Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrernog odlučivanja o kapari bez postojećeg ugovora

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su arbitrerno odlučili da tuženi zadrži kaparu zbog krivice tužioca za neizvršenje ugovora, iako je prethodno pravnosnažno utvrđeno da ugovor ne postoji.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3044/2010
18.01.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić. dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Sretena Jankovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. januara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Sretena Jankovića i utvrđuje da je presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P-3427/06 od 30. maja 2008. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž-109/2010 od 24. marta 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se ponavljanje postupka pred Apelacionim sud om u Beogradu po žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P-3427/06 od 30. maja 2008. godine, u roku od 30 dana od dana dostavljanja Odluke.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sreten Janković iz Beograda je 25. juna 2010. godine, preko punomoćnika Zorana Jovanovića, advokata iz Valjeva, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presud e Drugog opštinskog suda u Beogradu P-3427/06 od 30. maja 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž-109/2010 od 24. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su sudije prvostepenog i drugostepenog suda presude doneli uz paušalno i proizvoljno odlučivanje ; da drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude na jednom mestu kaže da je predmet ugovora o kupoprodaji automobil sa jednim brojem motora, a na drugom mestu da je to automobil sa drugim brojem motora; da je bez ikakvog osnova sud konstatovao da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, kriv za raskid ugovora jer je odustao od pregleda automobila u ovlašćenom servisu, a sudu je dostavljen pisani dokaz o tome da je tužilac pozvao tuženog da se navedeni pregled izvrši, i to kao "opomena pred tužbu" u kojoj je preciziran servis za pregled vozila, kao i vreme, sa mogućnošću tuženog da predloži neki drugi datum. Podnosilac ustavne žalbe je istakao da su ovakvim postupanjem sudovi pokazali pri strasnost u odlučivanju, kao i da nisu uzeli u obzir da je vozilo "havarisano", a što je skrivena mana koja uvek predstavlja razlog za raskid ugovora. Takođe je naveo i da zahtev za povraćaj kapare, koji je postavio, u sebi sadrži i zahtev za umanjenje nesrazmerno visoke kapare, te i da je tužilac kriv za raskid ugovora, sud je morao doneti odluku o smanjenju preterano velike kapare. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je osporenim presudama povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, te da ih poništi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju uz ustavnu žalbu, te u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P -3427/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Sreten Janković iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 21. septembra 1998. godine, preko punomoćnika Dušana Božića, advokata iz Valjeva, Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Božidara Vuksanovića iz Beograda, radi raskida ugovora o kupoprodaji putničkog automobila i povraćaja udvojene kapare.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 19. januara 2004. godine doneo presudu P-6263/02 kojom je tužba, u delu kojim se traži raskid ugovora , odbačena zbog nepostojanja interesa za njegovim raskidom, budući da on i ne proizvodi pravno dejstvo "po sili zakona", a na osnovu odredbe člana 11. stav 2. Pravilnika o registraciji motornih i priključnih vozila ("Službeni list SFRJ", br. 74/89, 17/90, 62/91, 7/92, 22/92 i 25/92 i "Službeni list SRJ", br. 50/92 i 44/98 ), a tužbeni zahtev da se vrati udvojena kapara je delimično usvojen, i to kao obaveza tuženog da vrati primljeni iznos sa pripadajućom kamatom, ali po osnovu neosnovanog obogaćenja, budući da se ne radi o kapari, dok je ostatak ovog tužbenog zahteva odbijen.

Okružni sud u Beogradu, rešavajući o žalbi tuženog, doneo je 2. juna 2004. godine rešenje Gž-5127/04 kojim je ukinuo navedenu presudu u delu kojim je obavezan tuženi da vrati primljeni iznos sa pripadajućom kamatom, sa obrazloženjem da nije navedeno na koji dan treba izvršiti obračun deviznog iznosa u dinarsku protivvrednost, te je u tom delu predmet vraćen na ponovni postupak, dok je u ostalom delu presuda postala pravnosnažna.

Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je 30. maja 2008. godine osporenu presudu P-3427/06 kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan i obavezan je tužilac na naknadu parničnih troškova tuženom. U obrazloženju presude navedeno je: da je, po oceni tog suda, tužilac već bio upoznat "sa havarisanim vozilom", imajući u vidu da su u članu 2. ugovora navedeni nedostaci na automobilu, te je on sa tim već bio upoznat i prihvatio ih je, dao kaparu, a onda je odustao od provere vozila u ovlašćenom servisu, pa je tužilac kriv i odgovoran za neizvršenje ugovora; da je sud utvrdio, iz iskaza svedoka koje je predložio tuženi, da je "postojala želja" tuženog da vrati navedeni iznos.

Apelacioni sud u Beogradu, rešavajući o žalbi tužioca, doneo je 24. marta 2010. godine osporenu presudu Gž-109/10 kojom je potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju presude je navedeno: da je tuženi izvršio sve svoje ugovorne obaveze i da je za raskid ugovora odgovoran tužilac, imajući u vidu da je ugovor zaključen sa klauzulom - kupovina po viđenju, te saglasno odredbi člana 481. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima prodavac ne odgovara za nedostatke, ako su u času zaključenja ugovora kupcu bili poznati ili mu nisu mogli ostati nepoznati; da odgovornost tužioca ne umanjuju ni navodi da se razlikuju brojevi motora jer se smatra da kupcu nisu mogli ostati nepoznati oni nedostaci koje bi brižljivo lice sa prosečnim znanjem i iskustvom moglo lako opaziti pri uobičajenom pregledu stvari; da je i drugačija pravna situacija, tužilac se ne može osnovano pozivati na ovaj nedostatak jer taj nedostatak nije bio razlog što je on odustao od izvršenja ugovora; da je sporazum o kapari, po svojoj pravnoj prirodi, akcesorni ugovor koji prati glavni ugovor čijem obezbeđenju služi, te pošto je tužilac kriv za neispunjenje ugovora, odbijen mu je zahtev za vraćanje kapare.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Podnosilac ustavne žalbe ukazao je i na povredu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ("Službeni list SCG - Međunarodni ugovori", br. 9/03, 5/05 i 7/05) , koja se po svojoj suštini, ne razlikuje od člana 32. Ustava, pa je Ustavni sud istaknutu povredu prava na pravično suđenje cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Zakonom o obligacionim odnosima propisano je: da ako je u trenutku zaključenja ugovora jedna strana dala drugoj izvestan iznos novca ili izvesnu količinu drugih zamenljivih stvari kao znak da je ugovor zaključen (kapara), ugovor se smatra zaključenim kad je kapara data, ako nije što drugo ugovoreno (član 79. stav 1.); da u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna je da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje (član 104. stav 1.); da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi, kao i da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210. st. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11) propisano je: da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da pismeno izrađena presuda mora imati uvod, izreku i obrazloženje, kao i da će sud u obrazloženju izložiti: zahteve stranaka i njihove navode o činjenicama na kojima se ti zahtevi zasnivaju, dokaze, kao i propise na kojima je sud zasnovao presudu, ako zakonom nije drukčije određeno (član 342. st. 1. i 4.); da pogrešna primena materijalnog prava postoji kad sud nije primenio odredbu materijalnog prava koju je trebalo da primeni ili kad takvu odredbu nije pravilno primenio (član 363.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, U stavni sud je ocenio da je osporenim pojedinačnim aktima povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Naime, donošenjem rešenja Gž. 5127/04 od 2. juna 2004. godine, u ovom postupku je pravnosnažno odbijen deo tužbenog zahteva da se tuženi obaveže na povraćaj udvojene vrednosti kapare, i to od isplaćenog iznosa do udvojene vrednosti tog iznosa, nominalno izraženo kao 2.000,00 DEM, i pravnosnažno je odbačena tužba u delu kojim se traži raskid ugovora jer, po stavu prvostepenog suda, nije ispoštovana forma potrebna za zaključenje ugovora. Tako je, posle rešavanja u ovoj instanci, ostalo da se odluči o ostatku tužbenog zahteva za povraćaj isplaćenog iznosa od 2.000,00 DEM, sa pripadajućom kamatom i o troškovima postupka. Međutim, osporenim presudama nadležni sudovi su utvrdili da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, odgovoran za neizvršenje ugovora o kupoprodaji, isplaćeni iznos kvalifikovali su kao kaparu i odlučili da, u skladu sa akcesornom prirodom sporazuma o kapari koji prati glavni ugovor čijem obezbeđenju služi, ovaj iznos ostane tuženom.

Po oceni Ustavnog suda, potpuno arbitrernim postupanjem prvostepenog i drugostepenog suda, došlo se do pravne situacije koja je apsolutno neodrživa i nelogična, a u kojoj je utvrđeno da glavni ugovor nije ni zaključen, a da kapara, koja je potpuno zavisna od postojanja glavnog ugovora, postoji samostalno i dosuđena je tuženom, kao unapred odmerena naknada štete zbog neizvršenja ugovora, a što je skrivio tužilac, kao ugovorna strana koja nije ispoštovala obaveze iz ugovora koji , po odluci istog suda, ne proizvodi pravno dejstvo.

Ustavni sud je cenio i navode podnosioca ustavne žalbe o pristrasnosti nadležnih sudova, te kako u ustavnoj žalbi nije pružio nikakave dokaze o tome, ovaj sud je utvrdio da su ti navodi neosnovani.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio i, kao meru otklanjanja posledica utvrđene povrede zajemčenog prava, a u tački 2. izreke naložio Apelacionom sudu u Beogradu da, u roku od 30 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po izjavljenoj žalbi podnosioca ustavne žalbe protiv osporene prvostepene presude, sve saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11).

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odred aba člana 42b stav 1. i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrernog odlučivanja o kapari bez postojećeg ugovora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti