Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog i kontradiktornog obrazloženja

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Osporena presuda Apelacionog suda je poništena jer je bila zasnovana na proizvoljnom, kontradiktornom i nedovoljnom obrazloženju, koje je bilo u suprotnosti sa činjenicama i ranijim stavom istog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljuba Rakića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljuba Rakića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 544/12 od 7. septembra 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda iz tačke 1. i određuje da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11668/11 od 1. decembra 2011. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3607/10 od 24. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubo Rakić iz Beograda je 7. jula 2011. godine, preko punomoćnika Đorđa Trifunovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3607/10 od 24. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Po ovoj ustavnoj žalbi je formiran predmet Už-3073/11.

Ljubo Rakić iz Beograda je 16. novembra 2012. godine, preko punomoćnika Đorđa Trifunovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 544/12 od 7. septembra 2012. godine, takođe zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Po ovoj ustavnoj žalbi je formiran predmet Už-8809/12.

2. Ustavni sud je rešenjem Su. 1/60 od 31. decembra 2012. godine spojio postupke po ovim ustavnim žalbama u jedan predmet pod brojem Už -3073/11, radi zajedničkog i istovremenog odlučivanja, s obzirom na to da su osporene presude donete u istom parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P. 11668/11 (ranije pred Prvim opštinskim sudom u predmetu P. 8971/05).

U ustavnim žalbama je navedeno da je podnosilac kao pripadnik JNA 1992. godine zaključio ugovor o otkupu stana u Sarajevu i da je na ime kupoprodajne cene uplatio određeni novčani iznos; da zbog poznatih događaja vezanih za raspad SFRJ navedeni ugovor nije overen pred sudom (poništena je overa), te da je prinudno napustio svoj stan gde je imao stanarsko pravo; da je Prvi opštinski sud u Beogradu istovremeno usvojio njegov tužbeni zahtev za sticanje bez pravnog osnova i odbio njegov tužbeni zahtev za naknadu vrednosti otkupljenog stana; da je Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom od 24. februara 2011. godine potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu, dok je prvostepenu presudu u usvajajućem delu ukinuo, sa nalogom da se preispita prigovor zastarelosti potraživanja; da je u ponovnom postupku prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev u celosti sa obrazloženjem da je zastarelo potražavivanje podnosioca, dok je drugostepeni sud osporenom presudom od 7. septembra 2012. godine potvrdio prvostepenu presudu, ali iz suprotnih razloga od onih koje je naveo prvostepeni sud, navodeći da nije bilo uslova za primenu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima jer u postupku nije utvrđeno da je poništen ugovor po osnovu koga je podnosilac izvršio isplatu kupoprodajne cene; da je navedeno obrazloženje drugostepenog suda krajnje proizvoljno i netačno, a zbog toga i nepravično; da pravni osnov uplate otkupne cene stana nije otpao samo zbog činjenice što se po propisima BiH bivšem oficiru JNA ne može vratiti stanarsko pravo i stan u vlasništvo, jer se nije odazvao na mobilizaciju po propisima BiH, već i zbog toga što je overa na ugovoru o otkupu stana poništena od strane Osnovnog suda u Sarajevu; da je u spisima predmeta bio priložen ugovor na kome stoji pečat Osnovnog suda u Sarajevu da je overa ugovora poništena.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da utvrdi da mu je osporenim drugostepenim parničnim presudama povređeno označeno ustavno pravo, te da poništi navedene akte.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 8971/05 od 16. januara 2009. godine, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezao tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane da mu po osnovu sticanja bez pravnog osnova isplati određeni novčani iznos, dok je, u stavu drugom izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da mu tužena na ime naknade vrednosti otkupljenog stana isplati određeni novčani iznos, a, u trećem stavu izreke odlučio je da tužena plati parnične troškove.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 3607/10 od 24. februara 2011. godine potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu, dok je prvostepenu presudu u usvajajućem delu ukinuo. U obrazloženju ove osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je predmetni ugovor o otkupu stana koji su stranke zaključile poništen stavljenjem klauzule suda u Sarajevu; da osnov predmetnog ugovora nije ostvaren; da je osnov za davanje novca postojao u momentu davanja novca, te da treba obavezati tuženu da vrati novčani iznos podnosiocu ustavne žalbe, shodno članu 210. Zakona o obligacionim odnosima, ali da prvostepeni sud prethodno utvrdi osnovanost prigovora o zastarelosti potraživanja koje se potražuje po osnovu sticanja bez pravnog osnova.

U ponovnom parničnom postupku Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 11668/11 od 1. decembra 2011. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da mu tužena isplati određeni novčani iznos na ime sticanja bez pravnog osnova, zbog zastarelosti novčanog potraživanja.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 544/12 od 7. septembra 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. U činjeničnom delu obrazloženja ove osporene drugostepene presude je konstatovano da je tužilac bio pripadnik bivše JNA neprekidno u periodu između 12. jula 1972. i 20. maja 1992. godine; da je 11. februara 1992. godine tužilac sa tadašnjom državom SFRJ – Saveznim sekretarijatom za narodnu odbranu, Ustanova za upravljanje stambenim fondom JNA, zaključio ugovor o otkupu u gradu Sarajevu – Republika Bosna i Hercegovina; da je tužilac ovaj stan u prethodnom periodu koristio kao nosilac stanarskog prava; da je tužilac 15. februara 1992. godine uplatio određeni novčani iznos na ime otkupne cene predmetnog stana; da je ugovor koji je tužilac zaključio sa tuženom poništen, tako što je na njega stavljena klauzula suda u Sarajevu; da je Komisija za imovinske zahteve raseljenih lica i izbeglica u dva navrata donela rešenje kojim se odbacuje zahtev tužioca za povraćaj stana, pošto je smatrala da tužilac kao pripadnik oružanih snaga Vojske Jugoslavije nema status izbeglice. Zatim, u pravnoj oceni osporene drugostepene presude je ukazano na to: da je tužbeni zahtev tužioca trebalo odbiti, ali iz suprotnih razloga od onih koje je naveo prvostepeni sud; da tužilac zasniva svoj zahtev na odredbi člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, jer tvrdi da se tužena neosnovano obogatila tako što se u njenoj imovini našao novčani iznos koji joj je tužilac uplatio na ime kupoprodajne cene stana, s tim što se osnov koji je postojao za takvu uplatu kasnije nije ostvario, odnosno da je otpao; da u prvostepenom postupku nije na pouzdan način utvrđeno da navedeni pravni osnov nije ostvaren ili da je naknadno otpao; da se u odlukama navedene Komisije ne pominje poništaj predmetnog ugovora; da jedna odluka Komisije u svojim razlozima čak i upućuje tužioca da se u cilju realizacije svojih prava na potraživanom stanu obrati nadležnom sudu; da u postupku koji je prethodio donošenju prvostepene presude nije dokazano da je predmetni ugovor između tužioca i tužene raskinut ili da je njegov poništaj izdejstvovan u sudskom postupku, te da nalazi da tužilac nema pravo na povraćaj datog, u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

6. Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Prilikom davanja odgovora da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, potrebno je voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96 od 29. januara 1999. godine, stav 26 .), pri čemu sudska odluka ne može biti bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgidiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93 od 29. maja 1997. godine, stav 43 .). Takođe, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu da li su ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluka nižeg suda (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/ 1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). Upravo u procesnoj situaciji kada sud više instance svojom odlukom preinačava odluku suda niže instance ili kada potvrđuje prvostepenu presudu ali ne iz razloga koji su dati u prvostepenoj presudi već iz drugih razloga, što je ovde bio slučaj, postoji veći stepen obaveze drugostepenog suda da detaljnije obrazloži svoju odluku. Naime, kada žalbeni parnični sud svojom odlukom potvrđuje prvostepenu odluku ne iz razloga koji su dati u prvostepenoj presudi već iz drugih razloga, on se faktički stavlja u položaj prvostepenog suda, jer tada drugostepeni sud suštinski zauzima sasvim drugačije pravno stanovište u odnosu na prvostepeni sud, a zakonitost i pravilnost takvog pravnog stanovišta stranka više ne može da osporava (osim ako su ispunjeni uslovi za izjavljivanje revizije, s tim što su uslovi za izjavljivanje navedenog vanrednog pravnog sredstva mnogo strožiji i restriktivniji u odnosu na žalbu). Zato je od izuzetne važnosti da obrazloženje obe vrste ovakvih drugostepenih presud a bude takvog kvaliteta da se otklanja svaka sumnja u tačnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja na kome se zasniva takva drugostepena presuda. Navedeno se prvenstveno odnosi na procesnu situaciju kada drugostepeni sud nije otvorio glavnu raspravu.

Ustavni sud je utvrdio da je Prvi osnovni sud u Beogradu presudom P. 11668/11 od 1. decembra 2011. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da mu tužena naknadi određeni novčani iznos na ime sticanja bez pravnog osnova, zbog zastarelosti novčanog potraživanja, dok je Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom Gž. 544/12 od 7. septembra 2012. godine (koja je druga po redu drugostepena presuda ) potvrdio prvostepenu presudu, ali iz suprotnih razloga od onih koje je naveo prvostepeni sud. Drugostepeni sud je u osporenoj presudi utvrdio da u postupku koji je prethodio donošenju prvostepene presude nije dokazano da je predmetni ugovor o otkupu stana raskinut ili da je njegov poništaj izdejstvovan u sudskom postupku, te da tužilac nema pravo na povraćaj datog, u smislu odredbe člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U vezi sa tim, Ustavni sud je najpre ocenio da drugostepeni sud nije dao bilo kakve razloge zašto nije prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda da je potraživanje podnosioca ustavne žalbe zastarelo, što je bilo od pravnog značaja, s obzirom na to da su se žalbeni navodi podnosioca odnosili na takvo pravno stanovište prvostepenog suda, s jedne strane, a sa druge strane, sam Apelacioni sud u Beogradu je prilikom donošenja prve po redu osporene presude, u ukidajućem delu dao nalog prvostepenom sudu da pravilno oceni prigovor tužene o zastarelosti potraživanja podnosioca. Zatim, Ustavni sud je ocenio da je u dokaznom postupku utvrđeno da je predmetni ugovor poništen tako što je stavljena takva klauzula suda u Sarajevu. Štaviše, sam Apelacioni sud je u prvoj po redu osporenoj presudi Gž. 3607/10 od 24. februara 2011. godine ocenio da je predmetni ugovor o otkupu stana, koji su stranke zaključile, poništen stavljenjem takve klauzule suda u Sarajevu na sudsku overu ugovora , da osnov ugovora nije ostvaren, da je osnov za davanje novca na strani tužioca postojao u momentu davanja novca, te da treba obavezati tuženu da vrati novčani iznos podnosiocu ustavne žalbe, shodno članu 210. Zakona o obligacionim odnosima, ukoliko potraživanje nije zastarelo, ali navedeni drugostepeni sud je odustao od takvog pravnog stanovišta u drugoj po redu osporenoj presudi Gž. 544/12 od 7. septembra 2012. godine. Apelacioni sud u Beogradu, kao sud pravnog leka, nije dao bilo kakve razloge zašto je u drugoj po redu osporenoj presudi odustao od svoje prvobitne ocene koja je data u prvoj po redu osporenoj presudi. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je sam Apelacioni sud u Beogradu u drugoj po redu osporenoj presudi Gž. 544/12 od 7. septembra 2012. godine, u činjeničnom delu obrazloženja konstatovao da je predmetni ugovor poništen tako što je na njega stavljena odgovarajuća klauzula suda u Sarajevu, ali je u pravnoj oceni utvrdio da nije na pouzdan način utvrđeno da pravni osnov (ugovor o otkupu stana) nije ostvaren ili da je naknadno otpao. Ustavni sud ocenjuje da ovakvi stavovi drugostepenog suda koji se međusobni isključuju u pogledu pravno relavantne činjenice (da li je predmetni ugovor o otkupu stana poništen), ukazuju na to da druga po redu osporena drugostepena presuda nije obrazložena u meri koja odgovara standardu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od svega izloženog, a saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 –Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 544/12 od 7. septembra 2012. godine , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude, kako bi Apelacioni sud u Beogradu ponovo odlučio o žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11668/11 od 1. decembra 2011. godine. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3607/10 od 24. februara 2011. godine kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da mu tužena na ime naknade vrednosti otkupljenog stana isplati određeni novčani iznos,

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ovaj sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporene drugostepene presude.

Ustavni sud nalazi da je neosnovano pozivanje podnosioca ustavne žalbe na presudu Evropskog suda za ljudska prava („Đokić protiv Bosne i Hercegovine“, br. 6518/04 od 27. maja 2010. godine) u prilog svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, s obzirom na to da se navedena presuda odnosila na nemogućnost aplikanta da vrati u posed svoj stan za koji je platio punu kupoprodajnu cenu i da ga uknjiži na svoje ime, a što očigledno nije slučaj sa predmetnim parničnim postupkom, budući da je podnosilac ustavne žalbe uplatio samo deo kupoprodajne cene, ta da je sam ugovor o otkupu stana, prema navodima podnosioca, poništen stavljem takve klauzule od strane suda u Sarajevu.

Ustavni sud je stoga odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3607/10 od 24. februara 2011. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke ove odluke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić