Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao sedam i po godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe o meritumu spora odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. M . iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 151/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. M . iz Čačka je , 13. aprila 2017. godine, preko punomoćnika D . J, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 151/14, kao i protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2503/15 od 23. novembra 2016. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 4915/14 od 27. marta 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je postupak u sporu radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, koji je hitne prirode, pokrenut tužbom od 4. juna 2009. godine, a okončan osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2503/15 od 23. novembra 2016. godine; da složenih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi iziskivala obiman dokazni postupak, nije bilo; da je u postupku pred prvostepenim sudom zakazano više od 20 ročišta, na kojima je izveden dokaz saslušanjem tužioca i četiri svedoka, te izvršen uvid u pismenu dokumentaciju, iz čega proizlazi da je osnovni razlog višegodišnjeg trajanja postupka pasivna uloga suda u usmeravanju dokaznog postupka; da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo prekomernoj dužini trajanja postupka; da upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu nije sadržalo činjenični opis povreda radnih obaveza koje su podnosiocu ustavne žalbe stavljene na teret, na koji način mu je uskraćeno pravo na odbranu; da podnosiocu ustavne žalbe radni odnos nije mogao prestati zbog neposedovanja potrebnih znanja i sposobnosti pre dobijanja odgovarajućih instrukcija i upozorenja od strane tuženog poslodavca.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 151/14 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 4. juna 2009. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženog J. k . p . „G .“ Čačak, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu od 8. aprila 2009. godine i vraćanja na rad. Predmet je zaveden pod brojem P1. 192/09.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 31. jula 2009. godine. Nadležnost Opštinskog suda u Čačku je 1. januara 2010. godine preuzeo Osnovni sud u Čačku. Predmet je presigniran i dobio je broj P1. 314/10. U periodu do prvog presuđenja je zakazano 18 ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana. Jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a drugo jer tuženi nije bio uredno pozvan. Takođe, jedno ročište je odloženo jer je tužilac dostavio netačnu adresu svedoka čije je saslušanje predložio. U okviru dokaznog postupka je saslušano četvoro svedoka, kao i tužilac i zakonski zastupnik tuženog, u svojstvu parničnih stranaka. Vremenski interval između ročišta u proseku je iznosio dva meseca, s tim da je najduži bio onaj od četiri i po mesec a. Glavna rasprava je zaključena 27. juna 2013. godine.

Osnovni sud u Čačku je doneo presudu P1. 314/10 od 15. jula 2013. godine, kojom je tužbeni zahtev tužioca u celini usvojen.

Tuženi je 18. septembra 2013. godine godine izjavio žalbu. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Kragujevcu prosleđeni 4. oktobra 2013. godine. Rešenjem Gž1. 2909/13 od 4. februara 2014. godine navedena prvostepena presuda je ukinuta i predmet je 27. februara 2014. godine vraćen na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P1. 151/14. Do narednog presuđenja je zakazano još šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih je jedno odloženo na molbu punomoćnika tužioca. Što se dokaznog postupka tiče, ponovljeno je saslušanje dvoje svedoka, kao i tužioca, u svojstvu parnične stranke. Glavna rasprava je zaključena 3. septembra 2014. godine.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1. 151/14 od 8. septembra 2014. godine tužbeni zahtev tužioca je u celini usvojen.

Tuženi je 25. septembra 2014. godine godine izjavio žalbu, na koju je tužilac odgovorio podneskom od 13. novembra 2014. godine. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Kragujevcu prosleđeni 16. decembra 2014. godine. Rešenjem Gž1. 4915/14 od 13. decembra 2015. godine otvorena je rasprava pred drugostepenim sudom. Zakazano je tri ročišta, od kojih jedno nije održano zbog iznenadne sprečenosti člana sudskog veća. Izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka i jednog svedoka. Rasprava pred drugostepenim sudom je zaključena 27. marta 2015. godine, a presuda je objavljena 2. aprila 2015. godine.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž1. 4915/14 od 27. marta 2015. godine ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima parničnih stranaka, tako što je tužbeni zahtev tužioca u celini odbio kao neosnovan i tužioca obavezao da tuženom naknadi sve troškove parničnog postupka.

Tužilac je 12. juna 2015. godine izjavio reviziju, koju je Vrhovni kasacioni sud odbio kao neosnovanu osporenom presudom Rev2. 2503/15 od 23. novembra 2016. godine. Postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom je trajao od 19. novembra 2015. do 2. marta 2017. godine, kada su spisi parničnog predmeta vraćeni prvostepenom sudu. Osporena revizijska presuda je punomoćniku tužioca uručena 15. marta 2017. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10 .); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Gotovo idtentične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon ukidanja presude Osnovnog suda u Čačku P1. 314/10 od 15. jula 2013. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 4. juna 2009. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Čačku, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2503/15 od 23. novembra 2016. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručena 15. marta 2017. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao sedam i po godina, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao izuzetan interes da sud o njegovom zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je u pitanju spor radi vraćanja na rad.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da se njegov doprinos produžavanju trajanja postupka ogleda u tome što je jedno ročište za glavnu raspravu odloženo zbog dostavljanja netačne adrese za svedoka čije je saslušanje predložio, dok je razlog odlaganja još jednog ročišta bila sprečenost njegovog punomoćnika da na ročište pristupi .

Po mišljenju Ustavnog suda, pretežnu odgovornost za sedmoipogodišnje trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da je o tužbenom zahtevu prvi put odlučeno četiri godine nakon podnošenja tužbe; da se u periodu do prvog presuđenja, prilikom zakazivanja ročišta za glavnu raspravu , prvostepeni sud nije rukovodio načelom hitnosti u rešavanju ove vrste spora; da je pred prvostepenim sudom, za sve vreme trajanja postupka, zakazano ukupno 24 ročišta za glavnu raspravu, a dokazni postupak nije bio kompleksan, s obzirom na to da je obavljeno saslušanje samo četvoro svedoka, kao i parničnih stranaka.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Što se tiče navod a o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže jasna i detaljno argumentovana obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni člana 179. tačka 2) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), kao i oceni da je detaljan opis povrede radnih obaveza, koje su podnosiocu ustavne žalbe stavljene na teret, bio sadržan u prilogu upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, k oji je imao formu prijav e neposrednog rukovodioca o izvršenoj povredi radnih obaveza , o čemu se podnosilac ustavne žalbe u ostavljenom roku takođe izjasnio.

Ustavni sud nije posebno cenio navod ustavne žalbe da je tuženi poslodavac, budući da je ugovor o radu otkazan zbog neposedovanja potrebnih znanja i sposobnosti, bio dužan da podnosiocu ustavne žalbe prethodno izda neophodne instrukcije i upozorenja, imajući u vidu da je otkazni razlog, u konkretnom slučaju, povreda radnih obaveza.

U pogledu istaknute povrede prava na rad, Ustavni sud konstatuje da zajemčeno pravo iz člana 60. Ustava ne sadrži garancije da se zaposlenje dobije i zadrži, podjednako kao što pravo na rad nema kao svoj korelat obavezu države da rad obezbedi. Otkaz ugovora o radu je institut radnog prava, koji se razrađuje zakonima iz radnopravne oblasti, prevashodno opštim, a potom i posebnim, dok je sadržinom Ustavom zajemčenog prava na rad utvrđeno, pored ostalog, pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Stoga Ustavni sud naglašava da sam prestanak radnog odnosa ne predstavlja povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, ukoliko je on usledio pod uslovima i na način propisan zakonom. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporene presude sadrže jasna i detaljno argumentovana obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, sledi da su bez osnova i tvrdnje o povredi prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava. Pritom, Ustavni sud konstatuje da su o zakonitosti prestanaka radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe sudovi odlučivali u tri instance.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti