Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Poništava se presuda Višeg suda u delu koji se odnosi na imovinsku štetu i dosuđuje se adekvatna naknada nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. S . iz Kosančića kod Bojnika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. S . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 33/18 od 18. januara 2018. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 33/18 od 18. januara 2018. godine, u stavu drugom izreke i u stavu trećem izreke u delu u kojem je potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 221/17 od 20. oktobra 2017. godine u stavu četvrtom izreke, i određ uje se da isti sud donese novu odluku o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv stavova trećeg i četvrtog navedene prvostepene presude .

3. Utvrđuje se pravo A. S . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 33/18 od 18. januara 2018. godine, kao i za ostale iznose koji su podnositeljki eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 21/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. S . iz Kosančića kod Bojnika podnela je Ustavnom sudu, 14. marta 2018. godine, preko punomoćnika D . M, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 33/18 od 18. januara 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da su joj nedosuđivanjem imovinske štete povređena označena ustavna prava , kao i da joj je dosuđeni iznos novčanog obeštećenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku nisko određen.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Privredni sud u Leskovcu je rešenjem R4.St. 634/16 od 13. jula 2016. godine utvrdio da je predlagaču, ovde podnositeljki ustavne žalbe, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred tim sudom u predmetu St. 21/10 nad stečajnim dužnikom DP „E.“ Leskovac – u stečaju. Podnositeljki su u predmetnom stečajnom postupku utvrđeno potraživanje iz radnog odnosa u iznosu od 460.001,70 dinara. Podnositeljka ustavne žalbe je na osnovu navedenog rešenja, podnela Osnovnom sudu u Leskovcu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Privredni sud u Leskovcu, radi isplate novčan og obeštećenja za neimovinsku štetu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i imovinske štete.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 221/17 od 20. oktobra 201 7. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, te je obavezana tužena Republika Srbija – Privredni sud u Leskovcu da tužilji na ime novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos od 300 evra , u dinarskoj protivvrednost i, dok je u stavu drugom izreke tužbeni zahtev tužilje da joj se isplati iznos novčanog obeštećenja preko dosuđenog pa do traženog iznosa od 3 .000 evra odbijen kao neosnovan; u stavu trećem izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, te je obavezana tužena Republika Srbija – Privredni sud u Leskovcu da tužilji na ime imovinske štete isplati iznos od 300 evra , u dinarskoj protivvrednosti, dok je u stavu četvrtom izreke tužbeni zahtev tužilje da joj se isplati iznos imovinske štete preko dosuđenog pa do traženog iznosa od 460.000,00 dinara odbijen kao neosnovan ; u stavu petom izreke obavezana je tužena da tužilji nadoknadi troškove postupka. Tužilja je izjavila žalbu protiv stavova drugog i četvrtog izreke navedene presude, dok je tužena izjavila žalbu protiv iste presude u usvajajućem delu stava trećeg izreke i protiv stava petog izreke.

Osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 33/18 od 18. januara 2018. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 221/17 od 20. oktobra 2017 . godine u stavu drugom izreke, tako što je tužilji pravnosnažno dosuđeno 400 evra na ime novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu za imovinsku štetu ( u stavu trećem izreke) i odbijen je tužbeni zahtev tužilje u tom delu; u stavu trećem izreke prvostepena presuda je potvrđena u preostalom odbijajućem delu, uključujući i stav četvrti izreke prvostepene presude. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno da tužilja nije dokazala uzročno – posledičnu vezu između pretrpljene materijalne štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao ni da je odgovornost Republike Srbije za tu štetu objektivna.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ispitujući navode ustavne žalbe u vezi sa pravnosnažnim odbijanjem tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete , Ustavni sud je zaključio da podnositeljka ustavne žalbe praktično ukazuje da je pogrešna ocena parničnih sudova da ona nije dokazala postojanje uzročno – posledične veze između nedelotvornog postupanja stečajnog suda i pretrpljene materijalne štete u vidu nerealizovanog njenog potraživanja koje joj je priznato u stečajnom postupku nad DP „E.“ Leskovac – u stečaju. S tim u vezi, Ustavni sud upućuje na pravne stavove i ocene koje je detaljno izneo u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju. Ustavni sud je u pomenutoj Odluci podsetio na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koju je i sam prihvatio u svojoj praksi prilikom odlučivanja o ustavnim žalbama, u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom i pravom na naknadu materijalne štete. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da su, u međuvremenu, nadležni sudovi u svojim odlukama zauzeli isto pravno stanovište u vezi sa pitanjem odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, pozivajući se upravo na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, kao i na Zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, koji je usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine zaključio da je sama činjenica da je sudskom odlukom utvrđeno da neko lice zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja suda nije u mogućnosti da u razumnom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, prema dužniku, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, dovoljna da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. Drugim rečima, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, jeste prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom, odnosno stečajnom postupku. U tom smislu, Ustavni sud je naglasio da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije za štetu važi pretpostavka uzročnosti, tako da oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja.

6. Što se tiče osporene presude u delu u kojem je odbijen kao neosnovan tužben zahtev za isplatu novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku preko iznosa od 400 evra, pa do 3.000 evra, Ustavni sud smatra da su za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari od značaja stavovi Evropskog suda za ljudska prava izraženi u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine). Naime, Evropski sud za ljudska prava se u toj odluci prvi put izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je dosuđena od strane „redovnih“ sudova na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom), dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor tužene države o gubitku statusa „žrtve“, Evropski sud za ljudska prava je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke, niži od iznosa koje taj sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to je Evropski sud za ljudska prava odbacio tu predstavku.

Ustavni sud nalazi da se, u situaciji kada se ustavnom žalbom sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporavaju presude kojima su podnosiocima dosuđena novčana obeštećenja za neimovinsku štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku, a koja je utvrđena zbog nemogućnosti podnosilaca da u primerenom roku naplate dosuđena potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, istaknuta povreda prava na pravično suđenje mora ispitivati primenom stavova Evropskog suda za ljudska prava izraženih u odluci Stanković protiv Srbije. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da ocena dosuđene visine naknade neimovinske štete u ovoj ustavnopravnoj stvari nema karakter instancionog postupanja Ustavnog suda, već predstavlja mehanizam kojim se obezbeđuje da se zajemčena prava tumače u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava kao međunarodne institucije koja nadzire njihovo sprovođenje. Ustavni sud ističe da je, u cilju usklađivanja svoje prakse sa jedinstvenim pristupom Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja, doneo Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine (koja je objavljena na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs i u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 104/20), kojom je usvojio ustavnu žalbu M.K, D.M. i S.J. i utvrdio da je osporenim rešenjima, kojima im je dosuđena naknada nematerijalne štete primenom odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, jer dosuđena visina nije predstavljala dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu navedenog ustavnog prava, pa je Sud ocenio da se ne može smatrati da su njenim dosuđivanjem podnosioci izgubili status „žrtve“. Istom odlukom je podnosiocima ustavne žalbe utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti, umanjenom za iznose koji su im već isplaćeni po istom osnovu.

Primenjujući prethodno izloženo na konkretan slučaj, a imajući u vidu i da je podnositeljki ustavne žalbe pre pokretanja parničnog postupka radi isplate novčanog obeštećenja na ime naknade nematerijalne štete utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplat i svoj e potraživanj e iz radnog odnosa od poslodavca koji predstavlja preduzeće u društvenoj svojini, Ustavni sud je ocenio da je osporen om presud om, kojom je podnositeljki dosuđen iznos od 400 evra , u dinars koj protivvrednosti, povređeno njeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 33/18 od 18. januara 2018. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 4 0/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ) usvojio ustavnu podnositeljke, odlučujući kao u tački 1. izreke.

8. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem presud e Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 33/18 od 18. januara 2018. godine, u stavu drugom izreke i u stavu trećem izreke u delu u kojem je potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 221/17 od 20. oktobra 2017. godine u stavu četvrtom izreke, i određuje se da isti sud donese novu odluku o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv stavova trećeg i četvrtog navedene prvostepene presude . Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

9. Razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica zbog konstatovane povrede Ustavom zajemčenog prava, koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je utvrđivanje prava podnositeljke ustavn e žalb e na naknadu nematerijalne štete u visini koju Evropski sud smatra dovoljnom i adekvatnom novčanom satisfakcijom zbog nemogućnosti naplate potraživanja u razumnom roku najdelotvorniji način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tač ki 3. izreke utvrdio podnositeljki pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose isplaćene po osnovu presud e Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 33/18 od 18. januara 2018. godine, kao i za sve ostale iznose koji su joj eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 21/10. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

10. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i delimično poništio osporenu presud u, tako da će se o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete ponovo odlučivati pred nadležnim sudom.

11. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.