Odluka o odbijanju ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog navodne povrede prava na suđenje u razumnom roku i jednaku zaštitu prava. Sud je utvrdio da trajanje krivičnog postupka od tri godine nije nerazumno dugo i da se procesni položaji stranaka u dva odvojena postupka ne mogu porediti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-305/2008
04.11.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. S. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 514/07, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S. iz B, preko punomoćnika P. S, advokata iz B, podneo je Ustavnom sudu 11. marta 2008. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, čl. 34. i 36. Ustava, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 514/07.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac žalbe podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu privatnu krivičnu tužbu protiv Lj.S, sudije Trgovinskog suda u Beogradu, zbog krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti i da se predmet vodi pod brojem K. 514/07; da u ovom predmetu “nije održano ni jedno ročište, niti je podnosilac…primio bilo kakvo pismeno u vezi samog predmeta”; da je okrivljena Lj.S. protiv podnosioca i još dva lica podnela privatnu krivičnu tužbu zbog krivičnog dela uvrede i da se predmet vodi pred istim sudom pod brojem K. 1833/06; da se “u tom predmetu uredno postupa, pri čemu se konstantno odbija predlog punomoćnika podnosioca da se ovi predmeti spoje i da se donese jedinstvena odluka”; da je podnosiocu, zbog nepostupanja po njegovoj krivičnoj tužbi, onemogućeno da svoja prava zaštiti na isti način kao i Lj.S, čime je povređeno njegovo pravo iz člana 36. st. 1. i 2. Ustava, a da postupak u predmetu K. 514/07 traje nerazumno dugo, čime mu je povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu naznačenih ustavnih prava i odredi otklanjanje štetnih posledica.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu K. 514/07 (novi broj K. 713/09) i K. 1833/06, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe i još nekoliko lica su sa Lj.S. (sudijom Trgovinskog suda u Beogradu) krajem 2005. godine više puta dolazili u verbalni konflikt zbog toga što je Lj.S. svoj privatni putnički automobil parkirala na parkiralištu u B, Ulica M. broj 4, u dvorišnom krugu fabrike u stečaju „22. decembar“, u kome su navedena lica bili zakupci poslovnog prostora.

Iz navedenih konflikata proizašla su, između ostalog, i sledeća dva krivična postupka:

Podnosilac ustavne žalbe je 19. decembra 2005. godine Drugom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu podneo krivičnu prijavu protiv Lj.S, zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. Krivičnog zakonika. Drugo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je dopisom Kt. 337/06 od 6. aprila 2006. godine obavestilo podnosioca da nema osnova za krivično gonjenje prijavljene Lj.S. Stoga je podnosilac 1. juna 2006. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneo privatnu krivičnu tužbu protiv Lj.S, zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika. Rešenjem tog suda K. 1049/06 od 1. novembra 2006. godine podnosiočeva privatna krivična tužba je odbačena kao neblagovremena. Rešavajući o žalbi podnosioca protiv rešenja o odbacivanju tužbe, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Kž. 421/07 od 14. marta 2007. godine ukinuo osporeno rešenje i predmet vratio na dalje postupanje. U ovom postupku, koji se vodio pod brojem K. 514/07, predmet je 1. aprila 2008. godine dostavljen istražnom sudiji Drugog opštinskog suda u Beogradu radi sprovođenja istražnih radnji. Nakon sprovedenih istražnih radnji (saslušanje privatnog tužioca, okrivljene i četiri svedoka, kao i pribavljanja potrebnih izveštaja iz kaznenih evidencija), predmet je 4. maja 2009. godine vraćen postupajućem sudiji, koji je 29. maja 2009. godine, pod novim brojem K. 713/09, doneo rešenje kojim je privatnu krivičnu tužbu podnosioca odbio, usled nedostatka dokaza. Rešavajući o žalbi podnosioca, Okružni sud u Beogradu je 5. avgusta 2009. godine rešenjem Kž. 2580/09 žalbu odbio.

Drugi krivični postupak – K. 1833/06, pokrenula je Lj.S. 28. februara 2006. godine privatnom krivičnom tužbom podnetom Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv B.B, B.G. i podnosioca, zbog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika. U ovom krivičnom postupku podnosilac je predložio spajanje sa krivičnim postupkom pod brojem K. 514/07, ali je Drugi opštinski sud u Beogradu 17. oktobra 2007. godine rešenjem Kv. 881/07 odbio ovaj predlog kao neosnovan. Protiv ovog procesnog rešenja žalba nije bila dozvoljena. Navedeni drugi krivični postupak (naknadno pod brojem K. 697/09) okončan je u prvom stepenu 30. oktobra 2009. godine presudom kojom je podnosiocu i B.G. izrečena sudska opomena zbog izvršenja krivičnog dela uvrede. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž. 2632/10 od 16. marta 2010. godine, prema okrivljenima je optužba odbijena zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.). Odredbama člana 34. Ustava utvrđeno je: da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (stav 1.); da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, a da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom (stav 2.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (stav 3.); da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, kao i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (stav 4.); da je, izuzetno, ponavljanje postupka dopušteno u skladu s kaznenim propisima, ako se otkriju dokazi o novim činjenicama koje su, da su bile poznate u vreme suđenja, mogle bitno da utiču na njegov ishod ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla uticati na njegov ishod (stav 5.); da krivično gonjenje i izvršenje kazne za ratni zločin, genocid i zločin protiv čovečnosti ne zastareva (stav 6.).

Odredbom člana 53. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07), koji je važio u vreme trajanja osporenog krivičnog postupka, propisano je da ako je podignuta privatna tužba zbog krivičnog dela uvrede, okrivljeni može do završetka glavnog pretresa i posle proteka roka iz stava 1. ovog člana podići tužbu protiv tužioca koji mu je uvredu naneo istom prilikom (protivtužba), i da u ovakvom slučaju, sud donosi jednu presudu.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i navedenih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je postupak u osporenom predmetu od podnošenja privatne krivične tužbe - 1. juna 2006. godine, do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka - 5. avgusta 2009. godine, trajao nešto duže od tri godine.

Navedeno trajanje krivičnog postupka samo po sebi ukazuje da je postupak u ovom predmetu pravnosnažno okončan u okviru roka za koji se ne može smatrati da je nerazumno dug. Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja ne zavisi samo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u sporu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, ponašanje nadležnog suda i priroda postavljenog zahteva, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Imajući u vidu navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da u ovom predmetu nije bilo naročito složenih pravnih i činjeničnih pitanja. Ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka nije imalo uticaja na njegovo trajanje, a priroda zahteva o kome se u krivičnom postupku odlučivalo nije bila od posebnog značaja za podnosioca. Nadležni sud je postupao u okviru svojih zakonskih obaveza i dinamikom koja je u datim okolnostima, a imajući u vidu preduzete radnje, prihvatljiva.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se trajanje predmetnog sudskog postupka objektivno ne može smatrati nerazumno dugim i da u postupku koji se osporava ustavnom žalbom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosiočeva tvrdnja o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudom zasniva se na njegovoj subjektivnoj proceni da se nejednako postupalo u krivičnom postupku koji je on vodio protiv Lj.S. i krivičnom postupku koji je Lj.S. vodila protiv njega. Ovakve razloge kao dokaz o povredi prava, čak i da odgovaraju činjeničnom stanju, Ustavni sud ne može prihvatiti, jer se, po mišljenju Ustavnog suda, ne može upoređivati stepen zaštite prava dva različita lica u različitim krivičnim postupcima i ne mogu se porediti procesni položaji stranaka u dva odvojena krivična postupka, niti se mogu porediti dva odvojena krivična postupka, imajući u vidu da među krivičnim delima za koja su postupci vođeni nema neposrednog koneksiteta. Pored navedenog, činjenica da je krivični postupak po privatnoj tužbi podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno okončan odbijajućom presudom usled nedostatka dokaza, a da je u krivičnom postupku protiv podnosioca ustavne žalbe optužba odbijena zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, sama po sebi ukazuje da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o neažurnosti suda u postupku koji se vodio po njegovoj privatnoj tužbi.

Stoga, po oceni Ustavnog suda, podnosiocu nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Ovo stoga što je, s jedne strane, podnosiocu to pravo bilo omogućeno, te ga je on i iskoristio podnošenjem žalbe protiv rešenja Drugog opštinskog suda K. 1049/06 od 1. novembra 2006. godine, po kojoj je Okružni sud u Beogradu ožalbeno rešenje ukinuo i vratio predmet na dalje postupanje, a s druge strane, što razloge za povredu označenog prava podnosilac ustavne žalbe u suštini zasniva na navodima o povredi prava na suđenje u razumnom roku, za koje je Ustavni sud prethodno utvrdio da nisu osnovani.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu u delu koji se odnosi na istaknute povrede podnosiočevih prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. U odnosu na rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu Kv. 881/07 doneto 17. oktobra 2007. godine, Ustavni sud ocenjuje da se radi o procesnom rešenju kojim je odbijen predlog podnosioca za spajanje krivičnih postupaka, a ne o rešenju kojim je odlučivano o bilo kom pravu ili obavezi podnosioca, pa se ovo rešenje ratione materiae ne može osporavati ustavnom žalbom, jer nije podobno da povredi Ustavom zajemčena ljudska ili manjinska prava njenog podnosioca, pa je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu.

7. U odnosu na povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. Ustava, na koju se u ustavnoj žalbi takođe poziva, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac nije naveo nijedan razlog za ovu svoju tvrdnju. S obzirom na svoj stav da samo formalno navođenje odredbe Ustava kojom se jemči određeno pravo ne predstavlja dokaz o povredi tog prava, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Na osnovu navedenog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka o odbijanju ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti