Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u parničnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažnih presuda u parničnom postupku radi naknade štete. Sud je utvrdio da podnositeljka u suštini traži preispitivanje činjeničnog stanja i primene prava, što ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već instancionih sudova.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Snežane Pejčić iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Snežane Pejčić izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Boru P. 51/10 od 25. oktobra 2010. godine i presude Višeg suda u Zaječaru Gž. 259/11 od 20. maja 2011. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Snežana Pejčić iz Beograda je 6. jula 2011. godine, preko punomoćnika Dragane Videnović i Milete Petkovića, advokata iz Bora, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Boru P. 51/10 od 25. oktobra 2010. godine i presude Višeg suda u Zaječaru Gž. 259/11 od 20. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.
U ustavnoj žalbi se navodi da se osporene presude zasnivaju ''na parafraziranju i navođenju iskaza svedoka, ali sudovi nisu iskaze ovih lica cenili zasebno i u odnosu sa ostalim izvedenim dokazima''. Podnositeljka ističe da je veštačenje obrazloženo na ''totalno pogrešan način'', a sud je neke predloge podnositeljke za izvođenje dokaza odbio, ''sa namerom da ne bi utvrdio istinu.''
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, utvrdio da je pred Osnovnim sudom u Boru vodio parnični postupak po tužbi tužioca SZTUR ''Crni Vrh Todorović'' iz Bora protiv tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi naknade štete.
Osporenom presudom Osnovnog suda u Boru P. 51/10 od 25. oktobra 2010. godine, u prvom stavu izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete nastale plavljenjem poslovnog prostora u Boru koji je bliže označen u izreci presude, isplati iznos od 114.890,00 dinara sa pripadajućom kamatom, dok je drugim stavom izreke, utvrđeno da je tužba tužioca protiv tužene radi naknade štete po osnovu izgubljene zarade zbog zatvaranja poslovnog prostora povučena. Trećim stavom izreke odlučeno je o troškovima postupka.
Osporenom presudom Višeg suda u Zaječaru Gž. 259/11 od 20. maja 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.
U obrazloženju osporene drugostepene presude se, između ostalog, navodi: da je prvostepeni sud utvrdio da se stan tužene nalazi jednim delom iznad poslovnog prostora tužioca u ul. dr Mišovića broj 4; da su se krajem novembra 2008. godine, usled vlaženja, pojavile fleke na plafonu i zidovima poslovnog prostora tužioca, čija pojava je prouzrokovana neispravnim vodovodnim instalacijama u podu kupatila stana tužene, što je utvrđeno na osnovu nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke; da je tužilac za saniranje nastale štete imao troškove u iznosu od 114.890,00 dinara za krečenje i 5.900,00 na ime dezinfekcije, a za koju štetu je tužena odgovorna, imajući u vidu da je odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da, ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.
4. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz odredbe člana 32. stav 1. Ustava, pri čemu povredu ovog prava obrazlaže navodima da sudovi izvedene dokaze nisu cenili zasebno, a ni u vezi sa ostalim izvedenim dokazima, odnosno prvenstveno osporava pravilnost sprovedenog dokaznog postupka od strane redovnih sudova.
Stoga je Ustavni sud zaključio da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu navedenog Ustavom zajemčenog prava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud.
Postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, sud je izveo od stranaka predložene dokaze koje je cenio pojedinačno, i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio. Odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.
Otuda formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava, bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se sa stanovišta sadržine zajemenog prava potvrđuju navodi ustavne žalbe, ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.
Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka nije pružila dokaze da su sudovi u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama doneli drugačije odluke, niti da je u konkretnoj situaciji tužiocu dato više prava nego što mu pripada, pa nema mesta pozivanju podnositeljke na povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.
Kako je podnositeljka ustavne žalbe iskoristila pravo na žalbu protiv prvostepene presude, to nema povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, pri čemu Ustavni sud naglašava da označeno ustavno pravo garantuje pre svega dvostepenost u odlučivanju o pravima i obavezama, a ne i povoljan ishod postupka po pravnom leku, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
ZAMENIK PREDSEDNIKA
USTAVNOG SUDA
dr Marija Draškić