Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja nakon obustave izvršnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio rešenje Višeg suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Obustava izvršnog postupka zbog pasivnosti izvršnog poverioca, po Zakonu o izvršenju, ima isto dejstvo na prekid zastarelosti kao i odustanak od tužbe; smatra se da prekid nije nastupio.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Lidija Đukić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. D . iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 2023 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. D . i utvrđuje da je rešenj em Višeg suda u Novom Sadu Gži. 695/18 od 10. decembra 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Novom Sadu Gži. 695/18 od 10. decembra 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja o izvršenju Osnovnog sud a u Novom Sadu Ii. 3713/18 od 11. oktobra 2018. godine.

3. Odbacuje se predlog S. D . za odlaganje izvršenja rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gži. 695/18 od 10. decembra 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. D . iz Novog Sada je, 29 . marta 2019. godine, preko punomoćnika T . Š , advokata iz Novog Sada , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gži. 695/18 od 10. decembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 . i člana 36. Ustava Republike Srbije . Podnosilac se istovremeno pozvao i na povredu prava iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , čij e postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavni s ud ceni u odnosu na odgovarajuću odredbu iz čl ana 36. Ustava kojom je zajemčeno isto pravo.

Ustavnom žalbom se osporava pravnosnažno rešenje o izvršenje doneto u izvršnom postupku u kojem je podnosilac bio izvršni dužnik, a kojim je određeno izvršenje protiv njega.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su izvršni poverioci D. Č. i M.Č podneli 22. juna 2011. godine Osnovnom sudu u Novom Sadu predlog za izvršenje, na osnovu izvršne isprave – presude Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu P. 58/96 od 22. maja 2002. godine, koja je postala pravnosnažna 8. februara 2006. godine, protiv podnosioca kao izvršnog dužnika i da je rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu I. 2176/11 od 24. juna 2011. godine određeno predloženo izvršenje; da je Osnovni sud u Novom Sadu rešenjem I. 634/18 (stari broj I. 2176/11) od 6. jula 2018. godine obustavio izvršni postupak, u smislu odredbe člana 547. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, jer se izvršni poverioci nisu izjasnili da li su voljni da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj ; da je isti izvršni poverilac M.Č. 3. oktobra 2018. godine podneo novi predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Novom Sadu, na osnovu iste izvršne isprave, protiv podnosioca kao izvršnog dužnika i da je Osnovni sud u Novom Sadu I. 3713/18 od 11. oktobra 2018. godine odredio predloženo izvršenje; da je podnosilac u žalbi protiv rešenja o izvršenju istakao prigovor zastarelosti potraživanja, jer je istekao desetogodišnji rok iz člana 379. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da je izvršna isprava postala pravnosnažna 8. februara 2006. godine, a novi predlog za izvršenje je podnet 3. oktobra 2018. godine; da je Viši sud u Novom Sadu osporenim rešenjem Gži. 695/18 od 10. decembra 2018. godine utvrdio da u konkretnom slučaju nije nastupila zastarelost potraživanja i da nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 389. Zakona o obligacionim odnosima koji propisuje situacije u kojima se smatra da nije bilo prekida zastarelosti potraživanja; da je drugostepeni izvršni sud ovo pravno stanovište zasnovao na tome da je obustava u prethodnom izvršnom postupku (I. 2176/11) nastupila po sili zakona, a ne disponiranjem izvršnog poverioca, niti odbacivanjem ili odbijanjem predloga za izvršenje; da je, po mišljenju podnosioca, obustava izvršenja zbog propusta izvršnog poverioca da se u prekluzivnom roku izjasni da li će izvršni postupak biti nastavljen pred sudom ili javnim izvršiteljem trebalo da se tumačiti analogno situaciji kada dođe do povlačenja tužbe zbog nepristupanja tužioca na ročište za glavnu raspravu, što se smatra odustankom od tužbe, odnosno smatra se da takav predlog za izvršenje nije ni podnet.

Podnosilac ustavne žalbe predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih i konvencijskih prava i poniš ti osporeno drugostepeno rešenje. Tražio je odlaganje izvršenja rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gži. 695/18 od 10. decembra 2018. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osdnovnog suda u Novom Sadu Ii. 3713/18 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Činjenice i okolnosti koji se odnose na izvršni postupak Osnovnog suda u Novom Sadu u predmetu I. 634/18 (stari broj I. 2176/11) (prvi pokrenuti izvršni postupak):

Izvršni poverioci D. Č. i M.Č. podneli su 22. juna 2011. godine predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Novom Sadu, na osnovu izvršne isprave – presude Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu P. 58/96 od 22. maja 2002. godine, koja je postala pravnosnažna i izvršna 2006. godine, protiv izvršnog dužnika, ovde podnosioca ustavne žalbe. Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem I. 2176/11 od 24. juna 2011. godine odredio predloženo izvršenje.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem I. 634/18 (stari broj I. 2176/11) od 6. jula 2018. godine obustavio izvršni postupak, u smislu odredbe člana 547. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, jer se izvršni poverioci nisu izjasnili da li su voljni da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj, a u smislu odredbe član a 547. stav 1. navedenog zakona.

Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gži. 496/18 od 6. septembra 2018. godine potvrdio prvostepeno rešenje.

Činjenice i okolnosti koji se odnose na izvršni postupak Osnovnog suda u Novom Sadu u predmetu Ii. 3713/18) (drugi pokrenuti izvršni postupak):

Izvršni poverilac M.Č. podneo je 3. oktobra 2018. godine novi predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Novom Sadu, na osnovu izvršne isprave – presude Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu P. 58/96 od 22. maja 2002. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1541/11 od 28. aprila 2011. godine, protiv podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog dužnika. Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem I. 3713/18 od 11. oktobra 2018. godine delimično usvojio predlog za izvršenje.

Viši sud u Novom Sadu je osporenim rešenjem Gži. 695/18 od 10. decembra 2018. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca ustavne žalbe i potvrdio prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je u pogledu potraživanja iz izvršne isprave došlo do prekida zastarevanja, u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima, koji propisuje da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja; da je izvršni poverilac na osnovu izvršne isprave prvi put podneo predlog za izvršenje 22. juna 2011. godine, znači pre isteka roka od deset godina, da je rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu I. 2176/11 od 24. juna 2011. godine određeno predloženo izvršenje, a obustavljeno rešenjem istog suda I. 634/18 (stari broj I. 2176/11) od 6. jula 2018. godine koje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gži. 496/18 od 6. septembra 2018. godine; da je konkretni izvršni postupak obustavljen, u smislu odredaba člana 547. Zakona o izuvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, kojim je propisano da su izvršni poverioci dužni da se u roku od 1. maja 2016. godine do 1. jula 2016. godine izjasne o tome da li su voljni da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj (stav 1.) i da ako se ne izjasne u roku, izvršni postupak se obustavlja (stav 2.); da je izvršenje u konkretnom slučaju obustavljeno po sili zakona, a ne disponiranjem izvršnog poverioca, niti odbacivanjem ili odbijanjem predloga za izvršenje, pa se ne može smatrati da je nastupio neki od uslova iz odredba člana 389. Zakona o obligacionim odnosima; da je navedenim odredbama zakona propisano da se smatra da prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo, da se isto tako smatra da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti (član 379. stav 1.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da se smatra da prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo, da se smatra da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena (član 389. st . 1. i 2.).

Odredbama člana 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS", br. 106/15, 106/16 – a utentično tumačenje i 113/17 – autentično tumačenje) propisano je: da su izvršni poverioci u čiju korist je pre početka rada izvršitelja u Republici Srbiji doneto rešenje o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave ili rešenje o obezbeđenju i koji na dan 1. maja 2016. godine još vode izvršni postupak ili postupak obezbeđenja dužni da se u roku od 1. maja do 1. jula 2016. godine izjasne o tome da li su voljni da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj (stav 1.); da se izvršni postupak obustavlja a ko se izvršni poverioci ne izjasne u roku (stav 2.).

5. Ustavni sud najpre ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava koji je, odlučujući o primenjivosti garancija sadržanih u članu 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda na izvršni postupak, zaključio da se odluke koje donosi sud u postupku izvršenja nužno ne odnose na novo i posebno određivanje građanskih prava i obaveza, u poređenju sa postupkom koji je prethodio izvršnom postupku i odlukom koja je rezultat tog postupka (videti odluku Anton Dornbach protiv Savezne Republike Nemačke , broj 11258/84, od 7. jula 1986. godine). Ovakvo stanovište prihvatio je i Ustavni sud. Međutim, u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je kao izvršni dužnik , u žalbi protiv rešenja o izvršenju , pokrenuo pitanja obligacionopravne prirode – zastarelost i i prekida zasta relosti potraživanja iz izvršne isprave, koja nisu neposredno vezana za sam parnični postupak koji je prethodio izvršnom postupku i odluk u koja je rezultat tog postupka .

6. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega , naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancion i (viši) sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga u ustavnoj žalbi, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene mater ijalnog, odnosno procesnog prava.

U konkretnom slučaju, osporenim drugostepenim rešenjem je odbijen prigovor zastarelosti potraživanja sa obrazloženjem da je izvršni poverilac na osnovu izvršne isprave, presude Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu P. 58/96 od 22. maja 2002. godine, prvi put podneo predlog za izvršenje 22. juna 2011. godine, znači pre isteka zakonskog roka od deset godina, da je rešenjem izvršnog suda od 24. juna 2011. godine određeno predloženo izvršenje, a koje je obustavljeno pravnosnažnim rešenjem od 6. jula 2018. godine, u smislu odredbe člana 547. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, te da je izvršenje u konkretnom slučaju obustavljeno po sili zakona, a ne zbog odustanka izvršnog poverioca, niti odbacivanjem ili odbijanjem predloga za izvršenje, pa se ne može smatrati da je nastupio neki od uslova iz odredba člana 389. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud najpre ukazuje da je cilj odredaba člana 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju bio da se izvršnim poveriocima u čiju korist je rešenje o izvršenju doneto pre početka rada izvršitelja i koji zbog toga nisu imali pravo da se u predlogu za izvršenje opredele za sprovođenje izvršenja putem izvršitelja, omogući da u periodu od 1. maja do 1. jula 2016. godine, izvrše izbor, između sprovođenja izvršenja putem suda ili sprovođenja i zvršenja putem javnog izvršitelja. Ukoliko bi izvršni poverioci propustili da se o tome izjasne, usledila bi posledica u vidu obustave izvršnog postupka. Navedene zakonske odredbe u sebi sadrže pravo izbora izvršnih poverilaca da odrede ko će postupati u nastavku postupka, ali i izričitu propisanu obustavu postupka kao sankciju za propuštanje da se izvršni poverioci u zakonom predviđenom roku izjasne o tome da li su voljni da dalje izvršenje sprovede javni izvršitelj ili sud.

Navedeni zakonski razlog predstavlja sui generis razlog obustave izvršnog postupka. Naime, označene zakonske odredbe odnose se, načelno, na sve izvršne poverioce, bez obzira na vrstu izvršnog postupka, odnosno predmet i sredstvo izvršenja. Zatim, odredbom člana 547. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju je propisano da su izvršni poverioci „dužni … da se izjasne “, što znači da je jednom imperativnom zakonskom odredbom nametnuta (opšta) dužnost izvršnim poveriocima, bez izuzetka, da se izjasne u zakonom prekluzivnom roku o daljem toku postupka i u takvoj procesnoj situaciji ne postoji obaveza prvostepenog suda da poziva izvršne poverioce da se izjasne o daljem toku postupka, niti prvostepeni sud ima obavezu da dostavlja izvršnim poveriocima upozorenje o posledicama propuštanja, odnosno o posledicama nepostupanja u rokovima navedenim u ovim zakonskim odredbama, kao i da rešenje o obustavi izvršnog postupka u takvoj procesnoj situaciji ima čisto deklarativni karakter. Ustavni sud, dakle, ocenjuje da u procesnoj situaciji kada je jednom imperativnom zakonskom odredbom nametnuta dužnost izvršnim poveriocima, pasivnost izvršnih poverilaca, odnosno njihovo nepostupanje po toj obavezi predstavlja jasno iskazanu volju izvršnog poverioca, što po samom zakonu, dovodi do obustave iz vršnog postupka.

Ustavni sud, stoga, ocenjuje da je nepostupanje, odnosno neizjašnjenje izvršnog poverioca o daljem toku postupka u zakonom propisanom roku direktno uslovilo obavezu izvršnog suda da obustavi izvršni postupak po sila zakona i navedena procesna situacija se može upodobiti odredbama člana 389. Zakona o oblagacionim odnosima, kojima je propisano da se smatra da prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo i da se smatra da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je u osporenom aktu u konkretnom slučaju zauzeto ustavnopravno neprihvatljivo pravno stanovište izvršnog suda o pravnom dejstvu odredaba člana 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju i nepostojanju uslova za primenu odredaba člana 389. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud je, stoga, ocenio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gži. 695/18 od 10. decembra 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Ustavni sud smatra da su posledice u tvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Novom Sadu i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja o izvršenju Osnovnog sud a u Novom Sadu Ii. 3713/18 od 11. oktobra 2018. godine , pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio način otklanjanja štetnih posledica.

8. S obzirom na to da je Ustavni sud meritorno odlučio o ustavnoj žalbi, to je predlog podnosi oca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gži. 695/18 od 10. decembra 2018. godine odbacio, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, i rešio kao u tački 4. izreke.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3 ) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja nakon obustave izvršnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti