Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe oštećenog kao tužioca
Kratak pregled
Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu oštećenog kao tužioca, izjavljenu protiv rešenja kojima je odbijen njegov optužni predlog. Sud je utvrdio da pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku pripada okrivljenom, a ne tužiocu, koji nema ustavno pravo na krivično gonjenje trećeg lica.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ivice Radonjića iz Negotina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. decembra 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Ivice Radonjića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Negotinu K. 555/10 od 18. februara 2011. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 1331/11 od 27. aprila 2011. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Ivica Radonjić iz Negotina podneo je Ustavnom sudu 6. jula 2011. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Negotinu K. 555/10 od 18. februara 2011. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 1331/11 od 27. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.
Iz navedenih odredbi Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena i uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.
3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio: da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Negotinu K. 555/10 od 18. februara 2011. godine odbijen optužni predlog oštećenog kao tužioca podnet tom sudu protiv okrivljenog P.Đ. kao direktora Centra za socijalni rad u Negotinu zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09); da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 1331/11 od 27. aprila 2011. godine odbijena kao neosnovana žalba oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Negotinu K. 555/10 od 18. februara 2011. godine.
4. Odredbom člana 32. Ustava, između ostalog, zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
5. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe obraća ovom sudu u svojstvu oštećenog kao tužioca u krivičnom predmetu u kome su doneti osporeni akti. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno ustavno pravo na pravično suđenje time što krivični sud nije našao osnova da postupa po njegovom optužnom predlogu podnetom protiv okrivljenog. Navodi sadržani u ustavnoj žalbi se, u suštini, zasnivaju na tome da podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan odlukom suda o njegovom optužnom predlogu, jer smatra da je bilo mesta kako krivičnom gonjenju, tako i utvrđivanju krivice i kažnjavanju okrivljenog.
Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret, to se, po oceni Ustavnog suda, u krivičnom postupku Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 46/06, 47/07 i 122/08), kojom je propisano da se ovim Zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.
Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da privatni tužilac, kao ni oštećeni kao tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni Ustavom zajemčeno, ni zakonom utvrđeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak, niti da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se oštećeni kao tužilac, a ni privatni tužilac ne može pozivati na to da mu je sudskom odlukom kojom je pravnosnažno odbijen optužni akt podnet protiv nekog lica i posledično nije ni pokrenut krivični postupak protiv tog lica, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava. Ovakav stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u presudi Krzak protiv Poljske, st. 23. i 24, od 6. aprila 2004. godine, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio predstavku podnetu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je ocenio da je inkompatibilna ratione materiae sa odredbama Konvencije
Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da se tvrdnje podnosioca ustavne žalbe u vezi istaknute povrede prava iz člana 35. st. 2. i 36. st. 1. Ustava, isključivo zasnivaju na istaknutoj povredi prava na pravično suđenje i na očekivanju podnosioca da će protiv okrivljenog lica biti vođen krivični postupak i da će on biti i osuđen. S tim u vezi, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu jer je ratione materiae nespojiva sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava na pravično suđenje.
6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević