Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede razumnog roka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao pet godina i devet meseci. Sud je ocenio da ukupna dužina postupka, uzevši u obzir ponašanje podnosioca i reformu pravosuđa, ne prekoračuje standard razumnog roka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3079/2013
10.02.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Mari ja Draškić, Bratislav Đokić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Ž. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. Ž. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3953/07, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Ž. iz Beograda podneo je, 18. aprila 201 3. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Velike Plane, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 23648/10 od 6. februara 2013. godine, zbog povrede prava dostojanstva i slobodnog razvoja ličnosti i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 23. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3953/07 .

Ustavnom žalbom je osporena drugostepena presuda doneta u parničnom postupku u kome je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo tužioca - protivtuženog, a kojom je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahte v za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti i dužina trajanja parničnog postupka, koji je okončan nakon pet godina i devet meseci, donošenjem osporene presude.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, da utvrdi da su mu osporenom presudom povređen a označena Ustavom garantovana prava, da poništi osporeni akt , da naloži drugostepenom sudu da ponovo odluči o njegovoj žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude i da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja postupka, kao i pravo na naknadu materijalne štete u vidu troškova postupka koje je imao.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta sada Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 12160/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3953/07 ), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac S. Ž. iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 13. juna 2007. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog M. B. iz Beograda, radi naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 3953/07. Tuženi je 2. avgusta 2007. godine podneo protivtužbu protiv tužioca-protivtuženog, radi naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti.

Do donošenja prvostepene presude zakazano je sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana, i to jedno zbog neuredne dostave poziva tuženom, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U sprovedenom dokaznom postupku saslušane su parnične stranke i izvršen je uvid u obimnu pismenu dokumentaciju. U periodu od sedam meseci, od 3. marta do 23. oktobra 2008. godine, sud nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu, budući da je tužilac obavestio sud da u navedenom periodu neće biti u zemlji.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3953/07 od 20. oktobra 2009. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni i protivtužbeni zahtevi i rešeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Tužilac-protivtuženi je 11. decembra 2009. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 23648/10 od 6. februara 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca-protivtuženog i potvrđena ožalbena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3953/07 od 20. oktobra 2009. godine. Pismeni otpravak drugostepene presude je 21. marta 2013. godine dostavljen punomoćniku tužioca-protivtuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

U obrazloženju drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da navodi tuženog-protivtužioca iz dnevnog lista „P.“, pod naslovom „Rasprava za okruglim stolom“, ne predstavljaju činjeničnu tvrdnju tuženog, već njegov stav o ponašanju tužioca-protivtuženog i vrednosni sud o rezultatu njegovog ponašanja, prouzrokovanog polemikom koja se prethodno razvila između parničnih stranaka; da takvi navodi nisu podobni da povrede ugled i čast tužioca, imajući u vidu da tužilac, kao doktor medicinskih nauka i antropolog, nije tokom postupka pružio dokaz sudu na okolnost da je stručan za problematiku srednjeg veka, u smislu arheologije ili istorije, dok navodi kojima se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, iz kog razloga se presuda o sporu male vrednosti ne može pobijati, nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke suda u ovoj pravnoj stvari.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 13. juna 2007. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem presude Višeg suda u Beogradu Gž. 2 3648/10 od 6. februara 2013. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe dostavljena 21. marta 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao pet godina i devet meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka , samo po sebi, moglo bi da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepena presuda P. 3953/07 od 20. oktobra 2009. godine doneta u razumnom roku, nakon dve godine i četiri meseca od pokretanja postupka, posebno ako se ima u vidu da sud nije zakazivao ročišta u periodu od sedam meseci (od 3. marta do 23. oktobra 2008. godine) zato što ga je tužilac-protivtuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, obavestio da neće biti u zemlji, a bilo je potrebno da se saslušaju parnične stranke. Međutim, drugostepeni sud je presudom Gž. 23648/10 od 6. februara 2013. godine, nakon tri godine i četiri meseca, odlučio o žalbi protiv prvostepene presude, što se ne može smatrati razumnim rokom za odlučivanje o žalbi.

Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio naročito činjenično i pravno složen, ali i da je nadležni sud u sprovedenom postupku izvršio uvid u obimnu dokumentaciju i saslušao parnične stranke, kao i da je sud odlučivao o tužbi i protivtužbi.

Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, imao legitiman interes da se predmetna parnica, koju je vodio radi naknade n ematerijalne štete, zbog povrede ugleda i časti, okonča u razumnom roku, ali i da je i sam svojim ponašanjem delimično doprineo dužini trajanja postupka, budući da je , u toku trajanja prvostepenog postupka, sedam meseci bio van zemlje, pa sud za to vreme nije zakazivao ročišta.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, koji je vođen i okončan pred dve sudske instance u roku od pet godina i devet meseci, ipak dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju nije prekoračen standard suđenja u razumnom roku, prihvaćen u praksi međunarodnih sudova i ovog suda. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je žalbeni postupak pred drugostepenim sudom trajao preko tri godine i da je u toj fazi postupka došlo do prekoračenja razumnog vremena za odlučivanje o žalbi, ali i da je nakon 1. januara 2010. godine izvršena reforma u pravosuđu i reorganizacija u radu sudova, što je objektivno moralo dovesti do produženja postupka. Polazeći od toga da svaki postupak u svom toku predstavlja celinu, da se njegovo trajanje mora ceniti u odnosu na ukupno vreme u kome je okončan, a imajući u vidu i ostale okolnosti konkretnog slučaja, kao i da je i sam podnosilac ustavne žalbe delimično doprineo dužini trajanja postupka, Ustavni sud ocenjuje da podnosiocu ustavne žalbe u sprovedenom sudskom postupku nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Višeg suda u Beogradu Gž. 23648/10 od 6. februara 2013. godine, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac, nezadovoljan ishodom vođenog parničnog postupka, u suštini žali na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije , broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioce ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući u tom pravcu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi ponavljaju žalbeni navodi koji su bili predmet ocene u redovnom sudskom postupku po žalbi protiv prvostepene presude i ocenio da je Viši sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 23648/10 od 6. februara 2013. godine dao detaljne, jasne i logične zaključke , zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je žalbu tuži oca odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3953/07 od 20. oktobra 2010. godine. Naime, drugostepeni sud je u obrazloženju svoje presude dao pravno argumentovane razloge na osnovu kojih podržava stanovište prvostepenog suda u pogledu neosnovanosti postavljenog tužbenog zahteva, a odgovorio je i na ostale bitne žalbene navode tužioca i izneo stavove koje Ustavni sud ocenjuje kao razumljive i nearbitr erne.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, kao i postavljeni zahtev, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na dostojanstvo ličnosti , već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost osporenog akta.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presud u, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu izreke.

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede razumnog roka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti