Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje preko deset godina. Utvrđeno je da je neefikasnost upravnih organa, uključujući višestruko vraćanje predmeta na ponovni postupak, prouzrokovala povredu prava podnosilaca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S, D . S . i M . O, svih iz Beograda, D . J . iz Sibnice kod Beograda , M. D, M . Š, Z . S . i Z . I, svih iz Aranđelovca, I . V . iz Prkosave kod Beograda , D. S . i M . S, obojice iz Mladenovca, B . P . iz Crkvine kod Beograda i J . S . iz Umke kod Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi s članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. maja 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S, D . S, M . O, D . J, M . D, M . Š, Z . S, Z . I, I . V, D . S, M . S, B . P . i J . S . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 117-5080/20 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo M. S, D . S, M . O, D . J, M . D, M . Š, Z . S, Z . I, I . V, D . S, M . S, B . P . i J . S . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . iz Beograda i ostala lica navedena u uvodu i u tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 13. januara 2021. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 1. jula 2022. i 5. maja 2023. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u „postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Uprava za ljudske resurse u predmetu broj 1946/15, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01-247/2015-01, Upr avnim sudom u predmetu U. 7494/18 i u vreme izjavljivanja ustavne žalbe pred Žalbenom komisijom Vlade“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji se vodi povodom zahteva podnosilaca od 25. oktobra 2013. godine.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je detaljno opisan tok osporenog postupka, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, naloži da se osporeni postupak što pre okonča i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije broj 117-5080/20 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njene dopune, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 25. oktobra 2013. godine podneli zahtev za isplatu naknade troškova rada i boravka na terenu, za period od 1. jula 2011. do novembra 2012. godine.

Kako prvostepeni organ nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, podnosioci su 10. februara 2014. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja uprave “.

Rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova (u daljem tekstu: prvostepeni organ) broj 1946/15 od 16. aprila 2015. godine, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca, poništeno je rešenjem Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-247/15-01 od 14. avgusta 2015. godine, te je predmet vraćen na ponovni postupak.

Kako prvostepeni organ u ponovnom postupku nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, podnosioci su 25. marta 2016. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja uprave “, a potom 30. novembra 2016. godine naknadni zahtev za odlučivanje o žalbi.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-247/2016-01 od 5. decembra 2016. godine usvojena je žalba podnosilaca i naloženo prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od pet dana donese odgovarajuće rešenje i o tome obavesti drugostepeni organ.

Prvostepeni organ je doneo rešenje broj 7912/16 od 28. septembra 2016. godine , koje je punomoćniku podnosilaca dostavljeno 26. decembra 2016. godine. Navedeno rešenje, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca, poništeno je drugostepenim rešenjem broj 120-01-00248/2017-01 od 15. marta 2017. godine.

Podnosioci su ponovo izjavili žalbu zbog „ćutanja uprave“ povodom koje je drugostepeni organ doneo rešenje broj 120-01-408/2017-01-1 od 3. jula 2017. godine, kojim je naložio prvostepenom organu da u ostavljenom roku donese novo rešenje. Kako prvostepeni organ nije postupio po nalogu drugostepenog organa, podnosioci su izjavili još jednu žalbu zbog „ćutanja uprave“ od 5. oktobra 2017. godine, a potom i urgenciju od 13. decembra 2017. godine.

Prvostepeno rešenje broj 3047-1/17 od 11. decembra 2017. godine, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca, potvrđeno je drugostepenim rešenjem broj 120-01-521/18-01 od 28. marta 2018. godine, kojim je odbijena žalba podnosilaca.

Presudom Upravnog suda U. 7494/18 od 6. septembra 2019. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Upravni sud je našao da se iz dokaza u spisima predmeta ne može zaključiti da je Radarski centar mesto rada podnosilaca ustavne žalbe i da njihov boravak u Radarskom centru, u trajanju od 15 dana mesečno, neprekidno 24 časa dnevno, ne predstavlja rad na terenu, kako su to našli upravni organi. S tim u vezi je ukazano na to da nije obrazloženo šta predstavljaju službene prostorije i mesto rada podnosilaca , niti su ocenjeni njihovi navodi da su boravili na terenu po 15 dana mesečno, odvojeni od mesta stanovanja i svojih porodica, i da im za to vreme nije bila obezbeđena ishrana, imajući pri tome u vidu odredbu člana 43. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, broj 98/07), koja propisuje da je rad na terenu rad koji se po prirodi posla vrši izvan službenih prostorija, a na koji se državni službenik ili nameštenik, po nalogu ovlašćenog lica , upućuje da izvrši službeni posao. Osim toga, isti sud je našao da upravni organi ne prave razliku između naknade troškova u vidu terenskog dodatka i plate, te da je u konkretnom slučaju reč o naknadi troškova, na koju zaposleni imaju pravo prema odredbi člana 147b stav 1. tačka 4) Zakona o policiji („ Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 63/09 - odluka US, 92/11 i 64/15), a ne o plati i dodacima na platu, u smislu odredaba člana 147. i 147a istog zakona.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude doneo rešenje broj 120-01-2461/19-01 od 24. septembra 2019. godine, kojim je poništeno prvostepeno rešenje od 11. decembra 2017. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

Podnosioci su 5. marta 2020. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja uprave “, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-169/2020-01 od 18. marta 2020. godine usvojio i naložio prvostepenom organu donošenje rešenja u ostavljenom roku.

Prvostepeni organ je 27. aprila 2020. godine doneo rešenje broj 117-5080/19, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca, koje je poništeno drugostepenim rešenjem broj 120-01-275/2020-01 od 15. juna 2020. godine.

Nakon što su podnosioci još jednom izjavili žalbu zbog „ćutanja uprave“, prvostepeni organ je doneo rešenje broj 117-5080/20 od 3. decembra 2020. godine, kojim je, u tački 1. dispozitiva, podnosiocima utvrđeno pravo na naknadu troškova rada i boravka na terenu, za period od 1. jula 2011. do novembra 2012. godine, dok su u tački 2. dispozitiva podnosioci upućeni da potraživanje po osnovu navedene naknade troškova ostvare u skladu sa opštim pravilima obligacionog prava, podnošenjem tužbe sudu opšte nadležnosti. U tački 3. dispozitiva rešenja je usvoje n deo zahteva podnosilaca za naknadu troškova upravnog postupka, dok je u tački 4. dispozitiva odbijen kao neosnovan preostali deo tog zahteva. Prvostepeni organ je naveo da usled proteka vremena od podnošenja zahteva do donošenja odluke, nije u mogućnosti da utvrdi tačan iznos visine naknade po zahtevu podnosilaca, te da stoga neisplaćena naknada predstavlja osnov za isplatu naknade štete i da je visinu zahteva neophodno opredeliti u parničnom postupku.

Drugostepenim rešenjem broj 120-01-6/2021-01 od 11. januara 2021. godine poništeno je navedeno prvostepeno rešenje u tač. 2. i 4. dispozitiva, te je predmet u tom delu vraćen na ponovni postupak. Drugostepeni organ je ukazao na to da je pravo zaposlenih na naknadu troškova rada i boravka na terenu zasnovano neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, o čemu se odlučuje u upravnom postupku.

Kako prvostepeni organ u ponovnom postupku nije doneo rešenje u zakonom propisanom roku, podnosioci su 1. jula 2021. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja uprave“, povodom koje je drugostepeni organ doneo rešenje broj 120-01-317/2021-01 od 2. avgusta 2021. godine, kojim je prvostepenom organu naloženo donošenje rešenja. S obzirom na to da prvostepeni organ nije postupio po navedenom nalogu, podnosioci su 2 . decembra 2021. godine izjavili drugu žalbu zbog „ćutanja uprave“, a 16. marta 2022. godine naknadni zahtev za odlučivanje o žalbi. Tužbu zbog „dvostrukog“ „ćutanja uprave“ su podneli 30 . novembra 2019. godine.

Rešenjem Upravnog suda U. 27537/22 od 9. novembra 2022. godine navedena tužba je odbačena, primenom odredbe člana 26. stav 1. tačka 3) Zakona o upravnim sporovima, jer podnosioci ustavne žalbe uz tužbu nisu dostavili dokaz o predaji naknadnog zahteva drugostepenom organu.

Podnosioci su podneli prigovor protiv navedenog rešenja sudije pojedinca o kome se odlučuje u predmetu Uv. 305/22.

Prema stanju u spisima predmeta, prvostepeni organ još nije doneo novo rešenje o zahtevu podnosilaca u izvršenju drugostepenog rešenja od 11. januara 2021. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 18/16, 95/18 – autentično tumačenje i 2/23 – Odluka US), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da kad prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku, drugostepeni organ zahteva da mu prvostepeni organ saopšti zašto blagovremeno nije izdao rešenje, da ako drugostepeni organ nađe da prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku iz opravdanog razloga, produžava rok za izdavanje rešenja za onoliko koliko je trajao opravdani razlog, a najduže za 30 dana (član 173. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da ne postoji opravdani razlog zbog koga rešenje nije izdato u zakonom određenom roku, on sam odlučuje o upravnoj stvari ili nalaže prvostepenom organu da izda rešenje u roku ne dužem od 15 dana (stav 2.); da ako prvostepeni organ ponovo ne izda rešenje u roku koji je odredio drugostepeni organ, on sam odlučuje o upravnoj stvari (stav 3.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe bile su sadržane i u Zakonu o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine.

Odredbom člana 19. stav 1. Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Kako se svim navodima ustavne žalbe obrazlaže isključivo povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je navode i razloge ustavne žalbe razmatrao sa stanovišta tog elementa prava na pravično suđenje. Ustavni sud je konstatovao da je osporeni postupak pokrenut povodom zahteva podnosilaca ustavne žalbe od 25 . oktobra 2013. godine i još nije pravnosnažno okončan, iz čega proizlazi da traje deset godina i sedam meseci.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmet osporenog postupka od materijalnog značaja za podnosioce ustavne žalbe i nije činjenično i pravno složen. Pri tome je prvostepeno rešenje od 3. decembra 2020. godine u tački 1. dispozitiva, kojim je podnosiocima utvrđeno pravo na naknadu troškova rada i boravka na terenu, postalo pravnosnažno, te je preostalo da se utvrdi visina navedene naknade troškova svakom podnosiocu.

Ispitujući postupanje upravnih organa i suda u upravnom sporu, Ustavni sud je konstatovao da je u dosadašnjem toku postupka doneto pet rešenja prvostepenog organa, isto toliko rešenja drugostepenog organa po žalbama protiv rešenja prvostepenog organa i jedna presuda Upravnog suda. Ustavni sud je utvrdio da prvostepeni organ o zahtevu podnosilaca nijednom nije odlučio u zakonom propisanom roku, već je taj rok višestruko prekoračivao. Prvostepeni organ trenutno ni posle više od tri godine nije doneo novo rešenje u postupku izvršenja drugostepenog rešenja od 11. januara 2021. godine, u kome je ukazano na to da se o visini naknade troškova rada i boravka na terenu , nasuprot stavu tog organa, odlučuje u upravnom postupku. Nepostupanje tog organa nije prestalo podnošenjem pravnih sredstava zbog „ćutanja uprave“, pri čemu Upravni sud još uvek nije doneo pravnosnažnu odluku o tužbi zbog „dvostrukog ćutanja uprave“ podnetoj 30. juna 2022. godine . Pored toga, osporeni postupak obeležava stalno vraćanje predmeta na ponovno odlučivanje upravnim organima. U takvim okolnostima, drugostepeni organ je propustio da dopuni postupak i otkloni nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, broj predstavke 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Doprinos drugostepenog organa ogleda se, takođe, u tome što o žalbama zbog „ćutanja uprave “, nije odlučio u skladu sa zakonom. Naime, drugostepeni organ je donosio rešenja kojima je samo nalagao prvostepenom organu donošenje novih rešenja u određenom roku, propuštajući da, po isteku tog roka u kome prvostepeni organ iz neopravdanih razloga nije doneo rešenja, sam odluči o upravnoj stvari, u skladu sa odredbom člana 173. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku. Ustavni sud je našao da je Upravni sud efikasno postupao u jedinom upravnom sporu vođenom protiv konačnog rešenja, jer je u presudi, donetoj nakon jedne godine i četiri meseca , ukazao na to koje bitne činjenice je potrebno pouzdano utvrditi i na koji način treba tumačiti i primeniti relevantne propise.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Sud je konstatovao da su oni koristili pravna sredstva za ubrzanje postupka, ali ne uvek kada su se za to stekli uslovi i na način propisan zakonom. Sud je utvrdio sledeća značajnija propuštanja i kašnjenja podnosilaca u tom smislu: prvo, tužbu zbog „ćutanja uprave“ su mogli podneti jednu godinu pre donošenja prvostepenog rešenja od 16. aprila 2015. godine, što nisu učinili; drugo, žalbu zbog nedonošenja (nedostavljanja) u zakonskom roku prvostepenog rešenja od 28. septembra 2016. godine su izjavili sa šest meseci, a naknadni zahtev za odlučivanje o žalbi sa devet meseci zakašnjenja; treće, podnosioci su tužbu zbog „dvostrukog“ „ćutanja uprave“ od 30. juna 2022. godine mogli podneti devet meseci ranije, s tim što činjenica da je navedena tužb a odbačena nije od uticaja na drugačiju ocenu doprinosa podnosilaca, budući da još uvek nije doneta odluka po njihovom prigovoru protiv rešenja o odbacivanju tužbe.

Ustavnopravna ocena osporenog postupka, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne š tete svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom s lučaju, a posebno dužinu trajanja upravnog postupka, neefikasno i sporo postupanje upravnih organa i Upravnog suda u postupku po tužbi zbog „ćutanja uprave“, propuštanje podnosilaca da u navedenim periodima koriste pravna sredstva za ubrzanje postupka u skladu sa zakonom , životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije, od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka. Ustavni sud smatra da se iznete ocene Evropskog suda mogu primeniti i na osporeni postupak u kome se odlučuje o pravu većeg broja policijskih službenika na isplatu naknade troškova rada i boravka na terenu koja se traži za ograničeni vremenski period.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti