Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi nematerijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog trajanja parničnog postupka od osam godina i tri meseca. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 500 evra. Deo žalbe protiv meritornih odluka sudova odbačen je kao neosnovan, jer nisu bile proizvoljne.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Marjanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Marjanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5694/02, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Marjanović iz Beograda, podneo je 8. jula 2011. godine, preko punomoćnika Tatjane Šarac - Kosovac, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5694/02, kao i protiv presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5694/02 od 30. januara 2009. godine, Okružnog suda u Beogradu Gž. 15382/09 od 22. septembra 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3516/10 od 17. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe se pozvao i na član 6. stav 1. i član 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), kao i član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Kako prava garantovana označenim odredbama Evropske konvencije jemči i Ustav Republike Srbije, Ustavni sud navode o povredi ovih prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni parnični postupak trajao skoro devet godina; da u osporenim presudama, donetim u navedenom postupku, kojima je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca za utvrđenje ništavosti dva ugovora o korišćenju stana zaključena između prvotuženog - kućnog saveta stambene zgrade i pravnih prethodnika drugotuženog R. S, kao i zahtev za iseljenje drugotuženog iz predmetnog stana, redovni sudovi nisu primenili merodavno pravo, i to konkretno odredbe člana 26. Zakona o vanparničnom postupku, kao i Zakona o stambenim odnosima koji je važio u vreme zaključenja ugovora o korišćenju sporne nepokretnosti, budući da su odbijali da o pravu o kome je već odlučeno u vanparničnom postupku, sada, kao o prethodnom pitanju, ponovo rasprave u ovoj parnici; da nisu cenili sve činjenice koje su od značaja za pravilno presuđenje, a koje koje se odnose na kontinuitet i pravnu valjanost u sticanju prava korišćenja predmetnog stana između drugotuženog i njegovih pravnih prethodnika; da je on, kao suvlasnik predmetnog stana, onemogućen da isti na bilo koji način koristi ili njime raspolaže; da osporenom drugostepenom i revizijskom presudom nisu sankcionisane mnogobrojne povrede na koje je u žalbi i reviziji ukazano. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude. Takođe je tražio naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5694/02 (sada Prvog osnovnog suda u Beogradu, novi broj predmeta P. 10842/10) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je 28. oktobra 2002. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženih: Stambene zgrade u ulici Durmitorskoj broj 31 u Beogradu i R.S, radi utvrđenja ništavosti ugovora o korišćenju stana koji se nalazi u susvojini podnosioca, kao i dva rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu od 5. novembra 1968. godine i od 14. novembra 1977. godine, kojima su zamenjeni ugovori o korišćenju istog stana. Formiran je predmet pod brojem P. 5694/02. Tuženima je tužba dostavljena na odgovor 29. novembra 2002. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 27. februara 2003. godine. Nakon toga, u toku 2003. godine zakazana su još dva ročišta i to 27. maja i 14. oktobra, i oba su odložena.

U toku 2004. godine održano je jedno ročište, dok tri ročišta nisu održana (ročište zakazano za 6. maj odloženo je zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ročište zakazano za 6. oktobar otkazano je rešenjem Opštinskog suda od 15. septembra bez navođenja razloga, a ročište zakazano za 21. oktobar odloženo je zbog nepostojanja procesnih uslova, s obzirom na to da prvotuženi nije bio uredno pozvan).

U daljem toku postupka, tokom 2005. godine održana su dva ročišta, a ročište zakazano za 18. oktobar je odloženo zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Tužilac je na ročištu održanom 24. januara 2005. godine preinačio tužbu isticanjem novog zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora o korišćenju predmetnog stana zaključenog između kućnog saveta i Đ. G. od 12. marta 1962. godine. Podneskom od 4. marta 2005. godine tužilac je povukao tužbu u delu u kome je tražio utvrđenje ništavosti rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu od 5. novembra 1968. godine i od 14. novembra 1977. godine. Istim podneskom tužilac je preinačio tužbu isticanjem zahteva za utvrđenje da drugotuženi nema pravo da nastavi sa korišćenjem predmetnog stana nakon smrti R. G, kao prethodnog nosioca stanarskog prava, kao i zahteva za iseljenje drugotuženog iz stana. Tužilac je na ročištu održanom 8. decembra 2008. godine pojasnio da zahtev za utvrđenje da drugotuženi nema pravo da nastavi sa korišćenjem predmetnog stana predstavlja eventualni tužbeni zahtev i zasniva se na činjenici da drugotuženi isti ne koristi, odnosno da je na drugi način rešio stambeno pitanje.

Tokom 2006. godine zakazana su tri ročišta, od kojih su dva održana, a ročište zakazano za 19. oktobar je odloženo jer na isto nisu pristupili uredno pozvani svedoci.

U toku 2007. godine zakazana su četiri ročišta od kojih su dva održana, a dva odložena, dok je u 2008. godini održano jedno, a odložena su tri ročišta. Podneskom od 26. januara 2009. godine tužilac je povukao tužbu u delu u kome je tražio utvrđenje da drugotuženi nema pravo da nastavi sa korišćenjem predmetnog stana zbog nekorišćenja i iz razloga što je na drugi način rešio stambeno pitanje, a ostao je pri tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti dva ugovora o korišćenju stana i za iseljenje drugotuženog.

Nakon ročišta održanog 30. januara 2009. godine, Opštinski sud je istog dana zaključio glavnu raspravu i doneo osporenu presudu P. 5694/02, kojom je u stavu prvom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti ugovora o korišćenju stana broj 8 na drugom spratu u kući broj 31 u ulici Durmitorskoj u Beogradu, zaključen između Đ. G. iz Beograda i kućnog saveta stambene zgrade od 12. marta 1962. godine i ugovora o korišćenju istog stana, zaključenog između M. G. iz Beograda i kućnog saveta stambene zgrade od 1. januara 1966. godine; u stavu drugom izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže drugotuženi da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i tužiocu preda isti; u stavu trećem izreke utvrđeno je da je tužba povučena u delu eventualnog tužbenog zahteva za iseljenje zbog nekorišćenja stana, dok je stavom četvrtim izreke obavezan tužilac da drugotuženom naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pokojnom dedi drugotuženog, Đ. G, rešenjem Državnog sekretara za unutrašnje poslove – Uprava za materijalno – finansijske i opšte poslove broj 60/18 od 14. marta 1962. godine dodeljen sporni stan na korišćenje sa porodicom, po opštim propisima iz Zakona o stambenim odnosima i propisima donetim na osnovu tog zakona, uz obavezu da na osnovu tog rešenja koristi stan i zaključi ugovor o zakupu stana sa nadležnim kućnim savetom – vlasnikom zgrade; da je pravni prethodnik drugotuženog zaključio ugovor o korišćenju stana sa kućnim savetom stambene zgrade 12. marta 1962. godine; da je nakon smrti nosioca stanarskog prava ugovor o korišćenju istog stana zaključila njegova supruga M. G, sa kućnim savetom zgrade 1. januara 1966. godine, u svojstvu nosioca stanarskog prava; da nakon smrti M. G. vlasnici spornog stana nisu hteli da zaključe ugovor o korišćenju istog sa majkom drugotuženog, pa je rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1038/77 od 14. novembra 1977. godine majka drugotuženog određena za nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu koji koristi sa sinom; da je predmetni stan vlasništvo tužioca i njegovog brata sa po ½ idealnih delova, a isti su stekli vlasništvo na osnovu ugovora o poklonu koji je zaključen između tužioca i njegovog brata, kao poklonoprimaca i njihovog oca kao poklonodavca.

Prvostepeni sud je ocenio da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti predmetnih ugovora, pozivajući se na odredbe člana 127. Zakona o stambenim odnosima, koji je važio u vreme zaključenja istih i koji je dozvoljavao mogućnost da se ugovor o korišćenju stana zaključi između nosioca stanarskog prava i kućnog saveta, kao predstavnika zgrade. Pored toga, istaknuto je i da je predmetni stan dodeljen pravnom prethodniku drugotuženog na osnovu akta koji je imao konstitutivni karakter, da su osporeni ugovori proistekli iz istog i imali su samo deklaratorni karakter, te da bi u nedostatku istih iz razloga koji bi stajali na strani kućnog saveta, uvek postojala mogućnost donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o korišćenju stana. Prvostepeni sud je našao da je neosnovan i zahtev za iseljenje drugotuženog, s obzirom na to da drugotuženi isti stan koristi na osnovu rešenja donetog u vanparničnom postupku, koje zamenjuje ugovor o korišćenju stana.

Postupajući po žalbi tužioca od 16. marta 2009. godine, Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 15382/09 od 22. septembra 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, a prvostepenu presudu P. 5694/02 od 30. januara 2009. godine potvrdio u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke.

Tužilac je protiv drugostepene presude izjavio reviziju 23. novembra 2009. godine, a Vrhovni kasacioni sud je 17. februara 2011. godine doneo osporenu presudu Rev. 3516/10, kojom je odbijena kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15382/09 od 22. septembra 2009. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti ugovora o korišćenju stana od 12. marta 1962. godine, kao i ugovora od 1. januara 1966. godine i za iseljenje drugotuženog, s obzirom na to da drugotuženi svoja prava na predmetnom stanu crpi iz rešenja Opštinskog suda u Beogradu P. 1038/77 od 14. novembra 1977. godine, koje zamenjuje ugovor o korišćenju stana, a čije poništenje tužilac nije ishodovao. Pored toga, Vrhovni kasacioni sud je istakao i to da ukazivanje tužioca na pogrešnu primenu materijalnog prava iz čl. 127. i 128. Zakona o stambenim odnosima nije pravno relevantno za drugačije presuđenje.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku (član 2. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Takođe, i odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao do okončanja osporenog postupka, bilo je propisano: da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku (član 3. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom i da je svako dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica (član 3.); da se pravo svojine može oduzeti ili ograničiti u skladu sa Ustavom i zakonom (član 8.).

Zakonom o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 18/05) propisano je da pravnosnažnost rešenja, donesenog u vanparničnom postupku, ne sprečava učesnike da svoj zahtev o kome je rešenjem odlučeno ostvaruju u parnici ili u postupku pred upravnim organom, kad im je to pravo priznato ovim ili drugim zakonom (član 26.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, 28. oktobra 2002. godine, a okončan 17. februara 2011. godine, donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3516/10. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče od novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, nalazi da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu 28. oktobra 2002. godine, pa do dana donošenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3516/10 od 17. februara 2011. godine.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao osam godina i tri meseca.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca koji se procenjuju u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije zaključio da u ovom parničnom predmetu, i pored toga što su na strani tuženih učestvovala dva lica i što su bila istaknuta dva tužbena zahteva, nije bilo posebno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obimniji i dugotrajniji dokazni postupak.

Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, jer je od ishoda sudskog postupka zavisilo u kom obimu će moći da koristi svoja svojinska ovlašćenja na spornom stanu.

Ustavni sud ocenjuje da je podnosilac ustavne žalbe, iako je uredno pristupao na zakazana ročišta i u ostavljenim rokovima postupao po nalozima suda, u određenoj meri doprineo odugovlačenju postupka, s obzirom na to da je dva puta preinačio tužbu isticanjem novih zahteva i dva puta je povukao u određenom delu.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i nedovoljno efikasno postupanje Opštinskog suda, koje se, pre svega, ogleda u neažurnosti prilikom zakazivanja i održavanja ročišta za glavnu raspravu. Naime, Opštinski sud je, u proseku, zakazivao tri do četiri ročišta godišnje, od kojih je većina bila odložena, tako da je postupak pred prvostepenim sudom trajao preko šest godina.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presude Opštinskog suda P. 5694/02 od 30. januara 2009. godine, Okružnog suda u Beogradu Gž. 15382/09 od 22. septembra 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3516/10 od 17. februara 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, Ustavni sud konstatuje da se navodi o povredi označenih prava zasnivaju na tvrdnji podnosioca da redovni sudovi nisu na pravilan način primenjivali odredbe merodavnog prava, te da nisu utvrdili sve činjenice koje su bile od značaja za pravilno presuđenje, a koje se odnose na kontinuitet i pravnu valjanost u sticanju prava korišćenja predmetnog stana između drugotuženog i njegovih pravnih prethodnika, zbog čega je, prema mišljenju podnosioca, on na nezakonit način lišen prava na korišćenje stana čiji je suvlasnik. U vezi sa povredom prava na pravno sredstvo, podnosilac je istakao da osporenom drugostepenom i revizijskom presudom nisu sankcionisane mnogobrojne povrede na koje je u žalbi i reviziji ukazano.

Ocenjujući navode podnosioca u vezi povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te da odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.

Ustavni sud konstatuje da su redovni sudovi osporenim presudama, a krećući se u granicama tužbenog zahteva, onako kako ga je tužilac konačno opredelio (u podnescima od 4. marta 2005. godine i od 26. januara 2009. godine), odlučivali o punovažnosti dva ugovora o korišćenju predmetnog stana, zaključenih izmeću kućnog saveta stambene zgrade i pravnih prethodnika drugotuženog, kao i o postojanju uslova za iseljenje drugotuženog iz istog stana. Redovni sudovi su polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja - da je predmetni stan dodeljen pravnom prethodniku drugotuženog na osnovu akta koji je imao konstitutivni karakter, a da su osporeni ugovori proistekli iz istog i imali samo deklaratorni karakter, te da bi u nedostatku istih iz razloga koji bi stajali na strani kućnog saveta uvek postojala mogućnost donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o korišćenju stana, kao i da drugotuženi isti stan koristi na osnovu rešenja donetog u vanparničnom postupku, kojim se utvrđuje da je majka drugotuženog nosilac stanarskog prava, te koje zamenjuje ugovor o korišćenju stana, a čiji poništaj tužilac nije ishodovao - izveli ustavnopravno prihvatljiv zaključak o neosnovanosti kako zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora, tako i zahteva za iseljenje drugotuženog.

Ustavni sud ocenjuje da iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi, kao i razloga datih u obrazloženju osporenih presuda, ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je cenio i navode podnosioca kojima ukazuje na to da su u osporenom postupku redovni sudovi „ignorisali“ odredbu člana 26. Zakona o vanparničnom postupku, kojom je propisano da pravnosnažnost rešenja, donesenog u vanparničnom postupku, ne sprečava učesnike da svoj zahtev o kome je rešenjem odlučeno ostvaruju u parnici. Međutim, kako se tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, nije odnosio na zahtev o kome je pravnosnažno odlučeno rešenjem donetim u vanparničnom postupku, već je predmet istog bilo utvrđenje ništavosti dva ugovora o korišćenju predmetne nepokretnosti, na čemu je tužilac zasnivao i zahtev za iseljenje drugotuženog iz iste nepokretnosti, to navodi podnosioca ustavne žalbe nisu od uticaja na drugačiju odluku Suda.

U pogledu navoda o povredi prava na mirno uživanje imovine, koje podnosilac obrazlaže nemogućnošću da na bilo koji način koristi i raspolaže predmetnim stanom koji se nalazi u njegovoj susvojini, Ustavni sud je ocenio da se osporenim presudama ne ograničava već uspostavljeni režim svojinskih ovlašćenja podnosioca, budući da je sporni stan u trenutku kada je na podnosioca putem ugovora o poklonu preneto pravo svojine na istom, već bio opterećen pravom korišćenja u korist drugotuženog (videti Odluku Ustavnog suda Už – 1008/11 od 24. aprila 2014. godine).

Takođe, Ustavni sud ocenjuje da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer osporena revizijska presuda očigledno potvrđuje da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo na sudsku zaštitu, kako u žalbenom postupku, tako i u postupku po reviziji. Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Pored toga, osporena drugostepena, kao i revizijska presuda sadrže sasvim dovoljno razloga i objašnjenja zbog čega je odbijena žalba, odnosno revizija podnosioca.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Opštinskog suda P. 5694/02 od 30. januara 2009. godine, Okružnog suda u Beogradu Gž. 15382/09 od 22. septembra 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3516/10 od 17. februara 2011. godine odbacio, kao očigledno neosnovanu.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić