Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe radnica za razliku u zaradi

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu radnica protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu. Utvrđeno je da isplata zarade veće od zakonskog minimuma, ugovorene zbog poremećaja u poslovanju, ne povređuje pravo na pravičnu naknadu za rad.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slavice Terzić, Slavice Nešović, Ljubice Janković, Biserke Vasiljević i Stajke Jablanović, svih iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slavice Terzić, Slavice Nešović, Ljubice Janković, Biserke Vasiljević i Stajke Jablanović izjavljena protiv stava prvog presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 131/13 od 26. februara 2013. godine , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavica Terzić, Slavica Nešović, Ljubica Janković, Biserka Vasiljević i Stajka Jablanović, sve iz Kraljeva , podnele su, 18. aprila 2013. godine, preko zajedničkog punomoćnika Branke Slavković, advokata iz Kraljeva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kraljevu u predmetu P1. 969/08.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je Apelacioni sud u Kragujevcu prihvatio razloge prvostepenog suda u delu koji se odnosi na spornu razliku u zaradi, ističući da su isti dati u skladu sa Zakonom o radu i Kolektivnim ugovorom, uprkos tome što u obrazloženju svoje odluke navodi da zarade podnositeljkama, u momentu zaključenja ugovora o radu, nisu bile ugovorene u skladu sa odredbom člana 70. Kolektivnog ugovora tuženog, već u nešto većem iznosu od minimalne zarade; da se ugovorom o radu, saglasno članu 8. Zakona o radu, ne mogu utvrditi manja prava i nepovoljniji uslovi rada od onih koji su utvrđeni zakonom i opštim aktom; da ugovorima o radu, u konkretnom slučaju, nije bila ugovorena ni minimalna zarada, niti zarada u visini utvrđenoj članom 70. Kolektivnog ugovora tuženog, već zarada u manjim iznosima od ovih, iz kog razloga su odredbe ugovora o radu kojima su bile utvrđene zarade podnositeljkama, saglasno odredbi člana 9. stav 2. Zakona o radu, ništave; da je, prema tome, zarade podnositeljkama u spornom periodu trebalo obračunavati po članu 70. Kolektivnog ugovora tuženog, iz kog razloga su sudovi bili u obavezi da prihvate "treću varijantu" veštačenja; da je potvrđivanjem prvostepene presude Apelacioni sud u Kragujevcu prekršio odredbe čl. 8. i 9. stav 2, člana 104. stav 1. i člana 107. st. 3. i 4. Zakona o radu, na koji način je povredio pravo podnositeljkama na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava; da postoji različito postupanje sudova kada je u pitanju relevantnost poremećaja u poslovanju za isplatu zarada, zbog čega podnositeljke smatraju da im je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava ; da je podnositeljkama povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, budući da je osporeni postupak pokrenut 2008. godine i da u momentu podnošenja ove ustavne žalbe nije bio okončan. Polazeći od navedenog, podnositeljke predlažu da se utvrdi povreda označenih prava, te da se poništi osporeni akt i odredi naknada nematerijalne štete i za sastav ustavne žalbe.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu P1. 523/10 (ranije spis Opštinskog suda u Kraljevu P. 969/08) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, među kojima i ovde podnositeljke ustavne žalbe, podneli su 10. septembra 2008. godine tužbu Opštinskom sudu u Kraljevu protiv tuženog Preduzeća za unutrašnju i spoljnu trgovinu „Stoteks" AD Kraljevo , radi naknade štete. Povodom navedene tužbe formiran je predmet broj P1. 969/08.

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1. 523/10 od 11. oktobra 2011. godine, stavom prvim izreke , odbijen je kao n eosnovan tužbeni zahtev tužilaca, među kojima i podnositeljkama ustavne žalbe, u delu kojim su tražili da se utvrdi ništavost tačke 10. ugovora o radu koga su 26. maja 2006. godine zaključili sa tuženim Preduzećem za unutrašnju i spoljnu trgovinu „Stoteks" AD Kraljevo ; stavovima od drugog do desetog izreke, u tačkama a), obavezan je tuženi da tužiocima na ime razlike u zaradi za određene periode isplati iznose bliže opredeljene navedenim delovima izreke , sa zakonskom zateznom kamatom, dok su za veća potraživanja od dosuđenih tužbeni zahtevi tužilaca odbijeni kao neosnovani, a tačkama b) navedenih stavova izreke odbijen je zahtev tužilaca za isplatu razlike u otpremnini , sa zakonskom zateznom kamatom.

Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo osporenu presudu Gž1. 131/13 od 26. februara 2013. godine kojom je, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovane žalbe tužilaca i tuženog i potvrdio presudu Osnovnog suda u Kraljevu P1. 523/10 od 11. oktobra 2011. godine u stavu prvom izreke i st. 2 , 3, 4, 5, 6. i 8, stavu 9. tač. a) i g) i stavu 10. tač. a), b), d), e) i z); stavom drugim izreke drugostepene presude ukinuta je prvostepena presuda u st. 2, 3, 4, 5, 6. i 8, stavu 9. tačka b), stavu 10. tačka v) i u stavu 11. izreke i u ukinutim delovima predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ove presude je navedeno: da su tužioci bili u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog i da im je po osnovu rešenja tuženog prestao radni odnos zbog prestanka potrebe za njihovim radom; da su tužioci sa tuženim zaključili ugovore o radu dana 26. maja 2006. godine čijom tačkom 10. je ugovorena osnovna zarada u određenom mesečnom novčanom iznosu, koja je u momentu zaključenja predmetnih ugovora bila veća od minimalne zarade; da je veštačenjem od strane veštaka ekonomsko - finansijske struke utvrđena visina potraživanja tužilaca i to za period od 3. marta 2006. godine do dana zaključenja ugovora o radu na osnovu člana 70. stav 2. Kolektivnog ugovora tuženog, a za period od 27. maja 2006. godine, pa do prestanka radnog odnosa tužilaca u skladu sa zaključenim ugovorima o radu i odredbom člana 85. stav 3. Kolektivnog ugovora tuženog; da je tuženi u spornom periodu poslovao sa poremećajem u poslovanju.

Apelacioni sud u Kragujevcu je, polazeći od odredaba čl. 111. i 113. Zakona o radu („Službeni glasnik PC“, br. 24/05 i 61/05) i člana 85. stav 3. Kolektivnog ugovora tuženog, našao da je pravilno prvostepeni sud zaključio da su stranke ugovorile isplatu minimalne zarade i da je tuženi, kako je to veštačenjem utvrđeno isplatu zarade u odnosu na tužioce vršio u visini minimalne zarade ili visini većoj od minimalne zarade, zbog čega su bez osnova žalbeni navodi da je tuženi tužiocima isplaćivao zaradu u visini manjoj od one utvrđene Kolektivnim ugovorom, jer su upravo Kolektivnim ugovorom stranke ugovorile slučajeve u kojima će se zaposlenima isplaćivati minimalna zarada, u skladu sa čime su i zaključivani pojedinačni ugovori o radu sa tužiocima. Pored toga Zakon o radu ne poznaje kategoriju poremećaja u poslovanju, niti isplatu minimalne zarade uslovljava postojanjem takvog poremećaja, već obavezom da ista bude ugovorena, zbog čega, ukoliko je isplata minimalne zarade ugovorena, bilo ugovorom o radu ili kolektivnim ugovorom poslodavac je dužan da je isplaćuje u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. Zakona o radu. Dakle, ne postoji obaveza poslodavca na isplatu razlike zarade, jer je ugovorena zarada upravo minimalna zarada, a koju je u konkretnom slučaju tuženi isplaćivao. Iz navedenih razloga pravilan je, zaključak prvostepenog suda da odredba člana 10. zaključenih ugovora o radu parničnih stranaka nije suprotna imperativnim zakonskim odredbama, pa time ni ništava za period u kome je tuženi isplaćivao zaradu tužiocima u visini minimalne zarade, odnosno visini većoj od iste.

U ponovnom postupku presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1. 174/13 (08) od 12. jula 2013. godine , stavovima od prvog do osmog izreke, obavezan je tuženi da tužiocima, među kojima i podnositeljkama ustavne žalbe, isplati na ime neisplaćene razlike u otpremnini iznos e opredeljene u navedenim delovima izreke, sa zakonskom zateznom kamatom, dok su za veća potraživanja od dosuđenih tužbeni zahtevi tužilaca odbijeni kao neosnovani. Presuda je 9. oktobra 2013. godine dostavljena punomoćniku tužilaca.

Protiv navedene prvostepene presude tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, nisu izjavile žalbu, tako da je ona u odnosu na njih postala pravnosnažna 24. oktobra 2013. godine

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), koji je važio u vreme prestanka radnog odnosa podnositeljki, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, te da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade (član 105. st. 1. i 2.); da se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade (član 106. stav 1.); da se osnovna zarada određuje na osnovu uslova, utvrđenih pravilnikom, potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu, a radni učinak na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama, dok se opštim aktom utvrđuju elementi za obračun i isplatu osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka (član 107. st. 1, 2 i 3.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, te da ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111.).

Odredbama Kolektivnog ugovora "Stoteks" a.d. Kraljevo iz 2006. godine (u daljem tekstu: KU tuženog), koje su od značaja za konkretan spor, bilo je propisano: da se osnovna zarada zaposlenog određuje na osnovu uslova utvrđenih Pravilnikom o sistematizaciji poslova potrebnih za rad na poslovima na kojima je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu, da se osnovna zarada utvrđuje kao proizvod iznosa osnovne zarade po radnom času za najjednostavniji posao (koeficijent 1), koeficijenta posla sadržanog u tabelarnom prikazu koji čini sastavni deo ovog KU i prosečnog mesečnog fonda ostvarenih časova rada (član 70.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni radni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, da ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj za mesec u kojem se vrši isplata, da se minimalna zarada uvećava za minuli rad iz člana 84. tačka 4. ovog KU, da su objektivni razlozi za isplatu minimalne zarade poremećaj u poslovanju preduzeća, odnosno nedostatak posla u organizacionom delu ili celom preduzeću (član 85.).

5. Prilikom ocene da li je stavom prv im presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 131/13 od 26. februara 2013. godine došlo do povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad kada je u pitanju odlučivanje redovnih sudova povodom zahteva podnositeljki za isplatu razlike u zaradi za periode od 3. marta 2006. godine do dana kada im je prestao radni odnos kod tuženog, Ustavni sud je pošao od toga da minimalna zarada, u suštini, predstavlja minimum prava svakog zaposlenog u pogledu očuvanja njegove egzistencije i egzistencije njegove porodice, iz kog razloga je reč o zakonom ustanovljenoj zaštiti ekonomski slabije strane u radnopravnom odnosu. S tim u vezi, Ustavni sud je shvatanja da zaposleni koji je u jednom mesecu ostvario standardni radni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, ne može od svog poslodavca primiti iznos zarade koji je niži od iznosa minimalne zarade objavljenog u posmatranom periodu, bez obzira na to u kakvom je stanju poslovanje konkretnog poslodavca.

Ustavni sud konstatuje da je u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je zarada podnositeljkama, u pretežnom delu spornog perioda, na osnovu ugovora o radu od 26. maja 2006. godine, iznosila više od iznosa minimalne zarade koji su u tom periodu utvrđivani i na zakonom propisani način objavljivani. Osnov za ugovaranje zarade u iznosima manjim od iznosa koji su bili propisani KU tuženog (tačka 10. ugovora o radu) bio je poremećaj u poslovanju kod tuženog poslodavca. U jednom delu spornog perioda zarada podnositeljkama je iznosila manje od utvrđenog iznosa minimalne zarade, zbog čega su sudovi stali na stanovište da je tačka 10. ugovora o radu u tom periodu bila bez pravnog dejstva i tuženog obavezali da podnositeljkama isplati razliku do iznosa minimalne zarade uvećane za procenat za koji je njihova zarada bila veća od minimalne zarade na dan zaključenja ugovora o radu (26. maj 2006. godine). Stoga je Ustavni sud mišljenja da je, u konkretnom slučaju, zakonski minimum zaštite prava iz radnog odnosa, kada je u pitanju isplata zarade realizovan, te da tuženi poslodavac nije postupio protivno svojoj zakonskoj obavezi da zaposlenima isplati najmanje iznos minimalne zarade, tim pre, što je zarada podnositeljki u uslovima poremećnog poslovanja bila ugovorena u iznosima većim od minimalne zarade (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-4747/12 od 13. novembra 2014. godine).

Razmatrajući navode o istaknutoj povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio da se presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1195/09 od 18. juna 2009. godine, kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Kraljevu P. 1004/08 od 2. februara 2009. godine, na koje se pozivaju podnositeljke ustavne žalbe, ne zasniva na istom činjeničnom i pravnom osnovu kao i osporena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 131/13 od 26. februara 2013. godine u stavu prvom izreke . Naime, u parničnom postupku koji je okončan navedenom "uporednom" presudom, sudovi su utvrdili da je tuženi "Stoteks" a.d. Kraljevo, u periodu od 1. avgusta 1998. do 31. maja 2001. godine, usled poremećaja u poslovanju, tužilji R.M iz Kraljeva isplaćivao manju zaradu od zarade utvrđene KU, a bez prethodne izmene ugovora o radu. U parničnom postupku koji prethodi ustavnoj žalbi utvrđeno je da su podnositeljke, u periodu od 3. marta 2006. godine do dana kada im je prestao radni odnos kod tuženog zaradu u manjem iznosu od iznosa utvrđenih KU tuženog primali na osnovu ugovora o radu od 26. maja 2006. godine, koji su nastali kao rezultat poremećenog poslovanja tuženog. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su i tvrdnje podnositeljki o povredi pr ava na jednaku zaštitu prava neosnovane, iz razloga što potraživanja tužilje R. M potiču iz perioda kada je na snazi bio Zakon o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", broj 55/96), koji je predviđao mogućnost poslodavca da u slučajevima negativnog poslovanja zaposlenima isplaćuje tzv. garantovanu zaradu, ali i njegovu obavezu da zaposlenima, nakon konsolidacije poslovanja, isplati razliku između garantovane zarade i zarade koju je bio u obavezi da isplati prema kolektivnom ugovoru. Potraživanja podnositeljki ustavne žalbe datiraju iz perioda primene važećeg Zakona o radu iz 2005. godine, prema kome se minimalna zarada isplaćuje samo ukoliko je ugovorena, u kom slučaju ne postoji obaveza poslodavca na isplatu razlike do pune zarade (videti Odluku Ustavnog suda Už-4747/12 od 13. novembra 2014. godine).

Sledom svega rečenog, Ustavni sud je u ovom delu u stavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke .

6. U pogledu navoda podnositeljki ustavne žalbe da im je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kraljevu u predmetu P 1. 969/08, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak u odnosu na podnositeljke ustavne žalbe pravnosnažno okončan u roku od skoro pet godina od podnošenja tužbe (period od 10. septembra 200 8. do 9. oktobra 201 3. godine). Polazeći od prethodno utvrđenog i činjenice da se nije radilo o klasičnom radnom sporu , Ustavni sud je ocenio da se, u konkretnom slučaju, trajanje osporenog postupka objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe u tom delu ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA
dr Goran P. Ilić

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe radnica za razliku u zaradi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti