Povreda prava na pravično suđenje zbog prekoračenja ovlašćenja revizijskog suda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je preinačio nižestepene presude zasnivajući odluku na činjenicama koje nisu bile utvrđene u prvostepenom postupku, čime je povredio načelo neposrednosti i pravo na raspravu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3080/2010
25.11.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi „Casa Futura“ d.o.o. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. novembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba „Casa Futura“ d.o.o. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 174/10 od 22. aprila 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda iz tačke 1. i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 3241/09 od 16. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. „Casa Futura“ d.o.o. iz Beograda je 29. juna 2010. godine, preko punomoćnika Milorada Vlahovića, advokata iz Beograda, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 174/10 od 22. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32 stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Vrhovni kasacioni sud presudom Prev. 174/10 od 22. aprila 2010. godine usvojio reviziju tuženog „ENJUB“ d.o.o. i preinačio presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 3241/09 od 16. aprila 2009. godine i presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 7367/08 od 2. marta 2009. godine, te je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da su na snazi i da proizvode pravno dejstvo generalni ugovor o izgradnji objekta „F“ u delu bloka 45 na Novom Beogradu, zaključen između stranaka 15. marta 2006. godine i ugovor o zajedničkoj izgradnji na lokaciji „F“ u delu bloka 45 na Novom Beogradu, zaključen između stranaka 30. novembra 2006. godine; da je Vrhovni kasacioni sud odlučujući o reviziji tuženog prekoračio granice svojih ovlašćenja, jer je rešavao o reviziji koja je bila nedozvoljena u smislu člana 486. Zakona o parničnom postupku; da je tužilac u tužbi označio kao vrednost spora iznos od 2.510.000,00 dinara, ali kako je bila u pitanju manuelna greška, podneskom od 25. decembra 2008. godine, i to pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, ispravio je gore navedenu vrednost označavajući kao vrednost predmeta spora iznos od 2.500.000,00 dinara; da pripremno ročište u ovoj pravnoj stvari nije ni održano, a da je ročište na kome se raspravljalo o glavnoj stvari održano tek 2. marta 2009. godine, jer se pre toga raspravljalo o osnovanosti privremene mere; da je u odlukama i prvostepenog i drugostepenog suda kao vrednost predmeta spora označen iznos od 2.500.000,00 dinara; da je stoga Vrhovni kasacioni sud bio dužan da reviziju tuženog odbaci rešenjem, a ne da o njoj meritorno odlučuje.

U ustavnoj žalbi je takođe navedeno: da je zauzimanjem stava da se u konkretnom slučaju radi o nedozvoljenom raspolaganju i prometovanju imovine velike vrednosti koje je izvršeno suprotno imperativnoj odredbi člana 137. stav 1. tačka 12) Zakona o privrednim društvima, revizijski sud učinio povredu načela neposrednosti iz člana 4. Zakona o parničnom postupku; da ne postoji nijedan dokaz iz koga proizlazi da je zaključenjem predmetnih ugovora raspolagano imovinom velike vrednosti, pa je nejasno na osnovu kojih dokaza je sud to utvrdio; da je pogrešan zaključak Vrhovnog kasacionog suda da tužilac nije bio savesna strana prilikom zaključivanja ugovora; da činjenica da je kod Agencije za privredne registre izvršena zabeležba spora za utvrđivanje ništavosti registracije podataka o upisu članova upravnog odbora tuženog, kao i zabeležba spora za poništaj odluke o imenovanju vršioca dužnosti direktora tuženog koji je potpisao ugovore, ne utiče na punovažnost zaključenih ugovora, jer nije postojala nijedna privremena mera kojom bi se ovom licu zabranilo vršenje dužnosti direktora, ili pak zaključivanje ugovora, niti su mu bila ograničena ovlašćenja. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 174/10 od 22. aprila 2010. godine povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, te da ovu presudu poništi u celini.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 15483/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

„Casa Futura“ d.o.o. iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 3. oktobra 2008. godine podnelo Trgovinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog „ENJUB“ d.o.o. iz Beograda, sa predlogom za određivanje privremene mere. Tužilac je predložio da sud: utvrdi da je generalni ugovor zaključen između parničnih stranaka 15. marta 2006. godine na snazi i da proizvodi pravno dejstvo; utvrdi da je ugovor o zajedničkoj izgradnji na lokaciji „F“ u delu bloka 45 na Novom Beogradu, zaključen između parničnih stranaka 30. novembra 2006. godine, na snazi i da proizvodi pravno dejstvo; obaveže tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Takođe je predložio da ukoliko sud ne usvoji navedeni tužbeni zahtev, a imajući u vidu da tuženi nije izvršio svoje ugovorne obaveze ni po generalnom ugovoru, ni po ugovoru o zajedničkoj izgradnji, da sud usvoji eventualni tužbeni zahtev i: utvrdi da su generalni ugovor i ugovor o zajedničkoj izgradnji raskinuti zbog neizvršenja obaveze od strane tuženog; obaveže tuženog da tužiocu na ime naknade stvarne štete i izgubljene dobiti isplati iznos od 680.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do konačne isplate; obaveže tuženog da tužiocu naknadi troškove postupka. Tužilac je kao vrednost predmeta spora označio iznos od 2.510.000,00 dinara.

Trgovinski sud u Beogradu je, nakon održanog pripremnog ročišta povodom predloga za određivanje privremene mere, 7. oktobra 2008. godine doneo rešenje P. 7367/08 kojim je odbio predlog tužioca za izdavanje privremene mere, kojom je traženo da se zabrani tuženom da preduzima bilo kakve radnje koje se odnose na izgradnju objekta „F“ u bloku 45 na Novom Beogradu, a naročito da poveri izgradnju objekta nekom drugom licu ili da drugome ustupi pravo korišćenja koje ima na ovoj lokaciji, do drugačije odluke suda u ovoj pravnoj stvari.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 16. decembra 2008. godine, tuženi je osporio osnovanost tužbenog zahteva.

Tužilac je podneskom od 25. decembra 2008. godine označio kao vrednost predmeta spora iznos od 2.500.000,00 dinara.

Trgovinski sud u Beogradu je 2. marta 2009. godine doneo presudu P. 7367/08 kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te utvrdio da su na snazi i da proizvode pravno dejstvo generalni ugovor o izgradnji objekta „F“ u delu bloka 45 na Novom Beogradu, zaključen između stranaka 15. marta 2006. godine, zaveden kod tužioca pod brojem 02/06, a kod tuženog pod brojem 120, i ugovor o zajedničkoj izgradnji na lokaciji „F“ u delu bloka 45 na Novom Beogradu, zaključen između stranaka 30. novembra 2006. godine, zaveden kod tužioca pod brojem 68, a kod tuženog pod brojem 508; u stavu drugom izreke odredio predloženu privremenu meru, te zabranio tuženom da preduzima bilo kakve radnje koje se odnose na izgradnju objekta „F“ u bloku 45 na Novom Beogradu, a naročito da poveri izgradnju objekta nekom drugom licu ili da drugome ustupi pravo korišćenja koje ima na ovoj lokaciji, do drugačije odluke suda u ovoj pravnoj stvari; u stavu trećem izreke obavezao tuženog da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 339.200,00 dinara.

Viši trgovinski sud je 16. aprila 2009. godine doneo presudu Pž. 3241/09 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 7367/08 od 2. marta 2009. godine. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da su neosnovani navodi žalbe da se u konkretnom slučaju radi o raspolaganju imovinom velike vrednosti, jer tuženi za takve činjenične navode tokom postupka nije dostavio sudu dokaze, niti se po važećim stavovima prakse ugovor može smatrati apsolutno ništavim, iz razloga što zaključenju istog nije prethodila procedura propisana u članu 443. Zakona o privrednim društvima.

Vrhovni kasacioni sud je 22. aprila 2010. godine doneo osporenu presudu Prev. 174/10 kojom je usvojio reviziju tuženog „ENJUB“ d.o.o. iz Beograda i preinačio presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 3241/09 od 16. aprila 2009. godine i presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 7367/08 od 2. marta 2009. godine, u delu u kome je utvrđeno da su generalni ugovor zaključen 15. marta 2006. godine i ugovor o zajedničkoj izgradnji zaključen 30. novembra 2006. godine na snazi i da proizvode pravno dejstvo, te je presudio: da se odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da su na snazi i da proizvode pravno dejstvo generalni ugovor o izgradnji objekta „F“ u delu bloka 45 na Novom Beogradu, zaključen između stranaka 15. marta 2006. godine, zaveden kod tužioca pod brojem 02/06, a kod tuženog pod brojem 120, i ugovor o zajedničkoj izgradnji na lokaciji „F“ u delu bloka 45 na Novom Beogradu, zaključen između stranaka 30. novembra 2006. godine, zaveden kod tužioca pod brojem 68, a kod tuženog pod brojem 508; da se ukida pravnosnažno rešenje o troškovima postupka spora sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude i da se predmet vraća Privrednom sudu u Beogradu da o troškovima spora odluči zajedno sa odlukom o eventualnom tužbenom zahtevu; da se odbacuje kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv pravnosnažnog rešenja o određivanju privremene mere sadržanog u stavu drugom izreke prvostepene presude. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je revizija tuženog dozvoljena, s obzirom na vrednost predmeta spora u iznosu od 2.510.000,00 dinara, utvrđenom u skladu sa odredbom člana 34. stav 2. Zakona o parničnom postupku; da je stanovište nižestepenih sudova o pravnoj valjanosti zaključenih ugovora zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava; da se ovde, pre svega, radi o nedozvoljenom raspolaganju i prometovanju imovine velike vrednosti, koje je izvršeno suprotno imperativnoj odredbi člana 137. stav 1. tačka 12) Zakona o privrednim društvima, prema kojoj skupština članova društva odlučuje o sticanju i prodaji imovine velike vrednosti, a da sticanje i raspolaganje uključuje naročito prodaju, razmenu, zalogu ili hipoteku i zakup; da vršilac dužnosti direktora tuženog Đ. P, kao organ poslovođenja, nije u konkretnom slučaju mogao da preuzme ingerencije skupštine kao organa upravljanja i da bez odluke skupštine zaključi generalni ugovor od 15. marta 2006. godine i ugovor od 30. novembra 2006. godine koji su u neraskidivoj vezi, jer je u članu 1. ugovora od 30. novembra 2006. godine konstatovano da potonji ugovor predstavlja detaljnu razradu generalnog ugovora; da kod zaključenja navedenih ugovora tužilac nije bio savesna strana, jer je na internet sajtu Agencije za privredne registre 6. marta 2006. godine objavljena zabeležba spora koji se vodi između „Energoprojekt Holding“ kao tužioca i „ENJUB“ a.d. kao tuženog za utvrđivanje ništavosti registracije podataka o upisu dela članova upravnog odbora tuženog, a 29. marta 2006. godine i 29. jula 2006. godine objavljena je zabeležba spora za pobijanje odluke „ENJUB“ a.d. o imenovanju vršioca dužnosti direktora, sa predlogom za određivanje privremene mere obezbeđenja zabrane raspolaganja imovinom društva; da se imajući u vidu navedene činjenice, kao i da je ugovor zaključen poslednjeg dana mandata v.d. direktora tuženog, suprotno odredbi člana 137. stav 1. tačka 12) Zakona o privrednim društvima, ponašanje tužioca kod zaključenja ugovora ne može oceniti savesnim, jer je tužilac na osnovu svega iznetog znao ili morao znati za navedene javno objavljene podatke; da je, imajući u vidu da je u međuvremenu odluka upravnog odbora o izboru vršioca dužnosti direktora tuženog poništena presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 8436/06 od 13. septembra 2007. godine, u sklopu sa ostalim utvrđenim činjenicama, očito da se radi o ugovoru zaključenom protivno prinudnim propisima i to o ugovoru za koji nije dato odobrenje nadležnog organa za njegovo zaključenje; da je sud odlučio kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku i da će prvostepeni sud u daljem toku postupka odlučiti o eventualnom tužbenom zahtevu tužioca.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da ako ovim zakonom, osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva nije drukčije uređeno, skupština članova društva s ograničenom odgovornošću, odlučuje o sticanju, prodaji, davanju u zakup, zalaganju ili drugom raspolaganju imovinom velike vrednosti, u skladu sa ovim zakonom (član 137. stav 1. tačka 12)); da se pod sticanjem i raspolaganjem imovinom velike vrednosti privrednog društva, u smislu ovog zakona, smatra prenos ili više povezanih prenosa čiji je predmet sticanje ili raspolaganje od strane privrednog društva imovine čija tržišna vrednost u momentu donošenja odluke predstavlja najmanje 30% od knjigovodstvene vrednosti imovine iskazane u poslednjem godišnjem bilansu stanja, kao i da sticanje ili raspolaganje u smislu ovog zakona označava sticanje ili raspolaganje bilo kojim načinom, uključujući naročito prodaju, zakup, razmenu, zalogu ili hipoteku (član 442. st. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP) propisano je: da sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja (član 4. stav 1.); da sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne, osim kad zakonom nije drugačije propisano (član 7. stav 4.); da ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, ali tužilac u tužbi navede da pristaje da umesto ispunjenja tog zahteva primi određeni novčani iznos, kao vrednost predmeta spora uzeće se taj iznos, a da je u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi (član 34. st. 1. i 2.); da ako revizijski sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, presudom će usvojiti reviziju i preinačiti pobijanu presudu, a da ako revizijski sud nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uslova za preinačenje pobijane presude, rešenjem će usvojiti reviziju, ukinuti u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenjlje istom ili drugom veću prvostepenog, odnosno drugostepenog suda (član 407. st. 1. i 2.); da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora ne prelazi 2.500.000 dinara (član 486. stav 1.).

5. Ocenjujući navod podnosioca ustavne žalbe da je Vrhovni kasacioni sud odlučujući o reviziji tuženog prekoračio granice svojih ovlašćenja, jer je rešavao o reviziji koja je bila nedozvoljena u smislu člana 486. Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud je našao da je on neosnovan. Naime, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 15483/10 utvrdio da je tužilac u tužbi kao vrednost predmeta spora označio iznos od 2.510.000,00 dinara, a da je tužilac, nakon što se tuženi na ročištu za glavnu raspravu održanom 16. decembra 2008. godine upustio u raspravljanje o glavnoj stvari, podneskom od 25. decembra 2008. godine označio kao vrednost predmeta spora iznos od 2.500.000,00 dinara. Po nalaženju Ustavnog suda, do promene vrednosti predmeta spora ne može doći nakon upuštanja tuženog u raspravljanje o glavnoj stvari na prvom ročištu za glavnu raspravu. Imajući u vidu da je tužilac promenio vrednost predmeta spora nakon upuštanja tuženog u raspravljanje o glavnoj stvari, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud pružio ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da je u konkretnom slučaju revizija bila dozvoljena.

Sa druge strane, ispitujući navod podnosioca ustavne žalbe da je Vrhovni kasacioni sud preinačenjem nižestepenih presuda učinio povredu načela neposrednosti, kao jednog od osnovnih načela parničnog postupka, Ustavni sud je pošao od odredaba člana 407. ZPP. Naime, Vrhovni kasacioni sud je preinačio pobijane presude sa pozivom na odredbu člana 407. stav 1. ZPP, kojom je propisano da ako revizijski sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, presudom će usvojiti reviziju i preinačiti pobijanu presudu. Po oceni Ustavnog suda, revizijski sud može da preinači pobijane presude samo ako činjenično stanje pobijanih presuda sadrži utvrđenje povodom činjenica koje su od značaja i za pravno shvatanje revizijskog suda. U slučaju da revizijski sud oceni pravno shvatanje nižeg suda kao netačno, on ne može da izrekne preinačenje, ako činjenični osnov pobijanih presuda ne sadrži stav o nekoj činjenici koja je po pravnom shvatanju revizijskog suda bitna. U postupku pred nižim sudom ta činjenica nije pretresana, jer za shvatanje po kome je on presudio, nije bila od značaja. Ako revizijski sud daje drukčiju pravnu ocenu, po kojoj je određena činjenica u postupku relevantna, on će, saglasno odredbi člana 407. stav 2. ZPP, rešenjem usvojiti reviziju, ukinuti u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti nižem sudu, stavljajući mu u zadatak da o toj činjenici utvrdi stvarno stanje i ponovo presudi.

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je preinačio pobijane presude nalazeći da se radi o nedozvoljenom raspolaganju i prometovanju imovine velike vrednosti, koje je izvršeno suprotno imperativnoj odredbi člana 137. stav 1. tačka 12) Zakona o privrednim društvima, prema kojoj skupština članova društva odlučuje o sticanju i prodaji imovine velike vrednosti. Po nalaženju revizijskog suda, radi se o ugovoru koji je zaključen protivno prinudnim propisima i za koji nije dato odobrenje nadležnog organa za njegovo zaključenje.

Saglasno odredbi člana 137. stav 1. tačka 12) Zakona o privrednim društvima, skupština članova društva s ograničenom odgovornošću odlučuje o sticanju, prodaji, davanju u zakup, zalaganju ili drugom raspolaganju imovinom velike vrednosti, u skladu sa ovim zakonom. Takođe, saglasno odredbi člana 442. stav 1. navedenog Zakona, pod sticanjem i raspolaganjem imovinom velike vrednosti privrednog društva, u smislu ovog zakona, smatra se prenos ili više povezanih prenosa čiji je predmet sticanje ili raspolaganje od strane privrednog društva imovine čija tržišna vrednost u momentu donošenja odluke predstavlja najmanje 30% od knjigovodstvene vrednosti imovine iskazane u poslednjem godišnjem bilansu stanja.

Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je mogao da preinači pobijane presude iz navedenog razloga, samo u slučaju da je u postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno da je zaključenjem predmetnih ugovora raspolagano imovinom velike vrednosti u smislu člana 442. Zakona o privrednim društvima, odnosno da tržišna vrednost prava korišćenja na gradskom građevinskom zemljištu na kome je planirana izgradnja objekta „F“ u bloku 45 na Novom Beogradu predstavlja najmanje 30% od knjigovodstvene vrednosti imovine iskazane u poslednjem godišnjem bilansu stanja tuženog. Međutim, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 15483/10 utvrdio da u postupku pred nižestepenim sudovima nisu utvrđivane navedene činjenice, te one nisu ni mogle ući u činjenični osnov pobijanih presuda. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da utvrđeno činjenično stanje nije predstavljalo pravno utemeljen osnov za preinačenje pobijanih presuda u revizijskom postupku, već za njihovo ukidanje i vraćanje predmeta nižestepenim sudovima, kako bi se u ponovnom postupku utvrdilo stvarno stanje i ponovno presudilo.

Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje garantuje se strankama u parničnom postupku pravo da sud pravično i javno raspravi o njihovim pravima i obavezama. Naime, strane u sporu moraju biti upoznate sa svim podnetim dokazima, kako bi o njima mogle da se izjasne. U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je zasnovao svoju odluku na činjenicama koje nisu razmatrane na raspravi i o kojima nisu izvođeni dokazi, te podnosilac ustavne žalbe o njima nije ni mogao da se izjasni. Upravo je i ratio legis odredbe člana 407. stav 2. ZPP da se omogući raspravljanje o onim činjenicama koje su po pravnom shvatanju revizijskog suda bitne, a koje u postupku pred nižestepenim sudovima nisu pretresane.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 174/10 od 22. aprila 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na raspravu pred sudom, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud ustavnu žalbu usvojio i, kao meru otklanjanja posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, poništio osporenu revizijsku presudu, uz određivanje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužene, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Povreda prava na pravično suđenje zbog prekoračenja ovlašćenja revizijskog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti