Odbijena ustavna žalba vojnog lica zbog naknade za rad u otežanim uslovima

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda kojom je odbijen zahtev za mesečnu naknadu za službu pod otežanim uslovima. Sud je ocenio da je materijalno pravo pravilno primenjeno i da pravo na suđenje u razumnom roku nije povređeno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi G.J. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. septembra 2008. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba G.J. izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 1332/06 od 24. oktobra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G.J. iz B. je 11. marta 2008. godine, preko punomoćnika adv. S.P. iz N.S, Ustavnom sudu podneo blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 1332/06 od 24. oktobra 2007. godine.
Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije, kojom je odbijen njegov zahtev za priznavanje prava na mesečnu naknadu za obavljanje službe u Vojsci Jugoslavije pod otežanim uslovima, povređena prava zajemčena odredbama čl. 24, 60, 68, 69. i 70. Ustava Republike Srbije, a da mu je donošenjem presude četiri godine po podnošenju zahteva povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbama člana 32. Ustava.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, pored ostalog, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (član 60. st. 1. i 4.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja i da se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju zakonom (član 68. st. 1. i 3.); da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom (član 69. stav 2.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom (član 70. stav 1.).
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), nije u podnetoj ustavnoj žalbi precizno naveo i obrazložio u čemu se sastoji povreda svakog od Ustavom zajemčenih prava koje je označio u ustavnoj žalbi, osim prava na suđenje u razumnom roku. S obzirom na to da je predmet odlučivanja u upravnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom postupku bio zahtev podnosioca ustavne žalbe da mu se naknada za službu pod otežanim uslovima u Vojsci Jugoslavije prizna u mesečnom iznosu, a ne samo za dane provedene u toku meseca na objektima koji su određeni za teritorije na kojima se služba vrši pod otežanim uslovima, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava zajemčenih odredbama čl. 24, 68, 69. i 70. Ustava izvodi iz, po njegovom mišljenju, izvršene povrede prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta organa koji su odlučivali o zahtevu podnosioca ustavne žalbe i to: prvostepenog upravnog organa VP 3527 Batajnica Up-1 br. 13-86/03, drugostepenog upravnog organa VP 4522 Batajnica Up-2 br. 1-66 i spise Vrhovnog suda Srbije U-V 1332/06, kao i ustavnom žalbom pobijanu presudu Vrhovnog suda Srbije, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosilac ustavne žalbe G.J, stariji vodnik u Vojsci Srbije i Crne Gore, je 29. oktobra 2003. godine podneo VP 3527 Batajnica zahtev za priznavanje naknade za službu pod otežanim uslovima rada u visini od 28% od 1. novembra 2000. do 30. aprila 2001. godine i u visini od 25% od osnovne plate počev od 1. maja 2001. godine. Takođe je tražio uvećanje naknade u iznosu od 4% za 2001, 8% za 2002. i 12% za 2003. godinu. Vojna pošta 3527 Batajnica, kao prvostepeni upravni organ, rešenjem Up-1 br.13-86/03 od 29. januara 2004. godine, odbila je zahtev kao neosnovan. U prvostepenom upravnom postupku je utvrđeno: da je G.J. 28. maja 2001. godine uručeno rešenje VP 8115 Zemun Up-2 br. 2729 od 3. maja 2001. godine, kojim je ukinuto rešenje VP 6478 Beograd int.br. 60/84-60 od 24. marta 2000. godine, a kojim mu je bilo priznato pravo na naknadu pod otežanim uslovima rada u iznosu od 24% od osnovne plate i da protiv tog rešenja nije pokrenuo upravni spor u roku od 30 dana podnošenjem tužbe Vrhovnom sudu, pa mu je zaključno sa 31. oktobrom 2001. godine obustavljena isplata navedene naknade; da je odredbom člana 25. stav 1. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije („Službeni vojni list“, br. 38/93, 23/94, 3/97, 11/97, 12/98, 6/99, 7/99, 41/99, 5/00, 6/00, 11/00, 22/00, 31/00 i 14/02) propisano da profesionalnom oficiru odnosno podoficiru, koji je na dužnosti u jedinici – ustanovi Vojske na teritoriji na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, pripada mesečna naknada u visini od 20% plate (član 62. stav 1. tačka 1. pod a)); da naknada za službu pod otežanim uslovima pripada od dana sticanja uslova pa do dana kada prestanu da postoje uslovi za njeno pripadanje (član 72. stav 1. tačka 5.); da naknade koje su određene u mesečnim paušalnim iznosima pripadaju mesečno unazad, a ako mesečna naknada pripada za manje od mesec dana, obračunava se po danima s tim da se dnevni iznos utvrđuje podelom mesečne naknade brojem 30 (član 73.); da su odgovarajućim aktima vojnih organa određeni objekti, odnosno teritorije na kojima se služba vrši pod otežanim uslovima; da je mesto službovanja podnosioca zahteva za sve vreme koje je naveo u zahtevu po mirnodopskoj formaciji bilo u Batajnici, a da se jedinica u koju je raspoređen ne smatra objektom, odnosno teritorijom na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima; da je podnosilac zahteva povremeno upućivan na navedene objekte radi izvršavanja određenih zadataka u sklopu dežurne smene u trajanju najduže sedam dana, te da mu saglasno odredbama člana 73. Pravilnika naknada pripada samo za vreme izvršenja zadataka na toj teritoriji - objektima, kao i da mu je naknada isplaćena za sve vreme izvršenja zadataka na objektima koji su određeni kao teritorija na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima; da podnosiocu zahteva za vreme provedeno na navedenim objektima, pored besplatnog smeštaja i ishrane, pripada i dnevna naknada troškova u iznosu od 100% trupne dnevnice, plaćen noćni rad u vremenu od 22,00 do 06,00 časova, naknada za rad za vreme državnog praznika u visini 100% i pravo na slobodne dane putem preraspodele radnog vremena.
Podnosilac ustavne žalbe podneo je 9. marta 2004. godine žalbu na navedeno prvostepeno rešenje drugostepenom upravnom organu VP 4522 Batajnica. Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 br.1/66 od 17. juna 2004. godine, nakon izvršenog uvida u spise predmeta i Odluku NGŠ VJ pov. br. 02/323-1 od 5. februara 2002. godine i Odluku Komandanta Ko PVO br. 03/1683-2 od 6. marta 2002. godine, odbio žalbu sa obrazloženjem da žaliocu, na osnovu odredaba člana 73. st. 2. i 3. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije, a u vezi sa navedenim odlukama vojnih organa, pripada naknada za obavljanje službe pod otežanim uslovima samo za vreme provedeno na objektima koji su odgovarajućim aktima vojnih organa određeni kao teritorija na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, pa mu je obračun naknade izvršen saglasno članu 73. Pravilnika, srazmerno broju dana provedenih na radu na toj teritoriji.
Protiv rešenja VP 4522 Batajnica Up-2 br.1/66 od 17. juna 2004. godine, podnosilac ustavne žalbe podneo je 14. jula 2004. godine Vrhovnom vojnom sudu tužbu zbog nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja i povrede materijalnog prava. Vrhovni vojni sud je, na osnovu člana 31. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), primljenu tužbu istog dana dostavio drugostepenom upravnom organu na odgovor i naložio da se dostave spisi predmeta prvostepenog i drugostepenog organa. Drugostepeni organ VP 4522 Batajnica dostavio je 21. oktobra 2004. godine odgovor na tužbu i spise predmeta, koji su u Vrhovnom vojnom sudu primljeni 26. oktobra 2004. godine. Vrhovni vojni sud nije preduzimao druge radnje u ovom upravnom sporu.
Vrhovni sud Srbije je dopisom U-V br.1332/06 od 31. januara 2007. godine obavestio punomoćnika tužioca da je 21. novembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Vrhovnim vojnim sudom do 31. decembra 2004. godine i pozvao ga da se u roku od deset dana izjasni da li ostaje pri podnetoj tužbi. Dopisima primljenim u Vrhovnom sudu Srbije 12. februara i 15. marta 2007. godine, punomoćnik tužioca i tužilac obavestili su sud da ostaju pri podnetoj tužbi.
Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24. oktobra 2007. godine, doneo osporenu presudu U-V 1332/06 kojom je tužba odbijena kao neosnovana, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. U obrazloženju presude Vrhovni sud navodi da je postupajući po podnetoj tužbi, a nakon razmatranja spisa predmeta, ocene navoda tužbe i odgovora na tužbu, kao i ocene zakonitosti osporenog rešenja, našao da tužba nije osnovana. Ovo iz razloga što je utvrdio da je podnosilac tužbe povremeno upućivan na rad u objekte na teritoriji na kojima se služba vrši pod otežanim uslovima, te da podnosilac tužbe ne osporava tu činjenicu. Stoga se tužiocu, po shvatanju tog suda, saglasno odredbama člana 72. stav 1. tačka 5. i člana 73, a u vezi sa članom 25. stav 1. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije („Službeni vojni list“, br. 38/93 i 14/02), tražena naknada ne može priznati neprekidno, već samo za vreme provedeno na izvršenju zadataka na određenom objektu, odnosno teritoriji na kojoj se, saglasno odgovarajućim aktima vojnih organa, služba vrši pod otežanim uslovima. Presuda je uručena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 11. februara 2008. godine.
4. Saglasno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na naknadu za vršenje službe pod otežanim uslovima odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni organi, koji su u zakonito sprovedenom postupku utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom propisa kojima su ta prava uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj upravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje ustavnom žalbom pobijane presude Vrhovnog suda Srbije. Iz navedenih razloga osporenom presudom, po shvatanju Ustavnog suda, nije povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca ustavne žalbe na rad zajemčeno odredbama člana 60. Ustava, a s tim u vezi ni prava zajemčena odredbama čl. 24, 68, 69. i 70. Ustava. Stoga su navodi podnosioca ustavne žalbe da su razlozi navedeni u osporenoj presudi paušalni i bez ikakvih pravnih argumenata, te da Vrhovni sud, kao i prvostepeni i drugostepeni upravni organ, u ovoj pravnoj stvari nisu utvrdili odlučujuću činjenicu da li žalilac vrši poslove neprekidnog dežurstva u sistemu PVO, izraz njegove subjektivne ocene o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava navedenih u ustavnoj žalbi.
5. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je upravni postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe otpočeo 29. oktobra 2003. godine, a pravosnažno okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije 24. oktobra 2007. godine. Sud smatra da vreme koje treba uzeti u obzir za odlučivanje o zahtevu podnosioca ustavne žalbe teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba i garantovano pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je članom 17. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama ("Službeni list SCG", broj 6/03), koja je bila sastavni deo Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, bilo garantovano pravo na suđenje u razumnom roku, da je Republika Srbija kao država članica državne zajednice imala obavezu da neposredno uredi, obezbedi i štiti ljudska i manjinska prava zajemčena Poveljom, kao i da je u odnosu na Republiku Srbiju 3. marta 2004. godine stupila na snagu Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja u članu 6. stav 1. garantuje pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku, Ustavni sud je zauzeo stav da se za utvrđivanje razumne dužine postupka, u konkretnom slučaju, mora imati u vidu čitav period postupanja i upravnih organa i sudova.
Ustavni sud smatra da se za ocenu da li je vremenski rok za odlučivanje upravnih i sudskih organa o pravu ili obavezi stranke razuman, moraju uzeti u obzir sledeći kriterijumi: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje upravnih i sudskih organa, kao i to o kom pravu podnosioca je u konkretnom predmetu odlučivano.
Polazeći od toga da je u upravnom postupku prvostepeni organ doneo rešenje kojim je odlučio o zahtevu podnosioca ustavne žalbe u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, a drugostepeni organ odlučio, takođe, u roku od tri meseca od dana podnošenja žalbe na prvostepeno rešenje, te da su u tom postupku rokovi za donošenje rešenja, propisani odredbama čl. 208. i 238. Zakona o upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01), prekoračeni za mesec dana, Ustavni sud je ocenio da ovo prekoračenje rokova nema značaj povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku.
Ustavni sud smatra da je nepostupanje Vrhovnog vojnog suda u upravnom sporu po tužbi podnosioca ustavne žalbe prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, Vrhovni vojni sud nakon prijema spisa upravnih organa 26. oktobra 2004. godine, nije preduzimao druge radnje po podnetoj tužbi, jer je 18. novembra 2004. godine Skupština Srbije i Crne Gore donela Zakon o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva na organe država članica („Službeni list SCG“, broj 55/04), kojim je propisano da se nadležnost vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva danom stupanja na snagu ovog zakona prenosi: za teritoriju Republike Srbije na organe Republike Srbije, a za teritoriju Republike Crne Gore na organe Republike Crne Gore, koje te države članice odrede (član 2.). Donošenjem tog zakona, u skladu sa članom 66. Ustavne povelje, kompletna nadležnost vojnih sudova preneta je na organe država članica, pa i nadležnost Vrhovnog vojnog suda da odlučuje u upravnim sporovima. U sprovođenju člana 2. navedenog zakona, Republika Srbija je donela Zakon o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva („Službeni glasnik RS“, broj 137/04). Kako tim zakonom nisu izričito određeni sudovi ili sud koji će preuzeti nadležnost Vrhovnog vojnog suda za odlučivanje u upravnim sporovima, Vrhovni sud Srbije je preuzeo upravne predmete Vrhovnog vojnog suda, pa i predmet po tužbi podnosioca ustavne žalbe, nakon prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora 21. novembra 2006. godine. Vrhovni sud Srbije je po podnetoj tužbi doneo presudu 24. oktobra 2007. godine, odnosno u roku kraćem od godinu dana od preuzimanja predmeta Vrhovnog vojnog suda.
Polazeći od toga da je u postupku koji je prethodio postupku po ustavnoj žalbi odlučivano o pravu koje nije od egzistencijalne važnosti za podnosioca ustavne žalbe, jer se radi o isplati naknade koja mu je delimično priznata i isplaćena uz platu i druge naknade (naknadu za noćni rad, rad za vreme državnih praznika i trupne dnevnice), da je zahtev podnosioca ustavne žalbe pravosnažno odbijen zato što nije imao uporište u materijalnom pravu, da zbog zastoja u postupku nastalog zbog prestanka rada Vrhovnog vojnog suda nisu nastale štetne posledice za podnosioca, te imajući u vidu da je postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom, Vrhovnim vojnim sudom i Vrhovnim sudom Srbije u periodu od četiri godine od dana podnošenja zahteva, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu treba odbiti.
Na osnovu člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je odlučio da ovu odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Saglasno članu 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić, s.r.

Odbijena ustavna žalba vojnog lica zbog naknade za rad u otežanim uslovima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti