Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio presudu Apelacionog suda. Sud je zauzeo stav da se, u slučaju nezakonitog otkaza, naknada štete zaposlenom utvrđuje prema specijalnim odredbama Zakona o radu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. P . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. P . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1703/13 od 11. marta 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1703/13 od 11. marta 2015. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1512/12 od 25. decembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. P . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 6. maja 2015. godine, preko punomoćnika N. C, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1703/13 od 11. marta 2015. godine, zbog povrede načela iz čl ana 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo, prava na naknadu štete i prava na imovinu, zajemčenih članom 25, članom 32. stav 1, članom 35. stav 2, članom 36. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , te zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1512/12.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih zarada isplati određeni novčani iznos, iako je odluka tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu poništena; da je sud proizvoljno primenio stavove o gubitku prava na naknadu zarade zbog nezakonitog otkaza, čime su mu povređena ustavna prava; da je postupak trajao 20 godina. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1703/13 od 11. marta 2015. godine i naloži tom sudu da ponovo odluči o njegovoj žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude.

Podnosilac je novom ustavnom žalbom od 29. januara 2018. godine osporio rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1600/16 od 6. jula 2017. godine. Po toj ustavnoj žalbi je formiran predmet Už-1042/2018.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), postupak po ustavnoj žalbi u predmetu Už-1042/2018 spojio sa postupkom u predmetu Už – 3069 /2015, radi donošenja jedinstvene odluke.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe, spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2121/10 i P1. 1512/12, kao i Odluke Ustavnog suda Už-1845/2009 od 4. aprila 2012. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3. 1. Činjenice i okolnosti koje se odnose na postupak u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2121/10:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je u februaru 1994. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv J… „B .“ Beograd, radi poništaja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad. Po tužbi je formiran predmet P1. 60/94.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 60/94 od 23. januara 2004. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 829/04 od 31. marta 2004. godine ukinuta je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 60/94 od 23. januara 2004. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje.

Nakon pet održanih ročišta u ponovnom postupku, Drugi opštinski sud je presudom P1. 163/04 od 23. novembra 2006. godine ponovo odbio tužbeni zahtev tužioca.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 4989/07 od 7. novembra 2007. godine ukinuo presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 163/04 od 23. novembra 2006. godine i predmet vratio na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P1. 349/07.

Tužilac je podneskom od 18. marta 2008. godine, pored prvobitnih, istakao i tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade ličnog dohotka, naknade za topli obrok i regresa za godišnji odmor od dana prestanka radnog odnosa pa do dana presuđenja isplati iznos od 3.800.000 dinara.

Do kraja 2009. godine u postupku su održana dva ročišta i izvedeni su dokazi saslušanjem tri svedoka. Nakon 1. januara 2010. godine postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2121/10.

U spisima predmeta nalazi se službena beleška iz maja 2010. godine da se postupak po tužbenom zahtevu tužioca kojim je tražio naknadu štete zbog nezakonitog otkaza izvdoji i o njemu odlučuje u posebnom postupku.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P1. 2121/10 od 27. maja 2010. godine odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio poništaj rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa i vraćanje na rad.

Nakon održane rasprave, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 7053/10 od 18. novembra 2011. godine preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2121/10 od 27. maja 2010. godine i usvojio tužbene zahtev e tužioca. Protiv navedene presude tuženi je izjavio reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2. 566/13 od 12. juna 2013. godine odbio reviziju tuženog izjavljenu protiv navedene pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu.

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 5. oktobra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u ovom parničnom postupku. U ustavnoj žalbi nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete. Odlukom Už-1845/2009 od 4. aprila 2012. godine usvojena je ustavna žalba podnosioca i utvrđeno je da mu je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2121/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava .

3. 2. Činjenice i okolnosti koje se odnose na postupak u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1512/12:

Nakon što je u maju 2010. godine rešeno da se o tužbenim zahtevima tužioca kojima je tražio poništaj rešenja tuženog o prestanu radnog odnosa i vraćanje na rad, te naknadu štete zbog nezakonitog odnosa, odlučuje u razdvojenim postupcima, rešenjem Prvog osnovnog suda P1. 11141/10 od 22. jula 2010. godine prekinut je postupak po tužbenom zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza do pravnosnažnog okončanja postupka po tužbenim zahtev ima kojima je tražio poništaj rešenja tuženog o prestanu radnog odnosa i vraćanje na rad.

Podneskom od 10. februara 2012. godine tužilac je tražio nastavak postupka, te je istakao i tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže tuženi da odgovarajućem fondu izvrši uplate doprinosa za sporni period.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1512/12 od 25. decembra 2012. godine, odbijeni su tužbeni zahtevi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojima je tražio da se obaveže tuženi Javnog preduzeća „Ž .“ Beograd , da tužiocu na ime neisplaćenih zarada u periodu od 23. januara 1994. godine pa do 12. marta 2012. godine , te regresa za godišnji odmor isplati određene novčane iznose, kao i da odgovarajućem fondu izvrši uplate doprinosa za sporni period. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1703/13 od 11. marta 2015. godine potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1512/12 od 25. decembra 2012. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog, te da mu je odlukom tuženog br. 46/93-134 od 5. januara 1994. godine izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa; da je pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda K. 615/94 od 20. oktobra 2000. godine tužilac oglašen krivim za krivično delo iz člana 166. stav 1. Krivičnog Zakona Republike Srbije; da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7053/10 od 18. novembra 2011. godine pravnosnažno poništena odluka tuženog br. 46/93-134 od 5. januara 1994. godine, te je obavezan tuženi da tužioca vrati na rad; da je odluka tuženog o prestanku radnog odnosa tužioca poništena zbog procesnih nedostataka; da je odredb om člana 172. stav 1. u vezi sa članom 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisana obaveza poslodavca da zaposlenom nadoknadi štetu, zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, ali da od tog pravila postoji izuzetak u slučaju kada je odluka o prestanku radnog odnosa poništena zbog formalnih nedostataka, a zaposleni je svojim radnjama prouzrokovao vođenje disciplinskog postupka, te na taj način sopstvenom krivicom prouzrokovao štetu u vidu izgubljene zarade, drugih primanja i uplate doprinosa; da je u konkretnoj situaciji tužilac svojom krivicom prouzrokovao vođenje disciplinskog postupka i donošenje odluke o prestanku radnog odnosa, posebno imajući u vidu osuđujuću presudu Drugog opštinskog suda K. 615/94 od 20. oktobra 2000. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1600/16 od 6. jula 2017. godine, nije prihvaćen predlog tužioca za odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, izjavljenoj protiv navedene presude Apelacionog suda u Beogradu, te je odbačena njegova revizija izjavljena protiv pravnosnažne presude.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu, između ostalog, poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama člana 191. Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2 .); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ukazuje na proizvoljnost ocene drugostepenog suda da činjenica da je podnosiocu isključivo njegovom krivicom otkazan ugovor o radu predstavlja osnov isključenja odgovornosti tuženog za predmetnu štetu. U tom smislu, Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrarna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

U vezi sa naknadom štete, kao pravnom posledicom nezakonitog otkaza, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine izneo sledeća stavove: da je namera zakonodavca bila da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke, kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplat u pripadajućih doprinos a za obavezno socijalno osiguranje ; da i Zakon o radu iz 2001. godine i Zakon o radu iz 2005. godine izričito propisuju uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (ukoliko su nakon prestanka radnog odnosa ostvareni prihodi); da, s tim u vezi, prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, koji u svojim odredbama ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti.

Dakle, u situaciji kada je pravnosnažnom sudskom odlukom poništeno rešenje kojim je otkazan ugovor o radu, Ustavni sud je ocenio da stanovište i dati razlozi u osporenim presudama koji isključuju primenu specijalnih normi o pravima zaposlenog povodom nezakonitog otkaza iz merodavnog Zakona o radu, a usled čega je tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete odbijen kao neosnovan, nisu ustavnopravno prihvatljivi. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1703/13 od 11. marta 2015. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Istovetan stav Ustavni sud je zauzeo u odlukama Už-100/2013 od 22. oktobra 2015. godine i Už -5058/2013 od 29. oktobra 2015. godine.

6. Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1703/13 od 11. marta 2015. godine, kako bi taj sud doneo novu odluku o žalbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe , izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1512/12 od 25. decembra 2012. godine. Stoga je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu drugostepenu presudu, Sud nije posebno razmatrao istaknute povrede načela i prava iz čl. 21. i 25. Ustava.

7. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kojem je istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1512/12, Ustavni sud, najpre, konstatuje da je podnosilac, kao tužilac u februaru 1994. godine nadležnom sudu podneo tužbu radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, a da je tek podneskom od 18. marta 2008. godine, pored prvobitnih, istakao i tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade ličnog dohotka, naknade za topli obrok i regresa za godišnji odmor od dana prestanka radnog odnosa pa do dana presuđenja isplati iznos od 3.800.000 dinara. Postupci po tim tužbenim zahtevima su razdvojeni i po njima se vode posebne parnice od maja 2010. godine. U tom smislu, Ustavni sud ističe da je, suprotno navodima ustavne žalbe, podnosilac vodio postupak po tužbi kojom je tražio naknadu štete zbog nezakonitog otkaza od 2008. godine. Ustavni sud, dalje, ukazuje da je svojom Odlukom Už-1845/2009 od 4. aprila 2012. godine usvojio ustavnu žalbu podnosioca iz 2009. godine i utrdio da mu je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2121/10, a po inicijalnim tužbenim zahtevima, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava . Tom o dlukom obuhvaćeno je i trajanje postupka po tužbenom zahtevu kojim je tražena naknada štete do 2010. godine, kada su postupci razdvojeni.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je postupak povodom tužbenog zahteva za naknadu štete, u delu u kojem Ustavni sud nije odlučivao, a koji je potom vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1512/12, trajao od razdvajanja postupaka u maju 2010. godine do donošenja osporene pravnosnažne presude A pelacionog suda u Beogradu Gž1. 1703/13 od 11. marta 2015. godine, s tim što je postupak od 22. jula 2010. godine do 10. februara 2012. godine bio u prekidu. Naime, Ustavni sud ističe da prema stavu ovog suda, kada je istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku, a Vrhovni kasacioni sud odbaci reviziju parničnih stranaka, kao u ovom konkretnom slučaju, period koji se uzima prilikom ocene postojanja povrede navedenog ustavnog prava jeste od podnošenja tužbe do donošenja pravnosnažne presude.

Imajući u vidu utvrđeno, Ustavni sud je ocenio da se, bez obzira na to što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, efektivno trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom od tri godine, a koja nije prethodno obuhvaćena Odlukom Ustavnog suda Už-1845/2009 od 4. aprila 2012. godine, objektivno se ne može smatrati nerazumno dugim, posebno imajući u vidu da su u tom periodu, nakon nastavka postupka, donete prvostepena i drugostepena presuda.

Što se tiče osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1600/16 od 6. jula 2017. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog revizijskog rešenja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu u ovom delu i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti