvrđenje pogrešnog upisa naknade i poništaja nominalno označenog iznosa otpremnine iz člana 3. sporazuma o prestanku radnog odnosa. U ovom podnesku vrednost predmeta spora označena je na iznos od 649.666,81 dinar. Potom je podneskom od 27. decembra 2012. godine ponovo preinačio tužbu u pogledu visine naknade štete po osnovu manje isplaćenog iznosa otpremnine povećanjem tužbenog zahteva, a i dodavanjem eventualnog tužbenog zahteva za poništaj člana 7. sporazuma o prestanku radnog odnosa, što predstavlja isticanje drugog zahteva uz postojeći. U ovom podnesku vrednost predmeta spora označena je na iznos od 684.697,70 dinara. Imajući u vidu da se radi o sporu čija vrednost ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, revizijski sud je našao da revizija nije dozvoljena.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbom člana 177. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano da radni odnos može da prestane na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog, kao i da je pre potpisivanja sporazuma, poslodavac dužan da zaposlenog pismenim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti.

Odredbom člana 61. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima ( „Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da je zabluda bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor ako se zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine, da strana koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, osim ako pri zaključenju ugovora nije postupala s pažnjom koja se u prometu zahteva.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) je bilo propisano : da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (člana 403. stav 2.); da je revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni apelacionog suda, odnosno Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), da o dozvoljenosti revizije iz stava 1. ovog člana rešenjem odlučuje apelacioni sud u veću od troje sudija koji nisu učestvovali u donošenju drugostepene presude, da je protiv rešenja iz stava 2. ovog člana kojim se ne dozvoljava revizija, dozvoljena je žalba Vrhovnom kasacionom sudu (član 404.).

Odredbom člana 23. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14 ), koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, je propisano da će se postupak koji je započet po Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13 – Odluka US i 74/13 – Odluka US), a nije okončan pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama ovog zakona.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje u odnosu na osporene presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 616/12 od 17. januara 2013. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1771/13 od 20. februara 2014. godine , Ustavni sud je utvrdio da činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje pravnog stava sudova u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporenih presuda. Naime, iz utvrđenih činjenica proizlazi da je radni odnos podnosioca ustavne žalbe kod tuženog prestao na osnovu njegovog zahteva po kome je sačinjen sporazum o prestanku radnog odnosa. Dakle, podnosilac je izabrao da mu prestane radni odnos kod poslodavca po osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa. P o oceni Ustavnog suda, postupajući sudovi pravno prihvatljivo zaključuju da se na taj sporazum ne mogu primeniti kriterijumi za obračun otpremnine ko je je tuženi predvideo Socijalnim programom. Ovo stoga što je u prvostepenom postupku utvrđeno da u vreme kada je podnosilac bio zainteresovan za sporazumni prestanak radnog odnosa tuženi više nije činio ponude za sp orazumni prestanak radnog odnosa na osnovu Socijalnog programa , a o čemu su blagovremeno bili obavešteni svi zaposleni kod tuženog . S tim u vezi, Ustavni sud nalazi i da je ustavnopravno prihvatljiv stav nadležnih sudova da iznos otpremnine određen sporazumom o prestanku radnog odnosa, koji je bio niži od iznosa koji je isplaćivan po Socijalnom programu, ne može uticati na punovažnost zaključenog sporazuma između tužilaca i tuženog, budući da je prilikom zaključe nja sporazum a o prestanku radnog odnosa podnosilac ustavne žalbe bio obavešten koliki će iznos otpremnine primiti u slučaju prestanka radnog odnosa i da tokom postupka nije dokazao da se nalazio u zabludi prilikom potpisivanja sporazuma .

Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na pravično suđenje u predmetnom sporu, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva i na činjenici da prvostepeni i drugostepeni sud ni su da li dovoljne razloge za svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, a na kome su zasnova li osporen e presud e. U tom smislu, jedan od elemenata prava na pravično suđenje jeste i pravo na obrazloženu sudsku odluku. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava – u daljem tekstu: ESLjP, u predmetima: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske , od 19. februara 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (odluka u predmetu: Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, § 61 .). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud u osporenoj presudi istakao na kojim navodima i dokazima temelji svoju odluku i da je dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je odbio primarni i eventualni tužbeni zahtev kao neosnovan , te da se pozvao na odgovarajuće odredbe propisa na kojima je zasnovao svoj pravni stav. Drugostepeni sud je u obrazloženju svoje odluke, nalazeći da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, naveo da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno postupio prvostepeni sud kada je odbio primarni i eventualni tužbeni zahtev tužioca. Pri tome je sud pravnog leka naveo na osnovu kojih dokaza je utvrđeno činjenično stanje u postupku pred prvostepenim sudom, prihvativši njegove zaključke proistekle iz date ocene svih izvedenih dokaza. Pored toga, drugostepeni sud je obrazložio i zašto su neosnovani žalbeni navodi podnosioca da tuženi nije stavio van snage Socijalni program. Stoga, po shvatanju Ustavnog suda, u situaciji kada odluka prvostepenog suda sadrži iscrpno i potpuno obrazloženje relevantnih činjenica i načina na koji su iste utvrđene, drugostepeni sud se, odbijajući žalbu, može pozvati na razloge koje je u svojoj odluci dao nižestepeni sud, izbegavajući suvišno ponavljanje (videti presudu ESLjP Helle protiv Finske , od 19. decembra 1997. godine). U vezi sa izloženim, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni navodi podnosioca da drugostepena presuda nije obrazložena, te da njome nije odgovoreno na ključne žalbe ne navode. Pri tome, Sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava stao na slično stanovište u svojoj presudi Garcia Ruiz protiv Španije , od 21. januara 1999. godine.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud smatra da su prvostepeni i drugostepeni sud ustavnopravno valjano obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari i da su obrazloženja osporenih presuda u skladu sa standardima uspostavljenim ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Stoga je Ustavni sud utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava .

Ustavni sud nalazi da je potpuno neargumentovana tvrdnja podnosioca da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, budući da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima – postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije, a ni iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu, nije se mogao izvesti zaključak da je takav uslov ispunjen.

U pogledu istaknute povrede prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su navodi o povredi ovog prava takođe izraz su bjektivnog shvatanja podnosioca o pogrešnoj primeni materijalnog p rava od strane postupajućih sud ova. S obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnopravnih propis a, to je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim odlukam a nije povređeno ni iz člana 60. stav 4. Ustava..

Ustavni sud ukazuje da se odredbom člana 35. stav 2. Ustava građanima garantuje pravo na naknadu štete koju nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ. Kako u konkretnom slučaju nije utvrđeno da je postupanjem nadležnog državnog organa došlo do povrede nekog U stavom zagarantovanog prava, to nema ni osnova za naknadu štete predviđene članom 35. stav 2. Ustava .

6. U pogledu navoda podnosioca koji se odnose na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1427/14 Rž. 372/14 od 25. decembra 2014. godine, Ustavni sud najpre ukazuje da, suprotno shvatanju podnosioca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, ovlašćenje Apelacionog suda u Novom Sadu da odlučuje o dozvoljenosti posebne revizije, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postuku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), nije se m oglo ceni ti prema tome kada je taj sud odlučivao o tom vanrednom pravnom leku, već se , saglasno odredbi člana 23. stav 1. Z akona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14 ), ovo vezuje za trenutak okončanja postupka koji je započet po Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13 - US i 74/13 - US). U tom smislu je za Ustavni sud ustavnopravno prih vatljiv stav revizijskog suda da je, u konkretnom slučaju, ocena dozvoljenosti posebne revizije bila u nadležnosti i apelacionog suda, a ne isključivo Vrhovnog kasacionog suda , budući da je pravnosnažna drugostepena presuda koja se pobija revizijom podnosioca ustavne žalbe bila doneta pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 55/14). S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je, saglasno odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), parnična stranka imala samo procesnu mogućnost da izjavi izuzetnu reviziju, a ocena njene dopuštenosti je bila u isključivoj dispoziciji najpre apelacionog suda, pa zatim i Vrhovnog kasacionog suda. Nakon izjašnjenja Apelacionog suda u Novom Sadu o "posebnoj reviziji" odlučivao je Vrhovni kasacioni sud koji je u osporenom rešenju u činjeničnom delu obrazloženja konstatovao pravno stanovište Apelacionog suda u Novom Sadu povodom ovog vanrednog pravnog sredstva i nije našao za shodno da zauzme drugačije pravno stanovište povodom navedenog pitanja.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da je revizijski sud u osporenom rešenju dao jasne i dovoljno obrazložene razloge kada je, u smislu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), odbacio kao nedozvoljenu reviziju izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1771/13 od 20. februara 2014. godine, te da se pozvao na odgovarajuće odredbe propisa na kojima je zasnovao svoj pravni stav. Pri tome, Ustavni sud, konstatuje da se podnosilac žali i na neujednačenu sudsku praksu Vrhovnog kasacionog suda u vezi odlučivanja o izjavljenoj reviziji kao po sebno dozvoljenoj. Međutim, Ustavni sud je uvidom u rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 717/14 od 17. jula 2014. godine za koje je podnosilac sm atrao da se odnosi na istu činjeničnu i pravnu situaciju u kojoj se on nalazio u osporenom postupku, našao da u postupku u kojem je doneto rešenje Rev. 717/14 od 17. jula 2014. godine nije odlučivano o reviziji kao posebno dozvoljenoj, kao i da je na konkretan slučaj primenjen Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09). Osim toga, Ustavni sud ukazuje i da se obrazloženja tog revizijskog rešenja ne može utvrditi kolika je bila vrednost predmetnog spora , da bi se, u konkretnoj situaciji, eventualno mogla potvrditi tvrdnja o različitom postupanju revizijskog suda u pogledu odlučivanja o izjavljenoj reviziji. Nezavisno od navedenog, Ustavni sud ukazuje da se ni u situaciji postojanj a jedne različite odluke donete u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u s udskoj praksi, niti da postojanje navedene odluke može da dovede do sistemski relevantne pravne nesigurnosti u posmatranom periodu. Stoga, po oceni Ustavnog suda, osporenim revizijsim rešenje m nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na prav ično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sud, odbio ustavnu žalbu u celini kao neosnovanu.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka kojom se odbija ustavna žalba u radnom sporu o sporazumnom prestanku radnog odnosa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti