Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na imovinu zbog neizvršenja pravnosnažne presude protiv društvenog preduzeća u restrukturiranju. Sud utvrđuje pravo podnosioca na naknadu materijalne štete u visini dosuđenog iznosa, na teret budžetskih sredstava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3073/2015
23.03.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. V . iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. marta 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. V . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu I. 3551/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu , iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Nišu I. 3551/11 od 6. maja 2011. godine, koji mu nije isplaćen . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke tom ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba D. V . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Nišu R4 I. 29/2014 od 16. oktobra 2014. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 400/2014 od 17. decembra 2014. godine.

4. Odbacuje se ustavna žalba D. V . izjavljena protiv radnje neodlučivanja Višeg suda u Nišu o njegovom zahtevu za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi u predmetu R4 I. 29/2014.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. V . iz Niša je , 7. maja 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu I. 3551/11. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i zahtev za naknadu materijalne štete. Predmet je bio zaveden pod brojem Už-4098/2014.

Imajući u vidu da je odredbama člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), koje su počele da se primenjuju 21. maja 2014. godine, predviđeno novo posebno pravno sredstvo za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, a o kome odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustupio predmet Višem sudu u Nišu na dalju nadležnost.

Rešenjem Višeg suda u Nišu R4 I. 29/14 od 16. oktobra 2014. godine je utvrđeno da je predlagaču, ovde podnosiocu ustavne žalbe, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu I. 3551/11. Nakon što je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 400/2014 od 17. decembra 2014. godine potvrđeno navedeno prvostepeno rešenje, Viši sud u Nišu je 6. maja 2015. godine ustupio predmet Ustavnom sudu, radi odlučivanja o istaknutoj povredi prava na imovinu i zahtevu za naknadu materijalne štete. Predmet je zaveden pod novim brojem Už-3073/2015.

Podnosilac je dopunom ustavne žalbe od 20. avgusta 2015. godine, pored ostalog, osporio rešenje Višeg suda u Nišu R4 I. 29/14 od 16. oktobra 2014. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 400/2014 od 17. decembra 2014. godine, smatrajući da je u tom vanparničnom postupku povređeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Ističe i da Viši sud u Nišu u tom predmetu nije odlučio o njegovom zahtevu za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi, pa da je na taj način povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Višeg suda u Nišu R4 I. 29/14, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu I. 3551/11 od 6. maja 2011. godine usvojen je predlog za izvršenje ovde podnosioca ustavne žalbe kojim je predložio da se prinudno izvrši pravnosnažna presuda Opštinskog suda u Nišu P1. 1583/08 od 2. aprila 2009. godine, a kojom je obavezan izvršni dužnik AD “M.“ iz Niša da isplati izvršnom poveriocu odgovarajući novčani iznos na ime potraživanja iz radnog odnosa.

Viši sud u Nišu je 16. oktobra 2014. godine doneo osporeno rešenje R4 I. 29/14, kojim je, pored ostalog: u stavu prvom izreke usvojio zah tev predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrdio da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu I. 3551/11 povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom ro ku; u stavu drugom izreke naložio Osnovnom sudu u Nišu da preduzme sve neophodne mere kako bi se navedeni izvršni postupak okončao u najkraćem roku; u stavu trećem izreke delimično usvojio zahtev predlagača za naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i utvrdio njegovo pravo na primerenu naknadu u iznosu od 20.000,00 dinara, dok je odbio kao neosnovan njegov zahtev za navedenu naknadu preko iznosa koji je dosuđen a do traženih 3.000,00 evra. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto: da iz utvrđenih činjenica proizlazi da izvršni sud ukupno gledajući dve godine i tri meseca nije preduzeo nijednu radnju u izvršnom postupku kako bi omogućio da predlagač namiri svoja potraživanja iz radnog odnosa, zbog čega ovaj sud nalazi da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je imajući u vidu je izvršni postupak pokrenut 4. maja 2011. godine i da predmet još nije okončan, prvostepeni sud našao da bi dosuđenje iznosa od 20.000,00 dinara predstavljalo pravično zadovoljenje za predlagača, posebno uzimajući u obzir vremenski period u kome je izvršni sud bio neaktivan; da je taj sud ocenio da je neosnovan zahtev predlagača za isplatu naknade preko dosuđenog iznosa, s obzirom na to da je predlagač delimično odgovaran što prinudno izvršenje nije okončano u razumnom roku, jer izvršnom sudu nije dostavio sve podatke potrebne za postupanje po rešenju o izvršenju kojim je određena plenidba novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika.

Odlučujući o žalbi predlagača, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž g. 400/2014 od 17. decembra 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje, prihvatajući izraženo pravno stanovište Višeg suda u Nišu.

Viši sud u Nišu je 12. marta 2015. godine izdao nalog predlagaču za plaćanje sudskih taksi u ovom predmetu.

Prvostepeni sud je 13. marta 2015. godine dostavio predlagaču osporeno drugostepeno rešenje sa nalogom za plaćanje sudskih taksi.

Predlagač je 18. marta 2015. godine podneo prvostepenom vanparničnom sudu predlog za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi, ističući da zbog svog teškog materijalnog stanja ne može da podmiri navedene troškove.

Viši sud u Nišu je 27. marta 2015. godine naložio predlagaču da u roku od 15 dana dostavi dokaze o tome da li izdržava druga lica i podatke o prihodima i imovini koju imaju on i članovi njegove porodice, u smislu odredaba člana 168. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, napominjući da će sud odlučiti o njegovom zahtevu za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi nakon dostavljanja navedenih dokaza.

U spisima predmeta postoji podatak da je predlagač platio taksu za radnje i akte koji su preduzeti, odnosno doneti u ovom vanparničnom postupku, pa da je nakon toga prvostepeni sud arhivirao predmet 17. aprila 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave , kao i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13), kojima je propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se ovim zahtevom može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je postupak odlučivanja o zahtevu iz stava 1. ovog člana hitan (član 8a.); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku, te da će se naknada iz stava 1. ovog člana isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu (član 8b st. 1. i 2.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).

5. Analizirajući navode ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu I. 3551/11, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava 29. januara 2013. godine doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Nakon toga, Evropski sud za ljudska prava je 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja, na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „prava na suđenje u razumnom roku“ i povrede „prava na mirno uživanje imovine“, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domaćim presudama.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust izvršnog suda da izvrši presudu izrečenu u korist podnosioca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnosi oca na mirno uživanje imovine zajemčeno g odredbom čla na 58. stav 1. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno tom presudom (sličan stav je izražen i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici : www.ustavni.sud.rs). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Uzimajući u obzir praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe ima pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Nišu I. 3551/11 od 6. maja 2011. godine, koji mu nije isplaćen , pa je odlučio kao u tački 2. izreke, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnosiocu ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. stav Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koja je podnosilac pokušao na prinudan način da ostvari u predmetnom izvršnom postupku. Ustavni sud takođe ukazuje da je u predmetu Premović protiv Srbije (broj predstavke 61920/09) Evropski sud za ljudska prava izrazio stav da odgovorna država mora da obezbedi izvršenje pravnosnažnih domaćih presuda donetih u korist podnosioca predstavki, i to iz sopstvenih sredstava, u visini iznosa dosuđenih navedenim presudama, umanjenih za eventualno već isplaćene iznose.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se osporavaju rešenje V išeg suda u Nišu R4 I. 29/2014 od 16. oktobra 2014. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 400/2014 od 17. decembra 2014. godine, Ustavni sud je pošao od činjenice da su donošenjem osporenog drugostepenog rešenja, u konkretnom slučaju, iscrpljena sva pravna sredstva koja su podnosiocu ustavne žalbe stajala na raspolaganju u predmetnom vanparničnom postupku. Po stavu Ustavnog suda, u slučaju kada u vanparničnom postupku revizija nije dozvoljena, blagovremenost ustavne žalbe se ceni u odnosu na dan dostavljanja drugostepene sudske odluke.

S obzirom na navedeno, a uzimajući u obzir da je podnosilac ustavne žalbe osporeno drugostepeno rešenje primio 13. marta 2015. godine, a da je dopunu ustavne žalbe kojom je osporio navedeno rešenje izjavio 20. avgusta 2015. godine, Ustavni sud je zaključio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je podneta po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju rešenje Višeg suda u Nišu R4 I. 29/2014 od 16. oktobra 2014. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 400/2014 od 17. decembra 2014. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog zakona, rešavajući kao u tački 3. izreke.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da su očigledno neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da Viši sud u Nišu nije odlučio o njegovom zahtevu za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi u predmetnom vanparničnom postupku. Naime, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Višeg suda u Nišu R4 I. 29/2014 konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe 18. marta 2015. godine podneo navedeni zahtev, te da je prvostepeni sud 27. marta 2015. godine naložio podnosiocu da dostavi podatke o svom imovinskom stanju u skladu sa odredbama člana 168. Zakona o parničnom postupku iz 2011. g odine, koje su se shodno primenjivale u ovoj vanparnici . Podnosilac ustavne žalbe nije postupio po navedenom sudskom nalogu, pa je platio sudske takse, nakon čega je vanparnični sud arhivirao predmet. Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe je na taj način de facto odustao od zahteva za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi, pa vanparnični sud nije imao obavezu da formalno odluči o njemu. Iz tih razloga, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu kao očigledno neosnovanu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 4. izreke.

Na kraju, Ustavni sud nije posebno razmatrao ostale navode podnosioca ustavne žalbe o povredi drugih ustavnih prava u navedenim postupcima koje je vodio pred redovnim sudovima, uzimajući u obzir da je u ovoj ustavnopravnoj stvari udovoljeno svim zahtevima koje je podnosilac postavio u inicijalnoj ustavnoj žalbi i da se dopunom ustavne žalbe prvenstveno osporavaju radnje vanparničnih sudova i Ustavnog suda koje su prethodile donošenju rešenja kojima je odlučeno o njegovom zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, a koje po svom karakteru ne mogu biti predmet pobijanja u ustavnosudskom postupku.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti