Odluka Ustavnog suda kojom se odbija žalba zbog prestanka službe u Vojsci i dužine postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda u radnom sporu zbog prestanka službe u Vojsci. Ocenjeno je da nije povređeno pravo na pravično suđenje, kao ni pravo na suđenje u razumnom roku s obzirom da je postupak trajao četiri i po godine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, u postupku po ustavnoj žalbi Snežane Todorović iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Snežane Todorović protiv presude Upravnog suda U. 5028/10 od 17. februara 2010. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Snežane Todorović zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodio pred Vojnom poštom 1097 Niš u predmetu interni broj 2-38/05, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Snežana Todorović iz Niša je preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, 28. juna 2010. godine podnela ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 5028/10 od 17. februara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavna žalba je takođe podneta zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, u upravnom postupku označenom u tački 2. izreke. Podnositeljka ističe i povredu prava iz člana 13, u vezi sa članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka ustavne žalbe je detaljno obrazložila tok osporenog upravnog postupka, ističući da je postupak trajao skoro pet godina, iako je u pitanju radni spor koji zahteva hitno postupanje. Navela je: da joj je na osnovu rešenja Vojne pošte 1097 Niš interni broj 2-38/05 od 8. aprila 2005. godine prestala služba u Vojsci Jugoslavije; da je drugostepeno rešenje kojim je odbijena njena žalba poništeno u upravnom sporu pred Vrhovnim sudom Srbije; da se u izvršenju sudske presude drugostepeni organ nije rukovodio pravnim shvatanjem suda i da je utvrđivao činjenično stanje pribavljanjem dokaza "iako za to nije nadležan" kao i da je pogrešno zaključio da nije postojala mogućnost njenog raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto.

Prema navodima podnositeljke ustavne žalbe, osporeni postupak odlučivanja o zakonitosti rešenja o prestanku službe u Vojsci je trajao od 15. avgusta 2005. godine do 3. juna 2010. godine, kada je primila osporenu presudu Upravnog suda čime su joj povređena prava na suđenje u razumnom roku i na delotvoran pravni lek, jer nije imala na raspolaganju delotvorno pravno sredstvo koje bi ubrzalo predmetni postupak.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu Upravnog suda kao i odluku drugostepenog organa donetu u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Rešenjem Vojne pošte 1097 Niš interni broj 2-38/05 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da Snežani Todorović, ovde podnositeljki ustavne žalbe, prestaje služba u Vojsci bez njene saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta na koje je bila raspoređena, na osnovu člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije. Istim rešenjem podnositeljki je priznato pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvarila za mesec koji prethodi mesecu u kome joj prestaje služba u Vojsci i određen joj je otkazni rok od 30 dana. Podnositeljka je upućena da pravo na novčanu naknadu i druga prava i obaveze po osnovu nezaposlenosti ostvaruje kod nadležne Nacionalne službe za zapošljavanje. U obrazloženju tog prvostepenog rešenja je navedeno da je podnositeljka kao civilno lice na službi u Vojsci bila raspoređena na dužnosti knjižnjičara u Garnizonskoj biblioteci Niš, da je zbog organizacijskih izmena u Vojsci rasformirana Vojna pošta u Nišu, te je samim tim ukinuto i radno mesto na kome se nalazila, da ne postoji drugo odgovarajuće radno mesto na koje bi mogla da se rasporedi.

Rešenje Vojne pošte 1084 Beograd Up-2 broj 308-2 od 30. maja 2005. godine, kojim je odbijena žalba podnositeljke, poništeno je u upravnom sporu koji je okončan presudom Vrhovnog suda Srbije U-SCG. 1661/06 od 28. maja 2008. godine. Taj sud je u obrazloženju navedene presude ocenio da se ni iz obrazloženja rešenja tuženog organa, ni iz spisa predmeta, ne može sa sigurnošću zaključiti da li je radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena ukinuto, ni da li je pre prestanka radnog odnosa prethodno moglo biti obezbeđeno ostvarivanje jednog od prava propisanih odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Drugostepeni organ, odnosno Vojna pošta 1122 Beograd, je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije, doneo rešenje Up-2 broj 308-10/05 od 15. avgusta 2008. godine, kojim je ponovo odbio žalbu podnositeljke kao neosnovanu. U obrazloženju navedenog drugostepenog rešenja je konstatovano da su u dopunjenom postupku otklonjeni svi nedostaci na koje je ukazao Vrhovni sud Srbije i utvrđene sve odlučne činjenice, koje nedvosmisleno ukazuju da je radno mesto podnositeljke ukinuto, te da ista nije mogla biti raspoređena na drugo radno mesto, niti joj je moglo biti obezbeđeno neko od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1. i 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 5028/10 od 17. februara 2010. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnositeljka ustavne žalbe osporila zakonitost rešenja Vojne pošte 1122 Beograd Up-2 broj 308-10/05 od 15. avgusta 2008. godine. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude naveo: da je pravilno postupio tuženi organ kada je osporenim rešenjem odbio žalbu tužilje izjavljenu protiv rešenja prvostepenog organa, s obzirom na to da je članom 144. Zakona o Vojsci Jugoslavije propisano da će civilnom licu, čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca, prestati služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od prava bliže navedenih u ovom članu (tač. 1. i 2.), a u sprovedenom postupku utvrđeno činjenično stanje upućuje da se tužilji u skladu sa ovom odredbom nije moglo obezbediti jedno od propisanih prava; da se obaveštenjem Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Niš broj 0310-101-106/09 od 26. februara 2009. godine, koje je doneto po zahtevu punomoćnika tužilje, ne dovodi u sumnju činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku, jer se u istom navodi da nije bilo oglasa sa srednjom kulturološkom školom, dok je za maturante gimnazija bilo oglasa, a što pak ne odgovara radnom mestu koje je imala tužilja.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Kako se odredbom člana 36. stav 2. Ustava jemči pravo koje je po svojoj suštini istovetno pravu iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a član 6. stav 1. Evropske konvencije se sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava, to je Ustavni sud postojanje povrede ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole cenio u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, a kojima je bilo određeno: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1.) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbom člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar.

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je povređeno pravo na pravično suđenje time što je drugostepeni organ sam utvrđivao činjenice od značaja za odlučivanje i što je pogrešno zaključio da nije postojala mogućnost njenog raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud je najpre konstatovao da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene upravnih organa i sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su ti organi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da u prvostepenom upravnom postupku nije bila pouzdano utvrđena činjenica da je radno mesto podnositeljke ustavne žalbe ukinuto i da joj se nije moglo obezbediti jedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, ali da je navedena povreda otklonjena u postupku pred drugostepenim organom, koji je, saglasno odredbi člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, dopunio postupak i otklonio navedene nedostatke. Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju nije bilo mesta poništavanju prvostepenog rešenja, jer je drugostepeni organ, na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku, našao da se upravna stvar mora rešiti na isti način kao što je rešena prvostepenim rešenjem.

Ustavni sud ukazuje da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, te ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi već ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. Navedeni stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava, istakavši da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome se odlučuje, već samo na one koje oceni pravno relevantnim (presuda „Van de Hurk protiv Holandije“ od 19. aprila 1994. godine).

Ustavni sud je ocenio da je osporena odluka obrazložena, da se zasniva na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava i da zadovoljava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava, te da podnositeljki ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno pravo na pravično suđenje.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda U. 5028/10 od 17. februara 2010. godine, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Podnositeljka, takođe, smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i na delotvorni pravni lek, jer nije imala na raspolaganju delotvorno pravno sredstvo koje bi ubrzalo predmetni postupak, a koji je trajao "skoro pet godina, od 15. avgusta 2005. godine do 3. juna 2010. godine”.

Ustavni sud je konstatovao da je prvobitno odbijanje žalbe podnositeljke od strane drugostepenog upravnog organa imalo za posledicu vođenje upravnog spora pred Vrhovnim sudom Srbije, što je produžilo postupak odlučivanja o prestanku službe podnositeljke, ali je ocenio da se period od četiri godine i šest meseci, koliko je ukupno trajalo odlučivanje upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom sporu, objektivno ne može smatrati nerazumno dugim.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji se vodio pred Vojnom poštom 1097 Niš u predmetu interni broj 2-38/05, odlučujući kao u tački 2. izreke, prvi deo.

7. U vezi navoda podnositeljke da joj je povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da su podnositeljki u osporenom postupku stajala na raspolaganju sva zakonom predviđena sredstva koja je i koristila, a takođe, u smislu odredaba Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima, podnositeljka je imala mogućnost da podnese tužbu zbog „ćutanja uprave“, što bi doprinelo ubrzanju postupka.

Stoga je u drugom delu tačke 2. izreke ustavna žalba odbačena, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nedostatka pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda kojom se odbija žalba zbog prestanka službe u Vojsci i dužine postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti