Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa zahtevom za vraćanje oduzete imovine

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, potvrđujući stav Upravnog suda da nema osnova za vraćanje imovine. Imovina je oduzeta na osnovu Zakona o prometu nepokretnosti iz 1974. godine, koji nije naveden kao osnov za restituciju u važećem Zakonu o vraćanju imovine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3087/2016
08.02.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. V . i B . V, obe iz Despotovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. februara 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. V . i B . V . izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 14116/15 od 3. marta 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V . i B . V, obe iz Despotovca, podnele su Ustavnom sudu, 14. aprila 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 14116/15 od 3. marta 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom je osporena presuda doneta u upravnom sporu po tužbi podnositeljki ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija, kojim je okončan upravni postupak odlučivanja o zahtevu podnosi teljki za vraćanje oduzete imovine.

Podnositeljke u ustavnoj žalbi navod e da su Agenciji za restituciju podnele zahtev za vraćanje dve poslovne prostorije koje se nalaze u priz emlju stambeno-poslovne zgrade na k.p. broj 3596, KO Kragujevac, kao zakonske naslednice K. V, koji je navedene nepokretnosti stekao na osnovu ugovora o kupoprodaji zaključenog 10. avgusta 1969. godine. Po mišljenju podnosi teljki ustavne žalbe, iz obrazloženja rešenja nadležnog organa od 26. juna 1974. godine proizlazi da su sporne nepokretnosti oduzete primenom odredbe člana 13. stav 2. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta i da je „p ostupak protiv K. V .“ pokrenut na osnovu tog zakona, pre nego što je Zakon o prometu nepokretnosti stupio na snagu.

Podnositeljke ustavne žalbe predlažu da se predmet po ovoj ustavnoj žalbi spoji sa predmetom po ustavnoj žalbi N. V . iz Despotovca, koja je podneta 10. oktobra 2014. godine.

Ustavnom žalbom se predlaže da sud utvrdi povredu označenog prava, kao i pravo podnositeljki na naknadu štete u iznosu od 60.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt, kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 14116/15 od 3. marta 2016. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnositeljki ustavne žalbe podneta protiv rešenja Ministarstva finansija i privrede –Sektor za imovi nsko-pravne poslove broj 46-00-203/2015-13 od 28. avgusta 201 5. godine. U obrazloženju osporene presude je najpre konstatovano da je pobijanim rešenjem odbijena žalba podnosi teljki izjavljena protiv rešenja Agencije za restituciju - Područna jedinica Kragujevac broj 46-00 8733/2012 od 27. januara 2015. godine, kojim je odbijen zahtev podnositeljki, kao zakonskih naslednica pok. K. V, za vraćanje imovine oduzete od imenovanog, i to dve poslovne prostorije koje se nalaze u prizemlju poslovno-stambene zgrade na k.p. broj 3596 KO Kragujevac . Upravni sud je dalje naveo: da iz obrazloženja pobijanog rešenja i stanja u spisima predmeta proizlazi da je prvostepeni organ odbio zahtev podnosi teljki, jer je utvrdio da se njime traži vraćanje imovine oduzete rešenjem Sekretarijata za upravno-pravne poslove CO Kragujevac broj 05-462-251/72 od 26. juna 1974. godine, donetog na osnovu člana 13. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik CP Srbije“, broj 15/74), kojim je predmetna imovina prešla u društvenu svojinu; da je odredbom člana 1. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik PC“, br oj 72/11) propisano da se tim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu; da je odredbom člana 2. Zakona propisano da se pravo na vraćanje imovine po odredbama tog zakona može ostvariti za imovinu oduzetu primenom propisa navedenih u tač . 1) do 41) tog člana zakona; da Zakon o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik CP Srbije“, broj 15/74) nije propis iz člana 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju . Ocenjujući navode tužbe da je predmetni zahtev podnet radi vraćanja imovine koja je oduzeta primenom propisa o nacionalizaciji, Upravni sud je našao da su isti neosnovani, jer to ne proizlazi iz stanja u spisima predmeta.

Ustavni sud konstat uje da je N. V . iz Despotovca podneo 13. oktobra 2014. godine ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1468/13 od 21. avgusta 2014. godine i da je ta ustavna žalba odbijena kao neosnovana Odluk om Už-7811/2014 od 17. novembra 2016. godine. Ustavni sud je, odlučujući u tom predmetu, na osnovu uvida u dokumenta ciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sadržinu rešenja Sekretarijata za upravno-pravne poslove CO Kragujevac broj 05-462-251/72 od 26. juna 1974. godi ne. Navedenim rešenjem, koje je doneto na osnovu člana 13. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik CP Srbije“, broj 15/74), utvrđeno je da su prešle u društvenu svojinu dve poslovne prostorije koje se nalaze u prizemlju poslovno-stambene zgrade na k.p. broj 3596 , KO Kragujevac, ukupne površine 74,78 m2, vanknjižno vlasništvo K . V . iz Despotovca (stav 1. dispozitiva), kao i da ranijem vlasniku ne pripada naknada za predmetne nepokretnosti (stav 2. dispozitiva). U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je prilikom sprovođenja nacionalizacije Komisija za nacionalizaciju raspravljala o poslovnom prostoru u prizemlju predmetne zgrade i da je svojim rešenjem od 9. januara 1962. godine utvrdila da izuzetno nije nacionalizovana zgrada na k.p. broj 3596, KO Kragujevac; da se, međutim, iz rešenja Komisije za nacionalizaciju od 23. juna 1961. godine vidi da je tim rešenjem bila nacionalizovana poslovna prostorija od 37 m2 i jedan dvosoban stan na spratu, a u prizemlju letnja kuhinja od dva odeljenja kao stambeni deo prizemlja; da iz navedenog sledi da je u postupku sprovođenja nacionalizacije prizemlje predmetne zgrade tretirano kao da ima jednu poslovnu prostoriju od 37 m2 i jednu letnju kuhinju; da je postupak nacionalizacije sproveden prema tadašnje m vlasniku R. R. U rešenju je dalje navedeno: da se kasnije stanje izmenilo u pogledu vlasništva i u pogledu namene celog prizemlja, tako što je naslednik pok. R . R . prodao lokal sa dva pomoćna odeljenja, tj. celo prizemlje zgrade na k.p. broj 3596 , KO Kragujevac , K . V, koji je sporne nepokretnosti izdao u zakup; da K . V . poseduje u Despotovcu svoju stambenu zgradu u kojoj se nalazi poslovna prostorija u kojoj obavlja zanatsku delatnost; da je navedenu činjenicu K V . priznao u izjavi datoj 7. maja 1973. godine na zapisnik; da je sporna nepokretnost nakon adaptacije pretvorena u celini u poslovni prostor; da se ne može prema imenovanom po drugi put za odvojenu imovinu primeniti član 13. stav 2. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosi teljke ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona i drugih propisa:

Odredbama Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, br. 52/58, 3/59, 24/59 i 24/61 i „Službeni list SFRJ“, broj 32/68) , koji je Savezna narodna skupština usvojila 28. decembra 1958. godine, propisano je : da građani mogu na teritoriji Jugoslavije sticati i imati u svojini – porodičnu stambenu zgradu, tj. zgradu sa dva stana ili sa tri manja stana ili najviše dva stana kao posebne delove zgrade ili dve porodične stambene zgrade sa najviše dva stana i trećim manjim stanom, ili jednu porodičnu stambenu zgradu i jedan stan kao posebni deo zgrade (član 2.); da ako građanin, građanska pravna lica, društvene organizacije i druga udruženja građana imaju ili steknu više zgrada i posebnih delova zgrada nego što po odredbama ovog zakona mogu imati u svojini, taj višak postaje društvena svojina (član 4.); da se za nacionalizovanu zgradu, poseban deo zgrade i građevinsko zemljište ranijem sopstveniku daje naknada prema odredbama ovog zakona (član 7.); da zgrade, delovi zgrada i građevinska zemljišta, koji su nacionalizovani ovim zakonom, postaju društvena svojina danom stupanja na snagu ovog zakona i da se rešenjem nadležnog organa donetim u postupku određenom ovim zakonom i propisima donetim na osnovu njega, utvrđuje koji su objekti nacionalizovani ovim zakonom (član 8. st. 1. i 2.); da se, izuzetno, može ostaviti u svojini građana stambena zgrada koja uz dva stana odnosno tri manja stana ima još jedan sporedni stan, koji po svojoj nameni ili po svojoj strukturi, položaju u zgradi ili udobnosti predstavlja sporedni deo zgrade (član 13. stav 1.); da se, isto tako, može ostaviti u svojini građana i stambena zgrada koja uz jedan stan ili dva manja stana ima poslovne prostorije koje nemaju više od 70 kvadratnih metara (član 13. stav 2.); da ovaj zakon stupa na snagu danom njegovog usvajanja od strane Savezne narodne skupštine (član 80).

Odredbama Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik CP Srbije“, broj 15/74) bilo je propisano: da se ovim zakonom određuju postupak i uslovi pod kojima se vrši promet nepokretnosti (član 1. stav 1.); da nosioci prava svojine – građani, udruženja građana i druga građanska pravna lica, mogu imati pravo svojine na poljoprivredno zemljište, građevinsko zemljište, šume i šumsko zemljište, stambene i poslovne zgrade i stanove i poslovne prostorije kao posebne delove zgrade u granicama i pod uslovima koji su određeni zakonom (član 6. stav 2.); da kad nosilac prava svojine po drugom osnovu, a ne po osnovu nasleđa, stekne nepokretnost preko maksimuma određenog zakonom ili nepokretnost na koju po zakonu ne može imati pravo svojine, opštinski organ uprave nadležan za imovinsko-pravne poslove doneće rešenje da ta nepokretnost postaje društvena svojina (član 13. stav 1.); da u slučajevima iz stava 1. ovog člana ranijem sopstveniku ne pripada naknada za tu nepokretnost (član 13. stav 2.); da se odredbama st. 1. i 2. ovog člana ne dira u međusobna prava i obaveze ugovornih strana (član 13. stav 3.); da je nosilac prava svojine koji na nepokretnosti stekne pravo svojine preko propisanog maksimuma, dužan to prijaviti opštinskom organu uprave nadležnom za imovinsko-pravne poslove u roku od 30 dana od dana kada je za to saznao (član 49.).

U članu 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) navedeni su propisi primenom kojih je oduzeta imovina, čiji se povraćaj može ostvariti po odredbama ovog zakona.

Saglasno članu 3. tačka 2) navedenog zakona, pod „podržavljenom imovinom“ podrazumeva se imovina koja je na osnovu propisa iz člana 2. ovog zakona oduzeta i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu.

5. Podnositeljke ustavne žalbe smatraju da iz obrazloženja rešenja Sekretarijata za upravno-pravne poslove CO Kragujevac broj 05-462-251/72 od 26. juna 1974. godine (dalje u tekstu: rešenje od 26. juna 1974. godine) proizlazi da su sporne nepokretnosti prešle u društvenu svojinu primenom odredaba Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrad a i građevinskog zemljišta, što čini osnovanim njihov zahtev za vraćanje imovine.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrerna ili diskriminatorska.

Primenjujući navedena stanovišta na konkretan ustavnosudski spor, Ustavni sud je ispitivao da li je podnositeljkama ustavne žalbe u predmetnom postupku, u kome je odlučivano o nj ihovom zahtevu za vraćanje imovine, ukazano na merodavne odredbe zakona, sa tumačenjem o načinu i razlozima primenjenih odredaba na utvrđeno činjenično stanje, te da li su izloženi jasni i određeni navodi o razlozima odbijanja njihove žalbe i tužbe u upravnom sporu.

Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi ocenio da se povraćaj sporne imovine ne može ostvariti po odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju , budući d a je rešenje nadležnog organa od 26. juna 1974. godine doneto na osnovu Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik CP Srbije“, broj 15/74), koji nije među propisima navedenim u članu 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je Zakonom o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta bio određen maksimalan broj, odnosno veličina nepokretnosti predviđenih za stanovanje, odnosno obavljanje poslovne delatnosti koje su građani mogli sticati i imati u svojini, pri čemu je višak nepokretnosti postajao društvena svojina, osim u slučajevima predviđenim tim zakonom. Po oceni Ustavnog suda, iz navedenih odredaba Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta proizlazi da su predmet nacionalizacije bile nepokretnosti preko maksimuma propisanog zakonom, na kojima su građani imali pravo svojine na dan stupanja na snagu tog zakona i da su te nepokretnosti oduzimane uz naknadu. S druge strane, Zakonom o prometu nepokretnosti iz 1974. godine bil i su propisani postupak i uslovi pod kojima se vrši promet nepokretnosti, pa i u slučaju kada nosilac prava svojine po drugom osnovu, a ne po osnovu nasleđa, stekne nepokretnost preko maksimuma određenog zakonom. Ta nepokretnost je postajala društvena svojina, pri čemu ranijem sopstveniku nije pripadala naknada za oduzetu nepokretnost.

Ustavni sud je imao u vidu da je rešenje nadležnog organa od 26. juna 1974. godine doneto na osnovu Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik CP Srbije“, broj 15/74), da je rešenjem nadležnog organa od 9. januara 1962. godine zgrada na k.p. broj 3596, KO Kragujevac , izuzeta od nacionalizacije u postupku koji je sproveden prema tadašnjem vlasniku R . R, a da sporne poslovne prostorije koje se nalaze u toj zgradi ni su bil e predmet nacionalizacije u postupku pre ma pravnom prethodniku podnositeljki ustavne žalbe – jer je on te nepokretnost i stekao nakon stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta. Polazeći od navedenog, ovaj sud nalazi da nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavn e žalbe da su sporne nepokretnost i oduzet e primenom odredbe člana 13. stav 2. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta.

U vezi sa navodima ustavne žalbe o potrebi „da se ispravi greška prilikom neustavnog oduzimanja nepokretnosti“, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da je Evropski sud za ljudska prava na stanovištu da se član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju (pravo na imovinu) ne može tumačiti kao nametanje bilo kakve opšte obaveze Visokim stranama ugovornicama u pogledu vraćanja imovine koja im je preneta pre no što su ratifikovale Evropsku konvenciju, niti ograničenja u pogledu obima restitucije imovine i uslova pod kojima pristaju da uspostave imovinska prava pređašnjih vlasnika i da se, sa druge strane, od trenutka kada Visoka strana ugovornica, pošto je ratifikovala Evropsku konvenciju, uključujući tu i Protokol broj 1 uz nju i donela zakon koji obezbeđuje puni ili delimični povraćaj imovine konfiskovane u prethodnom režimu, taj zakon može smatrati zakonom koji generiše novo imovinsko pravo zaštićeno članom 1. Protokola broj 1 za lica koja ispunjavaju zahteve, odnosno uslove za sticanje tog prava (presuda Kopecky protiv Slovačke, broj 44912/98, od 28. septembra 2004. godine). Takođe, prema stanovištu izraženom u presudi Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke, broj 39794/98, od 10. jula 2002. godine, legitimno očekivanje po svojoj prirodi mora biti konkretnije od puke nade, ma koliko ona bila shvatljiva i mora biti zasnovano na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu kao što je sudska odluka.

Imajući u vidu da se, prema odredbi člana 3. tačka 1) Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, pod „podržavljenom imovinom“ podrazumeva imovina koja je na osnovu propisa iz člana 2. tog zakona oduzeta i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu, a da u članu 2. Zakona nije naveden Zakon o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik CPS“, broj 15/74), Ustavni sud nalazi da osporena presuda sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da se pravo na vraćanje imovine, u konkretnom slučaju, ne može ostvariti po odredbama Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju.

Ustavni sud je, polazeći od svega navedenog, utvrdio da osporenim aktom podnositeljkama ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

6. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa zahtevom za vraćanje oduzete imovine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti