Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao petnaest godina. Primarni uzrok odugovlačenja bilo je neefikasno postupanje prvostepenog suda. U preostalom delu žalba je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi preduzeća „Studio“ d.d. iz Inđije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba preduzeća „Studio“ d.d. i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u B eogradu u predmetu P. 6862/06 (prvobitno P. 3485/97) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće „Studio“ d.d. iz Inđije je 7. jula 2011. godine, preko punomoćnika Miroslava Varićaka iz Beograda, izjavilo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 294/10 od 10. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku P. 6862/06 (prvobitno P. 3485/97), koji je prethodio osporenoj presudi.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u kome je doneta osporena revizijska presuda započet podnošenjem tužbe 8. marta 1996. godine, a okončan donošenjem revizijske presude 10. marta 2011. godine, te je zbog dugog trajanja postupka povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku; da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda, kojom je preinačena presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 9914/08 od 16. aprila 2009. godine i potvrđena presuda Trgovinskog suda u Beogradu od 20. oktobra 2008. godine, povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, jer je „reč o eklatantnoj grešci u zaključivanju od strane revizijskog suda“. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom povređena prava podnosioca na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, čime su povređena i imovinska prava stečena na onovu zakona zajemčena članom 58. stav 1. Ustava, poništi osporenu presudu i odredi da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu, a predlaže se i da Ustavni sud „obustavi od izvršenja“ osporenu presudu do okončanja postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe, priložene dokumentacije i uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 6862/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Firma Metals and Minerals International Incorporated (MMI) iz Beča je 8. marta 1996. godine podnela Privrednom sudu u Beogradu tužbu protiv preduzeća „Studio“ d.d. u mešovitoj svojini iz Inđije – ovde podnosioca ustavne žalbe, sa predlogom da se tuženi obaveže da tužiocu po osnovu duga isplati iznos od 44.296,10 USD, sa domicilnom kamatom zemlje valute uvećane za dva procentna poena, počev od 11. maja 1992. godine pa do konačne isplate.

Prva prvostepena presuda u ovom sporu P. 3487/97 je doneta 27. januara 2006. godine, posle devet godina i deset i po meseci od podošenja tužbe.

U ovom periodu Privredni sud, kasnije Trgovinski sud u Beogradu je zakazao trideset devet ročišta (7. maja, 11. oktobra i 19. decembra 1996. godine, 2. aprila, 4. juna, 24. septembra i 24. novembra 19097. godine, 9. februara, 6. aprila, 3. juna, 16. septembra i 4. novembra 1998. godine, 8. februara, 17. marta i 6. septembra 1999. godine, 6. septembra i 25. oktobra 2000. godine, 28. februara i 18. aprila 2001. godine, 23. januara, 11. septembra i 25. decembra 2002. godine, 10. marta, 12. maja, 11. juna, 1. oktobra, 12. novembra i 10. decembra 2003. godine, 18. februara, 5. aprila, 27. septembra i 22. decembra 2004. godine, 25. aprila, 15. juna, 19. septembra, 31. oktobra, 30. novembra i 26. decembra 2005. godine, te 27. januara 2006. godine), od kojih više od polovine (22 ročišta) nije održano ili je odloženo bez raspravljanja.

Šest ročišta nije održano iz razloga na strani suda (19. decembra 1996. godine, 18. februara i 5. aprila 2004. godine, 25. aprila, 15. juna 2005. godine i 26. decembra 2005. godine) – zbog sprečenosti postupajućeg sudije ili nedostatka procesnih pretpostavki, dok su druga ročišta odložena ili nisu održana iz razloga na strani parničnih stranaka. Tako je osam ročišta odloženo ili nije održano iz razloga na strani tužioca (11. oktobra 1996. godine, 2. aprila 1997. godine, 16. septembra 1998. godine, 4. novembra 1998. godine, 6. septembra 1999. godine, 18. aprila 2001. godine, 11. juna 2003. godine i 12. novembra 2003. godine), četiri iz razloga na strani tuženog (24. septembra 1997. godine, 3. juna 1998. godine, 12. maja 2003. godine i 19. septembra 2005. godine), a jedno zbog sprečenosti svedoka da pristupi ročištu (31. oktobra 2005. godine), dok tri ročišta nisu održana, jer za obe stranke niko nije pristupio na ročište, iako su bile uredno pozvane (8. februara 1999. godine, 28. februara 2001. godine, 1. oktobra 2003. godine).

Na prvom ročištu za glavnu raspravu održanom 7. maja 1996. godine tuženi je neposredno dostavio prvostepenom sudu pismeni odgovor na tužbu u kome je osporio tužbeni zahtev u celosti, kako po visini, tako i po osnovu, istakao prigovor aktivne legitimacije i zastarelosti potraživanja i stavio zahtev za određivanje aktorske kaucije prema tužiocu, koji je odbijen rešenjem Privrednog suda u Beogradu od 1. jula 1996. godine.

Ročišta održana 11. oktobra 1996. godine i 2. aprila 1997. godine su odložena, jer je punomoćniku tužioca ostavljen naknadni rok da se izjasni o odgovoru na tužbu, što je on učinio podneskom od 18. aprila 1997. godine.

Na odloženom ročištu od 4. juna 1997. godine punomoćnik tužioca je predložio da se sasluša svedok M. B, a ročišta 24. novembra 1997. godine i 9. feburara 1998. godine nisu održana, jer tužilac nije bio dostavio sudu tačnu adresu svedoka, te isti nije mogao biti uredno pozvan.

Na ročištu održanom 6. aprila 1998. godine Privredni sud u Beogradu je saslušao svedoka M. B, te naložio tužiocu da dostavi dokazne predloge, a tuženom da se izjasni na dosadašnje navode tužioca.

Punomoćnik tuženog je svoje pismeno izjašnjenje dostavio sudu neposredno na ročištu 3. juna 1998. godine, koje je odloženo, a tužiocu je naloženo da se izjasni o podnesku tuženog i dostavi izvod iz sudskog registra za svedoka M. B, kao dokaz njegovih ovlašćenja kod tuženog, što je tužilac učinio dostavljanjem podneska neposredno na ročištu 4. novembra 1998. godine.

Na ročištu održanom 17. marta 1999. godine tuženi je izrazio sumnju u postojanje tužioca kao pravnog lica, te je prvostepeni sud naložio tužiocu da dostavi izvod iz registra pravnih lica u Beču.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 18. maja 2000. godine dostavio uverenje o osnivanju tužioca sa sedištem u Denveru, Kolorado, SAD i njegov Statut.

Punomoćnik tuženog je na ročištu 6. septembra 2000. godine osporio dokaze o identitetu tužioca, te je tužiocu naloženo da dostavi isprave o odnosu firme sa sedištem u Denveru i firme u Beču, koja je u tužbi označena kao tužilac.

Nalog tužiocu da dostavi izvod iz registra pravnih lica u Beču je ponovljen na odloženom ročištu 18. aprila 2001. godine, a zatim i na ročištu 23. januara 2002. godine, kada je punomoćnik tužioca predložio da se saslušaju parnične stranke.

Punomoćnik tužioca je na ročištu 11. septembra 2002. godine dostavio sudu dokumentaciju o statusu tužioca, koja je uručena punomoćniku tuženog.

Na ročištu 10. marta 2003. godine je saslušan zakonski zastupnik tužioca M. N, naloženo je tuženom da dostavi celokupnu dokumetaciju u vezi spornog pravnog posla, a tužiocu da dostavi original dokumentacije koju je priložio uz tužbu. Prvostepeni sud je naložio tužiocu da uplati određenu aktorsku kauciju, a potvrdu o izvršenoj uplati tužilac je dostavio 10. aprila 2003. godine.

Na ročištu 10. decembra 2003. godine punomoćnik tužioca je predložio veštačenje putem veštaka finansijske struke.

Nakon što je tužilac na ročištu 22. decembra 2004. godine podneo prvostepenom sudu na uvid originalnu dokumentaciju priloženu uz tužbu, saglasno nalogu suda sa ročišta od 10. marta 2003. godine, sud je odredio predloženo veštačenje.

Nalaz i mišljenje veštaka su primljeni u prvostepenom sudu 28. marta 2005. godine, a punomoćniku tuženog dostavljeni 4. aprila 2005. godine.

Punomoćnik tuženog je izjašnjenje na nalaz i mišljenje veštaka dostavio sudu neposredno na ročištu 19. septembra 2005. godine, a tužilac je predložio da se ponovo sasluša svedok M. B.

Na ročištu 30. novembra 2005. godine je saslušan svedok M. B, saslušan veštak S.K, a punomoćniku tuženog je naloženo da u roku od 15 dana dostavi dokumentaciju na osnovu koje je predložio dopunsko veštačenje.

Na ročištu održanom 27. januara 2006. godine, Trgovinski sud u Beogradu je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 3485/97, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca Metals and Minerals International Incorporated iz Denvera, Kolorado, kao neosnovan, i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 7. marta 2006. godine.

Rešavajući o žalbi tužioca, Viši trgovinski sud u Beogradu je rešenjem Pž. 2903/06 od 15. septembra 2006. godine ukinuo presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 3485/97 od 27. januara 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer je našao da je u prvostepenom postupku činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

U ponovnom postupku zakazano je deset ročišta (13. decembra 2006. godine, 26. februara, 16. aprila, 4. juna, 26. septembra i 21. novembra 2007. godine, te 11. feburara, 2. aprila, 9. juna i 20. oktobra 2008. godine), od kojih pet nije održano, i to dva iz razloga na strani suda, jedno iz razloga na strani tuženog, a dva zbog sprečenosti svedoka da pristupi ročištu, kome je prvostepeni sud bio izrekao novčanu kaznu zbog neodazivanja pozivu suda. Ročište 26. septembra 2007. godine je odloženo iz razloga na strani tuženog, a ročište 11. feburara 2008. godine na molbu punomoćnika tužioca. Prvostepeni sud je izveo dokaze ponovnim saslušanjem svedoka M. B. i saslušanjem svedoka R. P.

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 6862/06 od 20. oktobra 2008. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 44.296,10 USD, sa domicilnom kamatom zemlje valute uvećane za dva procentna apoena počev od 11. maja 1992. godine do isplate.

Tuženi je protiv navedene presude izjavio žalbu podnescima od 18. novembra i 21. novembra 2008. godine, a tužilac je odgovorio na žalbu podneskom od 12. decembra 2008. godine.

Viši trgovinski sud u Beogradu je presudom P. 9914/08 od 16. aprila 2009. godine preinačio prvostepenu presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 6862/06 od 20. oktobra 2008. godine i odbio tužbeni zahtev.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju 23. juna 2009. godine.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Prev. 294/10 od 10. marta 2011. godine usvojio reviziju, preinačio presudu Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 9914/08 od 16. aprila 2009. godine, te odbio žalbu tuženog i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 6862/06 od 20. oktobra 2008. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude se navodi: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac kompaniji „Ram“ iz Turske izvršio uplatu iznosa od 44.000 USD, uz troškove doznake u iznosu od 296,10 USD, radi isplate cene šibica koje je navedena kompanija, preko špediterskog preduzeća „Trans – jug“ iz Beograda, uputila tuženom, a radnik tuženog Milorad Bašić sa zakonskim zastupnikom tužioca ugovorio uplatu navedenog iznosa za račun tuženog; da Vrhovni kasacioni sud, suprotno stavu drugostepenog suda, prihvata stav prvostepenog suda, kako u pogledu dokazanosti da je roba turske kompanije isporučena tuženom, tako i u pogledu ovlašćenja lica koje je u ime tuženog dalo tužiocu nalog da izvrši plaćanje za račun tuženog; da pravna ocena dokaza vodi zaključku da je na osnovu konosmana broj 0237 turska kompanija uputila tuženom označenu robu dana 30. aprila 1992. godine, čiji prijem je tuženi potvrdio 8. maja 1992. godine dopisom potpisanim od Milorada Bašića; da je po računu turske kompanije od 17. aprila 1992. godine tužilac nesporno izvršio plaćanje 11. maja 1992. godine; da pismo tuženog iz juna meseca 1993. godine, potpisano od direktora Dragoljuba Gardaševića upućeno tužiocu, potvrđuje postojanje duga tuženog prema tužiocu i problema vezanih za realizaciju duga; da isto potvrđuje da je obligaciono-pravni odnos između tužioca i tuženog uspostavljen uz znanje i saglasnost ovlašćenog lica, tadašnjeg direktora, što potvrđuje i izjava Milorada Bašića na zapisniku sa ročišta od 6. aprila 1998. godine; da stoga i u situaciji da je Milorad Bašić bio neovlašćeno lice u trenutku zaključenja ugovora, navedeni dopis i odlazak sa direktorom tuženog kod tužioca i dogovor o plaćanju duga ukazuju na konvalidaciju naloga za plaćanje datog od neovlašćenog lica; da je ispunjenjem naloga, odnosno plaćanjem za račun tuženog, između parničnih stranaka zaključen ugovor o zajmu sa obavezom tuženog da tužiocu pozajmljeni novac vrati i naknadi troškove koje je tužilac imao u realizaciji naloga, a to je upravo utuženi iznos.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09) , koji se u ovom postupku primenjivao nakon stupanja na snagu, je bilo propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10, st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom parničnom postupku tužba podneta 8. marta 1996. godine, a da je postupak okončan donošenjem osporene revizijske presude 10. marta 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do njegovog okončanja predmetni parnični postupak trajao petnaest godina i našao je da ovakvo trajanje parničnog postupka očigledno premašuje standarde razumnog trajanja sudskog postupka usvojene kako u praksi ovog suda, tako i međunarodnih sudova za zaštitu ljudskih prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da se u konkretnom slučaju radilo o činjenično relativno složenom sporu, s obzirom na to da je među strankama bio sporan osnov i visina tužbenog zahteva, ali je našao da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni ipak, nisu bila takve prirode da, sama po sebi, opravdavaju tako dugo trajanje parničnog postupka.

Ocenjujući ponašanje parničnog suda koji je vodio predmetni postupak, Ustavni sud je konstatovao da je nerazumno dugo trajanje postupka u predmetu P. 6862/06 (prvobitno P. 3485/97) uzrokovano prvenstveno nedelotvornim i neažurnim postupanjem Privrednog suda u Beogradu, koji nije preduzeo sve zakonom predviđene mere da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravu podnosioca ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja postupka. Najpre, Ustavni sud ističe da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće procesne mere da spreči suprotno postupanje. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je konstatovao da je prva prvostepena presuda doneta tek nakon skoro deset godina , 27. januara 2006. godine, da je u toku parničnog postupka (računajući i ponovni postupak) zakazano 49 ročišta, od kojih 27 ročišta nije održano, a šest odloženo iz razloga na strani suda (čime je postupak produžen za šesnaest meseci), kao i da je Viši trgovinski sud u Beogradu rešenjem Pž. 2903/06 od 15. septembra 2006. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje (jer je našao da je u prvostepenom postupku činjenično stanje nepotpuno utvrđeno), što je sve u direktnoj vezi sa činjenicom da je parnični postupak okončan tek nakon 15 godina. Takođe, Ustavni sud je utvrdio i da je ponašanjem tužioca parnični postupak produžen za skoro tri godine (imajući u vidu da je tužilac dostavio izjašnjenje na odgovor tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, na tužbu posle dva naknadno ostavljena roka od strane Privrednog suda u Beogradu, tj. posle skoro godinu dana od dostavljanja odgovora na tužbu, kao i da je postupio po nalogu suda za dostavljanje original ne dokumentacije priložene uz tužbu posle 21 meseca, usled čega je prvostepeni sud o predlogu tužioca za određivanje veštačenja odlučio posle godinu dana od podnošenja predloga ).

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe delimično doprineo trajanju parničnog postupka, s obzirom na to da je tek nakon tri godine od podnošenja tužbe izrazio sumnju u identitet tužioca i stavio predlog da tužilac dostavi izvod iz registra pravnih lica. Polazeći od toga sam postupak pribavljanja dokaza o statusu tužioca trajao je tri i po godine, koji period se ne može staviti na teret suda, imajući u vidu da je za to vreme sud zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima. Takođe, zbog odlaganja ročišta i z razloga na strani podnosioca, i to na zahtev njegovog punomoćnika ili zato što je pismeno izjašnjenje po nalogu suda dostavljano neposredno na samom ročištu, iako je od naloga proteklo više meseci, kao i zbog nepristupanja na sedam ročišta, postupak je produžen za više od dvanaest meseci. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud konstatuje da doprinos podnosioca ustavne žalbe nije zanemarljiv, ali da nije bio presudan kada se uporedi sa doprinosom parničnog suda.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da je predmet spora koji se odnosio na dug iz poslovne delatnosti tuženog bio od nesumnjivog značaja za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od svega izloženog, a krećući se u garanicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetu Privrednog suda u Beogradu P. 6862/06 (prvobitno P. 3485/97) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio , kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 294/10 od 10. marta 2011. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev prema podnosiocu ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi tvrdnja o povredi prava podnosioca na pravično suđenje osporenom presudama zasniva na navodima o pogrešnoj oceni izvedenih dokaza i nepravilnoj primeni materijalnog prava u donošenju osporene presude. U vezi s tim, Ustavni sud je stanovišta da je Vrhovni kasacioni sud dao dovoljno i jasno obrazloženje zbog čega je prihvatio stav prvostepenog suda u pogledu dokazanosti činjeničnog osnova tužbenog zahteva i primene materijalnog prava u konkretnom slučaju, te osporenom revizijskom presudom preinačio presudu Višeg trgovinskog suda, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim ili arbitrernim. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnosioca, već se njom u suštini traži od Ustavnog suda da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

Kako se ukazivanje ustavne žalbe na povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava osporenom presudom zasniva u osnovi na tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, u pogledu koga je Ustavni sud utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi ovog prava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu izreke.

Ustavni sud je, na osnovu člana 56. stav 3. u vezi sa članom 86. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za određivanje privremene mere odlaganja izvršenja osporene presude, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti