Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja terenskog dodatka iz radnog odnosa

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presuda kojima je utvrđena zastarelost potraživanja terenskog dodatka. Rešenje poslodavca kojim se samo priznaje pravo na dodatak ne predstavlja odluku koja prekida trogodišnji rok zastarelosti potraživanja iz radnog odnosa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. M . iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ž. M . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1475/15 od 19. februara 2016. godine i presude Osnovnog suda u Valjevu P1. 20/14 od 4. maja 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. M . iz Valjeva je , 14. aprila 2016. godine, preko punomoćnika J . M, advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1475/15 od 19. februara 2016. godine i Osnovnog suda u Valjevu P1. 20/14 od 4. maja 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je pravnosnažnim i konačnim rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Valjevu (u daljem tekstu: MUP RS – PU u Valjevu) usvojen zahtev podnosioca ustavne žalbe za isplatu terenskog dodatka za rad na Divčibarama u periodu od 1. jula 2006. do 18. maja 2009. godine; da je na osnovu tog rešenja podnosilac ustavne žalbe pokrenuo izvršni postupak, u kome je predlog za izvršenje pravnosnažno odbijen kao neosnovan ; da je rešenja doneta u postupku protivizvršenja, u kome je obavezan da vrati primljeni iznos, podnosilac ustavne žalbe osporio pred Ustavnim sudom; da je Ustavni sud ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu ; da je Ustavni sud u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji prethodno doneo Odluku Už-3512/2013 od 7. septembra 2015. godine u kojoj je, između ostalog, navedeno da je Osnovni sud (u Valjevu) dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoju odluku i da rešenje MUP RS – P U u Valjevu predstavlja ispravu o postojanju prava na isplatu terenskog dodatka, dok visina potraživanja naknade štete, na ime neisplaćenog terenskog dodatka, mora biti utvrđena u parničnom postupku ; da je, s tim u vezi, podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak u kome su donete osporene presude; da su parnični sudovi izveli proizvoljan zaključak da, u konkretnom slučaju, nije bilo mesta primeni roka zastarelosti od 10 godina, koji je propisan odredbom člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer je rešenjem MUP RS – PU u Valjevu samo priznato pravo na terenski dodatak, dok potraživanje nije utvrđeno; da je to u suprotnosti sa stavom Evropskog suda za ljudska prava iz presude Krstić protiv Srbije, prema kome obaveza podložna izvršenju ne mora da bude tačno utvrđena, ukoliko iz obrazloženja odluke proizlazi dovoljno pojedinosti da se utvrdi ukupna obaveza dužnika; da kako u izreci rešenja MUP RS – PU u Valjevu stoji obaveza da se policijskim službenicima isplati terenski dodatak za vreme provedeno na radu na Divčibarama, jasno je da je reč o novčanoj obavezi, koja je određena; da iz tog razloga rešenje MUP RS – PU u Valjevu nesumnjivo ima karakter odluke iz člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je isti drugostepeni sud u dva identična slučaja ukinuo odbijajuće presude Osnovnog suda u Valjevu, uz eksplicitno izražen stav da rešenja o isplati terenskog dodatka imaju karakter odluka nadležnog organa jer su ista doneta primenom ovlašćenja iz člana 142. stav 3. Zakona o državnim službenicima; da je na opisani način podnosiocu ustavne žalbe povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju koja je dostavljen a uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Valjevu P1. 20/14 od 4. maja 2015. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Ž . M , ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu tužena Republika Srbija – MUP RS – PU u Valjevu, na ime duga po rešenju MUP RS – PU u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine, isplati terenski dodatak u ukup nom iznosu od 323.453,89 dinara, sa zateznom kamatom od dospeća svakog pojedinačno opredeljenog mesečnog iznosa do konačne isplate.

U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je uvidom u rešenje tužene broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine utvrđeno da je tužiocu priznato pravo na terenski dodatak za vreme provedeno na radu na Divčibarama, u iznosima prema rednim listama, za period od 1. jula 2006. godine do dana podnošenja zahteva – 18. maja 2009. godine; da je prigovor zastarelosti osnovan; da je članom 196. Zakona o radu propisano da potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju za tri godine od dana nastanka obaveze; da kako terenski dodatak dospeva kad i plata, što je, saglasno članu 4. stav 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, poslednji dan u mesecu za prethodni mesec, to znači da je predmetno potraživanje dospelo 30. aprila 2009. godine, iz čega sledi da je 1. maja 2012. godine nastupila zastarelost poslednjeg neisplaćenog terenskog dodatka; da tužilac tvrdi da se, u konkretnom slučaju, ne može primeniti rok zastarelosti iz Zakona o radu, već da su sudovi prigovor zastarelosti morali da ocene primenom člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koji propisuje da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog državnog organa ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom zastarevaju za 10 godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti; da tužilac smatra da rešenje tužene od 22. februara 2010. godine predstavlja odluku nadležnog organa, zbog čega rok zastarelosti, u konkretnom slučaju, iznosi 10 godina; da se, prema shvatanju suda, ne može prihvatiti takvo tumačenje jer da bi se radilo o odluci, u smislu člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, neophodno je da potraživanje bude utvrđeno; da je, u konkretnom slučaju, tužiocu samo priznato pravo na terenski dodatak, tako što je rečeno da se isti isplati prema rednim listama; da je u pitanju odluka, u smislu člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac ne bi imao pravni interes da vodi parnicu, s obzirom na to da bi na osnovu rešenja, kao izvršne isprave, svoje potraživanje mogao da naplati u izvršnom postupku.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 1475/15 od 19. februara 2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i ožalbenu presudu Osnovnog suda u Valjevu u celini potvrdio.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da terenski dodatak zastareva u roku od tri godine od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog potraživanja; da je stoga potraživanje tužioca zastarelo jer je od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog potraživanja protekao rok od tri godine (tužba podneta 6. januara 2014. godine); da su bez uticaja navodi žalbe da je rešenje kojim je tužilac stekao pravo na terenski dodatak pravnosnažno presuđena stvar i da se zbog toga primenjuje odredba člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima jer i u situaciji da rešenje tužene od 22. februara 2010. godine predstavlja priznanje duga potraživanje je zastarelo, s obzirom na to da je tužba podneta po isteku tri godine od donošenja rešenja; da je, prema odredbi člana 389. Zakona o obligacionim odnosima, prekid zastarelosti izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili obezbeđenja potraživanja; da prekida nema ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, što je ovde slučaj, zbog čega je neosnovana tvrdnja tužioca da rešenje tužene daje dovoljno pojedinosti i elemenata da se utvrdi ukupna obaveza tužene; da s obzirom na to da je potraživanje, u konkretnom slučaju, zastarelo protekom zakonskog roka, neosnovano je pozivanje tužioca na presudu Evropskog suda za ljudska prava, koja je u „Službenom glasniku RS“ objavljena 13. marta 2014. godine, imajući u vidu da se ta presuda ne odnosi na zastarele obaveze, niti se njome priznaje pravo na isplatu zastarele obaveze.

Rešenjem MUP – PU u Valjevu broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine, u stavu prvom izreke, usvojena je žalba policijskih službenika P.Đ, J.R, M.G, M.J, D.A, A.I, V.M, A.Ž, D.M, M.S, G.I, N.S. i Ž. M , ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja broj 117-34/09-01 od 26. maja 2009. godine, te je u stavu drugom izreke naloženo da se imenovanim policijskim službenicima isplati terenski dodatak za vreme provedeno na radu na Divčibarama, u iznosima prema rednim listama, za period od 1. jula 2006. godine do dana podnošenja zahteva, tj. do 18. maja 2009. godine. U stavu trećem izreke je konstatovano da se ovim rešenjem zamenjuje rešenje broj 117-34/09-01 od 26. maja 2009. godine. Rešenje je postalo pravnosnažno 5. marta 2010. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije povred e se ukazuje u ustavn oj žalb i, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) ; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

Odredbom člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da p ravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (član 376. stav 1.); da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti (član 379. stav 1.) .

Odredbom člana 196. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) (u daljem tekstu: ZOR) bilo je propisano da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze.

Odredbama Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, broj 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 i 67/07, 116/08 i 104/09) bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju prava i dužnosti državnih službenika i pojedina prava i dužnosti nameštenika, kao i da se pojedina prava i dužnosti državnih službenika u pojedinim državnim organima mogu posebnim zakonom urediti i drukčije ako to proizlazi iz prirode njihovih poslova (član 1. st. 1. i 2.); da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako ovim ili drugim zakonom ili drugim propisom nije drukčije određeno, kao i da se pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu (član 140. st. 1. i 4.).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da u upravnim stvarima u kojima je po zakonu ili po prirodi stvari za pokretanje i vođenje postupka potreban zahtev stranke, organ može pokrenuti i voditi postupak samo ako postoji takav zahtev (član 116.); da ako organ koji je doneo prvostepeno rešenje nađe da je žalba osnovana, a nije potrebno sprovoditi nov posebni ispitni postupak, može stvar rešiti drukčije i novim rešenjem zameniti rešenje koje se žalbom pobija (član 225. stav 1.).

Uredbom o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“, br. 37/94, 40/94, 6/99, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 i 81/05), koja je bila na snazi do 29. septembra 2007. godine, bilo je propisano: da se ovom uredbom utvrđuju visina, uslovi i način isplate određenih naknada i drugih primanja zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, da se naknadama i drugim primanjima u smislu ove uredbe, pored ostalog, smatra i dodatak na platu (član 1. st. 1. i 2. tačka 8)); da se dodatak na platu, pored ostalog, isplaćuje za povećane dnevne troškove rada i boravka na terenu (terenski dodatak) - u iznosu od 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog u privredi Republike, prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za statistiku, a ako nisu obezbeđeni smeštaj i ishrana - u terenski dodatak ulaze i troškovi smeštaja i ishrane, ali najviše do iznosa naknade za dnevnicu za službeno putovanje i troškove noćenja, da se osnovicom za obračun dodatka na platu smatra proizvod osnovice za obračun plata i utvrđenog koeficijenta za obračun plate zaposlenog i izabranog, odnosno postavljenog lica (član 23v stav 1. tačka 4) i stav 2.).

5. Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je zaključio da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovog prava temelji na tvrdnji da su Apelacioni sud u Beogradu i Osnovni sud u Valjevu proizvoljno primeni li merodavno materijalno pravo na njegovu štetu, nalazeći da je potraživanje terenskog dodatka za period od 1. jula 2006. do 18. maja 2009. godine, na čiju isplatu se tužena obavezala konačnim i pravnosnažnim rešenjem, u celini zastarelo .

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Osnovni sud u Valjevu i Apelacioni sud u Beogradu su saglasni u oceni da je predmetno potraživanje zastarelo, saglasno članu 196. ZOR, imajući u vidu da je tužba podneta 6. januara 2014. godine, a da je poslednje neisplaćeno mesečno potraživanje terenskog dodatka dospelo 30. aprila 2009. godine . Apelacioni sud u Beogradu je, takođe, prihvatio stanovište Osnovnog suda u Valjevu da, u konkretnom slučaju, nema mesta primeni desetogodišnjeg roka zastarelosti , s obzirom na to da se rešenje tužene broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine ne može smatrati odlukom nadležnog organa, u smislu odredbe člana 379. stav 1. ZOO, imajući u vidu da je njime samo priznato pravo na isplatu terenskog dodatka, ali potraživanje nije utvrđeno.

Ustavni sud ukazuje da su u Odluci Už-3512/2013 od 7. septembra 2015. godine, na koju se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, predmet osporavanja bila rešenja Osnovnog suda u Valjevu kojima je pravnosnažno odbijen kao neosnovan predlog za izvršenje podnet na osnovu istog rešenja kojim je podnosiocu ustavne žalbe priznato pravo na isplatu terenskog dodatka (rešenje broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine). Ustavni sud je u navedenoj odluci, pored ostalog, konstatovao: da je Osnovni sud u Valjevu dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoju odluku - da upravno rešenje na osnovu kojeg je podnet predlog ne predstavlja izvršnu ispravu, s obzirom na to da novčana obaveza nije konkretno opredeljena; da rešenje broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine predstavlja ispravu o postojanju prava podnosioca ustavne žalbe na isplatu terenskog dodatka, a visina potraživanja naknade štete na ime neisplaćenog terenskog dodatka mora biti utvrđena u parničnom postupku; da bi tek presuda doneta u parničnom postupku, kojom bi bila utvrđena tačna visina potraživanja, predstavljala pravnosnažnu i izvršnu odluku na osnovu koje bi podnosilac mogao da pokrene izvršni postupak.

Dovodeći napred izneto u vezu sa konkretnim slučajem, Ustavni sud zaključuje da su parnični sudovi izvršili ustavnopravno prihvatljivo i nearbitrerno tumačenje i poimanje pravne prirode rešenja tužene broj 117-34/09-10 od 22. februara 2010. godine, od koje je direktno zavisila i ocena istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja isplate naknade na ime terenskog dodatka za period od 1. jula 2006. do 18. maja 2009. godine. Ustavni sud polazi od toga da predmetno rešenje predstavlja odluku nadležnog funkcionera organa tužene Republike Srbije, donetu povodom zahteva za ostvarivanje prava iz radnog odnosa. Njime je konstatovano da podnosilac ustavne žalbe i ostali policijski službenici imaju pravo na isplatu terenskog dodatka za određeni period i da je MUP RS – PU u Valjevu, kao organ tužene, u obavezi da izvrši isplatu po tom rešenju. Predmetno rešenje, dakle, treba posmatrati kao odluku poslodavca kojom je odlučeno o (nekom) pravu zaposlenog iz radnog odnosa. Posmatrano sa aspekta podnosioca ustavne žalbe, predmetno rešenje je predstavlja lo samo pravni osnov po kome je on od tužene mogao potraž ivati isplatu, iz čega, po mišljenju Ustavnog suda, nesumnjivo proizlazi da nije u pitanju odlu ka kojom je utvrđeno potraživanje. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da nema proizvoljnosti u stanovištu parničnih sudova da terenski dodatak za označeni period, bez obzira što je pravo podnosioca ustavne žalbe na nje govu isplatu utvrđeno pojedinačnim, konačnim i pravnosnažnim aktom organa tužene, treba i dalje tretirati kao novčan o potraživanj e iz radnog odnosa koj e zastareva u roku od tri godine od dana nastanka obaveze.

Ustavni sud je posebno cenio pozivanje podnosioca ustavne žalbe na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Krstić protiv Srbije, broj predstavke 45394/06, od 10. decembra 2013. godine, ali nalazi da je isto bez uticaja , kao i da je ustavnopravno prihvatljivo zapažanje Apelacionog suda u Beogradu da se Evropski sud u tom predmetu nije bavio pitanjem zastarelosti.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz član a 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovan u, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U vezi istaknut e povred e prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je Apelacioni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke, polazeći od toga da ukidajuća drugostepena rešenja, po pra vilu, ne mogu biti dokaz za iznetu tvrdnju.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava, jer nisu ispunjeni Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Što se tiče istaknute povrede prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja terenskog dodatka iz radnog odnosa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti