Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nedostatka aktivne legitimacije

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu podnetu zbog navodnog odugovlačenja u postupku za zabranu rada političke stranke. Podnosilac nema aktivnu legitimaciju, jer se u tom postupku ne odlučuje o njegovim ličnim pravima i obavezama.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. Š . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srb ije, na sednici Veća održanoj 19. jula 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. Š . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7793/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. Š . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 4. maja 2015. godine, preko punomoćnika I. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3440/14 od 30. januara 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republ ike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je donet osporeni akt.

Tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje podnosilac zasniva na navodima o pogrešnoj primeni odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i Zakona o stambenim odnosima na koje se pozvao drugostepeni sud donoseći osporenu odluku. Prema mišljenju podnosioca, konkretan spor je trebalo rešiti primenom čl. 21. i 22. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa jer je za donošenje pravilne i zakonite odluke bez uticaja činjenica da između njegovih roditelja i tužioca nije postojao sporazum o izvođenju građevinskih radova na spornom stanu . Takođe, za podnosioca je neprihvatljiv zaključak suda da nije reč o novom samostalnom objektu, da njegovi roditelji nisu bili savesni u pogledu radova koje su izvodili i da postojanje ugovornog odnosa o korišćenju stana isključuje mogućnost sticanja prava svojine na njemu izgradnjom. Zbog činjenice da je postupak trajao duže od 13 godina smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u raumnom roku. Predlaže da Sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beoradu P. 7793/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac B. M . podneo je 22. avgusta 2002. godine tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih T . i B . Š, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi iseljenja iz stana čiji je vlasnik.

Zbog nedolaska uredno pozvanih tuženih na ročište koje je bilo zakazano za 11. oktobar 2002.godine, doneta je presuda zbog izostanka.

Protiv navedene presude tuženi su 24. oktobra izjavili žalbu sa predlogom za povraćaj u pređašnje stanje. Dva ročišta koja su bila zakazana povodom pomenutog predloga nisu održana – prvo na molbu tužiočevog punomoćnika sa čime se suprotna strana saglasila, a drugo na molbu punomoćnika tuženih. Navedeni predlog je usvojen na ročištu održanom 4. aprila 2003. godine.

Tuženi su 21. maja 2003. godine podneli protivtužbu radi utvrđenja prava svojine na predmetnom stanu.

Posle dva održana ročišta, na kojima je izveden dokaz saslušanjem tužioca-protivtuženog (u daljem tekstu: tužilac) i šest svedoka i jednog neodržanog ročišta (za koje razlozi neodržavanja nisu navedeni) , 10. februara 2004. godine doneta je presuda kojom su odbijeni i tužbeni i protivtužbeni zahtev. Pismeni otpravak presude je ekspedovan iz suda u februaru 2005. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5683/05 od 13. decembra 2006. g odine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu na dopunu postupka – provere tužiočevih žalbenih navoda o smrti tužene i pribavljanja originalnog punomoćja za zastupanje tuženog-protivtužioca (u daljem tekstu: tuženi).

Punomoćnik tuženog je 7. februara 2007. godine dostavio sudu podnesak u kome je naveo da je tužena T . Š . preminula 14. aprila 2004. godine i uz isti je priložio original punomoćje za zastupanje tuženog B . Š, nakon čega su spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu na odlučivanje po žalbi.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2585/07 od 14. marta 2007. godine spisi predmeta su ponovo vraćeni prvostepenom sudu na dopunu postupka jer taj sud nije u celosti postupio po nalogu iz drugostepenog rešenja od 13. decembra 2006. godine – pribavljanj e originalnog punomoćja za T . Š.

Punomoćnik tuženog je podneskom od 12. n ovembra 2007. godine tražio da sud zakaže ročište na kome bi prezentovao originalno punomoćje za zastu panje pok. T. Š . Ročište po ovom predlogu je održano 19. marta 2008. godine, nakon čega je data naredba da se spisi predmeta dostave drugostepenom sudu.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 217/10 od 13. jula 2010. godine ukinuo prvostepenu presudu.

U ponovnom postupku, sud je prvo zbog smrti prvotužene 2. novembra 2010. godine prekinuo postupak koji je na predlog tuženog nastavljen 25. februara 2011. godine.

U daljem toku postupka, od ukupno šest zakazanih ročišta, jedno nije održano zbog nedolaska stranaka koje je trebalo da budu saslušane. Osim saslušanja stranaka, na predlog tuženog izveden je dokaz građevinskim veštačenjem, s tim što su s e spisi predmeta od jula 2012. godine do 26. februara 2013. nalazili kod sduskog veštaka, koga je sud krajem novembra 2012. pozvao da dostavi nalaz i vrati spise.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7793/11 od 4. februara 2014. godine odbijen je tužbeni zahtev za iseljenje, a usvojen je protivtužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na stanu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3440/14 od 30. januara 2015. g odine preinačena je ožalbena nižestepena odluka, tako što je usvojen tužbeni, a odbijen protivtužbeni zahtev. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u javnim evidencijama o nepokretnostima upisan kao vlasnik spornog stana koji se nalazi u dvorišnoj zgradi koja se sastoji od više stanova u nizu i koja je u javnim evidencijama označena kao ZK telo IV . Otac tuženog bio je nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu po osnovu više ugovora koje je zaključivao sa davaocima stana na korišćenje , i to počev od 1. januara 1947. g odine, s tim što je poslednji ugovor o korišćenju stana u svojstvu nosioca stanarskog prava zaključio 1. januara 1979. godine sa tužiocem kao vlasnikom. U ovim ugovorima su kao članovi njegovog porodičnog domaćinstva navedeni pok. tužena i tuženi (supruga i sin) . Sporni stan se u vreme veštačenja sastojao od tri prostorije, a pre građevinsko-zanatskih radova koje su izveli roditelji tuženog sastojao se od dve prostorije, s tim što radovima nisu promenjene dimenzije ni spratnost, a nakon izvođenja ovih radova roditelji tuženog su nastavili da plaćaju zakupninu tužiocu. Pomenuti radovi su izvođeni tokom 1984. godine i za njih roditelji tuženog nisu imali odobrenje nadležnih organa, niti saglasnost tužioca, koji je znao da su ti radovi izvedeni u cilju poboljšanja uslova stanovanja. Tužilac je u tom momentu živeo i radio van Beograda. Tuženi je 1979. godine stekao u svojinu drugi stan u istom dvorištu, a 1991. g odine iselio iz spornog stana i otišao u SR Nemačku gde i sada živi. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, po nalaženju drugostepenog suda, ne može se prihvatiti kao pravilan zaključak nižestepenog suda da je tužiocu, saglasno članu 47. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, propašću stvari prestalo pravo svojine na prethodno postojećem stanu, te zaključak da se prećutno saglasio sa radovima koje je izvodio otac tuženog i da je zbog toga što nije tražio predaju novoizgrađenog objekta i nije ponudio da naknadi vrednost izvedenih radova, tuženi, saglasno odredbama čl. 20. i 21. p omenutog zakona i bliže navedenim odredbama Zakona o nasleđivanju, stekao pravo svojine na predmetnom stanu, što tužbeni zahtev za iseljenje čini neosnovanim. Ovo stoga, što, kako smatra drugostepeni sud, postojanje ugovornog odnosa o korišćenju stana u svojini građana u svojstvu nosioca stanarskog prava isključuje savesnost pravnog prethodnika tuženog kao graditelja, jer je znao da radove izvodi na tuđem objektu zbog čega je pravno irelevantna činjenica da je tužilac bio upoznat sa tim radovima, s obzirom na to da član 24. stav 1. p omenutog zakona traži kumulativno ispunjenje dva uslova za sticanje prava svojine građenjem na tuđem zem ljištu: savesnost graditelja tj. da nije znao ili nije mogao da zna da gradi na tuđem zemljištu i da je vlasnik zemljišta znao za gradnju i da se tome nije odmah usprotivio. Takođe, po nalaženju drugostepenog suda, ne radi se o novom objektu, već o stanu koji je u bitnim stvarima (površina, dimenzije, spratnost) identičan stanu – delu objekta, dvorišne zgrade koja se sastoji od više stanova u nizu i koja je upisana u javnim evidencijama kao jedinstveno ZK telo IV, pa u tom smislu tužiocu nije moglo prestati pravo svojine na spornom stanu njegovom propašću, imajući u vidu član 47. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa koji uređuje pitanje prava svojine na ostatku stvari. Odluku o osnovanosti tužbenog zahteva za iseljenje sud je obrazloži o činjenicom da je tuženi 1979. godine stekao drugi stan u istom dvorištu u svojinu, da se iz spornog stana iselio 1991. g odine, te da su stoga ispunjeni uslovi propisani članom 2. Zakona o stambenim odnosima koji je stupio na snagu 29. jula 1973. godine, a koji predviđa da se nakon tog datuma više ne može steći stanarsko pravo i pravo trajnog korišćenja na stanovima u svojini građana.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1813/15 od 9. oktobra 2015. godine odbačena je revizija tuženog.

4. Odredbom člana 32. s tav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac, utvrđeno je svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud pre svega ukazuje da je period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko četiri godine , tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 22. a vgusta 2002 . godine, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka – 30. januara 2015. godine. U tom smislu Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao više od 12 godina i pet meseci, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud nalazi da bi se za predmetni postupak moglo reći da je bio složen s obzirom na to da se istovremeno rešavalo o tužbenom i protivtužbenom zahtevu. Međutim, imajući u vidu da se tužbenim zahtevom tražilo iseljenje iz predmetnog stana, a protivtužbenim utvrđenje prava svojine na istom, to su se tužba i protivtužba nalazile u koneksnom odnosu koji je zahtevao i stovremeno suđenje i odlučivanje jer se tužbeni i protivtužbeni zahtev međusobno isključuju. Stoga, istovremeno odlučivanje o dva zahteva koji su u koneksnom odnosu ne može dovesti do toga da Sud smatra da je reč o složenom predmetu, a u prilog ovoj oceni govori i to da radi utvrđivanja spornih činjenica nije sprovođen obiman dokazni postupak.

Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora nije bio od izuzetne i egzistencijalne važnosti za podnosioca, imajući u vidu da on nije živeo u spornom stanu iz kog je traženo njegovo iseljenje i u odnosu na koji je bio usmeren njegov protivtužbeni zahtev.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka. Naime, zbog njegovog nedolaska na prvo zakazano ročište bila je doneta presuda zbog izostanka, a potom dva ročišta povodom predloga za povraćaj u pređašnje stanje nisu održana – jedno na molbu njegovog punomoćnika, a drugo na molbu punomoćnika suprotne strane, sa čime se njegov punomoćnik složio, a što je produžilo postupak za oko pola godine. Osim navedenog, jedno ročište nije održano zbog nedolaska stranaka koje je trebalo da budu saslušane. Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud efikasno vodio postupak do donošenja prvostepene presude 10. februara 200 4. godine. Međutim, po oceni Ustavnog suda, prvostepeni sud je nakon toga ispoljio neefikasnost i nedelotvornost u postupanju. Naime, pismeni otpravak pomenute presude je ekspedovan nakon godinu dana od zaključenja glavne rasprave, a potom je žalbeni postupak trajao duže od pet godina, u kom periodu su prvostepenom sudu dva puta vraćani spisi predmeta na dopunu postupka – radi provere navoda suprotne strane o smrti tužene i pribavljanja originalnih punomoćja za zastupanje tuženih.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je postupanje redovnih sudova prevashodno dovelo do toga da predmetni postupak bude okončan nakon više od 12 godina i pet meseci.

Polazeći od iznetog, Sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7793/11 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke, prvi deo, usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđ ivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, složenost postupka i određeni doprinos njegovom dužem trajanju na strani podnosioca . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog neefikasnog postupanja nadležn ih sud ova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Budući da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine ( videti na www.ustavni. sud. rs).

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nedostatka aktivne legitimacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti