Povreda prava na pravično suđenje zbog formalističkog tumačenja procesnih pravila

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, poništivši rešenje Vrhovnog kasacionog suda. Sud je zauzeo stav da stranka ne sme trpeti štetne posledice zbog prenosa nadležnosti sa Ustavnog na redovne sudove i naknadne promene procesnih pravila.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorice Mitrović iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, n a sednici Veća održanoj 28. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorice Mitrović i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 499/14 od 11. februara 2015. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 499/14 od 11. februara 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Kruševcu R4 p. 52/14 od 31. oktobra 2014. godine, ispravljeno g rešenjem tog a suda R4 p. 52/14 od 17. novembra 2014. godine.

3. Odbija se zahtev Zorice Mitrović za naknadu nematerijalne štete, dok se zahtev podnosi teljke za naknadu materijalne štete odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorica Mitrović iz Rume podnela je Ustavnom sudu, 4. maja 2015. godine, ustavnu žalbu protiv sudskog rešenja navedenog u tački 1. izreke zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih odredbama iz člana 32. stav 1. i 58. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepeno rešenje doneto u postupku za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, a u kome je podnositeljka imala svojstvo predlagača i kojim je potvrđeno rešenje Višeg suda u Kruševcu R4 p. 52/14 od 31. oktobra 2014. godine, ispravljeno rešenjem toga suda R4 p. 52/14 od 17. novembra 2014. godine kojim je utvrđeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Brusu u predmetu R1. 60/10, pri čemu predlagaču nije dosuđena naknada na ime povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer takav zahtev nije bio opredeljen po visini. Međutim podnositeljka tvrdi da je zahtev za utvrđenje povrede prava n a suđenje u razumnom roku istakala u ustavnoj žalbi od 20. decembra 2012. godine, o kojoj Ustavni sud nije odlučivao, već je ista prosleđe na Apelacionom sudu u Kragujevcu kao nadležnom za postupanje po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom rok u. Podnositeljka smatra da je Viši sud u Kruševcu bio u obavezi da, saglasno odredbi člana 101. Zakona o parničnom postupku , prema njoj postupa kao prema neukoj stranci i da joj vrati podnesak radi ispravke i dopune. Polazeći od navedenog, podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poniš ti osporeno drugostepeno rešenje i da joj prizna pravo na naknadu materija lne i nematerija lne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 21. decembra 2012. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, kojom je predložila da Sud utvrdi da je njoj u vanparničnom postupku koji se v odi pred Osnovnim sudom u Kruševcu – Sudska jedinica u Brusu u predmetu R1. 60/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, k ao i da tom sudu naloži da preduzme odgovarajuće mere kako bi se osporeni postupak okončao u najkraćem roku , te da joj se naknadi nematerijalna šteta, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu. Ustavna žalb a bila je zavedena pod brojem Už-9809/2012 . Predmet je 28. maja 2014. godine ustupljen Apelacionom sudu u Kragujevcu, imajući u vidu da osporeni vanparnični postupak još uvek nije bio okončan na dan početka primene Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) , kojim je, kao posebno pravno sredstvo, ustanovljen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Zatim je Apelacioni sud u Kragujevcu spise tog predmeta ustupio Višem sudu u Kruševcu na odlučivanje.

R ešenjem Višeg suda u Kruševcu R4 p. 52/14 od 31. oktobra 2014. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev predlagača Zorice Mitrović, ovde podnositeljke ustavne žalbe, za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je predlagaču u (vanparničnom) postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Brusu u predmetu R1. 60/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; u stavu drugom izreke je Osnovnom sudom u Brusu naloženo da predmetni vanparnični postupak okonča u najkraćem mogućem roku. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je o zahtevu predlagač a kojim je tražila naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, odlučeno kao u stavu tri izreke rešenja, odnosno da sud nije doneo odluku o naknadi jer podnositeljka zahteva nije opredelila visinu tražene naknade.

Rešenjem Višeg suda u Kruševcu R4 p. 52/14 od 17. novembra 2014. godine ispravljeno je rešenje toga suda od 31. oktobra 2014. godine tako što je u izreci rešenja posle stava drugog dodat treći stav koji glasi: „Odbija se kao neosnovan zahtev Zorice Mitrović u delu kojim je tražil a da se utvrdi njeno pravo na naknadu nematerijalne štete“. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je prilikom izrade rešenja od 31. oktobra 2014. godine došlo do greške tako što je to rešenje otpravljeno bez stava trećeg izreke.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž g. 499/14 od 11. februara 2015. godine odbio žalbu predlagača i ožalbeno prvostepeno rešenje u celini potvrdio.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je pravilna odluka Višeg suda u Kruševcu o zahtevu za naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da predlagač istu nije tražila u opredeljenom iznosu; da je odredbom člana 8b Zakona o uređenju sudova propisano da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku; da se, saglasno članu 8v navedenog Zakona, na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak; da odredba člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku upućuje na shodnu primenu Zakona o parničnom postupku, kojim je u članu 192. propisano da zahtev stranke, između ostalog, mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja; da to, u konkretnom slučaju, znači da i zahtev predlagača za isplatu primerene naknade mora biti određen, što podrazumeva opredeljen zahtev u pogledu visine tražene naknade; da polazeći od toga da predlagač u svom zahtevu nije opredelila visinu zahteva koji se odnosi na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Vrhovni kasacioni sud j e našao da je pravilno to što joj pobijanom odlukom nije dosuđena naknada .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), koji je počeo da se primenjuje 21. maja 2014. godine, u osnovni tekst Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10 i 31/11-dr. zakon, 78/11-dr. zakon i 101/11) posle člana 8. dodati su čl. 8a - 8v, kojima je bilo propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se zahtevom iz stava 1. ovog člana može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku (član 8a st. 1. i 2.); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku (član 8b stav 1.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).

Odredbom člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05 -dr. zakon i 85/12) je propisano da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da podnesci moraju da budu razumljivi, da sadrže sve ono što je potrebno da bi po njima moglo da se postupi, a naročito označenje suda, ime i prezime, poslovno ime privrednog društva ili drugog subjekta, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca (član 98. stav 3.); da ako je podnesak nerazumljiv ili nepotpun, sud će stranci koja nema punomoćnika da vrati podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije propisano, da ako sud vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune, odrediće rok od osam dana za ponovno podnošenje podneska, da ako podnesak bude ispravljen, odnosno dopunjen i podnet sudu u roku određenom za dopunu ili ispravku, smatraće se da je podnet sudu onog dana kad je prvi put bio podnet, da će se smatrati da je podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke, odnosno dopune, odbaciće se, da ako je podnesak, koji je u ime stranke podneo punomoćnik, odnosno javni pravobranilac ili javni tužilac nerazumljiv ili nepotpun, sud će da ga odbaci (član 101. st. 1 -5.).

Odredbama člana 85. Zakona o Ustavnom sudu je propisano: da ustavna žalba mora da sadrži ime i prezime, jedinstveni matični broj građana, prebivalište ili boravište, odnosno naziv i sedište podnosioca ustavne žalbe, ime i prezime njegovog punomoćnika, broj i datum akta protiv koga je žalba izjavljena i naziv organa koji ga je doneo, naznaku ljudskog ili manjinskog prava ili slobode zajemčene Ustavom za koje se tvrdi da je povređeno sa oznakom odredbe Ustava kojom se to pravo, odnosno sloboda jemči, razloge žalbe i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje, opredeljen zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, uz isticanje visine i osnova naknade materijalne ili nematerijalne štete, kada se naknada zahteva, potpis podnosioca ustavne žalbe, odnosno lica kome je izdato specijalno punomoćje za podnošenje ustavne žalbe (stav 1.); da se uz ustavnu žalbu podnosi i prepis osporenog pojedinačnog akta, dokazi da su iscrpljena pravna sredstva, dokazi o visini materijalne štete, kao i drugi dokazi od značaja za odlučivanje (stav 2.); da zahtev za naknadu može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe (stav 3.).

Odredbama člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) je propisano: da kada su predlog, ustavna žalba, zahtev ili drugi akt kojim se pokreće postupak pred Ustavnim sudom, odnosno inicijativa, nerazumljivi, nepotpuni, ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, sudija izvestilac će od podnosioca zatražiti da, u roku od 15 dana, otkloni nedostatke i upozoriće ga na posledice propuštanja utvrđene Zakonom (stav 1.); da ako nedostatak bude otklonjen u ostavljenom roku, kao dan podnošenja akta iz stava 1. ovog člana smatra se dan kada je akt prvi put bio podnet Sudu.

5. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svojim navodima i pozivanjem na povredu prava na pravično suđenje prevashodno ističe nezadovoljstvo time što joj nije određena naknada zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud), pravičnost suđenja ostvaruje se kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva obavezu tih sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. Evropski sud je u presudi Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, od 16. novembra 2000. godine, broj predstavke 39442/98, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj. Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primeniti.

Evropski sud, takođe, ima izražen stav da greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna“, može a priori narušiti pravičnost postupka (videti presudu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Ustavni sud polazi od toga da je zaštita prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u konkretnom slučaju, inicijalno zatražena od Ustavnog suda. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je 21. decembra 2012. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede pomenutog ustavnog prava u vanparničnom postupku koji se vo dio pred Osnovnim sudom u Brusu u predmetu R1. 60/10. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da u pravnom sistemu Republike Srbije, do donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, koji je počeo da se primenjuje 21. maja 2014. godine, nije bilo predviđeno nijedno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Iz tih razloga je svako ko je smatrao da mu je u postupku pred sudom, drugim državnim organom ili imaocem javnog ovlašćenja, koji još uvek nije okončan, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, imao mogućnost da zaštitu tog prava ostvari podnošenjem ustavne žalbe. Zakonski osnov za obraćanje Ustavnom sudu u tim slučajevima bio je sadržan u odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je bilo propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, dakle dok postupak traje, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (videti Rešenje Ustavnog suda IIIU-353/2014 od 3. jula 2014. godine). Početkom primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova pravni sistem Republike Srbije je upotpunjen novim pravnim sredstvom kojim se obezbeđuje zaštita prava na suđenje u razumnom roku. Odredbama člana 2. Zakona je izvršena dopuna osnovnog teksta Zakona o uređenju sudova, tako što su dodate nove odredbe kojima su regulisani zaštita prava na suđenje u razumnom roku, odluka po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i shodna primena Zakona o vanparničnom postupku. S obzirom na to da osporeni vanparnični postupak nije bio okončan do 21. maja 2014. godine, Ustavni sud je predmet Už-9809/2012 , u smislu napred iznetog, prosledio redovnom sudu. O predmetnoj ustavnoj žalbi je, dakle, odlučivano kao povodom zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku pred redovnim sudom.

Vrhovni kasacioni sud je na sednici Odeljenja za suđenje u razumnom roku, održanoj 2. jula 2014. godine, usvojio pravno shvatanje da ukoliko stranka u zahtevu za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku nije opredelila novčani iznos pravične naknade, da se u tom slučaju zahtev ne vraća na uređenje i naknada se ne dosuđuje. Ovo pravno shvatanje je dosledno primenjeno kod donošenja osporenih rešenja, tako da je Viši sud u Kruševcu, nakon konstatacije da podnositeljka ustavne žalbe nije opredelila iznos primerene naknade, ocenio da je zahtev za njeno dosuđenje neosnovan, sa čim e se složio i Vrhovni kasacioni sud, dodajući da i takav zahtev mora biti određen, u smislu člana 192. stav 1. ZPP. Iz takve ocene najpre nesumnjivo p roizlazi da su Viši sud u Kruševcu i Vrhovni kasacioni sud očigledno zanemarili činjenicu da je, u konkretnom slučaju, ustavna žalba, koja je podneta Ustavnom sudu, tretirana kao zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Drugim rečima, zahtev iz člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, u konkretnom slučaju, nije postojao, već je ustavna žalba, koja je prosleđena redovnom sudu na nadležnost, upodobljena takvom zahtevu. Prema tome, kod odgovora na pitanje da li zahtev za dosuđenje primerene naknade sadrži sve ono što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, sudovi su, po mišljenju Ustavnog suda, nužno morali poći od navedene činjenice.

Procesni uslovi koje je Zakon o Ustavnom sudu postavio u vezi zahteva za naknadu štete zbog utvrđene povrede nekog Ustavom zajemčenog prava ili slobode (član 85.) jesu: da se uz opredeljeni zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, istaknu visina i osnov naknade štete, kada se naknada zahteva; da je zahtev postavljen istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe. Međutim, Ustavni sud kod ocene procesnih pretpostavki za odlučivanje o ustavnoj žalbi koja sadrži zahtev za naknadu nematerijalne štete, insistira samo na prvom od navedena dva procesna uslova. Drugim rečima, ukoliko je zahtev za naknadu nematerijalne štete postavljen istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da su time ispunjene procesne pretpostavke da se o takvom zahtevu odluči. S druge strane, Ustavni sud, saglasno odredbama člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda, ne odbacuje podneske kojima se pokreće postupak pred ovim sudom i onda kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje, već podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Pri tome, Ustavni sud u okviru svog dosadašnjeg postupanja, kada je reč o postupku uređenja nedostatnih podnesaka, nije pravio razliku između podnosilaca koji se neposredno obraćaju Sudu i onih koji to čine preko punomoćnika iz reda advokata. Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud zaključuje da je podnositeljka prilik om podnošenja ustavne žalbe od 21. decembra 2012. godine imala legitimno očekivanje da se po zahtevu za naknadu nema terijalne štete, može postupati, te da će čak i u slučaju da Sud u postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe oceni da zahtev sadrži određeni nedostatak njemu biti omogućeno da isti otkloni.

S druge strane, činjenica da je, u konkretnom slučaju, zaštita prava na suđenje u razumnom roku zatražena pre početka primene Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, a naročito pre objavljivanja pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda, po shvatanju Ustavnog suda, generisala je obavezu, pre svega, prvostepenog suda da oceni da li postoji potreba da se podnesak vrati na uređenje, s ciljem njenog upodobljenja procesnim zahtevima i uslovima vezanim za sadržinu zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Prema tome, Ustavni sud smatra da podnositeljka ustavne žalbe nije mogla trpeti štetne posledice pr enošenja nadležnosti za odlučivanje o povredi prava na suđenje u razumnom roku ( u postupku koji još uvek nije okončan) sa Ustavnog suda na redovne sudove, kao i procesnih zahteva koje su redovni sudovi ustanovili u pogledu zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je u vreme podnošenja ustavne žalbe, koja je sadržala zahtev za naknadu nematerijalne štete, imala legitimno očekivanje da će organ kome se obraća (Ustavni sud), u smislu svoje dobro ustanovljene prakse, po takvom zahtevu i da postupi (videti Odluku Ustavnog suda Už-1921/15 od 19. jula 2017. godine.).

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 499/14 od 11. februara 2015. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavn om sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog drugostepenog rešenja i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv protiv rešenja Višeg suda u Kruševcu R4 p. 52/14 od 31. oktobra 2014. godine, ispravljenog rešenjem tog a suda R4 p. 52/14 od 17. novembra 2014. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Odlučujući o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava osporenim rešenjem, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnositeljku. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog rešenja . Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

Razmatrajući zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje o takvom zahtevu, budući da podnositeljka uz ustavnu žalbu nije dostavi la dokaze o postojanju štete, njenoj visini, niti o jasnoj uzročnoj vezi između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana . Stoga je Ustavni sud takav zahtev podnositeljke odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

7. Imajući u vidu da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje i da je u tački 2. izreke naloženo otklanjanje štetnih posledica ove povrede prava, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić