Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Postupak je trajao preko šest godina, a ključni razlog za dužinu bilo je neefikasno postupanje suda u vezi sa veštačenjem.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 2222/10, podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz Niša podneo je Ustavnom sudu, 13. aprila 2012. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 2222/10.

Podnosilac smatra da mu je navedeno pravo povređeno time što predmetni postupak, koji se po njegovoj tužbi iz 2006. godine vodi radi poništaja rešenja o raspoređivanju na radno mesto, zbog krivice suda još uvek nije okončan. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

U dopuni ustavne žalbe od 18. juna 2013. godine podnosilac je istakao da mu je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 732/13 od 12. aprila 2013. godine, kojom je pravnosnažno okončan pomenuti parnični postupak, povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ponavljajući navode isticane tokom postupka koji je prethodio ustavnosudskom, a koji se u bitnom svode na tvrdnje o primeni navodno nezakonitog Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta tuženog, podnosilac još ističe da je drugostepeni sud pogrešno ocenio njegove žalbene navode, da je ignorisao iskaze saslušanih svedoka, te da usled toga osporena presuda sadrži nedostatke i propuste. Od Ustavnog suda traži da poništi osporenu odluku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 22. decembra 2006. godine Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tuženog "Pozorišta l. N.", radi poništaja rešenja direktora tuženog od 21. septembra 2006. godine kojim je raspoređen na novo radno mesto, isplate razlike u plati, naknade na ime regresa i toplog obroka.

U toku postupka od ukupno 42 zakazana ročišta, deset nije održano, od čega jedno na molbu tužioca, jedno zbog sprečenosti sudije, tri na molbu tuženog, odnosno njegovog neurednog pozivanja i dva iz razloga što su se spisi predmeta nalazili kod veštaka, s tim što je sud veštaka upozorio na mogućnost novčanog kažnjavanja zbog kašnjenja u izradi nalaza. Pored toga, za tri ročišta osim podataka o tome da su bila zakazana, nema dokaza da li su održana ili ne. Na predlog tužioca saslušana su tri svedoka i u februaru 2008. godine izveden je dokaz finansijskim veštačenjem. U junu i novembru iste godine veštak je povodom primedbi tužioca dostavio dopunske nalaze kojima je po zahtevu tužioca obuhvaćen period do izrade dopunskih nalaza, dok je je u martu 2009. godine dostavio izjašnjenje na tužiočeve primedbe. Po nalogu suda, u martu 2011. godine sprovedeno je novo dopunsko veštačenje na koje je tužilac stavio primedbe u aprilu i maju iste godine. Povodom ovih primedbi, sud je u junu 2011. godine odredio da se ponovo sprovede dopunsko veštačenje. Novi dopunski nalaz veštak je dostavio u aprilu 2012. godine, dok se na primdbe tužioca na ovaj dopunski nalaz izjasnio podneskom od 6. avgusta 2012. godine. Predlog tužioca od 17. decembra 2012. godine da se ponovo sprovede novo dopunsko veštačenje odbijen je rešenjem suda.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 2222/10 od 17. decembra 2012. godine odbijeni su tužbeni zahtevi tužioca. Prvostepeni sud je ocenio da je osporeno rešenje direktora tuženog pravilno i zakonito, jer je tužilac njime raspoređen na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, koje je sistematizovano Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta tuženog od 28. juna 2006, godine ( daljem tekstu: Pravilnik), a kojim je ukinuto radno mesto na koje je tužilac prethodno bio raspoređen. Prvostepeni sud je ocenio neosnovanim navode tužioca da je navedeni Pravilnik stavljen van snage rešenjem inspektora rada od 30. oktobra 2006. godine, budući da iz tog rešenja proizlazi da je tuženom naloženo da zaposlene rasporedi na poslove za koje ispunjavaju uslove prema školskoj spremi koju poseduju i da im odredi koeficijente za obračun i isplatu plata u skladu sa Uredbom o izmenama i dopunama Uredbe za obračun i isplatu plata u javnim službama (u daljem tekstu: Uredba). Prvostepeni sud je dalje zaključio da tužilac posledično nema pravo na razliku u plati koja bi mu pripadala po osnovu rada na prethodnom radnom mestu. Odluku o odbijanju zahteva za isplatu naknade na ime regresa i toplog obroka sud je doneo na osnovu člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, dok je odluku o odbijanju zahteva kojim je tražena isplata razlike između iznosa plate koji je tužiocu isplaćivan primenom koeficijenta utvrđenog aneksom ugovora o radu i rešenjem o određivanju koeficijenta i koeficijenta koji je određen Uredbom, obrazložio time da tužilac nije tražio poništaj navedenih akata na osnovu kojih mu je vršen obračun i isplata plate.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 732/13 od 12. aprila 2013. godine potvrđena je navedena prvostepena presuda. Drugostepeni sud je prihvatajući u svemu kao pravilne zaključke nižestepenog suda, neosnovanim ocenio žalbene navode tužioca kojima je osporavana važnost predmetnog Pravilnika, kao i navode o tome da mu pripada plata prema koeficijentu propisanom Uredbom jer tužilac nije tražio poništaj akata kojima je utvrđen koeficijent za za obračun i isplatu plate (aneks ugovora o radu i rešenje o određivanju koeficijenta).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, bilo je propisano : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevim i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovla čenja i sa što manje troškova (član 10.); da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao šest godina i četiri meseca, što bi moglo da ukazuje na to da nije okončan u razumnom rok u. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući navedene kriterijume, Ustavni sud je, imajući u vidu predmet spora, ocenio da je podnosilac imao legitiman interes da se predmetni postupak okonča u što kraćem roku kako bi bila otklonjena neizvesnost u pogledu njegovog statusa kod tuženog i prava koja ostvaruje po osnovu rada, te da se, s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti, predmetni postupak ne može smatrati naročito složenim.

Međutim, u konkretnom slučaju, ponašanje podnosioca i postupanje nadležnih sudova nije moguće u potpunosti ispitati i proceniti, s obzirom na to da je predmetni spis uništen i da iz tog razloga nije dostavljen Ustavnom sudu. Ono što se može zaključiti na osnovu dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu jeste da je podnosilac tokom postupka pet puta isticao primedbe na nalaz veštaka i tražio dopunska veštačenja, koje zahteve je sud prihvatao, zbog čega su četiri puta sprovođena dopunska veštačenja, a nekoliko puta je traženo izjašnjenje od veštaka, što je, po nalaženju Ustavnog suda doprinelo tome da postupak duže traje. Ovim se ne želi reći da isticanje primedbi na nalaz veštaka i traženje dopunskog veštačenja nije dozvoljeno u smislu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstava u cilju uspeha u sporu, ali svakako utiče na dužinu postupka. Takođe, jedno ročište nije održano na molbu podnosioca.

U kontekstu iznetog, a imajući u vidu citirane odredbe Zakona o parničnom postupku kojima je predviđeno da sud odlučuje koje će dokaze izvesti na glavnoj raspravi i da se stara da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti završi na jednom ročištu, Ustavni sud smatra da prava stranaka da u toku cele glavne rasprave predlažu dokaze kojima se utvrđuju sporne činjenice, ne oslobađa sud od obaveze da obezbedi zahtev delotvornog postupanja. Naime, u konkretnom slučaju, sud je na predlog podnosioca u periodu od četiri godine (jul 2008. - avgust 2012. godine) četiri puta nalagao sprovođenje dopunskog veštačenja na okolnost visine podnosiočevog potraživanja, pri čemu je veštaku za izradu četvrtog dopunskog nalaza trebalo devet meseci.

Polazeći od činjenica koje se odnose na radnje koje je podnosilac preduzimao u toku osporenog postupka, Ustavni sud podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) prema kojoj u slučaju kada podnosilac predstavke zahteva dodatna veštačenja, na sudu je da proceni kako će voditi postupak i da li će uvek dozvoliti da se sprovede traženo veštačenje. Naime, u presudi Šundov protiv Hrvatske, broj predstavke 13876/03, od 13. aprila 2006. godine, ESLjP je istakao da prihvata da je podnosilac doprineo dužem trajanju postupka tražeći čak sedam puta dopunska veštačenja u periodu od četiri godine, istovremeno primetivši da domaći sud nije morao uvek usvojiti predlog podnosioca za dopunskim veštačenjima, zbog čega je ocenio da u pomenutom periodu postoji podeljena odgovornost podnosioca i tužene države (videti stav 30. pomenute presude). Stanovište o tome da je na strani domaćeg suda ustanovljena obaveza o donošenju odluke o tome kako će postupak biti vođen, a posebno koji će se dokazi izvoditi, ESLjP je izneo i u presudi Uljar i ostali protiv Hrvatske, broj predstavke 32668/02, od 8. marta 2007. godine (videti stav 37. pomenute presude).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da, i pored toga što bi se u periodu od jula 2008. godine (kada je podnosilac prvi put tražio dopunsko veštačenje) do juna 2012. godine (kada je poslednji put veštak dostavio izjašnjenje po njegovim primedbama) moglo smatrati da postoji podeljena odgovornost između prvostepenog suda i podnosioca predstavke, presudan činilac koji je uticao na dužinu trajanja postupka jeste nedeletvorno postupanje pomenutog suda. Ovo stoga što se predmet u navedenom periodu devet meseci nalazio kod veštaka radi izrade četvrtog dopunskog nalaza, a postupak je okončan odbijanjem podnosiočevog zahteva iz razloga što nije tražio poništaj akata na osnovu kojih mu je isplaćivana zarada, sa čim u vezi se neminovno nameće pitanje svrhe sprovođenja veštačenja, kada je bio sporan samo osnov tužbenog zahteva.

Imajući u vidu izneto, kao i činjenicu da je predmetni postupak pravnosnažno okončan posle šest godina i četiri meseca, da je vođen pred dve sudske instance, Ustavni sud je, u svetlu svih okolnosti, ocenio prekomernim ukupno trajanje postupka. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) , u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, odlučujući kao u prvom delu izreke.

Kako u ustavnoj žalbi nije postavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, smatrao da je pravično zadovoljenje podnosioca u ovom slučaju ostvareno samim utvrđivanjem povrede ustavnog prava.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporenu drugostepenu presudu, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. U tom smislu, nije dovoljno ponoviti navode koji su isticani tokom postupka koji je prethodio ustavnosudskom, i pozvati se na navodne nedostatke osporenog akta i pogrešnu ocenu žalbenih navoda od strane drugostepenog suda, čime se, po oceni Ustavnog suda u konkretnom slučaju u suštini ispoljava nezadovoljstvo ishodom predmetnog postupka i od Ustavnog suda traži da kao instancioni sud ispita zakonitost osporene odluke. Stoga, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, pa se izneti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, kojima su, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, potkrepljene tvrdnje o njegovoj povredi.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 732/13 od 12. aprila 2013. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti