Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 11 godina. Zbog neefikasnosti suda, podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Novice Krstića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Novice Krstića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pr ed Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 5044/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Novica Krstić iz Leskovca, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, izjavio je 28. juna 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 5044/04.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak trajao više od deset godina iako nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojim bi se sud izjašnjavao, a koje bi opravdavale navedenu dužinu postupka. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenog ustavnog prava, kao i pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 120.000 dinara i na troškove postupka pred Ustavnim sudom u iznosu od 25.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 5044/04 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao i protiv njegovog oca Ž.K i protiv B.K, kao tuženih tužilac M.R. je 17. juna 1999. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu, kojom je tražio da sud utvrdi da tuženi nemaju pravo službenosti prolaza kolima i parkiranja na opisanom delu određenog putnog zemljišta , kao i da naloži tuženima da se uzdrže od bilo kakvog ometanja tužioca, tj. da mu omoguće da ogradi navedeni deo zemljišta. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 1288/99.

Do donošenja prve prvostepene presude u ovom predmetu zakazano je 14 ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri nije održano. U toku ove faze postupak izvedeni su dokazi saslušanjem više svedoka, saslušanjem stranaka, kao i veštačenjem. Nakon što je 12. juna 2000. godine zaključio raspravu, Opštinski sud u Leskovcu je istog dana doneo presudu P. 1288/99, kojom je odbio tužbene zahteve tužioca kao neosnovane. Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu. Rešavajući o ovoj žalbi, Okružni sud u Leskovcu doneo je rešenje Gž. 996/00 od 20. septembra 2000. godine, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 1288/99 od 12. juna 2000. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Nakon vraćanja spisa 22. septembra 2000. godine, predmet je dobio novi broj 2690/00. U ponovnom postupku prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 14. novembar 2001. godine. Podneskom od 15. februara 2002. godine Opštinski sud u Leskovcu je obavešten da je tužilac u ovoj pravnoj stvari preminuo, te da postupak preuzimaju njegovi pravni sledbenici S.R, B. R. i D.R, koji su ostavinskim rešenjem tog suda O. 90/02 od 13.februara 2002. godine oglašeni za naslednike dotadašnjeg tužioca na predmetnoj parceli.

Do donošenja rešenja o prekidu postupka usled smrti prvotuženog, oca podnosioca ustavne žalbe, pored navedenog zakazano je još pet ročišta. Ročište zakazano za 30. juli 2002. godine nije održano zbog odlaska postupajućeg sudije na drugu dužnost, a naredno ročište je zakazano za 14. juni 2004. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 2690/00 od 24. avgusta 2004. godine prekinut je predmetni parnični postupak zbog smrti prvotuženog, oca podnosioca ustavne žalbe, s tim da će se taj postupak nastaviti nakon što tužioci stave predlog za to u odnosu na ostale tužene i na pravne sledbenike pokojnog prvotuženog. Tužioci su podneskom od 2. septembra 2004. godine „precizirali“ tužbeni zahtev i tražili od suda da nastavi prekinuti postupak, s obzirom na to da su ostavinskim rešenjem oglašeni naslednici pokojnog prvotuženog. Nakon ovog podneska, Opštinski sud u Leskovcu je zakazao naredno ročište za 18. januar 2006. godine. U nastavku postupka predmet je dobio broj P. 5044/04 i zakazano je 17 ročišta, od kojih osam nije održano. Na održanim ročištima izvedeni su dokazi saslušanjem više svedoka, saslušanjem stranaka, veštačenjem i uviđajem. Glavna rasprava u ovom predmetu zaključena je 10. marta 2008. godine. Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 5044/04 od 10. marta 2008. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca. Protiv ove presude tuženi su izjavili žalbu 7. aprila 2008. godine. Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1462/10 od 27. maja 2010. godine odbijene su navedene žalbe i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 5044/04 od 10. marta 2008. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava propisano je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i („Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme okončanja postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu 17. juna 1999. godine, do njegovog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu 27. maja 2010. godine, trajao skoro 11 godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, navedena dužina sama po sebi ukazuje na to da predmetni parnični postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen. Takođe je ocenio da je raspravljano pravo za podnosioca imalo izvestan značaj, kao i da on svojim ponašanjem nije doprineo navedenom trajanju postupka.

Međutim, analizirajući postupanje suda koji je vodio predmetni parnični postupak, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Leskovcu imao više perioda neaktivnosti. Tako je taj sud, nakon vraćanja spisa predmeta iz drugostepenog suda prvo ročište u ponovnom postupku zakazao tek za 14 meseci, zatim, u periodu od 30. jula 2002. godine do 14. juna 2004. godine nije zakazao niti jedno ročište, a nakon što su stranke podneskom od 2. septembra 2004. godine zatražile da se prekinuti postupak nastavi, sud je naredno ročište zakazao tek za 18. januar 2006. godine, odnosno za godinu dana i četiri meseca od podnošenja predloga.

6. Imajući u vidu navedene neaktivnosti parničnog suda, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je prilikom ocene imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Plazonić protiv Hrvatske“ od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti