Odbijena ustavna žalba; nema ugovorne odgovornosti države za nemogućnost prijema u vojnu službu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Potvrđeno je da ne postoji ugovorna odgovornost države za naknadu štete zbog toga što podnosilac, nakon završenog vojnog školovanja, nije primljen u profesionalnu vojnu službu jer je oglašen zdravstveno nesposobnim.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-305/2009
07.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vladimira Čolića iz Mihajlovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vladimira Čolića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 730/08 od 28. oktobra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladimir Čolić iz Mihajlovca podneo je, preko punomoćnika Radomira Stojičića, advokata iz Beograda, 3. marta 2009. godine ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 730/08 od 28. oktobra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na naknadu štete iz člana 35. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je sa Generalštabom Vojske Jugoslavije - Vojne pošta 2232 Požarevac zaključio ugovor o jednogodišnjem specijalističkom školovanju u srednjoj vojnoj školi, te da je nakon okončanog programa specijalnog obrazovanja položio specijalistički ispit. Dalje navodi da je tokom vojne vežbe u martu 1999. godine zadobio povrede, zbog čega je, a na osnovu mišljenja vojno - lekarske komisije, oglašen nesposobnim za prijem u profesionalnu vojnu službu. Navodi da je nakon toga podneo nadležnom sudu tužbu za „naknadu štete zbog neizvršavanja ugovora“, ali da su sudovi „bili pristrasni i nepravični“ prema njemu, jer su odbili njegov tužbeni zahtev. Smatra da mu prema Zakonu o obligacionim odnosima Ministarstvo odbrane mora nadoknaditi štetu po osnovu ugovorne odgovornosti, ali da ukoliko Ustavni sud nađe da je takav njegov tužbeni zahtev neosnovan, predlaže da Ustavni sud usvoji njegov eventualni tužbeni zahtev „za naknadu štete u obliku rente“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 730/08 od 28. oktobra 2008. godine i drugu dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 8644/06 od 25. juna 2007. godine stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, da tužiocu isplati izgubljenu zaradu na ime plate, dok je stavom drugim ove presude odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu počev od 1. avgusta 2001. godine pa nadalje plaća iznos od 7.100,00 dinara i to unapred najkasnije do svakog 5-tog u mesecu sa zakonskom zateznom kamatom računajući od dana dospeća svakog pojedinog obroka. Stavom trećim izreke ove presude obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 6.750,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 12493/7 od 5. oktobra 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 8644/06 od 25. juna 2007. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 730/08 od 28. oktobra 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 12493/7 od 5. oktobra 2007. U obrazloženju ove presude je navedeno da je u toku prvostepenog postupka utvrđeno sledeće: da je tužilac 23. oktobra 1998. godine primljen na jednogodišnje specijalističko školovanje u VI klasu pešadije, da je položio specijalistički ispit i savladao program specijalnog obrazovanja određenog profila podoficira pešadije tokom avgusta 1999. godine; da je tokom vršenja vojne službe u mesecu martu 1999. godine zadobio povrede oštećenja sluha na oba uha, radi čega je na osnovu mišljenja Više vojne lekarske komisije od 19. novembra 1999. godine oglašen trajno ograničeno spospobnim za vojnu službu; da je zahtev tužioca za prijem u vojnu službu odbijen u upravnom postupku i upravnom sporu koji se vodio pred organima Vojske Jugoslavije; da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Požarevcu tužiocu priznata naknada nematerijalne štete po osnovu oštećenja sluha koje je zadobio tokom školovanja. Dalje se navodi da su s obzirom na utvrđeno činjenično stanje i postavljeni tužbeni zahtev za naknadu štete zbog izgubljene zarade i rente, nižestepeni sudovi primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku, odbili tužbeni zahtev tužioca. Ovo iz razloga što tužilac, koji je predložio izvođenje dokaza njegovim saslušanjem, nije pristupio, zbog čega sud nije mogao da utvrdi da li kod tužioca postoji preostala radna sposobnost, da li se u međuvremenu tužilac zaposlio, da li ostvaruje prihode i na drugi način i da li je prduzeo mere da bi štetu smanjio. Dalje se navodi da se tužilac neosnovano poziva na ugovornu odgovornost tuženog po ugovoru o jedonogodišnjem specijalističkom školovanju, budući da smatra da je tuženi obavezan da tužiocu po završetku školovanja obezbedi stupanje u profesionalnu vojsku. Po oceni Vrhovnog suda Srbije, navedenim ugovorom je definisana obaveza tužene u pogledu troškova školovanja i obaveza tužioca da po završetku školovanja stupi u profesionalnu vojnu službu i da u službi ostane onoliko vremena koliko je propisano Zakonom o Vojsci Jugoslavije, da je prema članu 22. stav 3. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, učenik srednje vojne škole sa danom završetka školovanja unapređuje u čin vodnika i od tog dana postaje profesionalni podoficir, ali da to istovremeno podrazumeva ispunjenost uslova iz člana 21. istog zakona, kojim je u stavu 1. tačka 1) propisano da profesionalnu vojnu službu može biti primljeno lice koje je zdravstveno sposobno za službu u vojsci. Dalje se navodi da tužilac nije mogao biti postavljen na početnu dužnost u rodu, odnosno službi kojoj pripada, s obzirom na oštećenje sluha koje predstavlja ograničenje sposobnosti za profesionalnu vojnu službu. Stoga, po oceni Vrhovnog suda Srbije, nema povrede ugovorne obaveze od strane tuženog, jer se se radi o obavezi uslovljenom ispunjenostima opštih uslova za prijem u profesionalnu vojnu službu propisanih zakonom, te se naosnovano tužilac poziva na odredbe čl. 17, 124, 125, 155, 262. i 269. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 35. Ustava utvrđeno je da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom (stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (stav 2.); da zakon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo

Odredbom člana 220. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika. Odredbama člana 223. istog zakona propisano je da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (stav 1.); da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (stav 2.).

Odredbom člana 21. stav 1. tačka 1) Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05i 44/05) je bilo propisano da za profesionalnog vojnika može biti primljen jugoslovenski državljanin koji ispunjava sledeće opšte uslove, pored ostalih, da je zdravstveno sposoban za službu u Vojsci. Odredbom člana 22. stav 3. istog zakona bilo je propisano da se učenik srednje vojne škole sa danom završetka školovanja unapređuje u čin vodnika i od tog dana postaje profesionalni podoficir.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe smatra da je Vrhovni sud Srbije u osporenoj presudi pogrešno primenio procesno i materijalno pravo na njegovu štetu, te da mu je tako povredio pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da pravilnu primenu procesnog i materijalnog prava pre svega nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena procesnog i/ili materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene procesnog i /ili materijalnog prava.

U konkretnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom, Vrhovni sud Srbije ocenio da je pravilno primenjena odredba člana 223. Zakona o parničnom postupku o pravilu tereta dokazivanja. Ovo iz razloga što podnosilac, koji je tvrdio da ima pravo na naknadu izgubljene zarade i pravo na rentu, nije uspeo to i da dokaže u sprovedenom postupku, budući da je predložio izvođenje dokaza njegovim saslušanjem, ali da istom nije pristupio.

Po oceni Ustavnog suda, ovakavim odlučivanjem Vrhovnog suda Srbije nije dovedeno u pitanje načelo jednakosti i ravnopravnosti stranaka u postupku, kao elementa pravičnosti. Naime, ovim načelom se u parničnom postupku stranci jemči mogućnost da korišćenjem svojih procesnih sredstava predviđenih procesnim zakonima izloži činjenice i predloži dokaze na način da se ni jedna od strana u to postupku ne nalazi u bitno lošijem položaju u odnosu na drugu stranu.

U konkretnom slučaju, na podnosiocu kao tužiocu koji je tvrdio da ima pravo na naknadu izgubljene zarade i pravo na rentu, je bio teret dokazivanja tih tvrdnji, odnosno dokazivanja činjenica bitnih za utvrđivanje postojanja ovih prava. Podnosilac je s tim u vezi imao mogućnost, ali i dužnost da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva ovakav svoj zahtev i tvrdnju. Imajući u vidu da je podnosilac to propustio da učini, nižestepeni sudovi su, primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku, odbili tužbeni zahtev tužioca, a što je osporenom presudom potvrdio i Vrhovni sud Srbije.

Povodom navoda ustavne žalbe o pogrešnoj primeni materijalnog prava, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je osporenom presudom Vrhovni sud Srbije ocenio da u konkretnom slučaju ne postoji povreda ugovorne obaveze tužene po ugovoru o jedonogodišnjem specijalističkom školovanju, te da se ne mogu primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima na koje je u reviziji ukazao podnosilac ustavne žalbe. Naime, navedenim ugovorom su utvrđena međusobna prava i obaveze tužioca i tužene u pogledu jednogodišnjeg specijalističkog školovanja, među kojima je uvrđena i obaveza tužioca da po završetku školovanja stupi u profesionalnu vojnu službu. Međutim, ova obaveza je istovremeno bila uslovljena ispunjenošću opštih uslova propisanih članom 21. Zakona o Vojsci Jugoslavije, kojim je, pored ostalog, predviđen i uslov da je vojnik zdravstveno sposoban za službu u Vojsci. Stoga, po oceni Vrhovnog suda Srbije, tužilac nije mogao biti postavljen na početnu dužnost u rodu, odnosno službi kojoj pripada, budući da je oglašen trajno ograničeno spospobnim za profesionalnu vojnu službu.

Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni sud Srbije za svoj stav dao detaljne, jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava na prethodno utvrđeno činjenično stanje. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

U vezi navoda ustavne žalbe o „pristrasnosti sudova“, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac nije izneo konkretne razloge niti pružio dokaze u prilog ovakvoj svojoj tvrdnji.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo iz člana 35. Ustava, što je neophodna pretpostavka za ispitivanje osnovanosti ustavne žalbe.

6. Sledom navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Na osnovu člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijena ustavna žalba; nema ugovorne odgovornosti države za nemogućnost prijema u vojnu službu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti