Odbijanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda. Utvrđeno je da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je oduzimanje deviznih sredstava izvršeno u skladu sa zakonom, u prekršajnom postupku, izricanjem zaštitne mere.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. S lijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. V. iz Požarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ž. V. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7797/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3592/03).

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ž. V. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2301/13 od 15. januara 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. V. iz Požarevca je, 4. aprila 2014. godine, preko punomoćnika D. P, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2301/13 od 15. januara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7797/10. Podnosilac je istakao da su mu povređena i prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2301/13 od 15. januara 2014. godine preinačena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7797/10 od 20. novembra 2012. godine i odbijen je njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova da podnosiocu kao tužiocu na ime sticanja bez osnova, isplati iznos od 6.391,1485 evra, u dinarskoj protivvrednosti, sa zakonskom zateznom kamatom; da je neprihvatljiv i neobrazložen pravni stav u osporenoj presudi da je podnosiocu novac oduzet u zakonom predviđenom prekršajnom postupku, s obzirom na to da oduzimanju novca nije prethodio valjan postupak; da je Apelacioni sud samo paušalno naveo da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, bez navođenja koje je materijalno pravo povređeno i u čemu se sastoji njegova povreda; da postupak protiv podnosioca nije okončan rešenjem o njegovoj krivici i kažnjavanju, već je prekinut i prema tome, kako ne postoji krivica podnosioca, ne postoji ni osnov za oduzimanje novca koji je oduzet kao predmet prekršaja; da mu je iz navedenih razloga osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje; da je oduzeti novac predstavljao svojinu podnosioca i mogao je biti oduzet samo u skladu sa zakonom i u zakonito vođenom postupku, a ovde je samo započet prekršajni postupak koji nije okončan odlukom o krivici podnosioca, te mu je time povređeno i pravo na imovinu; da mu je zbog dužine trajanja predmetnog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je tužba podneta 2003. godine, a postupak je okončan 2014. godine.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu. Zahtevao je i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15-dr. zakona i 103/15) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7797/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 13. maja 2003. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije –Ministarstva unutrašnjih poslova, radi neosnovanog obogaćenja. Predmet je dobio broj P. 3592/03.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano pet ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, s tim što je tužilac bio saslušan više puta i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dok osam ročišta nije bilo održano i to: jedno zbog nedobijanja traženog izveštaja od deviznog inspektorata, dva zbog procesnih nedostataka bez navođenja razloga, jedno zbog neprisustvovanja obe stranke, jedno na zahtev punomoćnika tužioca, jedno zbog obustave rada u sudu, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Na ročište zakazano za11. decembra 2003. godine parnične stranke nisu pristupile, te je Prvi opštinski sud u Beogradu doneo rešenje P. 3592/03 da postupak miruje od 11. decembra 2003. godine i da nastavak postupka stranke mogu tražiti po proteku tri meseca od dana kada je nastupilo mirovanje.

Podnosilac je 16. marta 2004. godine tražio nastavak postupka i zatim je postupak nastavljen. Rešenjem P. 3592/03 od 7. septembra 2004. godine prekinut je predmetni postupak zbog odlučivanja o prethodnom pitanju i određeno je da će se postupak nastaviti po pravnosnažnom okončanju prekršajnog postupka koji se vodio protiv podnosioca pred Saveznim deviznim inspektoratom u predmetu Pr. I.F. broj M. 0060115. Protiv rešenja o prekidu postupka podnosilac nije izjavio žalbu.

Dopisom Republičkog javnog pravobranilaštva od 17. decembra 2008. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu je obavešten da je prekršajni postupak protiv podnosioca pravnosnažno okončan 19. novembra 2004. godine, te su time ispunjeni uslovi da se prekinuti postupak nastavi. Uz dopis je sudu dostavljeno rešenje Ministarstva finansija – Sektora za deviznu inspekciju Pr. I.F. broj M 0060115 od 19. novembra 2004. godine, kojim je prekinut prekršajni postupak protiv podnosioca jer podnosilac nije bio dostupan Sektoru za deviznu inspekciju za vođenje prekršajnog postupka, te mu je izrečena zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja u iznosu od 12.500 DEM. Protiv navedenog rešenja podnosilac nije izjavio žalbu.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3592/03 od 9. februara 2009 godine nastavljen je prekinuti parnični postupak.

Od 2010. godine predmet je bio u nadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu, gde se vodio pod brojem P. 7797/10.

Tužbeni zahtev je preciziran 21. decembra 2010. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7797/10 od 20. novembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 6.391,1485 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, i to: na iznos od 12.500 DEM sa domicilnom kamatom u dinarskoj protivvrednosti počev od 12. aprila 2000. do 1. januara 2002. godine, a na iznos od 6.391,1485 evra sa kamatom u visini stope koju propisuje Evropska centralna banka, u dinarskoj protivvrednosti počev od 4. januara 2002. godine pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke, obavezana je tužena da plati tužiocu troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2301/13 od 15. januara 2014. godine preinačena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7797/10 od 20. novembra 2012. godine u stavu prvom njene izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 6.391,148 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, i to na iznos od 12.500 DEM sa domicilnom kamatom u dinarskoj protivvrednosti počev od 12. aprila 2000. do 1. januara 2002. godine, a na iznos od 6.391,1485 evra sa kamatom u visini stope koju propisuje Evropska centralna banka, u dinarskoj protivvrednosti počev od 1. januara 2002. godine pa do konačne isplate, kao i da tužiocu isplati 227.842,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, 12. aprila 2000. godine Ministarstvo unutrašnjih poslova - SUP Subotica, zbog neprijavljivanja deviza na graničnom prelazu Kelebija, tužiocu oduzelo devize i da je protiv tužioca povodom oduzimanja novčanih sredstava vođen prekršajni postupak koji je, zbog nedostupnosti okrivljenog, prekinut rešenjem Sektora za deviznu inspekciju Ministarstva finansija broj M0060115 od 19. novembra 2004. godine, uz izricanje zaštitne mere oduzimanja deviznih sredstava kao predmeta koji su bili namenjeni za izvršenje prekršaja; da je sledstveno tome, novčani iznos, koji je predmet tužbenog zahteva, oduzet od tužioca u zakonom predviđenom prekršajnom postupku, a na osnovu pravnosnažnog rešenja Ministarstva finansija - Sektora za deviznu inspekciju, pa je, po nalaženju suda, prvostepeni sud, iz činjenica koje je pravilno utvrdio, izveo pogrešan zaključak da tužena na osnovu rešenja o prekidu, nema pravno valjan osnov za oduzimanje predmeta.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/91, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Zakonom o prekršajima („Službeni glasnik SRS“, broj 44/89), koji je važio u konkretnom postupku, bilo je propisano: da će sudija koji vodi predmetni postupak rešenjem prekinuti postupak ako se ne zna boravište okrivljenog, ili je u bekstvu, ili inače nije dostižan državnim organima, ili se nalazi u inostranstvu na neodređeno vreme (član 231. stav 1. tačka 1.); da će se za prekršaje taksativno nabrojane iz čl. 51. do 54. ovog zakona, pored novčane kazne, izreći i zaštitna mera oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja (član 54. stav 1.); da se zaštitna mera može izreći i kad kazna za prekršaj nije izrečena ako je takva mogućnost predviđena u zakonu (član 44. stav 2.); da se predmeti koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili koji su nastali izvršenjem prekršaja mogu oduzeti ako su svojina učinioca prekršaja, odnosno ako njima raspolaže pravno lice učinilac prekršaja; da se predmeti iz stava 1. ovog člana mogu oduzeti i kad nisu svojina učinioca prekršaja ili njima ne raspolaže pravno lice – učinilac prekršaja, ako to zahtevaju interesi opšte bezbednosti, čuvanje života i zdravlja ljudi, sigurnost robnog prometa ili razlozi javnog morala, kao i u drugim slučajevima predviđenim ovim zakonom; da će se predmeti iz st. 1. i 2. ovog člana oduzeti i kad se prekršajni postupak ne završi rešenjem kojim se okrivljeni oglašava odgovornim, ako to zahtevaju interesi opšte bezbednosti ili razlozi morala kao i u drugim slučajevima određenim posebnim zakonom, o čemu se donosi posebno rešenje (član 45. st. 1, 2. i 5.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri i po godine tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe sudu – 13. maja 2003. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se podnetoj tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni parnični postupak trajao oko deset i po godina, što može da ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, analizirajući tok predmetnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak bio u prekidu skoro četiri i po godine zbog odlučivanja o prethodnom pitanju koje se odnosilo na vođenje prekršajnog postupka protiv podnosioca. Dalje, odmah po dobijanju obaveštenja od Republičkog javnog pravobranilaštva o okončanju prekršajnog postupka, sud je nastavio prekinuti postupak. Ustavni sud nalazi da su tokom trajanja postupka prvostepeni i drugostepeni sud delotvorno i efikasno postupali. Prvostepeni sud je redovno zakazivao i održavao ročišta i nakon nastavka postupka odlučio u razumnom roku, za nešto više od tri godine, a drugostepeni sud je o žalbi protiv prvostepene presude odlučio za oko godinu dana. Dalje, sud je u više navrata – 8. jula 2003, 30. oktobra 2003, 18. marta 2004, 19. marta 2004. i 18. maja 2004. godine tražio od Deviznog inspektorata izveštaj o toku prekršajnog postupka, i po svim navedenim dopisima suda, Devizni inspektorat je dopisima obaveštavao sud da je prekršajni postupak protiv podnosioca u toku, ali da on nije saslušan zbog neodazivanja pozivima. Takođe, predmetni postupak je mirovao četiri meseca jer obe stranke nisu prisustvovale na jednom ročištu.

Po oceni Suda, predmet spora je bio od materijalnog značaja za podnosioca. Međutim, ispitujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud nalazi da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka jer jedno ročište nije bilo održano zbog njegovog odsustva, a jedno na zahtev njegovog punomoćnika, a što je doprinelo produženju postupka za oko šest meseci imajući u vidu da je postupak zbog odsutnosti obe stranke bio u mirovanju tri meseca. Skoro četiri i po godine je postupak bio u prekidu zbog odlučivanja o prethodnom pitanju u prekršajnom postupku koji je vođen protiv podnosioca, u kome se on nije odazivao pozivima za saslušanje, što je dovelo ne samo do odugovlačenja prekršajnog postupka već i do produženja parničnog postupka, i to isključivom krivicom podnosioca..

Polazeći od svega navedenog, po oceni Ustavnog suda, podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7797/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3592/03), te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac, pre svega, žali na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Ustavni sud, i u ovoj odluci ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u predmetnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, što bi ukazalo na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da je u ovom ustavnosudskom predmetu drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava, izrazivši stav da je novčani iznos koji je predmet tužbenog zahteva oduzet od podnosioca u zakonom predviđenom prekršajnom postupku. Naime, pravnosnažnim i izvršnim rešenjem Deviznog inspektorata M0060115 od 19. novembra 2004. godine prekinut je prekršajni postupak protiv podnosioca zbog nedostupnosti podnosioca u prekršajnom postupku i izrečena mu je zaštitna mera oduzimanja deviznih sredstava koja su bila predmet deviznog prekršaja. Drugostepeni sud je svoju odluku zasnovao na odredbama člana 44. stav 2. Zakona o prekršajima, prema kojima se zaštitna mera mogla izreći i kada nije izrečena kazna za prekršaj, ako je takva mogućnost predviđena u zakonu, a takođe i na osnovu odredbe člana 231. tog zakona kojom je bila propisana mogućnost prekida postupka za prekršaje ako učinilac prekršaja nije dostupan organima nadležnim za vođenje postupka. Polazeći od navedenih zakonskih odredaba, za Ustavni sud je ustavnopravno prihvatljivo i obrazloženo pravno stanovište drugostepenog suda iz osporene presude. Ustavni sud, takođe, konstatuje da je zakonska mogućnost izricanja zaštitne mere oduzimanja predmeta prekršaja predviđena kako okrivljeni u prekršajnom postupku, izbegavajući da se odazovu na pozive prekršajnih organa dok ne protekne rok zastarelosti za vođenje prekršajnog postupka, ne bi uspevali da izbegnu oduzimanje predmeta prekršaja.

Povodom navoda podnosioca da mu je pravo na pravično suđenje povređeno i zbog nepostojanja potpunog obrazloženja u osporenoj drugostepenoj presudi, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i da ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku. Imajući u vidu sadržinu obrazloženja osporene presude, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu odgovorio na odlučna pitanja i dao jasne i dovoljne razloge za zauzet stav i ocenu u pogledu tužbenog zahteva podnosioca, pa takvo obrazloženje ovaj sud ne smatra proizvoljnim ni arbitrernim, te se navodi podnosioca da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ne mogu smatrati argumentovanim ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi označenog prava.

S obzirom na to da iz prethodno izloženog proizlazi da su sporna devizna sredstva od podnosioca ustavne žalbe oduzeta u prekršajnom postupku u skladu sa zakonom, Ustavni sud nalazi da su ustavnopravno neprihvatljivi i navodi podnosioca da mu je osporenom presudom povređeno pravo na imovinu. Ovo stoga što je odredbom člana 58. stav 4. Ustava dozvoljeno, u skladu sa zakonom, oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje i na imovinu, te je ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporene presude odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

U pogledu navoda podnosioca o povredi prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud ukazuje da se ova prava sadržinski ne razlikuju od prava iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, te je povredu tih prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.