Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 14 godina i osam meseci. Odugovlačenje je rezultat neefikasnog postupanja prvostepenog suda i dugog žalbenog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. L . iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. decembra 20 20. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. L . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 515/14 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3511/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavn e žalb e na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. L . iz Čačka je , 14. marta 2018. godine, preko punomoćnika I . K, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 515/14.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio činjenično stanje, hronološki tok predmetnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći da je 5. maja 2003. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog poslodavca „R .“ a.d. Beograd, radi isplate potraživanja iz radnog odnosa i da je predmetni postupak okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4619/17 od 12. januara 2018. godine, te mu je zbog dužine trajanja postupka od 14 godina i osam meseci , a koji nije bio složen, i čijoj dužini podnosilac nije doprineo, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 515/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, 21. maja 2003. godine, podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog poslodavca „R.“, a.d. Beograd, radi isplate potraživanja iz radnog odnosa. Predmet je dobio broj P. 3511/03.

Pred prvostepenim sudom održana su tri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomske struke na okolnost visine potraživanja tužioca, izvršen je uvid u normativne akte tuženog i saslušan je veštak . Osam ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog odsustva punomoćnika tuženog, dva zbog pokušaja mirnog rešenja spora što je dovelo do produženja parnice za godinu i po dana, jedno jer na strani tužioca niko nije pristupio, što je dovelo do produženja parnice za dva meseca, dva iz procesnih razloga, jedno na zahtev tužioca što je dovelo do produženja parnice za tri meseca.

Tužbeni zahtev je preciziran 30. aprila 2008. godine.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3511/03 od 4. novembra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev. Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3511/03 od 8. decembra 2008. godine ispravljena je prvostepena presuda zbog očigledne greške u pisanju.

Tuženi je 4. decembra 2008. godine izjavo žalbu protiv prvostepene presude i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2244/10 od 25. marta 2010. godine dostavljeni su spisi nadležnom Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 70383/10 od 7. maja 2010. godine ispravljena je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3511/03 od 4. novembra 2008. godine, ispravljena prethodno rešenjem istog suda P. 3511/03 od 8. decembra 2008. godine, zbog očigledne greške u pisanju. Zatim je ponovo Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje P. 70383/10 od 25. juna 2010. godine o ispravci presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3511/03 od 4. novembra 2008. godine i rešenja o ispravci Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3511/03 od 8. decembra 2008. godine, zbog očigledne greške u pisanju.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7273/10 do 26. jula 2012. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu je vraćen predmet P. 70383/10 radi dopune postupka. Zatim je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 70383/10 od 8. avgusta 2012. godine ispravljena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3511/03 od 4. novembra 2008. godine, ispravljena rešenjem istog suda P. 3511/03 od 8. decembra 2008. godine zbog očigledne greške u pisanju.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6614/12 od 12. decembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, potvrđ ena je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3511/03 od 4. novembra 2008. godine, ispravljena rešenjem istog suda P. 3511/03 od 8. decembra 2008. godine i rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 70383/10 od 7. maja 2010. godine, P. 70383/10 od 25. juna 2010. godine i P. 70383/10 od 8. avgusta 2012. godine, u stavu trećem izreke za iznos od 180 američkih dolara na ime zadržanog depozita za jul, avgust i septembar 2002. godine, sa kamatom, a u preostalom delu tog stava prvostepena presuda je preinačena u pogledu vrste kamate i vrste konverzije pa je obavezan tuženi da tužiocu na navedeni iznos isplati domicilnu kamatu, dok će se konverzija novčanog iznosa izvršiti po srednjem kursu Narodne banke Srbije; u stavu drugom izreke potvrđena je prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke, u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime prekovremenih sati za određene mesece u 2001. i 2002. godini isplat i opredeljene iznose u US dolarima, sa kamatom i žalba tuženog je u tom delu odbijena kao neosnovana, a preina čena je prvostepena presuda u pogledu vrste kamate i vrste kursa konverzije pa je obavezan tuženi da tužiocu na navedene iznose isplati domicilnu kamatu, dok će se konverzija novčanog iznosa u tom delu izvršiti po srednjem kursu Narodne banke Srbije; u stavu trećem izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu čevrtom izreke, u delu kojim je tuženi obavezan da tužiocu na ime prekovremenih sati za određeni period u 2002. godini isplati opredeljene iznose, pa je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu za određene mesece bliže označene u izreci u 2002. godini isplati odgovarajuće novčane iznose iznos u USD sa kamatom koju ovlašćene banke plaćaju na štednju po viđenju u mestu ispunjenja počev od 1. novembra 2002. godine, pa do konačne isplate, a sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome poslovne banke otkupljuju efektiv nu stranu valutu na dan isplate; u stavu četvrtom izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke, u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime prekovremenih sati za decembar 2001. godine isplati iznos od 234,13 USD sa kamatom počev od 1. novembra 2002. godine pa do konačne isplate, u stavu prvom, drugom i petom izreke i, u tom delu, predmet je vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Zatim je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, sada nadležnim Trećim osnovnim sudom u Beogradu, predmet dobio broj P1. 515/14 i održano je pet ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke, izvršeno je dopunsko veštačenje od strane veštaka ekonomske struke, saslušan je jedan svedok, saslušan je veštak, dok tri ročišta nisu bila održana, i to dva zbog obustave rada advokata, a jedno jer veštak nije dostavio sudu svoj dopunski nalaz.

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 515/14 od 27. oktobra 2016. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen preostali deo tužbenog zahteva, pa je obavezan tuženi da na ime srazmernog dela regresa za godišnji odmor isplati tužiocu određene novčane iznose i za određene periode, bliže označene u izreci , sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu na ime neisplaćenih dnevnica za putovanje na gradilište u Rusiju isplati određene novčane iznose i za određeni period, bliže označene u izreci; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 250.000,00 dinara.

Tuženi je 29. decembra 2016. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude , pobijajući je u stavu prvom i trećem izreke.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4619/17 od 12. januara 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 515/14 od 27. oktobra 2016. godine u stavu prvom i trećem izreke.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemečnih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jed nom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku, u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom od određivanja rokova i ročišta sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14 i 87/18) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova; da je nepostupanje sudije u vremenskom okviru uslov za pokretanje disciplinskog postupka u skladu sa odredbama Zakona o sudijama.

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri i po godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe podnosioca – 21. maja 2003. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka – 12. januara 2018. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Po oceni Suda, ukupno trajanje predmetnog postupka od 14 godina i osam meseci, a koji za predmet imao radni spor, u znatnoj meri prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku i predstavlja nerazumno trajanje postupka kako po stavovima ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Dakle, po oceni Ustavnog suda odgovornost za nerazumno trajanje postupka leži na parničnom sudu koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud koji je prvi meritornu odluku doneo nakon pet i po godina od podnete tužbe, a zatim je tu odluku ispravio rešenjem zbog očigledne greške u pisanju. U prvom žalbenom postupku drugostepeni sud je dva puta vraćao spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka i prvostepeni sud je u tri navrata ispravljao prvostepenu presudu zbog očiglednih greš aka u pisanju, tako da je zbog navedenog doprinosa prvostepenog suda , žalbeni postupak trajao pet godina.

Ustavni sud nalazi da se period od godinu i po dana u kome je bilo pokušaja mirnog rešenja spora ne može staviti na teret postupajućem sudu.

Ustavni sud ukazuje da je procesni zakon koji se primenjivao u predmetnom parničnom postupku propisivao da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Propisivanjem ovih procesnih normi, zakonodavac je normativno iskazao šta je bitna odluka ove vrste postupka, a to je hitnost u postupanju i odlučivanju, koja očigledno nije poštovana u konkretnom slučaju.

Dakle, zakon koji uređuje parnični postupak naročito potencira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencijalne materijalnopravne posledice za tužioca, ali je svakako i u interesu poslodavca da se ovakav spor okonča u što kraćem roku.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora koji se odnosio na potraživanja iz radnog odnosa nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca, i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca, Sud nalazi da je on u određenoj meri doprineo produženju parnice, imajući u vidu da jedno ročište nije bilo održano jer na strani tužioca niko nije pristupio, a jedno na zahtev tužioca, što je dovelo do produženja parnice za pet meseci.

Ustavni sud nalazi da predmetni spor nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 515/14 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3511/03), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, u koji se ne računa period u kome je bilo pokušaja mirnog rešenja spora, doprinos podnosioca trajanju postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za lju dska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine ( predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpela.

7. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti