Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u poreskom postupku

Kratak pregled

Odbačena je ustavna žalba preduzeća protiv presude Upravnog suda. Ustavni sud je utvrdio da nisu ispunjene pretpostavke za odlučivanje, jer navodi žalbe ne ukazuju na proizvoljnu primenu prava, već predstavljaju ponavljanje argumenata iznetih u upravnom sporu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3055/2010
06.10.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi preduzeća „Jugo-logistik“ d.o.o. iz Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba preduzeća „Jugo-logistik“ d.o.o. izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 2176/10 od 6. maja 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće „Jugo-logistik“ d.o.o. iz Ivanjice je 25. juna 2010. godine Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 2176/10 od 6. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su osporenom presudom obrazloženi i navodi koje podnosilac ustavne žalbe nije isticao u tužbi u upravnom sporu, već je tužbom samo osporio ocenu drugostepenog organa u odnosu na tačku četiri prvostepenog rešenja, kojim je utvrđeno da se gotovinske isplate koje je vršio sa poslovnog računa za plaćanje troškova po raznim računima smatraju ličnim troškovima fizičkog lica, odnosno direktora preduzeća, a ne troškovima preduzeća. S tim u vezi navodi da, iako je u tužbi istakao da za ovakvu ocenu poreskih organa nema nijednog dokaza, Upravni sud uopšte nije obrazložio taj navod iz tužbe. Podnosilac dalje ističe da, kao poreski obveznik koji obavlja prevozne usluge u inostranstvu, nije mogao da uz fiskalne račune dobija i pisane račune koji bi sadržali sve podatke o poreskom obvezniku, a što je, po tumačenju poreskih organa i Upravnog suda, neophodno da bi se ti troškovi priznali kao troškovi preduzeća, odnosno poreskog obveznika.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je rešenjem Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Kragujevac - Filijala Ivanjica broj 47-00102/2007-0042-010 od 4. septembra 2007. godine poreskom obvezniku „Jugo-logistik“ d.o.o. iz Ivanjice, ovde podnosiocu ustavne žalbe, u postupku terenske kontrole obračunavanja i plaćanja poreza i doprinosa po odbitku, poreza na ostale javne prihode i poreza na dodatu vrednost za odgovarajući period, u cilju otklanjanja nepravilnosti utvrđena obaveza plaćanja poreza na dodatu vrednost i poreza na druge prihode i naloženo da tako utvrđene obaveze uplati u iznosima i na uplatne račune bliže označene u izreci rešenja. U obrazloženju prvostepenog rešenja u delu „Kontrola obračuna i plaćanja poreza na ostale javne prihode“ je navedeno: da je tokom kontrolisanog perioda poreski obveznik vršio gotovinske isplate sa poslovnog računa za plaćanje troškova po raznim računima (gorivo, takse, putarina, usluge špedicije i slično); da za veći deo tih troškova poreski obveznik ne poseduje verodostojnu knjigovodstvenu dokumentaciju koja se smatra računima, saglasno Zakonu o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenju usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru i Pravilniku o evidenciji prometa robe i usluga, jer ne sadrži podatke o poreskom obvezniku (kupcu, korisniku usluga) i to pre svega naziv, adresu i PIB obveznika; da se isplate po takvim računima ne mogu dovesti u vezu sa poreskim obveznikom, već predstavljaju lične troškove fizičkog lica, odnosno direktora preduzeća koji nije zaposleno lice u preduzeću; da plaćanje troškova licu koje nije u radnom odnosu kod poreskog obveznika ima karakter drugih prihoda u smislu čl. 85. - 101. Zakona o porezu na dohodak građana; da se ne mogu uvažiti primedbe poreskog obveznika stavljene na zapisnik koje se odnose na nepriznavanje računa, jer tvrdnje poreskog obveznika da u inostranstvu uz fiskalne račune nije mogao dobiti pisane račune koji sadrže sve potrebne podatke nemaju osnova, polazeći od toga da je odredbama navedenog Zakona i Pravilnika jasno propisano šta treba da sadrži dokument da bi se mogao smatrati računom i da bi se mogao knjižiti kao trošak poslovanja; da inspektor ne osporava da je poreski obveznik imao troškove, ali da ti troškovi moraju biti „pokriveni“ validnim dokumentima, odnosno pisanim računima koji sadrže potrebne podatke.

Protiv navedenog rešenja poreski obveznik je izjavio žalbu koja je rešenjem Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Kragujevac broj 01-47009-1-00251/2007-3 od 13. novembra 2007. godine odbijena kao neosnovana.

Upravni sud je 6. maja 2010. godine, rešavajući u upravnom sporu o tužbi poreskog obveznika protiv drugostepenog rešenja, doneo osporenu presudu U. 2176/10, kojom je tužba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je, po oceni toga suda, tuženi organ polazeći od pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, na koje je primenjen odgovarajući materijalni propis, bez povrede pravila postupka od uticaja na rešenje ove upravne stvari, osnovano našao da rešenjem prvostepenog organa nije povređen zakon na štetu tužioca, te da je za ovakvu ocenu i odluku dao dovoljne i na zakonu zasnovane razloge. Takođe, sud je ocenio i navode tužbe kojima se ukazuje na proizvoljno i netačno obrazloženje tuženog organa da se gotovinske isplate koje je tužilac vršio sa poslovnog računa za plaćanje troškova po raznim računima, smatraju plaćanjem troškova lica koje nije u radnom odnosu, našavši da je pravilno postupio tuženi organ kada je osporenim rešenjem odbio kao neosnovanu žalbu tužioca. Konačno, po oceni Upravnog suda, navodi tužbe ne dovode u sumnju činjenično stanje utvrđeno u poresko-upravnom postupku, niti se prilažu dokazi koji bi da su bili cenjeni doveli do drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari.

4. Polazeći od navoda iznetih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe ukazuje na postojanje povrede procesnog prava, odnosno prava na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, od strane Upravnog suda i na nepravilno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnopravnih propisa od strane poreskih organa prilikom utvrđivanja obaveze plaćanja poreza na druge prihode.

Saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke. Međutim, ova obaveza ne pretpostavlja da je sud koji je postupao u upravnom sporu bio dužan da detaljno oceni svaki navod istaknut u tužbi, imajući u vidu osobenosti prilikom rešavanja sudova u upravno-sudskom postupku u smislu primene načela oslanjanja na činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku, a posebno ukoliko su navodi tužbe, kao u konkretnom slučaju, već isticani i ocenjeni u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu. U tom smislu, Ustavni sud konsatatuje da podnosilac ustavne žalbe ponavlja navode koji su najpre bili izneti u prvostepenom postupku kao primedbe na zapisnik o terenskoj kontroli, a nakon toga u žalbi podnetoj drugostepenom poreskom organu i u tužbi podnetoj Upravnom sudu protiv konačnog upravnog akta drugostepenog organa uprave. S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe ukazuje na povredu prava na obrazloženu sudsku odluku zbog propuštanja Upravnog suda da oceni sve navode tužbe kojima se osporava pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku, Ustavni sud smatra da je Upravni sud u svojoj odluci ocenio navode iz podnete tužbe koje je smatrao bitnim za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva, te stoga nije imao obavezu da obrazlaže sve navode iznete u tužbi, naročito imajući u vidu da su poreski organi u svojim rešenjima izneli detaljne, jasne i razumljive razloge zbog čega su ispunjeni uslovi propisani Zakonom o porezu na dohodak građana za nastanak poreske obaveze podnosioca ustavne žalbe po osnovu drugih prihoda. Kako je uvidom u osporenu presudu Upravnog suda utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe u tužbi isticao da su prvostepenim i drugostepenim poreskim rešenjima povređene i odredbe Zakona o porezu na dodatu vrednost, to se Upravni sud u osporenoj presudi osvrnuo i na deo konačnog rešenja tuženog organa kojim je utvrđena obaveza plaćanja poreza na dodatu vrednost.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da navodi ustavne žalbe ne daju osnova za tvrdnju da je osporena presuda doneta očigledno proizvoljnom i nepravičnom primenom materijalnog i procenog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe, već podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom upravnog postupka, odnosno upravnog spora, od Ustavnog suda traži da još jednom ispita zakonitost akata donetih u postupcima koji su prethodili podnošenju ustavne žalbe.

Konačno, Ustavni sud konstatuje da posnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenih odredbom člana 36. Ustava nije potkrepio dostavljanjem dokaza o različitom postupanju sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama, kao i da je ne samo imao, već i iskoristio svoje zakonsko pravo da tužbom pokrene upravni spor protiv drugostepenog, konačnog rešenja donetog u upravnom postupku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi.

5. Na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u poreskom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti