Neadekvatna naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku u stečaju

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje jer dosuđena naknada od 500 evra zbog dugog trajanja stečajnog postupka nije adekvatna. Pozivajući se na praksu ESLjP, sud utvrđuje pravo na naknadu od ukupno 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Natalije Nešovanović iz Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Natalije Nešovanović i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 2122/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Ivanjici P. 397/08) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Natalija Nešovanović iz Ivanjice je 26. juna 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 2122/10, kao i protiv presude Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 2122/10 od 7. aprila 2010. godine i presude Višeg suda u Užicu Gž. 873/10 od 8. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je tužena namerno otuđila predmetne pokretne stvari, kao i da je kod utvrđenog činjeničnog stanja da su te stvari njene, odbijen njen tužbeni zahtev, čime joj je povređeno pravo na pravično suđenje. U pogledu povrede prava na suđenje u razumnom roku, podnositeljka je navela da je predmetni parnični postupak trajao sedam godina, pri čemu ona nije ni najmanje tome doprinela.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 2122/10, kao i u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 2. aprila 2003. godine Opštinskom sudu u Ivanjici tužbu protiv tužene R.J, supruge njenog pokojnog brata, kojom je tražila da sud utvrdi da je tužilja vlasnik poslovnog loka la površine 10 m², kao i određenih pokretnih stvari koje su se nalazile u kući u kojoj tužena živi. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 167/03.

Do donošenja prve prvostepene presude u ovom predmetu zakazano je 11 ročišta, od kojih je devet održano. Od dva neodržana ročišta, jedno ročište (zakazano za 6. septembar 2004. godine) nije održano na zahtev tužilje. U periodu od 17. februara 2005. godine do 19. oktobra 2007. godine nije zakazano ni jedno ročište, a u spisima predmeta nije naveden razlog za to. Na ročištu održanom 19. oktobra 2007. godine Opštinski sud u Ivanjici je doneo rešenje P. 167/03, kojim je, na saglasan predlog parničnih stranaka, prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, radi mirnog rešavanja spora. S obzirom na to da dogovor među strankama nije postignut, tužilja je podneskom od 12. marta 2008. godine zatražila da se prekinuti postupak nastavi.

U nastavku postupka predmet je dobio novi broj P. 397/08. Tužilja je povuk la tužbu u delu kojim je traženo da sud utvrdi da je ona vlasnik opisane nepokretnosti, te je Opštinski sud u Ivanjici 18. septembra 2008. godine doneo rešenje kojim je utvrdio da je tužba tužilje u tom delu povučena. Podneskom od 25. septembra 2008. godine, tužilja je preinačila tužbu, tako što je, pored traženog da sud utvrdi da je ona vlasnik navedenih pokretnih stvari, tražila da sud, ukoliko utvrdi da te stvari više ne postoje, obaveže tuženu da tužilji, na ime naknade štete, isplati iznos od 10.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja, navodeći da predmetne stvari imaju minimal nu tržišnu vrednost, te da se stoga „radi o afekcionoj šteti“.

Opštinski sud u Ivanjici je 9. decembra 2008. godine zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo presudu P. 397/08, kojom je odbio tužbeni zahtev tužilje. Ova presuda dostavljena je parničnim strankama 9. oktobra 2009. godine.

Okružni sud u Užicu, rešavajući o žalbi tužilje, doneo je rešenje Gž. 2329/09 od 2. decembra 2009. godine, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Ivanjici P. 397/08 od 9. decembra 2008. godine i predmet vratio tom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Ponovni postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici, a predmet je dobio broj P. 2122/10. U ovoj fazi postupka zakazana su četiri ročišta, od kojih jedno (zakazano za 10. mart 20010. godine) nije održano, i to na zahtev tužilje.

Osnovni sud u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici je, po zaključenju glavne rasprave, doneo osporenu presudu P. 2122/10 od 7. aprila 2010. godine, kojom je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilje , kako osnovni tako i eventualni. U obrazloženju ove presude navedeno je: da tužena nije mogla da postane vlasnik predmetnih pokretnih stvari, ni po osnovu pravnog posla, ni održajem; da predmetne stvari više ne postoje, te se one i ne nalaze u državini tužene, niti se onda može utvrditi da je tužilja vlasnik tih stvari, a sve u smislu odredbe člana 37. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da su predmetne stvari bile dosta stare i da su zbog korišćenja izgubile svoju upotrebnu vrednost, te su izbačene iz upotrebe, a po oceni suda, namera tužene nije bila da uništi i baci te stvari, već da su one zbog starosti propale i amortizovane, pa se više kao takve nisu mogle koristiti; da se iz ponašanja tužilje prema predmetnim stvarima ne može prihvatiti njena veza i uspomena u tolikom obimu, jer posle pravljenja svoje kuće tužilja nije prenela te stvari u svoju kuću, već ih je i nakon stalnog nastanjivanja u Ivanjici držala odvojeno od mesta življenja; da predmetne stvari nisu uništene umišljajem ili krivičnim delom tužene.

Viši sud u Užicu , odlučujući o žalbi tužilje, doneo je 8. juna 2010. godine osporenu presudu Gž. 873/10, kojom je odbio žalbu tužilje i potvrdio označenu prvostepenu presudu. U obrazloženju ove presude navedeno je da u prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti ona na koju se ukazuje žalbom, kao i da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, a za svoju odluku dao u svemu jasne i pravilne razloge koje prihvata i drugostepeni sud.

4. Članom 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 2. aprila 2003. godine Opštinskom sudu u Ivanj ici pa do njegovo g okončanja donošenjem osporene presude Višeg suda u Užicu od 8. juna 2010. godine, trajao sedam godina i dva meseca, s tim da je taj postupak bio, na predlog parničnih stranaka, u prekidu pet meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, odnosno podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Trajanje parničnog postupka od šest godina i devet meseci, koliko je predmetni postupak trajao ne računajući period u kome je bio u prekidu, može da ukaže da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja koji za podnosioca ima pravo o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parniči postupak nije bio složen, ni činjenično ni pravno.

Ustavni sud nalazi da je zahtev o kome je odlučivao parnični sud bio od značaja za podnositeljku. Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka u manjoj meri doprinela dužini trajanja ovog postupka, jer dva ročišta nisu održana na njen zahtev.

Međutim, prema zaključku Ustavnog suda, odgovornost što je predmetni postupak traj ao toliko dugo leži, pre svega, na prvostepenom parničnom sudu. Ovo stoga što čak dve godine i osam meseci nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu , a pored toga, prva prvostepena presuda je dostavljena parničnim stra nkama tek nakon deset meseci od njenog donošenja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnog suda u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 2122/08, a potom pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 2122/10, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu.

Ustavni sud je našao, budući da podnositeljka ustavne žalbe nije podnela zahtev za naknadu nematerijalne štete, u smislu člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnositeljki ustavne žalbe.

6. U pogledu navoda podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, imajući u vidu sadržinu naveden og prava i razloge iz ustavne žalbe na kojima se tvrdnj a o povredi tog prava zasniva, najpre ukazuje na to da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je parnični postupak u kome su donete osporene odluke u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

U konkretnom slučaju, parnični sudovi su odbili kao neosnovanu tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da sud utvrdi da je vlasnik određenih pokretnih stvari, jer je u toku postupka utvrđeno da te stvari više ne postoje, kao i eventualni zahtev za naknadu „afekcione štete“, navodeći da iz ponašanja tužilje prema predmetnim stvarima ne može da se prihvati postojanje njene emotivne veze i uspomene u tolikom obimu, pri čemu te stvari i nisu propale krivicom tužene.

Imajući u vidu navedeno, prema oceni Ustavnog suda, osporene presud e zasnovan e su na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnog materijalnog prava na činjenično stanje utvrđeno u prvostepeno j presudi, te nisu rezultat proizvoljnog ili nepravičnog postupanja nadležnih sudova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, već da podnositeljka od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni (viši) sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Neadekvatna naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku u stečaju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti