Odbacivanje ustavne žalbe u sporu o vraćanju zajma sa zelenaškom kamatom

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu. Podnositeljka je osporavala utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza, a Sud je utvrdio da odluke nisu proizvoljne i da se žalba ne zasniva na ustavnopravnim razlozima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Ćokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubice Borić iz Sremske Mitrovice, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. decembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Ljubice Borić izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2896/10 od 11. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubica Borić iz Sremske Mitrovice, podnela je 8. jula 2011. godine preko punomoćnika Vlajka Komlenca, advokata iz Sremske Mitrovice, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2896/10 od 11. maja 2011. godine, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je Apelacioni sud u Novom Sadu podnositeljki uskratio pravo da joj tuženi vrati 7.500,00 evra, kao i da su sudovi ignorisali zakonske i ustavne odredbe prema kojima dužnik mora da vrati pozajmljeni novac. Dalje se navodi da je drugostepeni sud dao obrazloženje koje je ''pravno neodrživo'', kada je zaključio da je ugovoren zajam sa kamatom od 15% mesečno, što ''jednostavno nije istina''.

Podnositeljka od Ustavnog suda, između ostalog, zahteva da ''obaveže tuženog da joj vrati pozajmljeni novac ili da obavezu vraćanja preuzme Republika Srbija''.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, utvrdio da se pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici vodio parnični postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe protiv tuženog A. N. radi duga.

Presudom Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 101/09 od 6. aprila 2009. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud obaveže tuženog da tužilji na ime duga isplati iznos od 5.000,00 evra i iznos od 2.500,00 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti sa traženom kamatom, dok je drugim stavom izreke odlučeno o troškovima postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2896/10 od 11. maja 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 101/09 od 6. aprila 2009. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude navodi se: da je prvostepeni sud utvrdio da su stranke zaključile ugovor o zajmu 24. decembra 2006. godine kojim je tužilja dala tuženom na zajam 5.000,00 evra, bez kamate i sa rokom vraćanja od godinu dana; da su stranke zaključile još jedan ugovor o zajmu koji je za predmet imao 4.000,00 evra, koji je zaključen pod istim uslovima, ali s rokom vraćanja zajma od šest meseci; da je tuženi od tužilje pozajmio još 1.000,00 evra, o čemu nije sastavljen pisani ugovor; da su stranke usmeno dogovorile da tuženi isplaćuje kamatu od 15% mesečno; da je tuženi na ime kamate ukupno isplatio 7.500,00 evra; da je ranijom pravnosnažnom presudom od 28. marta 2008. godine, tuženi obavezan da isplati tužilji iznos od 2.500,00 evra; da ni prvostepeni ni Apelacioni sud u Novom Sadu ne pripisuju jaču dokaznu snagu pisanim dokazima, te da je tuženi, isplativši iznos od 7.500,00 evra na ime kamate, te iznos po presudi od 28. marta 2008. godine, zapravo vratio celokupan glavni dug, zbog čega je tužbeni zahtev odbijen.

4. Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je osporenom presudom povređeno njeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava, ističući da je drugostepeni sud uz ''pravno neodrživo'' obrazloženje zaključio da je zajam ugovoren sa zelenaškom kamatom od 15% mesečno, ''što jednostavno nije tačno'', jer je ona ''dobronamerna i blagorodna osoba'', na koji način ukazuje na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi podnositeljka, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, ponavlja navode iznete u žalbi protiv prvostepene presude koji su bili predmet razmatranja od strane drugostepenog suda i u suštini osporava činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, te ocenu izvedenih dokaza.

Iz zahteva koji postavlja, da Ustavni sud ''obaveže tuženog da joj vrati novac ili da tu obavezu preuzme Republika Srbija'', proizlazi da podnositeljka očekuje od Ustavnog suda da, kao redovan sud, preispita zakonitost osporene presude i da sam donese meritornu odluku o predmetu spora.

Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a ne da kao instanciono viši sud ispituje zakonitost pojedinačnih akata donetih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima, kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine određenog prava ili slobode, ukazuje na njegovu povredu odnosno uskraćivanje. Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima.

Zaključak drugostepenog suda da je isplatom iznosa od 7.500,00 evra na ime kamate od strane tuženog, zapravo vraćen zajam, ustavnopravno je prihvatljiv, imajući u vidu da je odredbom člana 557. Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ'', br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i ''Službeni list SRJ'', br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), propisano da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta.

Apelacioni sud u Novom Sadu je izneo dovoljno jasne i obrazložene razloge zbog kojih nije osnovan zahtev podnositeljke za isplatu iznosa od 7.500,00 evra, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Ugovaranje kamate po stopi višoj od propisane, kao u konkretnom slučaju, ne dovodi do ništavosti celog ugovora o zajmu, već ugovor čini delimično ništavim. Takvo ugovaranje suprotno je imperativnoj odredbi člana 399. stav 1. navedenog zakona prema kojoj stopa ugovorene kamate između fizičkih lica ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju.

Obrazloženje Apelacionog suda u Novom Sadu prema kome su ništave usmene pogodbe o plaćanju kamate od 15% mesečno ne može se stoga smatrati proizvoljnim, imajući u vidu odredbe člana 105. navedenog zakona koje propisuju da ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost i samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe i ako ona nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen, ali će ugovor ostati na snazi čak i ako je ništava odredba bila uslov ili odlučujuća pobuda ugovora u slučaju kad je ništavost ustanovljena upravo da bi ugovor bio oslobođen te odredbe i važio bez nje. Kako oštećeni, u smislu odredaba člana 141. navedenog zakona, ima pravo zahtevati da se, ako je to moguće, njegova obaveza smanji na pravičan iznos (u kom slučaju ugovor sa odgovarajućom izmenom ostaje na snazi), sa ustavnopravnog stanovišta, odluka drugostepenog suda, nije doneta arbitrarnom primenom prava.

Ocenjujući navode podnositeljke prema kojima je sud ''presudio na osnovu utiska stečenog prilikom suočenja stranaka'', jer veruje tuženom koji je ''delovao iskrenije'', Ustavni sud je konstatovao da oni nemaju ustavnopravno utemeljenje. Ovo sa razloga, jer postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, sud je izveo predložene dokaze koje je cenio pojedinačno, i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio. Pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza nije u nadležnosti Ustavnog suda, već redovnih sudova.

Ustavni sud ukazuje na to da u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost izvedenih dokaza u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka. Otuda formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava, bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se sa stanovišta sadržine zajemenog prava potvrđuju navodi ustavne žalbe, ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje privatnopravnih imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da joj je povređeno pravo na imovinu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe u sporu o vraćanju zajma sa zelenaškom kamatom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti