Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje preko 13 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1300 evra zbog konstantnog nepostupanja upravnih organa po sudskim presudama.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-309/2010
12.07.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milice Milenković iz Pala, Republika Srpska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milice Milenković i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Ministarstvom odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 10709-2, Vrhovnim vojnim sudom u predmetu Up. 2336/03 i Vrhovnim sudom Srbije u predmetu Ui. 69/08 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se Upravnom sudu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milica Milenković iz Pala, Republika Srpska je 13. januara 2010. godine, preko punomoćnika Slavice Pavlović, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, načela zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 2. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava u postupku koji se vodio pred Ministarstvom odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 10709-2, Vrhovnim vojnim sudom u predmetu Up. 2336/03 i Vrhovnim sudom Srbije u predmetu Ui. 69/08.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Vrhovnog suda Srbije Ui. 69/08 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žabe je podnela zahtev Vojnoj pošti 3001 Beograd za priznavanje prava na platu i druga novčana primanja od 1. decembra 1997. godine, pa na dalje. Zaključkom Vojne pošte 3001 Beograd Int. Broj 1333-1 od 4. januara 1999. godine zahtev je odbačen zbog nenadležnosti. Podnositeljka je protiv ovog zaključka podnela tužbu, koja je uvažena presudom Vrhovnog vojnog suda Up. 169/99 od 29. septembra 1999. godine.

U ponovnom postupku, Vojna pošta 3001 Beograd je ponovo donela zaključak Int. 875-5/99 od 1. februara 2001. godine kojim je predmetni zahtev podnositeljke odbačen zbog nenadležnosti. Protiv navedenog zaključka podnositeljka je podnela tužbu, koja je presudom Vrhovno vojnog suda Up. 656/2000 od 28. decembra 2001. godine uvažena.

Zaključkom Vojne pošte 1790 Beograd Int. 10234-2 od 30. septembra 2002. godine ponovo je odbačen zbog nenadležnosti predmetni zahtev podnositeljke. Navedeni zaključak je poništen presudom Vrhovnog vojnog suda Up. 1448/02 od 30. januara 2003. godine.

Imajući u vidu da nadležni upravni organ nije doneo rešenje u izvršenju presude Vrhovnog vojnog suda Up. 1448/02 od 30. januara 2003. godine, podnositeljka se obratila tužbom nadležnom sudu u cilju izvršenja navedene presude, te je Vrhovni vojni sud presudom Up. 2336/03 od 29. juna 2004. godine obavezao Vojnu poštu 1970 Beograd da donese odgovarajuće rešenje.

Nadležni upravni organ nije postupio po naloženom, pa je podnositeljka 2. juna 2006. godine podnela Sudu Srbije i Crne Gore tužbu zbog neizvršenja presude Vrhovnog vojnog suda od 29. juna 2004. godine.

Dopisom od 7. maja 2007. godine podnositeljka ustavne žalbe je obaveštena da je Vrhovni sud Srbije 21. decembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Sudom Srbije i Crne Gore, te i predmet Us. 135/06 i podnositeljki je naloženo da se izjasni o tome da li ostaje kod podnete tužbe. Podnositeljka je podneskom od 18. maja 2007. godine obavestila sud da ostaje pri podnetoj tužbi.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1808/06 od 24. aprila 2008. godine naloženo je podnositeljki da uredi tužbu tako što će se izjasniti da li ista predstavlja zahtev za donošenje upravnog akta u izvršenju presude i to koje presude, uz prilaganje dokaza da je od nadležnog organa traženo donošenje takvog akta. Podnositeljka je postupila po nalogu suda 30. maja 2008. godine. Vrhovni sud Srbije je dopisom od 10. jula 2008. godine naložio Ministarstvu odbrane - Uprava za kadrove da obavesti sud o razlozima zbog kojih nije donet novi upravni akt u izvršenju presude Vrhovnog vojnog suda Up. 2336/03 od 29. juna 2004. godine. Odgovor je primljen u Vrhovnom sudu Srbije 24. novembra 2008. godine. Ministarstvo odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove je 12. novembra 2008. godine donelo zaključak broj 10709-2 kojim je zahtev podnositeljke odbačen zbog nenadležnosti. Podnositeljka je 2. decembra 2008. godine podnela tužbu i protiv ovog akta.

Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Ui. 69/08 od 15. oktobra 2009. godine zahtev podnositeljke je odbijen. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da, imajući u vidu da je podnositeljka podnela zahtev za izvršenje presude Vrhovnog vojnog suda Up. 2336/03 od 29. juna 2004. godine, a da je Ministarstvo odbrane, Sektor za ljudske resurse, Uprava za kadrove donelo zaključak broj 10709-2 od 12. novembra 2008. godine, to, po oceni Vrhovnog suda Srbije, više nema osnova za odlučivanje o podnetom zahtevu u smislu člana 63. Zakona o upravnim sporovima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog upravnosudskog postupka, bilo je propisano: da kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen, da ako prema prirodi stvari koja je bila predmet spora treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude i da je nadležni organ pri tom vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (član 61.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najdocnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt u izvršenju presude donesene na osnovu člana 41. stav 5. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, da ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu, da će po zahtevu iz stava 1. ovog člana sud zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo i da je nadležni organ dužan da ovo obaveštenje da odmah, a najdocnije u roku od sedam dana, a da ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud će doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, te da će sud to rešenje dostaviti organu nadležnom za izvršenje i o tome istovremeno obavestiti organ koji vrši nadzor i organ nadležan za izvršenje je dužan bez odlaganja da izvrši ovakvo rešenje (član 63.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak otpočeo početkom 1999. godine, kada je podnositeljka ustavne žalbe podnela zahtev Vojnoj pošti 3001 Beograd za priznavanje prava na platu i druga novčana primanja od 1. decembra 1997. godine pa na dalje, i da postupak još nije okončan.

Trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, ali prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, moraju se imati u vidu sledeće činjenice i okolnosti:

Podnositeljka ustavne žalbe je početkom 1999. godine podnela Vojnoj pošti 3001 Beograd zahtev za priznavanje prava na platu i druga novčana primanja. Konačnim upravnim aktom od 4. januara 1999. godine zahtev je odbačen zbog nenadležnosti. Međutim, presudom Vrhovnog vojnog suda predmetni upravni akt je poništen sa obrazloženjem da je njime povređen zakon na štetu podnositeljke i da je upravni organ trebalo da odluči o predmetnom zahtevu. U daljem toku postupka, upravni organ je još dva puta zaključkom odbacio zahtev podnositeljke zbog nenadležnosti, ali su i ovi konačni upravni akti poništeni presudama nadležnog suda, sa obrazloženjem da nadležni upravni organ, iako vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka, nije postupio po naloženom i utvrdio sve činjenice od značaja za odlučivanje. Dalje, imajući u vidu da nadležna vojna pošta nije postupila po nalogu iz presude Vrhovnog vojnog suda od 30. januara 2003. godine, iako je bila dužna da, saglasno navedenoj odredbi člana 61. Zakona o upravnim sporovima, postupi najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, niti je postupila po ponovljenom traženju podnositeljke od 11. avgusta 2003. godine, podnositeljka se obratila tužbom nadležnom sudu u cilju izvršenja navedene presude. Vrhovni vojni sud je presudom Up. 2336/03 od 29. juna 2004. godine ponovo obavezao Vojnu poštu 1970 Beograd da donese odgovarajući upravni akt. Međutim, nadležni upravni organ nije postupio ni po ovoj presudi, pa je podnositeljka, nakon urgencije od 24. decembra 2005. godine, podnela 2. juna 2006. godine Sudu Srbije i Crne Gore tužbu zbog neizvršenja navedene presude. Vrhovni sud Srbije je 21. decembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Sudom Srbije i Crne Gore, te je naložio tuženom organu da obavesti sud o razlozima zbog kojih nije donet novi upravni akt u izvršenju presude. Navedeni upravni organ je tek 12. novembra 2008. godine doneo akt u izvršenju presude Vrhovnog vojnog suda od 29. juna 2004. godine, odnosno nakon više od pet godina od kada je zaključak upravnog organa poništen presudom Vrhovnog vojnog suda od 30. januara 2003. godine. Podnositeljka je 2. decembra 2008. godine podnela tužbu i protiv ovog akta, ali o njoj još nije odlučeno. Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Ui. 69/08 od 15. oktobra 2009. godine odlučeno je o zahtevu podnositeljke za izvršenje presude Vrhovnog vojnog suda od 29. juna 2004. godine, tako što je ovaj zahtev podnositeljke odbijen, sa obrazloženjem da više nema osnova za odlučivanje o podnetom zahtevu, jer je upravni organ doneo odluku u izvršenju navedene presude od 29. juna 2004. godine.

Imajući u vidu da o zahtevu podnositeljke za priznavanje prava na platu i druga novčana primanja nije odlučeno ni nakon više od trinaest godina od njegovog podnošenja, a posebno da su presudama nadležnih sudova tokom postupka tri puta poništavani akti upravnih organa iz istih razloga i da upravni organi nisu postupali u skladu sa navedenom odredbom člana 61. Zakona o upravnim sporovima, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Kako o tužbi podnositeljke izjavljenoj protiv zaključka Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 10709-2 od 12. novembra 2008. godine još nije odlučeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke naložio Upravnom sudu da preduzme sve mere kako bi se predmetni upravnosudski postupak okončao u najkraćem roku.

Razmatrajući način pravičnog zadovoljenja podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je propisano da će odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud odlučiti i o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen. Imajući u vidu da je postavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1300 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, odlučivši kao u tački 2. izreke.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu domaćih sudova, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je u predmetnom postupku povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 2. Ustava, pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao preuranjenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da predmetni postupak još uvek nije okončan, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti