Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o privremenom oduzimanju imovine. Sud je utvrdio da mera nije krivična sankcija i da su ispunjeni zakonski uslovi, uključujući očiglednu nesrazmeru između imovine i zakonitih prihoda, te nije povređeno pravo na imovinu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3071/2010
12.07.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radovana Štrpca iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. jula 2012. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radovana Štrpca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Poi-Po1. 16/10 od 15. marta 2010. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Poi-Po1. 16/10 – Kv-Po1. 1159/10 od 19. maja 2010. godine, zbog povrede prava iz člana 34. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Radovan Štrbac iz Novog Sada, preko punomoćnika Ilije Popovića, advokata iz Beograda, izjavio je Ustavnom sudu 25. juna 2010. godine ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava iz čl. 32, 33, 34. i 58. Ustava Republike Srbije.

Kao razloge pozivanja na povredu pojedinih ustavnih prava, podnosilac je naveo sledeće:

Za povredu prava iz člana 32. Ustava:

- da mu nije data mogućnost da „u celosti iskoristi rok od tri dana za izjavljivanje žalbe protiv rešenja...“, jer podnosilac je rešenje primio 11. maja 2010. godine u 19 časova (utorak), a žalbu je morao predati do 13. maja 2010. godine (četvrtka) do 18 časova, jer se podnesci u Okružnom zatvoru u Beogradu ne primaju petkom, dok je njegov branilac osporeno prvostepeno rešenje primio 14. maja 2010. godine (petak), pa mu je kao jedini radni dan kada je mogao pribaviti neophodne dokaze radi izjavljivanja žalbe preostao ponedeljak;

- da drugostepeni sud nije cenio potvrdu „Pireus banke“, iz koje proizlazi da je kredit u iznosu od 12.790.386,63 dinara, koji je podnosilac podigao, uplaćen Stambenoj zadruzi „Rafinerija“, pa je netačna tvrdnja iz osporenih rešenja da nema dokaza da su novčana sredstva po osnovu kredita i uplaćena na račun navedene stambene zadruge radi kupovine sporne nepokretnosti;

- da „veza porekla sporne imovine sa krivičnim delom uopšte nije ni dokazana, niti se tako nešto uopšte i zahteva od tužioca... jer nikakvo krivično delo nije ni utvrđeno pravosnažnom presudom, pa se postavlja pitanje kako se može dokazati da nema veze između imovine okrivljenog i izvršenog krivičnog dela“;

Za povredu prava iz člana 33. Ustava:

- da se „pravo odbrane okrivljenog ne može ostvariti u roku od pet dana, jer ovaj rok nije razuman, niti se radi o primerenom vremenu za pripremu dokaza za tvrdnje suprotne stavu tužilaštva“.

Za povredu prava iz člana 34. Ustava:

- da je „retroaktivnost krivičnog zakonodavstva apsolutno zabranjena Ustavom, a donošenjem osporenih rešenja se retroaktvinost dopušta“;

- da je „oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela kazna koja nije predviđena Krivičnim zakonom i ista ne spada u krivično-pravne sankcije predviđene Krivičnim zakonom“;

- da se „iz pismenih dokaza koje je sud cenio..., jasno utvrđuje da su eventualne radnje koje je podnosilac ustavne žalbe izvršio, a koje bi se eventualno odnosile na izvršenje krivičnog dela, izvršene pre primene Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela“.

Za povredu prava iz člana 58. Ustava:

- da je podnosilac „predmetnu nepokretnost stekao pre primene Zakona o oduzimanju imovine pristekle iz krivičnog dela“, pa se imovina nije mogla oduzeti;

- da je oduzimanje imovine po ovom zakonu „faktička kazna koja nije predviđena Krivičnim zakonikom, te s toga nije moguć ni pravno valjan način postojanja ovakve sankcije“;

U ustavnoj žalbi se predlaže poništenje osporenih rešenja.

Podnosilac ustavne žalbe nije precizirao odredbe Ustava za koje tvrdi da su povređene, pa je Ustavni sud, iz sadržine ustavne žalbe, zaključio da se ustavnom žalbom ističu povrede odredaba člana 32. stav 1, člana 33. stav 2, člana 34. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

 

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljki ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

 

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je, uvidom u osporene akte, utvrdio sledeće činjenice koje su od značaja za rešavanje ovog ustavnosudskog predmeta:

Pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu protiv podnosioca ustavne žalbe, njegove supruge Dubravke i Š.J. vodi se istraga u predmetu Ki.Po1. 5/10 zbog osnovane sumnje da su izvršili krivična dela
udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. Krivičnog zakonika i produženo krivično delo pranje novca u saizvršilaštvu iz člana 231. stav 2. u vezi sa stavom 1. u vezi sa čl. 33. i 61. Krivičnog zakonika.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Poi-Po1. 16/10 od 15. marta 2010. godine, delimično su usvojeni zahtevi Tužilaštva za organizovani kriminal, pa je, pored ostalog, od podnosioca ustavne žalbe, kao okrivljenog, privremno oduzet stan br. 7. u ulici Narodnih heroja br.5 u Novom Sadu, po strukturi petosoban, površine 153,64 m2, kao imovina za koju postoji osnovana sumnja da je proistekla iz krivičnog dela izvršenog od strane okrivljenog Radovana Štrpca.

U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: „Na ovom ročištu Zamenik Tužioca je naveo da postoji osnovana sumnja da je imovina čije se privremeno oduzimanje traži proistekla iz krivičnog dela učinjenog od strane okr.Štrbac Radovana i Štrbac Dubravke, obzirom da se protiv ovih okrivljenih pred Posebnim odeljenjem ovog suda vodi istraga zbog osnovane sumnje da su izvršili produženo krivično delo pranje novca iz čl. 231. st. 2. u vezi st. 1. u vezi čl. 33 i 61 KZ, da iz spisa predmeta proizilazi da su okr.Štrbac Radovan i okr.Štrbac Dubravka, kao i treće lice Š.J,
vlasnici nekretnina čije se privremeno oduzimanje traži, pa kako postoji opasnost da bi u kasnijoj fazi postupka oduzimanje ove imovine bilo onemogućeno ili znatno otežano, predlaže da se ista privremeno oduzme.

Razlozi kojima se rukovodio Sud kada je usvojio Zahtev Tužilaštva za privremeno oduzimanje imovine od okrivljenih Štrbac Radovana i Štrbac Dubravke, se nalaze u činjenici, da postoji oonovana sumnja da su ovi okrivljeni izvršili dva teška krivična dela za koja su zakonom propisane zatvorske kazne sa dugim trajanjem, te da te činjenice, objektivno i značajno mogu uticati na njih kao vlasnike imovine, kao i na treće lice Š.J, da njome raspolažu i da na takav način spreče ili otežaju oduzimanje iste, a za koju nisu pružili dokaze da su je stekli na osnovu zakonitih prihoda, odnosno da su je dobili na neki drugi zakonit način, pa je privremeno oduzeo imovinu bliže opisanu u st. I, II i III izreke rešenja.

Sve ovo tim pre, jer okrivljeni Štrbac Radovan i Štrbac Dubravka, kao faktički vlasnici imovine koja se privremeno oduzima kako od njih, tako i od trećeg lica Š.J, nisu sudu pružili dokaze da su sredstva koja su upotrebljena za kupovinu nepokretnosti stečena zakonitim putem, pa tako nisu pružili dokaz da su sredstva kredita odobrena od strane Pireus Atlas banke i realizovana, odnosno da su upotrebljena za kupovinu nepokretnosti kako to okrivljeni ističu, pogotovo kada se ima u vidu da je tržišna vrednost predmetnih nepokretnosti isuzetno visoka, kao i da je stečena u kratkom vremenskom periodu. Takođe, treće lice Š.J. nije pružio dokaze da je zaista isplatio kupoprodajnu cenu po Ugovoru na osnovu koga je navodno stekao nepokretnosti koje se od njega privremeno oduzimaju, niti je pružio dokaz da je preko računa kod bilo koje banke u Srbiji izvršio trensfer novca na račune okrivljenih, pogotovo kada se ima u vidu da se radi o stranom državljaninu i velikoj ugovorenoj kupoprodajnoj ceni, tako da postoji osnovana sumnja da se radi o simulovanom pravnom poslu preduzetom radi prikrivanja pravih vlasnika - okrivljenih Štrbac Radovana i Štrbac Dubravke, a što je sve u saglasnosti i sa ostalim izvedenim dokazima.

U skladu sa čl. 27. napred navedenog zakona, privremeno
oduzimanje imovine traje do donošenja odluke o Zahtevu za trajno oduzimanje imovine, s tim da ako se pojave okolnosti koje dovode u pitanje opravdanost privremenog oduzimanja, Sud može preispitati donetu odluku. Odlučujući o žalbama okrivljenih i njihovih branilaca, Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje doneo je 19. maja 2010. godine osporeno rešenje Poi-Po1. 16/10 – Kv-Po1. 1159/10, kojim je žalbe okrivljenih odbio kao neosnovane. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno:

- da „iz Ugovora o kupoprodaji Ov1 20518/2006 od 8.05.2006.godine koji je zaključen između stambene Zadruge „Rafinerija" iz Novog Sada, kao prodavca i Štrbac Radovana, kao kupca, proizilazi da je Štrbac Radovan za kupoprodajnu cenu od 150.000 evra postao vlasnik nepokretnosti i to stana br. 7, u ul. Narodnih heroja br. 5, u Novom Sadu, po strukturi petosoban, površine 153,64m2, po kom Ugovoru je plaćen od strane kupca porez na prenos apsolutnih prava u iznosu od 639.519,28 dinara, na poresku osnovicu od 12.790.386,63 dinara“;

- da „sudu nisu pruženi dokazi o visini zakonito stečenih prihoda okrivljenih Štrbac Radovana i Štrbac Dubravke, a na osnovu kojih bi bilo moguće kupiti nepokretnosti koje se privremeno oduzimaju“.

Dalje se u obrazloženju navodi: „Donoseći konačnu odluku Veće je izvršilo uvid u Zahtev tužilaštva za organizovani kriminal OIK.S.21/09 od 08.03.2010.godine, rešenje istražnog sudije ovog odeljenja Poi-Po1br. 16/10 od 15.03.2010.godine, Zapisnik o održanom ročištu radi odlučivanja o Zahtevu za privremeno oduzimanje imovine od 15.03.2010. godine, žalbe okrivljenog Štrbac Radovana i punomoćnika okrivljenih Štrbac Radovana i Štrbac Dubravke, advokata P.I, kao i druge dokaze i dokumentaciju koji se nalaze u spisima predmeta, pa je našlo da je istražni sudija ispravno postupio kada je usvojio Zahtev tužilaštva i od okrivljenih Štrbac Radovana i Štrbac Dubravke privremeno oduzeo pomenutu imovinu, obzirom da sudu nisu pružili valjane dokaze da sredstva koja su upotrebljena za kupovinu navedenih nepokretnosti potiču iz njihovih zakonitih prihoda, imajući u vidu činjenicu da nema dokaza da su na osnovu odobrenih kredita kod Pireus Atlas banke i kupljene sporne nepokretnosti, obzirom da sudu nije pružen dokaz da su novčana sredstva koja su isplaćena po osnovu kredita i uplaćena na račun stambene Zadruge „Rafinerija" iz Novog Sada kao prodavca nepokretnosti. Ovo tim pre što se iz kartice poslovnog prometa Stambene zadruge „Rafinerija" koju je punomoćnik dostavio uz žalbu ne navodi privredni subjekt, kao ni fizičko lice koje je dana 05.05.2006.godine na račun ove zadruge izvršilo uplatu u iznosu od 12.790.386,63 dinara. Osim toga ni okrivljeni kao ni njihov punomoćnik ne dokazuju kojim sredstvima se vrši otplata visokih mesečnih rata po odobrenim kreditima Piraeus Atlas banke br. 125207458000080974, br. 125207458000080877 i br. 125207458000095330, realizacijom kojih su navodno kupljene nepokretnosti koje se privremeno oduzimaju ovim postupkom.

Veće je mišljenja da je u konkretnom slučaju reč o očiglednoj nesrazmeri između imovine sa jedne strane i zakonito stečenih prihoda okrivljenih s druge strane, što samo po sebi ukazuje na osnovanu sumnju da se do takve i tolike imovine moglo doći samo izvršenjem krivičnog dela.

Veće je cenilo i ostale žalbene navode okrivljenog Štrbac Radovana i punomoćnika okrivljenih Štrbac Radovana i Štrbac Dubravke advokata P.I, ali je utvrdilo da oni nisu od uticaja na pravilnost zaključka istražnog sudije, kao i da je pobijano rešenje u svemu zasnovano na zakonu. Imajući u vidu sve napred navedeno, Veće nalazi da je istražni sudija
pravilno postupio kada je usvojio Zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal, koji se odnosi na oduzimanje napred navedene imovine, jer postoji osnovana sumnja da su okrivljeni Štrbac Radovan i Štrbac Dubravka izvršili dva teška krivična dela, za koje postoji osnovana sumnja da su ista učinili u okviru organizovane kriminalne grupe koja je prema navodima Zahteva za proširenje istrage kupila radi prodaje ukupno 2.171 kg opojne droge - kokaina, za koja krivična dela su propisane visoke zatvorske kazne, koje činjenice bi i po stavu Veća mogle uticati na okrivljene Štrbac Radovana i Štrbac Dubravku, da kao vlasnici navedene imovine, njome raspolažu i na takav način spreče ili otežaju oduzimanje te imovine za koju po oceni Veća nisu pružili dokaze da su je stekli na osnovu zakonitih prihoda ili na neki drugi zakonit način.

 

4. Odredbama Ustava, za koje se ustavnom žalbom tvrdi da su povređene, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.);
da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (član 33. stav 2.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (član 34. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, broj 97/08), pored ostalog, propisano je: da se imovinom smatra dobro svake vrste, materijalno ili nematerijalno, pokretno ili nepokretno, procenjivo ili neprocenjivo velike vrednosti i isprave u bilo kojoj formi kojima se dokazuje pravo ili interes u odnosu na takvo dobro, kao i da se imovinom smatra i prihod ili druga korist ostvarena, neposredno ili posredno, iz krivičnog dela, kao i dobro u koje je ona pretvorena ili sa kojim je pomešana (tačka 1)); da se imovinom proisteklom iz krivičnog dela smatra imovina okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima (tačka 2)); da se okrivljenim smatra osumnjičeni, lice protiv koga je krivični postupak pokrenut ili osuđeni za krivično delo iz člana 2. ovog zakona (tačka 3)); da se trećim licem smatra fizičko ili pravno lice na koje je preneta imovina proistekla iz krivičnog dela (tačka 6)); da se vlasnikom smatra okrivljeni, svedok saradnik, ostavilac, pravni sledbenik ili treće lice (tačka 7)); da se oduzimanjem smatra privremeno ili trajno oduzimanje od vlasnika imovine proistekle iz krivičnog dela (tačka 8)).

Odredbama člana 21. ovog zakona propisano je: da kada postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo otežano ili onemogućeno, javni tužilac može podneti zahtev za privremeno oduzimanje imovine (stav 1.); da zahtev iz stava 1. ovog člana sadrži podatke o vlasniku, opis i zakonski naziv krivičnog dela, označenje imovine koju treba oduzeti, dokaze o imovini, okolnosti iz kojih proizilazi osnovana sumnja da imovina proističe iz krivičnog dela i razloge koji opravdavaju potrebu za privremenim oduzimanjem imovine (stav 2.); da o zahtevu iz stava 1. ovog člana u zavisnosti od faze postupka odlučuje istražni sudija, predsednik veća, odnosno veće pred kojim se drži glavni pretres (stav 3.).

Ostalim odredbama Zakona, koje su relevantne u konkretnom slučaju, propisano je: da će pre donošenja odluke o zahtevu za privremeno oduzimanje imovine sud zakazati ročište na koje će pozvati vlasnika, njegovog branioca, odnosno punomoćnika ako ga ima i javnog tužioca (član 23. stav 1.); da će se ročište iz člana 23. stav 1. ovog zakona održati u roku od pet dana od dana podnošenja zahteva za privremeno oduzimanje imovine, a da će se započeto ročište dovršiti bez prekidanja (član 24. stav 1.); da javni tužilac iznosi dokaze o imovini koju vlasnik poseduje, okolnosti o osnovanoj sumnji da imovina proističe iz krivičnog dela i okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi njeno kasnije oduzimanje bilo otežano ili onemogućeno (član 24. stav 2.); da vlasnik i njegov branilac, odnosno punomoćnik osporavaju navode javnog tužioca (član 24. stav 3.); da po okončanju ročišta sud donosi rešenje kojim usvaja ili odbija zahtev za privremeno oduzimanje imovine (član 25. stav 1.); da se protiv rešenja iz člana 25. stav 1. ovog zakona može izjaviti žalba u roku od tri dana od dana dostavljanja rešenja i da o žalbi protiv rešenja odlučuje vanraspravno veće, odnosno viši sud (član 26. st. 1. i 2.); da privremeno oduzimanje imovine traje do donošenja odluke o zahtevu za trajno oduzimanje imovine i da u slučaju smrti vlasnika ili ako se pojave okolnosti koje dovode u pitanje opravdanost privremenog oduzimanja imovine, sud može preispitati donetu odluku (član 27.).

 

5. Prema citiranim odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, imovina proistekla iz krivičnog dela može se privremeno ili trajno oduzeti kako od okrivljenog, protiv koga se krivični postupak vodi, tako i od lica na koje je imovina za koju se smatra da je stečena krivičnim delom preneta. Postupak privremenog oduzimanja imovine je jedinstven postupak koji se pokreće zahtevom ovlašćenog predlagača, odnosno javnog tužioca, a okončava odlukom nadležnog suda i to u naročito hitnom postupku. Javni tužilac ovakav zahtev može podneti postupajućem sudu u svakoj fazi krivičnog postupka, ukoliko proceni da postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo otežano ili onemogućeno. Ovaj zahtev mora da sadrži podatke o vlasniku, opis i zakonski naziv krivičnog dela, označenje imovine koju treba oduzeti, dokaze o imovini, okolnosti iz kojih proizilazi osnovana sumnja da imovina proističe iz krivičnog dela i razloge koji opravdavaju potrebu za privremenim oduzimanjem imovine. Imovinom proisteklom iz krivičnog dela smatra se imovina okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima. O ovom zahtevu, u zavisnosti od faze u kojoj se postupak nalazi, odlučuje istražni sudija, predsednik veća, odnosno veće pred kojim se drži glavni pretres.

Ova procesna situacija je sadržinski uporediva sa privremenim oduzimanjem predmeta koji se po krivičnom zakonu imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, o čemu odlučuje sud pred kojim se vodi krivični postupak (član 82. ZKP), kao i sa mogućnosti suda u parničnom postupku da u toku pripremanja glavne rasprave i u toku glavne rasprave čak i van ročišta odluči o predlogu za određivanje privremene mere obezbeđenja (član 275. stav 1. i član 313. stav 1. ZPP).

S obzirom na to da se ročište drži u roku od pet dana od dana podnošenja zahteva za privremeno oduzimanje imovine i da se dovršava bez prekidanja (član 24. stav 1. Zakona), da na ročištu javni tužilac iznosi dokaze o imovini koju vlasnik poseduje, okolnosti o osnovanoj sumnji da imovina proističe iz krivičnog dela i okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi njeno kasnije oduzimanje bilo otežano ili onemogućeno (član 24. stav 2. Zakona), da na tom istom ročištu vlasnik i njegov branilac, odnosno punomoćnik osporavaju navode javnog tužioca (član 24. stav 3. Zakona), a da se po njegovom okončanju donosi odluka o zahtevu (član 25. stav 1. Zakona), prema gledištu Ustavnog suda takvo rešenje se može oceniti kao celishodno. Naime, ako ima mesta privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, pravovremeno doneta sudska odluka omogućava da se kasnije raspravi pitanje eventualnog trajnog oduzimanja imovine. Istovremeno je i u interesu vlasnika da se o zahtevu tužioca o određivanju ove preventivne mere blagovremeno odluči, tj. da mu se omogući da, u slučaju da sud ne prihvati navode o postojanju opasnosti da bi kasnije oduzimanje imovine bilo otežano ili onemogućeno, raspolaže imovinom.

Protiv odluke suda kojom je privremeno oduzeta imovina za koju se osnovano sumnja da je proistekla iz krivičnog dela, dopuštena je žalba o kojoj odlučuje sud (član 26. st. 1. i 3. Zakona), čime je obezbeđeno pravo na pravno sredstvo u skladu sa članom 36. stav 2. Ustava.

Ako sud usvoji zahtev za privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, pa se naknadno pojave okolnosti koje dovode u pitanje opravdanost privremenog oduzimanja imovine, vlasnik ima mogućnost da se, saglasno članu 27. stav 2. Zakona, obrati sudu radi preispitivanja donete odluke.

Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava se jemči članom 58. stav 1. Ustava, pod uslovom da je takva imovina stečena na osnovu zakona. Dakle, ukoliko su prilikom privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela ispunjeni Zakonom propisani uslovi, radi se o zakonom utvrđenom ograničenju načina korišćenja imovine iz člana 58. stav 3. Ustava.

 

6. U konkretnom slučaju, u vreme donošenja osporenih rešenja, pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu vodila se istraga protiv podnosioca ustavne žalbe i njegove supruge zbog osnovane sumnje da su izvršili krivična dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. Krivičnog zakonika i produženo krivično delo pranje novca u saizvršilaštvu iz člana 231. stav 2. u vezi sa stavom 1. u vezi sa čl. 33. i 61. Krivičnog zakonika. Iz spisa predmeta proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe vlasnik i suvlasnik nekretnina čije se oduzimanje traži, pa je Tužilaštvo za organizovani kriminal predložilo privremeno oduzimanje navedenih nekretnina, jer postoji opasnost da bi u kasnijoj fazi postupka oduzimanje te imovine bilo onemogućeno ili znatno otežano.

Kako je zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal radi privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela podnet u fazi istrage, to je za odlučivanje o tom zahtevu bio nadležan istražni sudija Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu, a za odlučivanje o žalbi protiv tog rešenja krivično vanpretresno veće istog suda.

U sprovedenom hitnom postupku, Tužilaštvo za organizovani kriminal je podnelo sudu dokaze o imovini koju podnosilac kao vlasnik poseduje, navelo okolnosti o osnovanoj sumnji da ta imovina proističe iz krivičnog dela i da nije u srazmeri sa njegovim zakonitim prihodima, kao i okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi njeno kasnije oduzimanje bilo otežano ili onemogućeno.

Podnosiocu ustavne žalbe kao vlasniku i njegovom punomoćniku pružena je mogućnost da osporavaju iznete navode Tužilaštva za organizovani kriminal. Međutim, prema oceni istražnog sudije Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu, podnosilac za sada nije uspeo da ospori navode Tužilaštva, odnosno nije dokazao da je imovina, za koju se osnovano pretpostavlja da je proistekla iz krivičnog dela, u srazmeri sa njegovim legalnim prihodima, pa je istražni sudija doneo rešenje Poi-Po1. 16/10 od 15. marta 2010. godine o njenom privremenom oduzimanju,

Vanpretresno veće Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu je razmatralo žalbe izjavljene protiv rešenja o privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, pa je rešenjem Poi-Po1. 16/10 – Kv-Po1. 1159/10 od 19. maja 2010. godine žalbe odbilo kao neosnovane, u potpunosti prihvatajući argumente istražnog sudije koje je u osporenom prvostepenom rešenju naveo kao razloge zbog kojih je usvojio predlog Tužilaštva za organizovani kriminal. Vanpretresno veće je, kao i istražni sudija tog suda, bilo mišljenja da je u konkretnom slučaju reč o očiglednoj nesrazmeri između imovine sa jedne strane i zakonito stečenih prihoda okrivljenih s druge strane, što samo po sebi ukazuje na osnovanu sumnju da se do takve i tolike imovine moglo doći samo izvršenjem krivičnog dela.

Veće je cenilo i ostale žalbene navode okrivljenog Štrbac Radovana i punomoćnika okrivljenih, advokata P.I, ali je utvrdilo da oni nisu od uticaja na pravilnost zaključka istražnog sudije, kao i da je pobijano rešenje u svemu zasnovano na zakonu. Imajući u vidu sve napred navedeno, Veće je našlo da je istražni sudija pravilno postupio kada je usvojio zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal, koji se odnosi na privremeno oduzimanje napred navedene imovine, jer postoji osnovana sumnja da su okrivljeni i njegova supruga izvršili dva teška krivična dela u okviru organizovane kriminalne grupe koja je, prema navodima zahteva za proširenje istrage, kupila radi prodaje ukupno 2.171 kg. opojne droge kokain, za koja krivična dela su propisane visoke zatvorske kazne, koje činjenice bi i po stavu Veća mogle uticati na okrivljene Štrbac Radovana i Štrbac Dubravku, da kao vlasnici navedene imovine, njome raspolažu i na takav način spreče ili otežaju eventualno trajno oduzimanje te imovine, za koju po oceni Veća nisu pružili dokaze da su je stekli na osnovu zakonitih prihoda ili na neki drugi zakonit način.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su u konkretnom slučaju svi Zakonom propisani uslovi za donošenje rešenja o privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela bili ispunjeni, jer su osporena rešenja doneli zakonom ustanovljeni organi, u zakonom propisanom postupku i iz zakonom predviđenih razloga, te je time bio ispunjen zahtev za zakonitošću i srazmernošću, utvrđen članom 58. Ustava i članom 1. stav 2. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, što, po oceni Ustavnog suda, imovinu koja se privremeno oduzima svrstava u kategoriju imovine koju ne štite odredbe člana 58.Ustava, odnosno ne može biti tretirana kao imovina stečena na osnovu zakona, pa se njeno raspolaganje može ograničiti u javnom interesu, s obzirom na to da je takvo ograničenje u skladu sa zakonom.

Kako se odredbe Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela primenjuju na imovinu proisteklu iz krivičnog dela, bez obzira na to kada je stečena, navode podnosioca da je predmetnu nepokretnost stekao pre početka primene Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, pa se imovina zbog toga nije mogla oduzeti, Ustavni sud ocenjuje neosnovanim.

Tvrdnju podnosioca da je oduzimanje imovine po ovom zakonu „faktička kazna koja nije predviđena Krivičnim zakonikom, te s toga nije moguć ni pravno valjan način postojanja ovakve sankcije“, Ustavni sud takođe ocenjuje neosnovanom, imajući u vidu da se ne radi o krivičnoj sankciji, već o posebnoj meri kojom se obezbeđuje eventualno kasnije trajno oduzimanje imovine za koju se osnovano sumnja da je proistekla iz krivičnog dela, u situaciji kada postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje ove imovine bilo otežano ili onemogućeno.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da su navodi ustavne žalbe o povredi prava zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava neosnovani.

 

7. Podnosilac je naveo da mu je pravo iz člana 34. Ustava povređeno time što je „oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela kazna koja nije predviđena Krivičnim zakonom i ne spada u krivično-pravne sankcije predviđene Krivičnim zakonom“, što je „retroaktivnost krivičnog zakonodavstva apsolutno zabranjena Ustavom, a donošenjem osporenih rešenja se retroaktivnost dopušta“ i što se „iz pismenih dokaza koje je sud cenio..., jasno utvrđuje da su eventualne radnje koje je podnosilac ustavne žalbe izvršio, a koje bi se eventualno odnosile na izvršenje krivičnog dela, izvršene pre primene Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela“.

S obzirom na već iznete argumente da mera privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela ne predstavlja krivično-pravnu sankciju, kao što podnosilac tvrdi, već posebnim zakonom ustanovljenu preventivnu meru koja sprečava prevremeno otuđenje ove imovine, Ustavni sud navode ustavne žalbe o povredi prava iz člana 34. stav 1. Ustava smatra takođe neosnovanim.

 

8. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u odnosu na povredu prava iz člana 34. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, odbio kao neonosvanu.

9. Podnosilac je kao razloge koji ukazuju na povredu njegovih prava iz člana 32. stav 1. Ustava naveo da mu nije data mogućnost da u celosti iskoristi rok od tri dana za izjavljivanje žalbe protiv prvostepenog rešenja, da drugostepeni sud nije, kao dokaz, cenio potvrdu „Pireus banke“, i da veza porekla sporne imovine sa krivičnim delom uopšte nije ni dokazana, niti je kakvo krivično delo utvrđeno pravosnažnom presudom, pa se postavlja pitanje kako se može dokazati da nema veze između imovine okrivljenog i izvršenog krivičnog dela.

Ustavni sud ukazuje na već izneto tumačenje da se prilikom privremnog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela ne utvrđuje veza između konkretnog krivičnog dela i imovine za koju se osnovano sumnja da je proistekla iz krivičnog dela, već se u tom postupku utvrđuje samo da li je imovina koju okrivljeni poseduje u momentu vođenja postupka srazmerna njegovim zakonitim prihodima. Ukoliko ovlašćeni tužilac podnese zahtev za privremeno oduzimanje imovine, iznese okolnosti o osnovanoj sumnji da imovina proističe iz krivičnog dela (odnosno da nije srazmerna njegovim zakonitim prihodima) i okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi njeno kasnije oduzimanje bilo otežano ili onemogućeno, a vlasnik i njegov branilac, odnosno punomoćnik, ne uspeju da ospore navode javnog tužioca, po okončanju ročišta sud donosi rešenje kojim usvaja zahtev za privremeno oduzimanje imovine. Privremeno oduzimanje imovine traje do donošenja odluke o zahtevu za trajno oduzimanje imovine.

U odnosu na navode podnosioca o povredi ovog prava pogrešnom ocenom izvedenih dokaza, odnosno neizvođenjem nekog od predloženih dokaza, Ustavni sud ističe da u nadležnost Ustavnog suda ne spada da, kao viši sud u odnosu na redovne sudove koji su odlučivali u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, još jednom ispituje zakonitost donetih sudskih odluka, kao i da samo formalno pozivanje na povredu zajemčenih ustavnih prava ne čini izjavljenu ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

Isticanje povrede ili uskraćivanja prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. stav 2. Ustava time što podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac nisu bili u mogućnosti da iskoriste zakonom propisan rok za izjavljivanje žalbe, odnosno za pripremanje odbrane u postupku po zahtevu za privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, po oceni Ustavnog suda, ne predstavlja ustavnopravne razloge koji bi potkrepili tvrdnje podnosioca o povredi ili uskraćivanju prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. stav 2. Ustava.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu osporenih akata, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenih prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 2. Ustava, čija se povreda ističe, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

 

10. Imajući u vidu da su ustavnopravna pitanja koja su razmatrana u ovoj odluci od šireg značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, doneo Zaključak da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

11. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

 

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 2561/2020: Odluka o odbijanju ustavne žalbe zbog trajnog oduzimanja imovine trećem licu
• Už 2337/2010: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o privremenom oduzimanju imovine
• Už 180/2011: Neosnovanost ustavne žalbe protiv rešenja o privremenom oduzimanju imovine
• Už 2696/2010: Odluka Ustavnog suda o privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela
• Už 179/2011: Odluka Ustavnog suda o privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela