Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro četrnaest godina. Sud odbija žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje u revizijskom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za proizvodnju, usluge i promet „Elektrokomerc“ d.o.o. iz Brusa, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća za proizvodnju, usluge i promet „Elektrokomerc“ d.o.o. iz Brusa i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Kraljevu, u predmetu P.1024/06, povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbama član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Preduzeća za proizvodnju, usluge i promet „Elektrokomerc“ d.o.o. iz Brusa, izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 267/10 od 4. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće za proizvodnju, usluge i promet „Elektrokomerc“ d.o.o. iz Brusa je 2. marta 2009. godine, preko direktora i vlasnika Milomira Pavlovića iz Brusa, kao zakonskog zastupnika, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Kraljevu, u predmetu P.1024/06, kao i protiv presude Vrhovno kasacionog suda Prev. 267/10 od 4. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je Preduzeće za proizvodnju, usluge i promet „Elektrokomerc“ d.o.o. iz Brusa 24. januara 1997. godine podnelo tužbu protiv tuženog - Republika Srbija, radi naknade štete, koja je nastala tako što je tužiocu nezakonito oduzeta određena roba, koja je nakon okončanja upravno-sudskog postupka i vraćena.

Podnosilac ustavne žalbe smatra: da mu je revizijskom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 267/10 od 4. novembra 2010. godine, kojom je pravnosnažno okončan postupak za naknadu štete i kojom je revizija odbijena kao neosnovana, povređeno pravo na pravično suđenje, jer je prvostepena presuda doneta na osnovu „lažnog“ veštačenja; da mu je zbog dugog trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a pravo na imovinu, jer je roba bila oduzeta na neko vreme i na nezakonit način. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi označene povrede prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trgovinskog suda u Kraljevu P. 1024/06, kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Preduzeće za proizvodnju, usluge i promet „Elektrokomerc“ d.o.o. iz Brusa, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 24. januara 1997. godine podnelo Trgovinskom sudu u Kraljevu tužbu protiv Republike Srbije, radi naknade štete koja je nastala tako što je tužiocu od strane RUJP Republike Srbije - Finansijske policije - Organizacione jedinice Centar Kragujevac, Odsek u Kruševcu, rešenjima br. 32-23-2/94-III od 13. oktobra 1994, 18. jula 1994. i 22. juna 1995. godine oduzeta određena roba dana 18. jula 1994. godine , koja je vraćena nakon okončanja upravno-sudskog postupka rešenjem istog organa broj 32-23-2/94-III od 14. juna 1996. godine.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 254/97. Povodom podnete tužbe u ovoj pravnoj stvari prvostepeni sud je odlučivao čak sedam puta.

Pripremno ročište je održano 18. marta 1997. godine, a nakon toga je zakazano i održano još četiri ročišta za glavnu raspravu (17. aprila, 27. maja, 13. oktobra i 4. novembra 1997. godine). Privredni sud u Kraljevu je doneo presudu P. 254/97 od 4. novembra 1997. godine, koju je potvrdio i Viši privredni sud u Beogradu presudom Pž. 715/98 od 27. marta 1998. godine.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Prev. 486/98 od 16. decembra 1998. godine ukinuo navedene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da je sporni odnos raspravljen pogrešnom primenom materijalnog prava, zbog čega nisu utvrđene odlučne činjenice za ovaj spor.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 178/09. Privredni sud u Kraljevu je održao četiri ročišta za glavnu raspravu (28. decembra 1999. godine, 25. januara, 31. oktobra i 14. novembra 2000. godine), na kojima je sproveo dokazni postupak veštačenjem i doneo presudu P. 178/99 od 14. novembra 2000. godine.

U postupku po žalbi, rešenjem Višeg privrednog suda u Beogradu Pž. 1349/2001 od 7. marta 2001. godine ukinuta je presuda Privrednog suda u Kraljevu P. 178/99 od 14. novembra 2000. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da prvostepeni sud nije u potpunosti postupio po navodima revizijskog suda, te da nije utvrdio sve odlučne činjenice za ocenu tužbenog zahteva za naknadu štete.

Predmet je vraćen prvostepenom sudu i dobio je novi broj P. 406/01. Trgovinski sud u Kraljevu je održao pet ročišta za glavnu raspravu (12. jula i 28. avgusta 2001. godine, 28. februara, 11. aprila i 21. maja 2002. godine) i doneo presudu P. 406/01 od 21. maja 2002. godine.

U postupku po žalbi, Viši trgovinski sud u Beogradu je rešenjem Pž. 5185/02 od 4. novembra 2002. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu Trgovinskog suda u Kraljevu i predmet vratio na ponovni postupak.

Ponovni postupak je vođen pod brojem P. 1591/02, održana su dva ročišta za glavnu raspravu (30. januara i 20. februara 2003. godine), a Trgovinski sud u Kraljevu je 20. februara 2003. godine doneo presudu P. 1591/02, koja je po žalbi ukinuta rešenjem Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 2715/2003 od 28. avgusta 2003. godine, sa napomenom da se nova glavna rasprava održi pred drugim sudskim većem.

Predmet je dobio novi broj P. 971/03. Nakon zakazanih i održanih ročišta (18. novembra 2003. godine, 23. januara, 16. marta, 15. aprila i 5. maja 2004. godine) sud je 5. maja 2004. godine zaključio raspravu, a pismeni otpravak presude P. 971/03 od 5. maja 2004. godine je uručen strankama tek nakon devet meseci, 22. februara 2005. godine.

Rešavajući o žalbama koje su izjavile obe parnične stranke, Viši trgovinski sud u Beogradu je rešenjem Pž. 2872/05 od 6. septembra 2005. godine ukinuo prvostepenu presudu Trgovinskog suda u Kraljevu i predmet vratio na ponovni postupak.

Predmet je dobio novi broj P. 792/05. Trgovinski sud u Kraljevu je, nakon dva održana ročišta, sledeću presudu P. 792/05 doneo 22. decembra 2005. godine, a Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 3555/06 ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, sa napomenom da se nova glavna rasprava održi pred drugim sudijom. Rešenjem Trgovinskog suda u Kraljevu Su. br.2/06-1 od 20. novembra 2006. godine predmet je dodeljen u rad drugom sudiji, pod brojem P. 1024/06.

Trgovinski sud u Kraljevu je, nakon dve godine, doneo presudu P. 1024/06 od 24. novembra 2008. godine. Do donošenja navedene presude sud je sprovodio dokazni postupak veštačenjem, tuženi je podneo protivtužbu koja je zavedena pod brojem P. 906/07, pa je sud, nakon izjašnjenja tužioca na navode iz protivtužbe, na ročištu od 28. septembra 2007. godine, rešenjem odredio da se spisi predmeta P. 906/07 spoje sa spisima predmeta P. 1024/06 radi istovremenog raspravljanja i odlučivanja i da se postupak u buduće vodi pod brojem P. 1024/06.

Rešenjem Trgovinskog suda u Kraljevu P. 1024/06 od 20. februara 2009. godine ispravljena je greška u pisanju u izreci presude P. 1024/06 od 24. novembra 2008. godine.

Viši trgovinski sud u Beogradu je, rešavajući o žalbama koje su protiv prvostepene presude izjavili tužilac i tuženi, 26. avgusta 2009. godine doneo presudu Pž. 2549/09 kojom su žalbe odbijene kao neosnovane, a presuda Trgovinskog suda u Kraljevu P. 1024/06 od 20. februara 2009. godine je potvrđena.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Prev.267/10 od 4. novembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 2549/09 od 26. avgusta 2009. godine kojom je potvrđena presuda Trgovinskog suda u Kraljevu P. 1024/06 od 20. februara 2009. godine, a u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu preko punomoćnika Mladena Cvetanovića, advokata iz Leskovca, protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 2549/09 od 26. avgusta 2009. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude je navedno: da je presudom Trgovinskog suda u Kraljevu P. 1024/06 od 24. novembra 2008. godine , ispravljenom rešenjem istog suda P. 1024/06 od 20. februara 2009. godine, stavom prvim izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu plati iznos od 1.528.048.291,00 dinara , sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 1. januara 2008. godine do isplate; da je stavom drugim delimično usvojen protivtužbeni zahtev tuženog pa je obavezan tužilac da plati tuženom iznos od 418.897,73 dinara, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 24. septembra 2007. godine do isplate; da je stavom trećim izreke odbijen protivtužbeni zahtev tuženog za isplatu iznosa od 13.403,87 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom i zakonske zatezne kamate na iznos od 418.897,73 dinara za period od 15. juna 1998. godine do 23. septembra 2007. godine, a stavom četvrtim izreke je obavezan tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 610.000,00 dinara. Presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 2549/09 od 26. avgusta 2009. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena je presuda Trgovinskog suda u Kraljevu P. 1024/06 od 24. novembra 2008. godine , ispravljena rešenjem istog suda P. 1024/06 od 20. februara 2009. godine.

U obrazloženju je dalje navedeno: da je revizija koju je tužilac izjavio preko Mladena Cvetanovića iz Leskovca nedozvoljena jer navedeni advokat nije shodno članu 91. stav 1. Zakona o parničnom postupku priložio punomoćje, a odredbom člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku je propisano da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji; da tužilac blagovremenom i dozvoljenom revizijom izjavljenom preko advokata Branislava Tanaskovića, advokata iz Brusa, pobija presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 2549/09 od 26. avgusta 2009. godine, u delu u kome nije uspeo u sporu, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešne primene materijalnog prava i odluke o troškovima parničnog postupka, te da Vrhovni kasacioni sud smatra da revizija tužioca nije osnovana.

Naime, prema činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene presude, organi tuženog su 11. jula 1994. godine izvršili kontrolu poslovanja kod tužioca i zapisnički konstatovali višak robe na lageru koji nije bio evidentiran u poslovnim knjigama tužioca. Doneto je rešenje kojim je tužiocu oduzeta roba. Upravni postupak je okončan 14. juna 1996. godine, donošenjem rešenja o obustavi postupka. Tuženi je tužiocu vratio oduzetu robu – telefonske kablove po vrsti i količini. Kablove je tužilac prodao na domaćem tržištu. Nije došlo do umanjenja njihove vrednosti, pa tužilac nije pretrpeo običnu štetu.

Visinu štete u vidu izmakle dobiti veštak Milan Novaković je izračunavao u dve varijante. U prvoj varijanti nalaza visinu štete u vidu izgubljene dobiti je obračunao zasnivajući je na ostvarenoj marži od prometa robe u prethodnom periodu po konkretnom izvoznom poslu tužioca sa inopartnerom od 4. marta 1994. godine do dana oduzimanja robe, a prema drugoj varijanti izmakla korist je obračunata metodologijom zahtevanom od strane tužioca, odnosno primenom bankarskih kamatnih stopa na plasirana novčana sredstva dobijena od prodaje oduzetih kablova, a da ih je tužilac oročavao kod „Ekos banke“.

Prihvatajući prvu varijantu nalaza veštaka Milana Novakovića, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca za iznos od 1.582.048.291,00 dinara , sa obrazloženjem da je zbog neopravdanog oduzimanja robe tužioca u periodu od oduzimanja do vraćanja na dan 4. novembra 1997. godine šteta po ovom osnovu iznosila 116.723,07 dinara i da je tuženi 15. juna 1998. godine tužiocu isplatio iznos od 604.189,41 dinar po pravnosnažnoj presudi P. 254/97 od 4. novembra 1997. godine i time izmirio svoju obavezu, a da je za preostali iznos od 418.897,73 dinara koji je tuženi više uplatio usvojen protivtužbeni zahtev tuženog shodno čl. 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud je na stanovištu da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da tuženi ne duguje tužiocu naknadu štete po osnovu izgubljene dobiti obračunatu primenom bankarskih komercijalnih stopa na oročena sredstva. Tužiocu pripada naknada štete po osnovu izmakle koristi – dobitka koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari iz delatnosti privrednog društva – trgovina, čije ostavrenje je sprečeno radnjom tuženog, na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Redovan tok stvari obzirom na delatnost tužioca, podrazumeva da je to ona šteta koju tužilac trpi što robu nije mogao prodati i iz tog posla izvući korist koju redovno ostvaruje u svojoj delatnosti. Okolnost da je tužilac 1996. godine zaključio ugovor o oročenom dinarskom depozitu sa „Ekos bankom“ iz Peći nije pravno relevantna činjenica jer se njome ne dokazuje da bi oročavanje sredstava bilo izvršeno i u prethodnom periodu da štetna radnja nije izvršena.

S obzirom na navedeno, Vrhovni kasacioni sud smatra da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca a delimično usvojili protivtužbeni zahtev i za svoju odluku dali dovoljne razloge koje prihvata i revizijski sud.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Za ocenu navoda podnosioca ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) , kojima je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti (član 84. stav 2.); da stranka izdaje punomoćje u pismenom obliku (član 91. stav 1); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od 8 dana od donošenja, a u složenim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.), da bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili je nepravilno primenio koju odredbu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude (član 361. stav 1.); da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave da preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka (član 373. stav 1. tačka 5)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401), nije učinio prvostepeni sud (član 404.).

Zakonom o obligacionim odnosima («Službeni list SFRJ», br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i «Službeni list SRJ», br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99) je propisano: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi i da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. st. 1. i 3.); da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi, kao i da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210. st. 1. i 2.); da k ad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva (član 214.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko devet godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Privrednom sudu u Kraljevu 24. januara 1997. godine, pa do 4. novembra 2010. godine, kada je doneta osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Srbije Prev. 267/10.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao trinaest godina, devet meseci i deset dana.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, saglasno praksi Ustavnog suda i kriterijumima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da isti zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom predmetu nije bilo naročito složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan postupak. Naime, u odnosu na postavljeni tužbeni zahtev, sud je trebalo da utvrdi i odluči da li je tužilac pretrpeo običnu štetu, odnosno izmaklu dobit, da na osnovu sprovedenog veštačenja utvrdi iznos izmakle dobiti i odluči o protivtužbenom zahtevu koji je podneo tuženi .

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je tužilac prisustvovao svim zakazanim ročištima za glavnu raspravu.

Razmatrajući prirodu tužbenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je blagovremeno okončanje parničnog postupka za podnosioca ustavne žalbe imalo nesumnjiv značaj, budući da se vodio spor o naknadi štete, a tužbeni zahtev je bio opredeljen na novčani iznos od 1.582.048.291,00 dinara.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom sporu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da Privredni sud u Kraljevu snosi odgovornost za neopravdano dugo trajanje parničnog postupka u predmetu P. 1024/06. Odgovornost ovog suda se ogleda u činjenici da je navedeni sud čak sedam puta postupao u ovom sporu, donoseći sedam prvostepenim presuda. Do ukidanja prvostepenih presuda je došlo iz razloga što prvostepeni sud nije postupao prema nalozima koji su mu dati rešenjima viših sudova (prvi put revizijskim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 486/98 od 16. decembra 1998. godine, a kasnije rešenjima Višeg privrednog suda u Beogradu). Dva puta je rešenjima Višeg trgovinskog suda (Pž. 2715/03 od 28. avgusta 2003. godine i Pž. 3555/06 od 17. oktobra 2006. godine) nalagano da se ponovni postupak, odnosno glavna rasprava održi pred drugim sudskim većem. Pored navedenog, Trgovinski sud u Kraljevu je pismeni otpravak presude P. 971/03 od 5. maja 2004. godine uručio parničnim strankama 18. i 22. februara 2005. godine, posle devet meseci.

Iako su prvostepene presude više puta bila predmet razmatranja po žalbi pred Višim privrednim sudom, Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i navedeni sud, jer nije koristio ovlašćenje iz člana 373. Zakona o parničnom postupku da na osnovu održane rasprave preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka.

Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, potvrđuje da je u konkretnom slučaju neopravdano dugo trajanje parničnog postupka posledica neefikasnog i nepravilnog postupanja, pre svega Trgovinskog suda u Kraljevu.

Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“ od 6. septembra 2005. godine).

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu P . 1024/06 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 267/10 od 4. novembra 2010. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, iz razloga što je revizijski sud pogrešno primenio materijalno pravo, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca neosnovani.

Ustavni sud nalazi da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, te da je Vrhovni kasacioni sud Srbije dao jasne, precizne i dovoljne razloge kojima je obrazložio svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, za koje se ne može oceniti da je posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive ili arbitrerne primene materijalnog prava. Naime, u osporenoj presudi je jasno obrazloženo da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da tuženi ne duguje tužiocu naknadu štete po osnovu izgubljene dobiti obračunatu primenom bankarskih komercijalnih stopa na oročena sredstva. Tužiocu pripada naknada štete po osnovu izmakle koristi – dobitka koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari iz delatnosti privrednog društva – trgovina, čije ostvarenje je sprečeno radnjom tuženog, na osnovu člana 172. i člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Redovan tok stvari s obzirom na delatnost tužioca, podrazumeva da je to ona šteta koju tužilac trpi zato što robu nije mogao prodati i iz tog posla izvući korist koju redovno ostvaruje u svojoj delatnosti. Okolnost da je tužilac 1996. godine zaključio ugovor o oročenom dinarskom depozitu sa „Ekos bankom“ iz Peći nije pravno relevantna činjenica , jer se njome ne dokazuje da bi oročavanje sredstava bilo izvršeno i u prethodnom periodu da štetna radnja nije izvršena.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužbeni zahtev podnosioca preko dosuđenog iznosa, a delimično usvaja protivtužbeni zahtev tuženog, a Vrhovni sud Srbije je za svoju odluku dao ustavnopravno prihvatljive razloge.

Podnosilac ustavne žalbe takođe smatra da mu je osporenim pojedinačnim aktom povređeno i pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava. U vezi sa navodima o povredi ovog prava, podnosilac se nije konkretno pozvao na neki od principa sadržanih u navedenom članu Ustava, već povredu ovog prava vezuje za napred navedenu povredu, a s obzirom da je Sud već dao svoju ocenu u delu koji se tiče prava na pravično suđenje, sledi i da navodi podnosioca o povredi prava na imovinu nisu osnovani.

Iz svih iznetih razloga, a krećući se u granicama navoda i razloga na kojima podnosilac u ustavnoj žalbi temelji svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom, Vrhovnog kasacionog suda Prev. 267/10 od 4. novembra 2010. godine nisu povređena navedena Ustavom zajemčena prava podnosioca, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti