Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe protiv rešenja o odbacivanju revizije

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda kojim je revizija odbačena kao nedozvoljena. Utvrđeno je da je odluka zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnih normi o dozvoljenosti revizije u radnim sporovima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3083/2010
17.02.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Damjanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Đorđa Damjanovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1205/10 od 1. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đorđe Damjanović iz Beograda je 29. juna 2010. godine, preko punomoćnika Aleksandra Samuilovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1205/10 od 1. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije iz člana 21. stav 2. Ustava i povrede prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 3. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1205/10 od 1. aprila 2010. godine odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž I 1756/08 od 14. maja 2009. godine; da je osporenim rešenjem podnosiocu uskraćeno jedino pravno sredstvo protiv navedene odluke Okružnog suda - revizija po osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku, iako su u konkretnom slučaju bili ispunjeni svi uslovi da Vrhovni kasacioni sud po izjavljenoj reviziji odlučuje; da je postojao osnov za izjavljivanje revizije, zbog toga što se pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu vodio veliki broj sporova protiv istog tuženog - JP "JAT Airways", koji su činjenično i pravno identični, a u kojima su ovi sudovi donosili različite odluke, te nesumnjivo postoji potreba da se ujednači sudska praksa, a u prilog čega govori i presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu "Vinčić i drugi protiv Srbije". Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da su rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1205/10 od 1. aprila 2010. godine podnosiocu povređena napred navedena ustavna prava i poništi osporeno rešenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 8. marta 2006. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv JP "JAT Airways" iz Beograda, radi isplate zarade po osnovu prekovremenih sati. Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P1. 779/06 od 29. oktobra 2007. godine kojom je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati na ime dela zarade po osnovu ostvarenih prekovremenih sati u periodu od februara 2003. godine do maja 2004. godine ukupno 132.661,84 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od dana dospelosti pa do isplate i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Okružni sud u Beogradu je, rešavajući o žalbi tuženog, presudom Gž I 1756/08 od 14. maja 2009. godine preinačio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 779/06 od 29. oktobra 2007. godine i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Protiv drugostepene presude tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 19. oktobra 2009. godine izjavio reviziju, zbog bitnih povreda parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. U reviziji je, pored ostalog, ukazao da se pred Četvrtim opštinskim sudom vodi veliki broj istovrsnih sporova po tužbama tužilaca koji su radili kao aviomehaničari protiv tuženog JP "JAT Airways" u kojima je ovaj sud donosio različite presude, kao i da je Okružni sud u Beogradu, rešavajući o žalbama protiv ovih presuda, donosio različite odluke, te da postoji potreba ujednačavanja sudske prakse u ovim slučajevima.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev. II 1205/10 od 1. aprila 2010. godine odbacio reviziju kao nedozvoljenu. Ispitujući pobijanu presudu u vezi sa članom 401. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. U obrazloženju pobijanog rešenja se navodi da je tužbom podnetom 8. marta 2006. godine, a opredeljenim tužbenim zahtevom iz podneska od 11. juna 2007. godine, tužilac tražio da se tuženi obaveže da mu na ime isplate dela zarade po osnovu ostvarenih prekovremenih sati isplati ukupno 132.661,84 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos počev od dana dospelosti pa do isplate. Kako se u konkretnom slučaju ne radi o sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa u kojima je revizija uvek dozvoljena, a vrednost predmeta spora pobijanog dela pravosnažne presude od 132.661,84 dinara ne prelazi novčani limit od 500.000 dinara merodavan za ocenu dozvoljenosti revizije u smislu člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, to je izjavljena revizija nedozvoljena.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o postojanju povrede Ustavom zajemčenih prava na koje podnosilac ustavna žalbe ukazuje, od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 21. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.

Odredbom člana 36. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu(stav 2.).

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava utvrđeno ja da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenog rešenja, propisano je: da kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva, da se kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni zahtev (član 29. st. 1. i 2.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara (član 394. stav 2.); da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona, kada je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava (član 395.); da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 439.).

Prelaznom odredbom ZPP propisano je da ovaj zakon stupa na snagu po proteku tri meseca od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a odredba člana 395. primenjivaće se kad apelacioni sud počne sa radom (član 494). Inače, ovaj zakon je stupio na snagu 23. februara 2005. godine.

Zakonom o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br.116/08 i 104/09), kojim su, pored ostalog, ustanovljeni i apelacioni sudovi, propisano je da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a da se primenjuje od 1. januara 2010. godine.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li se osporenim rešenjem povređuju ili uskraćuju ustavna prava podnosioca.

Imajući u vidu odredbe ZPP, Ustavni sud nalazi da izjavljivanje revizije nije uvek dozvoljeno u radnim sporovima, već samo u slučajevima i pod uslovima propisanim odredbama člana 394. st. 2. i 3. i člana 439. ZPP. Naime, odredbom člana 439. ZPP je omogućeno izjavljivanje revizije u radnim sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, i to bez obzira na vrednost spora. Kako radni sporovi koji se odnose na isplatu zarade nisu obuhvaćeni navedenom odredbom Zakona, Ustavni sud je ocenio da je u tim sporovima revizija dozvoljena pod istim uslovima kao u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu - ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude prelazi 500.000 dinara (navedena odredba člana 394. stav 2. ZPP). Neosnovani su navodi podnosioca ustavne žalbe da je predmetna revizija bila dozvoljena bez obzira na vrednost predmeta spora „zbog potrebe ujednačenja sudske prakse“, a na osnovu člana 395. ZPP. Ovo iz razloga što u momentu izjavljivanja predmetne revizije, apelacioni sudovi još nisu bili počeli sa radom, tako da se ni odredba člana 395. ZPP nije mogla primeniti u konkretnom slučaju, a saglasno odredbi člana 494. ovog zakona.

Stoga je, po oceni Ustavnog suda, osporeno revizijsko rešenje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog procesnog prava. Naime, Vrhovni sud je, pozivajući se na odredbe ZPP važeće u vreme podnošenja revizije, utvrdio da vrednost predmeta spora nije prelazila limit iz člana 394. stav 2. ZPP merodavan za ocenu dozvoljenosti revizije u konkretnom slučaju i zbog toga je odbacio reviziju kao nedozvoljenu.

Polazeći od iznetog Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Podnosiocu ustavne žalbe, prema oceni Ustavnog suda, nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima zajamečno odredbom člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak ne može izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud ocenjuje da nema osnova ni za tvrdnje da je osporenim revizijskim rešenjem povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava na štetu podnosioca, s obzirom na to da podnosilac u ustavnoj žalbi nije pružio dokaze da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, a što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede ustavnog principa zabrane diskriminacije.

Kako je osporenim revizijskim rešenjem odlučeno o pitanju dozvoljenosti revizije koje je procesnog karaktera, a ne o zakonitosti presude protiv koje je izjavljena revizija, to, po oceni Ustavnog suda, ovim rešenjem nije moglo biti povređeno pravo podnosioca na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 3. Ustava.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1205/10 od 1. aprila 2010. godine odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe protiv rešenja o odbacivanju revizije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti